Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Ту недавно до’дио је неки стриц Кићунов. Пејо наш кајил, а ми: а ја! Сердару је до образа више но до Станине среће. Богами и ми маримо за образ, али, али...“ „Али је не дамо, без нечије зле среће, одиста!
Сердару се заросише очи, јер тога гвозденога јунака, ништа на свијету није тако дирало као Станине сузе, као што га је она, мимо икога, могла разведрити и развеселити.