Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Више бих волео да смо ћутали, али се није могло ићи и ћутати, а још мање говорити о оцу, Станики или Тимотију. Знали смо да не можемо ићи овако до бесконачности. Она се прва тргла.
Нисам могао да их гледам како цркавају, а нисам имао никоме да их однесем. Мами нисам могао, а Станики нисам хтео. Преостајала је Рашида, али њој нисам смео да их однесем.
- Ти си га гурнуо! Ти и ова ту! - окренула се према Станики, а онда поново почела да повлачи прсте по моме телу, још увек не верујући. - То си ти урадио. Ти и ова ту!