Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Коју више дражиш, она јаче и осваја. Да Лазар није подстакао злу клицу у души Станковој, она би остала у њему мирна као јагње, успавана, па би ту закржљала и сасвим изумрла...
Хајдуци се све више и више дивише окретности и вештини Станковој. Они су волели Заврзана са окретности његове, па заволеше и Станка. И сам му се Заврзан дивио...
Ако не умеднем убити, умећу погинути!... Збогом, господару! Срећно пошао, а још срећније дошао! И приђе руци Станковој. Кад га целива у руку, она му придржа торбу да упрти... Станка као да неко гураше напред.
Не смемо га сад оставити!... Али нешто друго можемо учинити. — Шта? — упита Заврзан. — Да се кренемо Станковој кући. Тамо је згодније и њему и нама. — И ја само мислио — рече Станко. — И мени додија све ово...