Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
ту целу пометњу ствара јој стани реци немој гле птицу како се обара у сунцем обрубљен пламен у главу цара лазара станоје од два месеца спава у колевци од земље њега нико не памти родио се крајем јесени умро почетком зиме мезимче међу
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Мој деда звао се Стеван, његов отац Петко, а његов — Станоје, који је негда био кнез у ваљевској нахији. Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари
У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и друге обреде црквене, то
и Никола Грбовић, из рудничке нахије кнез Никола, из ћупријске кнез Петар, из београдске кнез Палалија, и кнез Станоје [Михајловић] из Зеока и јошт други. Ту се договоре да узму хатишериф ког су извадили од Порте (1793.
У јануарију крене се дахија Фочић Мемед-ага из Београда, удари у Зеоке и код куће кнеза Станоја руча. Премда су и Станоје и Хаџи-Рувим записани били у тефтеру да погину, опет није за онда кнезу Станоју ништа хтео.
) И Жарко пошао ноћом. Кад буде на Лауданову шанцу, завади се Станоје Главаш са Жарком око једне ћорбалте жуте од пиринча, као тупа сикирица, коју ја познајем.
шанцу, завади се Станоје Главаш са Жарком око једне ћорбалте жуте од пиринча, као тупа сикирица, коју ја познајем. Станоје Главаш хотео је силом да му са јункаша скине. (Ову је ћорбалту тј.
”.) — Станоје Главаш повикне: „Побратиме Ђорђе, ево калуђера са сабљом!” — Он се при кучи, да види шта је, а Главаш извади пиштољ на
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Красни су то гости — у далеко их није. Ту вам је учитељ Иво из Скупљена; па онај други Иво, учитељ из Јаловика; па Станоје, учитељ из Муратовца; па поп Јеротије, онај врљоки из Миокуса, што рже за женскињем кад се мало ћевне и што пева
— упита Милун поћутавши мало. — Тако ми барем он рече ономад — одговори поп. — Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво. — Хм, па и јест Станоје мало џенабет! — рече Милун као уз реч. — А где ли ће се после најмити?
— Тако ми барем он рече ономад — одговори поп. — Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво. — Хм, па и јест Станоје мало џенабет! — рече Милун као уз реч. — А где ли ће се после најмити? — Е, то не знам — одговори поп.
— Колико мислиш да му даш? — Даћу му четрнаест дуката до Митровадне. Станоје му плаћа, чини ми се, десет. — Тако ће бити. — А за четрнаест ће јамачно пристати.
— А 'оћеш ли остати и од Ђурђевадне код Станоја? — Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио. — А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда. — Може бити; али ја не могу.
Кад ми преседа сваки залогај у његовој кући, онда му џаба и та служба и све. — Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек — рече Видак. — Слабо се може ко код њега скрасити — додаде Веса. — Па куд мислиш сад?
— А шта би ти тражио од мене до Митровадне? — Петнаест дуката — газда-Милуне. — Е много је петнаест. Станоје ти плаћа десет. — Оно јес'; али не могу ни ја све под један ајлук. — Да дам ја теби дванаест дуката.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Сунце се лагано спуштало... Он се диже и уђе у кућу... Петра и снахе стојаху код огњишта. Синови, Станоје и Петар, нешто баратаху у авлији. дечица, која не могаху појмити ове тешке муке, играху се у соби...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Да узмемо Иконију! — викнуше сељаци. — Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса. Станоје Глувић стидљиво изиђе напријед: — Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два
Она је расла у кући код оца до своје осме године. Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. Онда поче поп: — Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје!
Једног вечера сједи поп, кум Нинко и Станоје Глувић у поповој авлији. Онда поче поп: — Чујеш, куме, и ти, брат-Станоје! Дијете, као што видите, расте, хвала богу, и напредује. Још мало па ће сама себи плести косе.
— Каку школу? Ко је још видео да женско чељаде иде у школу? — Е, идите у варош, господар- и газда-Станоје, па ћете видјети.
