Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И нешто хладно прожма му сву снагу... А Лазар?... Није се баш ни он тако лепо осећао. Нестанак Јеличин, Станков долазак (јер се њему све слутило да ће Станко доћи, и он је једини веровао да је Станко дошао)...
Јер чим би очи склопио, она се страшна слика обнављала још страшније. Онај крвожедни поглед Станков заронио му се у душу, припио се, па му сише снагу као што пијавица крв сише... Наста глуво доба...
Лазару се ноге подсекле. Ове благе речи, онај чудни поглед. Је ли могућно да је то отац Станков?... Па, онда, како га све опомену на онај лепи живот којим те две куће живеше. Та то је још јуче било...
Причају да има гуја које те својим погледом прикују за место на којем стојиш. Такав је био поглед Станков. Лазару изиде све на очи, па чак и она страшна ноћ кад је бежао пошто је пуцао на Станка. Он је дрхтао као прут.
А коњ га је носио... Пред очима му непрестано стојаше поносит лик Станков; у ушима су му зујале још оне громовите речи: „За ножеве!...” Није могао да се освести...
Станко му приђе сасвим. Стаде и погледа му у очи. — Па... шта ћемо сад? — рече. Лазар онемио. Станков га поглед окаменио. Станку дође воља да се поигра са њим као мачка с мишем. — Па, јаране, што ми не одговараш?...
Не може ни попа да се нагледа, јер он је слушао тако пажљиво разговор Станков као да то говори какав старац од сто година!... — Мука сам се намучио, мој попо, мука!...
Сима Катић је од Бадовинаца па до ушћа Дрине у Саву; а само ушће Дрине чувао је страшни јунак Зека Селаковић, побратим Станков. Око њега се окупила сва дружина Станкова, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном).
Морао је бити страшан поглед Станков кад је онако збунио Мујагу... У први мах не умеде речи рећи. — Шта се дереш ту као магарац? — упита га он оштро.
Срце би јој силно залупало и крв ударила у образе кад би где чула Станков глас, али се свакад за времена уздржала да не ода бола душе своје... Само је једно тиштало душе рањеника.
Матавуљ, Симо - УСКОК
али тога крвавог дана изнијеше ногу пред другима и мудром управом одвојише: Саво Марков Петровић, гувернадур Вуко Станков Радоњић и цетињски сердар Ђико Мартиновић! Што јест, јест. Је ли овако, браћо? Сви старији потврдише.
— рече смијући се Јанко. — А реци ми, молим те, какав је човјек овај садашњи гувернадур, како му је име? — Вуко Станков! Као најкрвавији јунак и најпаметнији вођ у рату, нâко што је грамзив, задрт и што мрзи владику и кућу Петровића.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Требало је само бацити поглед кроз окно, па да се човек не одвоји лако од ретка призора. Станков је поглед чисто блудео по глаткој површини разливене воде.