Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Мимоишли смо се без поздрављања и ја сам ушао у двориште, кроз ону отковану даску, да шкрипањем капије не пробудим Станику или неког од станара.
Често сам слушао људе како плачу, чак и Станику неколико пута, али је никад нисам чуо да плаче тако пригушено и обесхрабрујуће.
Да ли је и њу мој отац...? О, Боже! Видео сам га Опет како се повлачи у сенку сакривајући ону жену и чуо Станику како плаче. Било је већ време за доручак.
Рекох јој да је теле: Раде Галац не би вукао Станику чак овамо, то ниједан мушкарац не ради с венчаном женом. Почех да ослушкујем ушију начуљених као хрт.
Већ сам могао да чујем Станику како ми обећава да ћу ићи у шегрте ако наставим како сам започео итд. итд. Ја не знам шта је живот; ја нисам морао Да
Оно двоје још је расправљало о писмима. Чуо сам Станику како се смеје, па оца како објашњава нешто. После тога сам мало као спавао, али то није било право спавање, мислим,
— И црћи ћеш а нећеш престати да лажеш! — закључи док су оне две кувале чајеве, а неко дете трчало да позове Станику са састанка надзорног одбора ССРН, само што се та није убијала од журбе, мада је цела ствар била драматична.
Отац ме погледа као да схвата, нешто рече, више се не сећам шта. Гледао сам у Станику. Она је још држала руке на очима, али се није видело да плаче.
Није ме стид. Оно о чему мислим за доручком седећи и слушајући оца и Станику нису ни оцене, ни писма. То је Рашида. За пола сата она ће бити на скели.
Она је знала. Могао бих да ставим руку у ватру да јесте. Мада то ништа не би могло да измени. Питајте Станику: би ли? Она је стајала и гледала као да горе шушти упаљен фитиљ бомбе.