Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд. За разговором дође шала, за шалом игра...
— рече Зека улазећи у шатор. — Нека ми дође Суреп. Зека изиде из шатора и замало врати се са Сурепом. — Станојло! — Чујем, војводо!... — одговори Суреп. — Мени треба човек који уме умрети а речи не изустити. — Добро, војводо.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
ШУЛОВИЋ, сердар МИЋИЋ, сердар ЂУРАШКО, капетан ВУКСАН, капетан БОГДАН ОРЛОВИЋ БОГДАН ОРЛОВИЋ браћа, капетани СТАНОЈЛО ШУЛОВИЋ, капетан АРСЛАН ПАША, вођа турске војске АРНАУТ ВЕШАН [Осман] ЈЕЛИСАВЕТА, кнегиња црногорска МИРА, кћи
С једне стране мрко црногорско стење, на другој се види полумесец: Станиша сâм, а тамо даље Бошко, Богдан, Станојло, Мира и остали бегунци. СТАНИША (ударајући ножницом од сабље у стену): Отачаство камен!... Брат крвник!...
(Ђурашка нестане са стене.) СТАНИША: То није Црногорац, Рђаво гађа. Само је леву сису очешô. (Бошко, Богдан и Станојло долазе хитно.) БОШКО: Је ли душман? Ил’ је само покушај оружја? СТАНИША: Душман!
БОШКО: Ох, кажи га, На сабљама да га разнесемо. СТАНИША: Одонуд јекну пушка, А ту га нестаде. (Бошко, Богдан и Станојло са голим ножевима одлазе, Мира долази.) МИРА: Ох, жељо жива, Је л’ тебе гађô? СТАНИША: Мене!
МИРА: Мене ражали.... СТАНИША: Мене распали — Ал’ ево браћа твоја, моји другови... (Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен. СТАНИША: А упозна ли ко је?
(Богдан, Бошко и Станојло.) БОШКО: Утече! БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен. СТАНИША: А упозна ли ко је? БОШКО: Месец издаде — Неверства црног лице погрдно, Чело и очи све нам
Ако не мелем тешким ранама — А оно барем, некој колиби Куцнув на врата, измолићемо Уморном телу тврду постељу. СТАНОЈЛО: Хајд’мо, Станиша — Или од ране или хладноће Ал’ тек си много блед... (Сви одлазе.) ДРУГА ПОЈАВА Ноћ.
Радош Орловић у издрпаним херцеговачким хаљинама седи украј ватре. — А затим Бошко, Богдан, Станојло, Мира, Станиша и други. РАДОШ (подстичући ватру): Докле је било крви у срцу Није ми требô огањ и плам, А сад?
(Радош им отвара врата. Бошко, Богдан, Станиша, Станојло и Мира улазе.) БОШКО: Помози Бог, деко! РАДОШ (седајући наново уз ватру): Ако се нисте бога одрекли, Нека вам,
БОШКО: Немамо више оташтва! СТАНОЈЛО: Сердару седи, ми га немамо! БОГДАН: Без оташтва смо, бабо, остали, Откад у њему жена вољкује, Откад се гази света
БОШКО: Не куни, бабо, својих синова! БОГДАН: Не кори, бабо, страшним прекором! СТАНОЈЛО: Зар да насиље срамно трпимо? СТАНИША: Зар да чекамо, безазленици, Да од нас прави својим ћудима По обичају том
Богом сам проклет, немоћан, стар!... (Радош одлази. Мира пада у несвест.) БОГДАН: За њиме, Бошко! Станојло, брже идите! А ја ћу донде Миру гледати...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
и Мехо Оругџић, Хвала Чупићева, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Лазар Мутан и Арапин, Станић Станојло. А Филип Вишњић, од 1809. Ао 1813. године, „једнако је живео по српским логорима око Дрине“.