Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
— Нисмо на то мислили, али није да нисмо знали. Јесмо ли у младе наше године толико пута слушали да се Станојла Перчинова, тамо однекуд с границе Србије и Босне, удала за човека више но тридесет година старија од себе.
Да није било других мука, живела би ваљда сто година. Станојла Перчинова видела је Тошу Лазарића, старог момка, свега једаред пре него што ће се за њега удати.
Уто се родила Станојла. Отац се кисело радовао: женско, и ружно дете. — На коју страну удари ово наше девојче? И по теби и по мени, ја бар
Расплаче се и Милица, заплаче и мала Станојла, као да зна за тугу родитеља, и по кући се разлије нека благодат. Тако је Бошко увек умео и друге усрећити и себи
И тако је и умрла, срећна, само много изнурена. У домазлуку је матер у свему заменила Станојла. Радила је девојчица као црв, удешавала оцу, поносила се њим.
Бошко, још више него пре, или по трговачком послу на путу, или по личним стварима у вароши. Станојла све опрашта и заборавља, као и њена мати.
Кад се родило дете, Станојла још боље упери у своју околину и својих пет чула и сву своју храбру памет. Снажна девојка, стуб куће, умна далеко нада
Тешко јој је било оставити га, јер се сад бринула за њега баш као за неко дете. Мало дана затим, Станојла Перчинова је први и последњи пут у животу обукла кићену свилену хаљину, узела Тошу, или како је она говорила, Тодора,
Шта ћутиш?... напослетку, ћутање и јесте најбоља капа за све празне главе. Кад се млада госпа Станојла довела, и показало се да ће ту сад да потече један миран живот са скромном и паметном женом, гос-Тоша даде једног дана
— Зет ми шантав, надзорник ми шантав. Држи се, Станојла! — Млађа ћерка ветеринарова неко је време наставила да свира и на салашу, у две руке.
Једне вечери, седе госпа Нола и Јулица на малим сељачким столцима — „мебл” који је донела Станојла Перчинова — и разговарају.
Тодор сам ми једаред рече: „Станојла, није ми, к'о једном газдовићу, лако да то признам, али ето видиш и чујеш што ти проповедам: све сами сиромаси иду у