Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И као стоји сто, на нему чутура и две чаше, а као кадија прилази, налева чаше из чутуре и вели оцу Станковом: „Пиј му самртну!...” Страшна ова слика укочи га. — Хајде! — зове Маринко. — Чекни! ... А што ли ме зове субаша?
Окретоше шале и приче. Заврзан се журио да задовољи радозналост својих другова. Причао је о Станковом мегдану, и мада је то заиста јуначко дело, опет га је Заврзан толико окитио да се чак и самом Станку учинило да
О чему ти није мислио!... О себи, о убиству Станковом, о Јелици, о Крушки... о свему... Па то оде у бесконачност... Мисао беше моћнија, и она побеже...
Ни ветрић не шушну; само су неми сведоци сањиво жмиркали... И Јелица осети бол у души. По гласу Станковом слутила је да му није право... А њој беше жао што се наљутио. — Шта ти је?... — упита пришавши му.