Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио!... — Ја се овако рвем! — рече он бесно. И десном ногом удари леву Станкову, па нави снагом на леву страну да га обори... Али му не пође за руком. Станко се већ надао томе колачу.
Све устало на њих као на бијелу врану. Све се склања од дома твојега као да у њему чума мори... На Станкову душу као да планина паде... Јадни његови родитељи! Поштено име, добар глас што га је имала кућа Алексића — све оде!...
” И једно време одујми од Алексе. Пита га Крушка: — Море, па тај твој Алекса још ће и свадбовати Станкову свадбу на наше очи. Шта радиш ти? — И њему ће одзвонити! — Кад? — Биће...
Две сјајне сузе саставише му се испод браде и кануше на дрхтаву руку. Он узе главу Станкову, привуче је к себи и пољуби неколико пута...
Турци не могоше лако прежалити што им Мујага тако лудо погибе, а Срби мишљаху да Турке треба казнити за рану Станкову. Озлојеђење на обе стране... Пала тама од неба до земље. Није тама од бога послана, Већ од силна праха и олова!