Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. — Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.
— Познао сам ја шта ће бити са њом, још кад је стала на ноге... Станци прекипе. Врати јој се она стара јогунаста самовоља, коју је вазда показивала према оцу, па, нашавши се увређена у
Ове мисли он саопшти Станци. — Јок, брате, ништа нам то не треба. Слушала сам ја да су за време Турака венчавали ноћу, око бурета.