Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
КОЛО ПОЈЕ Љута клетва паде на изрода! Прокле мати од невоље сина, те књегиња Иванбеговица, прокле Мара свог сина Станишу. Прогризе јој сису у посање, рајско пиће просу у њедрима. Стижê ђецу родитељска клетва!
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ; Славујче! тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.
(Маша се да пољуби Станишу у руку.) СТАНИША: Не, снахо, — не треба! Од крви ми је масна десница, Опоганила би уста ласкава.
— А Станишу!... Њега, кô брата свог, Још неко време морам штедити За љубав света — јер га поштује — А после — видећеш!
(Плаче.) КНЕЗ ЂУРЂЕ: Та не прогнах ли све најдражије — Витешког брата, млађег Станишу, Са њима оне младе орлиће, Прогнаног старца пород ужасни? Па шта ћеш даље са тим сузама... Мало л’ је жртви?...