дим се сави. Народ вришти и сипа воду, а сјекира тутњи. Ми више не видјесмо попа. Тада Станоје Исаковић лупи сјекиром у врата. Она одлетјеше и ми угледасмо попа у пламену. Држи икону и дигао је више главе.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
То су: Станко, Стојан, Станиша, Станоје, Станимир, Станац, Станислав, Стојанка итд.⁸¹ Друга би, опет магијски, требало да учине да дете остане живо: Живко,
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ — На то се Мираш промијени у лицу и за њеко вријеме мучаше па додаде: „А да мој Станоје неће да се сврши на томе, но, вели, хоће да пошаље јабуку њекоме од твојих!
То учини и Стијепо корачајући у поврат. Повукоше бакве. Јанко стаде на своју, Станоје на своју. Дјевери се одмакоше са стране. Стијепо викну: -Огањ! Двије пушке загрмјеше и Јанко паде наузнак.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Тако су постали његови спевови: Хајдук Вељко, Васа Чарапић, Јанко Катић и Станоје Главаш (1860), Бирчанин Илија, оборкнез изпод Међедника (1862), Душанија (1863), коју је сматрао за најбоље своје
излази његова историјска драма Сеоба Србаља, 1868. Јелисавета, кнегиња црногорска, а тек 1873. збирка лирских Песама. Станоје Главаш изишао је 1878. Од 1876. до 1878. изишле су у Београду четири свешчице његових Приповедака.
000 стихова испевао три драме: Сеоба Србаља (1863), Јелисавета, кнегиња црногорска (1868) и Станоје Главаш (1878). Све те три драме су из српске историје, али са врло мало истински историјског.
који се ту срећно у драми употребио, даје много живости; некоја места иду у најбољу љубавну лирику српску. Станоје Главаш је последње веће дело које је Јакшић радио, има све мане његове драме: невештину, претеривања, нагомиланост
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Она опет смрдљива буба Станоје, пунилац на трећем топу, накривио шајкачу, као да је сада дошао из кафане. — Ситне ствари, господине капетане, врло
— Обрали смо бостан... види нас. Одмах затим зачуше се нове експлозије, али сада испод нас. — Уракљи нас — добаци Станоје темпирач. И људи без наређења дочепаше ашове и почеше рити земљу.
Најзад су и темпирник пренели. — Сада смо газде! — вели Станоје темпирач, и задовољно трља руке што не мора да искаче са осталима.
Слушамо још тупе ударе избачених бусенова... Лагано подигосмо главе и погледасмо ка отвору. Станоје промоли главу. — Где удари? — Испред топа. — Послуга на своја места... — зачу се глас Танасија релеја.
Повремено смо гађали цело послеподне. Рајко је јечао и тек би превалио преко уста: „Воде.“ Ми смо ћутали. Станоје погледа упитно поднаредника, а овај ману руком као да вели: „Свршено је са њим, а ти чувај себе.
Вели, како на мотки ђерма нема кофе... Треба ићи на Саву, али са оне стране вребају стотине пушака. Сада се диже Станоје. Очи његове су одавале ледену одлучност, а на стиснутим уснама се огледао пркос и инат. — Идем! — рече одлучно.
Рајко отвори очи, а из уста му се оте узвик блаженства. И нама као да лакну. А Станоје темпирач прича: — Не могадох више. Па куд пукло да пукло, помислих и пођох.
Гледа нишанџија Милован и вели: — Ама, како га, бре, оволицно чвркну! — Ја сам га згазио чизмом — упаде Станоје темпирач. — А?... Како рече?
