Јакшић, Ђура - ПРОЗА
лице му се зажарило, а у очима му се распламташе жеље и страсти, па, и нехотично, дубоко уздахнувши, изусти: „Стано!... Аа!...“ По тој самој речи, по самоме звуку, видео сам да је познаје — и то да је добро познаје.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Стево уздахну дубоко и настави: — Ту нам погибе и војвода Стано Ускоковић, а иначе не изгубисмо много људи, а њиховијех погибе око три стотине и педесет.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Хтедох дуже да останем али поче пуцати суво и труло грање под мојим ногама. — Стано! — Викнух. Ти се трже и ослушну. — Зове ме неко? — упита се ти и брзо руком дохвати кошуљу на грудима.
— Ево ме — шану плашљиво и врело. — Ти, ти, ти?.. — Па се загрцну, паде и бризну у плач. — Стано?! — тргох се уплашен. — Ох, ох! — грцаше ти, плакаше и вијући се љубљаше ми руку квасећи је сузама. Срце ми се стеже.
Стресох се. Мати изиђе за тобом да затвори кухињска врата. — Стано? — Ти? — викну тако силно и уплашено, да се препадох. Док сам жив тај узвик слушаћу.
У том се једна жена диже и пође вратима погурено. — Што не седиш, Стано? — упиташе те. — Да нацрнем кућу и видим дете да не плаче — одговори ти затварајући врата.
Било ти је хладно, али си ти једнако дете утопљавала, пригрљивала, а оно сисаше комад црна хлеба. — Зима, Стано — рекох тек што да кажем. Ти се још више згрчи.
Калуђер се куне, моли је: Несам, Стано, жива била! Ако сам зел срма-колан, Като колан да се вијем, Око твоја снага!...
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: Истину ли говориш? ЉУБА: Бога ми, мајка! СТАНИЈА: Еј Београде, како ли поцрни! (Запева.) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.
ЉУБА: Бога ми, мајка! СТАНИЈА: Еј Београде, како ли поцрни! (Запева.) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.) ЉУБА: Немој, мајка, немој!
СТАНИЈА: Еј Београде, како ли поцрни! (Запева.) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.) ЉУБА: Немој, мајка, немој!
(Запева.) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.) ЉУБА: Немој, мајка, немој!
ВЕЛИМИР: Тамо се мртваци не носе у цркву. СТАНИЈА: Тако и Турци чине, и ви нисте бољи. Куку, Стано, ако умрем у погано место! ЉУБА: Не бој се, мајка, овде није тако. СТАНИЈА: И овце, и овде; ако није било, биће.
“ ка ваше. ЉУБА: Нама су опет ваше ружне. СТАНИЈА: Што? Ружне? Што је твоја мајка певала, то је ружно? Еј, леле Стано! ЉУБА: Кажи ми, мајка, зашто сте и ви певале љубовне песме? СТАНИЈА: Ти то не знаш ништа.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Баш је то боље... Их, што неће... Па после одмах џемадан, јелек, дизлуке, све златом искићено... па: помоз' Бог, Стано!... а, шта велиш... који је бољи: ја или онај џгебави Љубиша?...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
деце, и старих жена, што почеше, као на свакој прошевини, да пуне кућу честитајући: — Срећно, срећно, тетка-Стано!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Умерено живећи, нисам никада узрока имао боловати. Непре|стано у пријатном упражњенију или другима лекције предавајући или своје учећи, само у недеље и на празнике учинили би ми се
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ЊЕНОМ ИМПЕРАТОРСКОМ ВИСОЧАНСТВУ КНЕГИЊИ СТАНИ кад је даровала милион рубаља Црногорцима глађу паћеним Ој, кнегињо Стано, целог Српства дико, Ој, кнегињо Стано, црногорска храно, Ти анђелски створе, врли добротворе, Ти га умеш дати —
СТАНИ кад је даровала милион рубаља Црногорцима глађу паћеним Ој, кнегињо Стано, целог Српства дико, Ој, кнегињо Стано, црногорска храно, Ти анђелски створе, врли добротворе, Ти га умеш дати — поклон обилати!
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
А небо плаво, и сенке шарају пут. 2 И погребли га ваљано: Крстачу поболи, па име, Суботић Стано, читко по њој — мајка да га нађе, или љуба, или ко га воли. 3 Зàпева му труба. у ковчегу опружен он, и жут.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Долази к њима овамо. Одмах почне баби да се тужи. — Ништа, тетка-Стано! Ништа од овога мога! Хајдук. Ништа неће од њега да буде! — једнако бришући, прскајући, почиње опет да бесни.
— И, чисто молећи: — Хајдемо, Младене! Хајде, баба-Стано! — позивао би их и улазили унутра, а Јованки мигом заповедао да иде и донесе послужење.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
Сенке људи, слугу, све више промичу носећи џакове. Улази сељак са котличетом. СЕЉАК (Стани, показујући котличе): Стано, сал још једно котличе вино да ни даш! СТАНА (и не гледа га.) СЕЉАК (наваљујући): Сал још једно.
И кад знаш, онда? ТАШАНА (прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам. Добро, хајде донеси ми одело. СТАНА (излази и доноси одело).
СТАНА (облачећи је, намештајући је, дивећи јој се): Е, лепа си ми, снашке! ТАШАНА (неугодно): Ћути, Стано! СТАНА (не слушајући продужава да је намешта, удешава уживајући): Лепа, лепа си ми, снашке!
га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!
« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!« сам себи одговара.
(Одмичући се од Ташане, гледајући је): И сада ево, заиста лепа, лепа си ми, снашке! ТАШАНА Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем. СТАНА (настави облачење, исправља, намешта јој боре на шалварама, антерији).
ТАШАНА Добро, дедо... Улази Стана носећи послужење од кафе и две мале чашице ракије. ХАЏИ РИСТА (Стани): А, Стано, љут сам на тебе! СТАНА (изненађено): Зашто, дедо? ХАЏИ РИСТА Тако, љут сам.
А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано! СТАНА (му приноси). ХАЏИ РИСТА (стојећи испија кафу и узима чашицу ракије и спрам светлости, на зраку, гледа је.
Није ништа заборављено. Ево и свеће, и тамјан, и кадионица. ТАШАНА (пошто прегледа): Добро, добро. (Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће? СТАНА (показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих.
ТАШАНА (уплашена мраком, самоћом, хвата се за чело, виче): Свеће, Стано! (Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко!
ТАШАНА (уплашена мраком, самоћом, хвата се за чело, виче): Свеће, Стано! (Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко!
ТАШАНА (уплашена мраком, самоћом, хвата се за чело, виче): Свеће, Стано! (Пауза.) Стано! Стано! Улази Ката. ТАШАНА (бесно матери): Где си, мори, мати? КАТА (зачуђено): Па ту сам, синко!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
ВАСКА (иде ка супротним вратима вичући): Стано, ходи и ти овамо. Ходи да играмо и да певамо. ОСТАЛЕ ДЕВОЈКЕ (одлазећи играју и певају): Шано душо, Шано, отвори ми
(Одлази бежећи.) Улази Стана. ВАСКА (прилази Стани и хоће да је поведе): Хајде и ти, Стано, са нама да певаш и да играш. Нико нас неће моћи гледати. Сами, код нас и у нашој башти играћемо.
СТАНА (отимајући се): Нећу, Васка, нећу! (Плачно): Сами смо код куће. Отац љут, прек... ВАСКА (прекорно): Хајде, Стано! Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе).