Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
Истребљујмо, дакле, из рода нашега такове обичаје, не дајмо им нигде међу нами станка ни конака. Друго чему нас учи ова басна ово је: да гди су зли градоначалници, зло ту стоје грађани; но гди је добар
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Све грмље поизваљивано... — Ојађено се бију те хале пред тучом... да бог сачува! — Јеси слушао нашег Станка? Ето он је ветрењак... Кад се, вели, побију, докопају грм за врх па га ишчупају као струк лука и туку се...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Од милости зваху један другог „јараном”. Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко
Па, опет, Станкове црне очи освојише. Загледа се цура у њих, а њихов сјај помути јој памет... Стаде радије гледати Станка него Лазара... Оно, истина, она то не рече никоме, али Лазар опази. И не да се то сакрити од ока које мотри!...
к њему!... И кад то смотри Лазар, а у њему се нешто поремети... Он је дотле волео Станка више него оба брата; а отада Станко му поче излазити из воље.
— зашапутао је он. — Ја сам подстакао угарке... биће врућа меса!... Једва једанпут!... Или ће он убити Станка или — ако то не учини — Станко ће убити њега! То знам утврдо!... Ово је кавгаџија, а оно је делија.
Нити је осећао глади ни жеђи. Сунце је било на великим заранцима кад је дошао у коло, где је мислио наћи Станка и завадити се с њим. Станко је већ био ту с Јелицом. Он це топио од милина... Рај прави човека анђелом.
Али набрзо убарабарише. Један другом не могоше одскочити... Сви стали и гледе. И девојке дођоше; чак и Станка пренуше из његовог раја. – Не можеш, Перо, не можеш! — вели Лазар поносито. – А ви не можете ни донде!
Махну двапут рукама, па, као на крилима, подиже се и одскочи стопу више. — Аих! — зачу се узвик. Све живо погледа у Станка с неким поштовањем; Јелица је гледала испод ока, али тако да Лазару - који то смотри - набрекнуше жиле на челу и
Станко се хипну и прескочи нож... Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице...
– Обориће Станко — Лазар малаксава! — рече Иванковић. Кад то чу Лазар, он навали свом снагом на Станка... Али Станко се чувао тако вешто да милина беше погледати!... Као да је знао сваку мисао Лазареву...
Лазар се диже. њега је било стид овог света. Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка. Он виде како му сви весело трче и руку пружају...
Нешто што он, до данас, никад не осети... 5. ЗЛОЧИНАЦ Чим је опалио пиштољ, чим је видео Станка да посрте и паде — Лазар се наједанпут окрете, баци пиштољ, па наже бежати...
Нека страшна мисао, страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!... Ако он буде жив, куд мислиш онда?... Оп осети да му се земља под ногама гиба... Али се опре тој мисли.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Сем Сељанке, која је врло добро уметничко дело, и Хајдук-Станка, који вреди као популаран историјски роман, остали романи Јанка Веселиновића стоје испод његових приповедака.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Али веће учестали петли, Ето веће де се зора светли, Дан се бели на истоку спрема, Мене станка више овде нема. Одо, браћо, збогом мени сада, Збогом, браћо, можда за свакада!
није сада де бијаше пређе, Он одонуда пуно земље пређе, И строши јунак три ил' четири данка, Док амо дође и изабра станка; Ма нећу казат шта бијаше оде, Но само кажем да је украј воде, Крај реке неке, за вас без имена, Ал' беше дивна,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
нама, дјеци, на радост, донијеће ти ђаво у нашу кућу брадатог иконописца скитницу и, заједно с њим, просјака инвалида Станка Веселицу с његовом дрвеном ногом. Мучио се дјед, околишавао, па ће ти онда, отворено, испричати своју кућевну невољу.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Трећи дан ево је опет, па четврти, па тако сваки дан. Онда паук види да ту за њега нема станка, те се дигне и тумарне некуд у свет.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Из „Хајдук Станка“ покраде Јанка Кȏ куца туђу кост, Андрићу Иви (нека нам живи!) однесе с Дрине мост. Његошу славном из „Горског
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
рече газда Цветко, уздишући. Ради, мучи се, па опет ништа!... Ја сам мислио чак и за нас штогод да одвојиш. Станка још иде боса... Љубица задрхта. То јој је најмлађа и најмилија сестрица. — Боса !... узвикну она, по овакој лапавици.
»Сад ће да плане... ево, тек што није... Прво ће њега у леђа, па у мене... Ено га, јест, револвер... Мати... отац... Станка... моја младост !«...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Наш Бог је крв. Расцветаше се гробља и планине, расуше ветри зоре по урвинама; ни мајке, ни дома, за нас нема, ни станка, ни деце. Оста нам једино крв. Ој. Она је наш страшан понос. ГРОТЕСКА Зидајте храм бео ко манастир.
И, тако, без лица, на лику ми је сенка јарца, трешње, тица. И, тако, без станка, тетурам се видиком, без престанка. Лутам, још, витак, по мостовима туђим, на мирисне реке прилежем, па ћутим, али,
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Жгадија једна! мумла он под нос, не гледајући Станка, који посматра како се народ креће улицом. Кад ти не требају пуна звонара ... Треба то јурити... батином то треба.
— Сâм, сâм... мора звонити сам. Нема Станка ! И никад га више неће бити, и рука се негова неће никад дотаћи овог конопца. А он мора сам заљуљививати... Али како ?.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Без оца зачети, без мајке рођени, без попа крштени, немате станка до белога данка, нити имате помоћи — до тавне ноћи. ОД ВЕТРА 1 Ево иде (име бајалице) да избије ветрове валовите,
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
ибо велика хитрост, кад се на лукавство преобрати, велико је зло; али злу, пакосну и лукаву при Јеротеју није било станка ни пристаништа.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Затијем пудалина каза да се залуду појало бдјење, јер да неће имати мира ни станка у гробу, докле он (Шкоранца) не отпјева мису у манастирској цркви. А то ће бити ноћу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ. Одјек се губи, сустаје, и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В. Илић ЦXXИВ Са
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица их је само једном сагледао, кад оне не беху управљене на њега, и више их никад није смео погледати. Кад је Станка у колу, Ђурица се ретко хватао.
Зато је избегаваше свуда, а она, с тога, и не сањаше шта се збива у души његовој. Станка га је знала по разговорима других девојака и гледала је на њега као на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под
на Ђурицу Дражовића, чији је отац умро под надзором, а никад јој и не паде на памет да погледа на њега као на момка. Станка није била толико необична по лепоти, колико по нарави својој.
Чим се чуло за курјаке, одмах исто вече Станка затвори овце у обор са воловима и кравом, узе шареницу, губер и секиру, па оде и леже међу овце.
Четвртог вечера, око поноћи, узнемири се стока. Овце пођоше и окретоше главе низа страну. Станка се полако придиже испод губера и, после кратког чекања, угледа два велика курјака где се привлаче обору.
Овце покушаше да искачу, али врљике беху високе; говеда се устумараше по обору. Станка дохвати секиру, навуче на себе губер и саже се уз врљике, од куда курјаци долазе.
Курјак се мртав сроза низ врљике, а онај други клисну и нестаде га у шуми. — О тајо! — викну Станка неколико пута из обора, док јој се отац не одазва.
Беху изишле да беру лешњике, па их при повратку застаде први сутон. Са њима беше и Станка. Чим поче да се спушта она нема тама на шуму и ливаде, девојке се пригрчише једна уз другу, па почеше оне обичне приче
— Славе ти, шта каже, какав изгледа? — упаде јој Станка у реч. — Бог с тобом, зар не чу да мора умрети онај који га погледа. Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне...
Он је казивао чилу да личи на лисицу. Дугачко, жуто, али кад врекне, Боже сачувај, не да се испричати!... Станка ућута и више ни с ким не прозбори ни речи.
Мало затим прође кроз село глас: да се покојни Јовица повампирио, па сваку ноћ долази на кметова врата и лупа. Станка је и Јовицу чекала две ноћи, па, не видевши ништа, остаде разочарана и још зловољнија.
Ето, у такву се девојку загледао Ђурица Дражовић; али то беше велика тајна, коју он скриваше и од себе сама. Станка не знађаше ништа о томе, а он јој не даде ни једне прилике да се сама досети шта се у њему збива. Тако пролажаху дани..
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Нигде станка нема, Уморну своју да окрепи моћ, Одјек се губи, сустаје и пада, И свуд се шири ноћ, дубока ноћ! В Само кад прошлост
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем. Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао.
И тек сада, из лица ти и гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао.
гласа, све више видим у теби оно што сам сасвим заборавила; сад тек све више видим онога Станка, комшију мога, лудога Станка, што ме је, док смо били деца, кријући се, из баште гађао. И (црвенећи) немој да ме кориш, немој на мене да се љутиш.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— Зашто жене немају бркове? — Учи ли магарац школе? — Ко је натакао волу рогове? — Зашто госпа Станка има надут трбух?
Оно последње питање: зашто госпа Станка има надут трбух већ је питање ужега, породичнога значаја, које ми је уз одговор донело и батине.
Госпа Станка је била једна млада, отмена госпођа, пријатељица наше куће, која нам је чешће долазила. Једнога дана, када сам запазио
Једнога дана, када сам запазио на њој извесну прошену, поставио сам матери питање: — Зашто госпа Станка има надут трбух?
Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх, како не бисмо убудуће оштећивали школске
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
МОЈА КОМШИНИЦА Има неко доба све ме чежња мори, Све ми нешто срце уздише и гори; Па ти немам, брате, ни мира ни станка, Него дуге ноћи ја бдијем без санка И стишавам срце и њиме се мучим, Па до зоре тако памети га учим; Али лудо срце
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Док погубим кнеза тавнавскога, из Љутица Станка оборкнеза; док погубим кнеза мачванскога, с Богатића Мартиновић-Лазу, — он је паша, а ја сам субаша.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Из потаје трчањем приближава се к нами наша смрт. И време овога нашега живота трчећи пролази и никаква станка ни опоришта нејма у себи.
Небо је високо, а земља тврда. С голом главом почули се. 1743. Спавачу нејма наднице ни скитачу станка. И два удовичка динара подушје ка и бољарске хиљаде. Ближа је кошуља к човеку неголи долама.