Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Мисли му се мало задржаше на самом делу... Пред очима му се јави слика Станкова: како безбрижно игра поред Јелице, како јој нешто шапуће на уво, и како се она смешка; затим, како га је он привребао
Ето, морамо и овога женити... И показа руком на Станка. — Богами, и реда је — вели Петра, мајка Станкова. Станко обори главу. — Како да није реда? ...Ја и Иван чекамо да нам се синови једног дана заплачу!...
Она прошапута: — За грм, друже!... Била је уверена да је то Станкова звезда... И још дуго, дуго је гледала па ону страну куда он оде...
Сузе су га полевале, а он је шапутао... Седоше за синију. Али су сви седали више обичаја ради. Нико од дана одласка Станкова није слатка залогаја појео. Алекса и Петра јели су ради њих. Туга је омотала ову кућу као магла јесења...
Око њега се окупила сва дружина Станкова, али га више не зваше харамбашом него буљубашом (капетаном). Он се настанио у Парашници.
И то поможе. Одрешише свилену мараму са врата Станкова и увезаше рану. — Тако!... Сад је добро!... Вечерас ћемо га однети твојој баба-Стоји. Она ти око рана уме као нико!...
— Ја сам из Алексића куће! — одговори Јелица. — Да ниси Станкова? — Јесам. — Да си жива и здрава! Што ваља — ваља! Ваљан он, па му и чељаде ваљано!...
Дигоше се с поњавама и јастуцима те у новој колеби наместише рањеницима таку постељу какву свога века нису имали... Станкова мајка са снахама двораше рањенике. Она више не беше немоћна.
Задрхта срце материно, па је поче погуркивати то напред, то назад... Страшна беше жеља Станкова, толико страшна да јој следи јаук на уснама. Он дође себи и виде њено лице.
Она је поимала колико вреди њезино знање, па се некако и сама дизала. — Стојо, сестро!... Је ли боље? — пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одавије. — Боље је — вели Стоја озбиљно. — Млада крв, здраво месо...
Матавуљ, Симо - УСКОК
Па био сам с царем Шћепаном и овђе на Његушима, у кући гувернадура Јока Станкова. Послије, кад због њега, због цара Шћепана, ударише на нас три војске: босански везир Сулејман-паша од Никшића,
Почеше и други придавати, али владика махну руком и рече момчету: — Поздрави лијепо Вука Станкова и реци му да желим да што прије оздрави.