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Од уха до уха распети брци Какве носе шофери-Грци, Илија Бирчанин, Станоје Главаш! Кад их видиш, не мош да спаваш! Потом је, у бркатости тако искусну Италијани запослише у циркусу, И
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђура Јакшић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
Оригинално издање дела налази се на Веб сајту www.аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Ђура Јакшић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ Садржај ПРВИ АКТ 3 ДРУГИ АКТ 35 ТРЕЋИ АКТ 36 ЧЕТВРТИ АКТ 57 ПЕТИ АКТ 74 СТАНОЈЕ
Јакшић СТАНОЈЕ ГЛАВАШ Садржај ПРВИ АКТ 3 ДРУГИ АКТ 35 ТРЕЋИ АКТ 36 ЧЕТВРТИ АКТ 57 ПЕТИ АКТ 74 СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ЛИЦА ГЛАВАШ СТАНОЈЕ, бивши војвода СУЛЕЈМАН ПАША, везир београдски СТАНА, удовица
АКТ 3 ДРУГИ АКТ 35 ТРЕЋИ АКТ 36 ЧЕТВРТИ АКТ 57 ПЕТИ АКТ 74 СТАНОЈЕ ГЛАВАШ ЛИЦА ГЛАВАШ СТАНОЈЕ, бивши војвода СУЛЕЈМАН ПАША, везир београдски СТАНА, удовица војводе Ђукића СПАСЕНИЈА, кћи војводе Ђукића а
Шта тражиш ту, Откуд и гавран крилом храпавим Излеће брзо, страхом задахнут? ИСАК (у себи): Ниједан од њих није Станоје, Ал’ су, зацело, момци његови; По дивљој снази, мрким очима, Познаћу вука ове планине. (Гласно.
Јоште пиј!... Та нагни боље, де, Те скупи памет што преостаде, Јер, ено, иде Главаш Станоје, А пред њим, богме, немој бунцати.
ДРУГА СЦЕНА Иза старих грмова помаља се Станоје Главаш и, ослонивши се на дугу пушку, гледа час у Исака, час у момке. Место је исто.
И он, сиромах, нешто говори, Ал’ бог ће знати шта. ВУК: Не знам ни ја. И пре бих, веруј, знао, Станоје, Шта зборе чавке, мачке, мишеви, Нег’ овај овде што је од глади, Можда, сиромах умљем поклизô.
ИСАК: Да! ГЛАВАШ: Баш као и ја... (Гласно.) Потурчен, можда?... Проклет несрећник!... ИСАК: Не кори, Станоје!... Ког беда рађа, бедно умире! И какве вере може имати Ко је у силу само веровô? ГЛАВАШ: Сиромах!
С тобом ћу ићи! С тобом Станоје! Кô сенка нека духа дивијег На кораку те сваком сећајућ: Да си војвода! Србин! Осветник!
А кад му вина Капљица жарка груди разгреје, Те већ у срцу живот закуца, Потражите ме... ВУК: Збогом, Станоје! ИСАК: Збогом! (Поводећи се уморно, за Вуком одлази.) ТРЕЋА СЦЕНА На истом месту. Главаш и Радак. ГЛАВАШ: Па, Раде?
ГЛАВАШ: И ја се јоште зовем Станоје! И цео народ српским именом! Срамота вечна! Вечна поруга! Ил’ убиј себе, или избриши Са чела свога име дедово!...
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Пет некадањих професора Велике школе: Живојин Ђорђевић, Никола Вулић, Бранислав Петроније. вић, Александар Белић и Станоје Станојевић, морадоше се на новом Универзитету, пошто су места редовних професора била заузета њиховим старијим
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Ипак, на одјек пуцња скочио је у кафани млади, необично лепи Станоје, старешина поглаварствене страже, и без шињела потрчао према касарни.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Палалија је Стеван Андрејевић. кнез из села Бегаљице у нахији грочанској, погубљен од Турака у почетку 1804. Станоје из Зеока — Станоје Миловановић, погубљен по заповести дахија.
кнез из села Бегаљице у нахији грочанској, погубљен од Турака у почетку 1804. Станоје из Зеока — Станоје Миловановић, погубљен по заповести дахија.