Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
1908; Писмо са Алпа, 1906; Писмо с Јонскога мора, 1911) и књижевним импресијама (о Војиславу Илићу, 1902; о Борисаву Станковићу, 1907; о Милораду Ј. Митровићу, 1911; о Петру Кочићу, 1912; [о Исидори Секулић, 1914]).
студије о целокупном раду важнијих новијих писаца српских; у том погледу су му нарочито успеле студије о Борисаву Станковићу и Иву Ћипику.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Он је једном приликом, у огледу о Борисаву Станковићу, казао да је највећи писац „нарочито онај који пише најбољом синтаксом“, а затим додаје: „Синтакса, то је геометрија
Готово сви приговори Станковићу односили су се на вештину приповедања. Њу ће, код нас, тек Иво Андрић довести до савршенства.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Очигледно је да је Борисаву Станковићу био неопходан приповедач чије би око - насупрот свим забранама, строгим конвенцијама које љубопитљиви поглед
Суседство еротског са гробљанским Станковићу, у основи, није страно, а могло би се објашњавати и као преобличена стара, у фолклору поетски стилизована веза између
зато што открива недоумице које је писац у размаку од десет година решавао настојећи ваљано да компонује роман - а Станковићу се то није лако давало - већ је занимљиво и зато што је уграђено у коначни текст романа.
По аналогији, дакле, и у прози. Тако је веома индикативно што се примедбе упућиване Борисаву Станковићу приближно у исто време кад пише Богдан Поповић, и то све заједно узете, лако могу подвести под Поповићеве
Сличним, понекад и истим речима, заиста се писало о Станковићу више но једанпут. Богдан Поповић, додуше, нигде изричито не вреднује, али вредновање избија из сваке његове речи; у
Ово Је мој серај. Ово је та, ефенди-Митина кућа' ”. 104 Колико је Станковићу стало да што јаче удари гласом на кућу, и свакако тиме подржи Софкино учитавање, види се, прво, по томе што ефенди
је, међутим, да су критичари о култури из које нам Софка долази, затим о самој Софки и осталим ликовима, па најзад и о Станковићу лично, често говорили чак можда пре ради похвале него ради покуде као о нечем „сировом”, „суровом ”, „дивљем”,
Тада поступа неочекивано, па и неразумно; погибељно по себе колико и по блиске људе. Борисаву Станковићу не полази увек за руком да такве ломове психолошки довољно мотивише.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” Нема сумње: утире се, овде, пут Корнелију Станковићу.) Да ли се песма одиста и певала, међутим, не знам; ипак, штампана је у Забавној песмарици Јер. О.