Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Били су најбољи момци у Црној Бари. Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али..
Ко обори Лазара, неће Станка; ко надскочи Станку, неће Лазару; ко одбаци камена Лазару, неће Станку; а већ сва је Црна Бара знала да је Станко најбољи нишаиџија. Али... ђаво га знао!... Као да је нека премаглавица!...
Младеж заметнула игру, одскачу један другом. Лазар се упути Станку. — Стани-де, Лазо! — рече Станко Јуришић. — Одскочи Шокчанићу, тако ти крсног имена!...
Виде Лазар да се ни снагом ни вештином не може ништа учинити, па прибеже лукавству, подби ногу Станку и овај посрте. — Јаране, — рече Станко — ми се „чисто” рвемо!... Да сам ја тако хтео, ја бих тебе давно оборио!...
! — Због мене!... Зар ти не знаш?... А он те одавно мрзи... Станку наједанпут пуче пред очима... Он се сећао свега; сећао се како га је Лазар избегавао; сећао се како је узвикнуо:
— Него, не знам коју ли је луду овај лудак нашао?... Иван ми рече да је онај његов бацио око па ону Севића. Станку застаде залогај. Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. Он скочи и побеже напоље. — Еј, море!
И зар није Лазар Иванов зато јуче на те пуцао?... При помену Лазаревог имена Станку се диже коса увис. Пред њим оживе јучерашњи дан с целим догађајем... Он не одговори ништа. — Је ли? — пита кмет.
— Је ли? — пита кмет. Он је ћутао. — Одговарај, море! Он је опет ћутао... — Симо! — заповеди кмет. — Вежи га!... Станку писнуше оба ува... Око му се запали пламеном... Он погледа прво кмета, па онда остале.
— Јело, рано, хајде вечерај! — Не могу, нано, глава ме боли... 11. ДЕВА Не беше лако Станку растати се од Јелице. Окретао се више пута и видео је како стоји и гледа за њим.
— Водите овога харамбаши! — рече стражар. Они приђоше и стадоше Станку један с десне, други с леве стране. — Полази! — рече стражар. Пођоше... Станко је био изненађен.
Па се окрете дружини: — Јоване! Јовица! Припазите на њега док не сване. Из присенка се дигоше две прилике и приђоше Станку. — Разјаглите ватру и седите. А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. Онда наста тајац.
— Разјаглите ватру и седите. А ти, ако хоћеш, можеш и спавати — рече он Станку. Онда наста тајац. Само се чуло пуцкарање ватре коју Јовица спотаче.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Због овога узећа даде Русија Саву Маркову и гувернадуру каваљерство „Светог Ђорђа“, а Станку Петровићу, који се ту и ранио, даде златну сабљу и одличје свете Ане.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Зар писи чула? Ђурица побегô у гору, па га сад јавио капетан општини да је хајдук. Станку веома изненади овај глас. »Ђурица — хајдук! Како то може бити ?« — помисли она.
Наједаред трже се из сна; разбуди га пљускање воде. Подиже се мало и, кроз густо лишће, угледа њу, Станку. И ако му је била окренута леђима, он је познаде и осети да му нека пријатна топлина леже на груди.
— Море, девојке, ако сад бане пред нас Ђурица! — рећи ће једна после дужега разговора. Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: — Нека дође, па
— Их, болан, што си баш тако! — Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.
А Ђурица, дохвативши пушку, узе Станку за руку и одведе је право својој кући. Мајка га дочека у дворишту и погледа зачуђено у госта, кога јој син вођаше.
Кмет оде задовољан, а Ђурица снуждено погледа Станку. — Да идеш, за ноћас, код Јова — рече јој. — Нећу више тако да се потуцам — одговори она одлучно.
Нашавши Станку на одређеноме месту, поведе је к селу, али она, чувши за неуспех код попа, не хтеде да се одваја од нега, а не беше
Ђурица је још раније, за време првих састанака, упознао Станку са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују,
са својим хајдучким животом, испричао јој много о Вују, Пантовцу и другим својим сарадницима, те сад, дошавши к Вују, Станку не изненади ништа што виде тамо.
Одмах после венчања нађе неколико поузданих кућа у разним селима, где је могао склањати Станку. Тако скиде с реда прву бригу.
Ђурица с Пантовцем удари потоком, који протиче испод Дикића кућа, где је оставио Станку на боравишту. Јавили су Јову Дикићу да им спреми ручак.
— Натегни, побратиме, па да ви’ш како односи све бриге у маглу — рече он сучући густе брке и гледајући једним оком Станку, која сеђаше до Ђурице и невесело гледаше на њега. — А што ми резилиш пљоску, болан Рако, — рече Јово.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и освети барјак, па га с благословом предаде Станку Ђаковићу. Онда мене исповједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом.