Употреба речи старац у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Наша је гомила видела пламен; осећала је да је то мртвачка свећа на гробу српских витезова!... Један старац, блед као крпа, диже се од земље и загушљивим гласом повика: — Ево бесних, наоружаних Маџара!

Беше прав као јела! А сад?... Снага му се сломила, од веселог младића постаде трошан старац, по лицу пуно бора, очи мутне, без светлости; пије покаткад по сву драгу ноћ, а не уме да се насмеје; певати је и

— Лакше ће му бити — мишљаше учитељ, — оздравиће!... — И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. Али се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица не беше тако снажна да отклони

Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте,

Ко зна, можда се добри старац и зажелео наше комовице? Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије волео је и свога бившег ученика.

— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у

— Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом? — питаше старац озбиљним гласом. Милисав, изненађен, ћуташе, а старац је чекао на одговор; после се младић диже и пољуби старца у руку. — Наумио сам је, старче, у тебе просити.

— Наумио сам је, старче, у тебе просити. — Лепо, синко, даћу ти је, кад год је запросиш, — рече старац, — али, синко, ове седе косе не могу поднети бешчашћа...

— Је ли грехота љубити, старче? Ја твоју Јелицу само љубим! — Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати... Ничија неће бити до твоја...

Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше; нема свирке, нема разговора. Ноћ је... Понеки старац само кашље у својој јадној колибици, а напољу пред вратима псето режи... То је сав живот у селу: нигде живе душе!

Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал’ куда ћемо са старцем?...

— Ах, бабо, бабо! — јецаше уплашено девојче... — Учини ми се као да чујем како ланци звече... Старац обори очи доле, ућути и наново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

Мазга огојена 85 71 Мрав 86 72 Чврчак и мрави 87 73 Славуј и јастреб 89 74 Славуј и кукавица и магарац 90 75 Старац и смрт 91 76 Јарац и бик и лав 92 77 Жаба и јунац 93 78 Човек уједен од пса 94 79 Птицоловац и кос 95 80 Дивји вепар и

убог и жена 141 112 Жена и кокош 143 113 Корњача и орао 145 114 Дете и срећа 147 115 Петао и гпаги камен 149 116 Старац и злато 150 117 Папагал и мачка 152 118 Папагал и друге птице 154 119 Брат и сестра 156 120 Лисица и курјак 158 121

и курјачица 163 124 Лисица, петао, кокоши и пси 164 125 Ковач и његов гаров 167 126 Јастреб и кукавица 170 127 Старац, јаре и три пандура 174 128 Ћелав човек 177 129 Магарац и коњ 179 130 Славуј и паун 181 131 Коњ и бик 183 132 Чврчак

и Јупитер 215 149 Козе и Јупитер 217 150 Дивја јабука и ружица 219 152 Три адске фурије 222 153 Врба и трн 224 154 Старац и Соломонов гyx 225 155 Славуј и орао 228 156 Препелица и препеличићи 230 157 Херкул и лопта 231 158 Вран и

Питали су једног старца Инглеза гди људи најбоље живу. „Онде — одговори старац — гди се слаби не боји силнога, нит сељанин плаши пред спахијом, гди се сиромах богата не стиди, нити поштен човек

„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Будале! нити знаду колико је више полак од свега”, виче, жалећи се, старац Исиод. Блажена реч, којеј кад би људи следовали — шчастљиви би били.

Ево како о овом пре неколико хиљада година старац Исиод мудрује: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις έσθειν αλλήλους, επεί ου δίκη εστίν επ΄ αυτοίς, ανθρώποις,

Да вас је анатема свију што вас је год!” А старац Ждеривук мало кад које недеље не зове комшије на част само да их се напсује.

Ко не зна, мора из незнања тумарати којекуда, а ко је злобан, залуду зна, кад га злоба ослепљава. 75 Старац и смрт Старац носаше бреме дрва.

Ко не зна, мора из незнања тумарати којекуда, а ко је злобан, залуду зна, кад га злоба ослепљава. 75 Старац и смрт Старац носаше бреме дрва.

„Та ништа,” — одговори сиромах старац, уплашен, — „да ниси дошла, волио бих, ал' већ кад си овде, помози ми натоварити ово бреме на леђа да идем брже кући,

Далматинци знаду различне веселе преповетчице сврх ове материје. Кажу да један старац спреми се да пређе преко планине Вучјака, чујући да тамо негде има место гди ниједан старац не може живити.

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

посади ме с њима за астал и запита ме брат Игњат (он се није дао друкчије звати, и љутио се кад му когод рекне да је старац, он је био отац попа Николе из Купинова): „Шта си учио и шта знаш?

Сирома старац дуго је имао љуту муку са мном, док ме је научио полагано и разговетно читати. Зато вам препоручујем где вам буде

” чуше, — верујте, децо, да ту није војник остао, који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао.

У једној пештерици нађемо где се служи литургија, само један одговара, а један старац седи, велика му брада као снег, пред њиме књига колико велики триод и све миче уснама и тајно говори, а у оној књизи

„Ајде, кад сам око Тополе, да запишем што ми је каз̓о један старац, Станко из Врбице, који је био у чети, када је Кучук-Алија у Врбици на Карађорђа ударио и ћурак му отео.

Ово ми је ̓вако казивао поп Панта, а и више људи који су онде били. А и старац мало је више ваљао него његова пушчица, али проклети уби опакога мудрога и преко мере храброга јунака, Катића Јанка.

Но ево невоље, старац Јаков виче једнако: „Не смем, те не смем, посећи ће ме Турци.” Молим, намолити не могу, а претње ми не помажу.

и прочаја; — веће да устави палење и сечење по селима, а народ се предаје и на миру ће бити, и прочаја. Старац из Паљува доиста писмо однесе у процепу, но кад је преко поља близу логора био, трипут је падао, па опет устане и даље.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

И сама његова старост чинила је те његови савети нађоше одзива у души његових папоxијана. Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак. Лице румено као јабука, а власи седе као руно.

Само пиљи девојкама у зубе!... Не знам какве су и те девојке! Што им не кажу: идите, море, кући! — викао је старац. — Све се искварило!... Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо!

Нема ту момка па да га свећом тражиш!... Маро!... Је ли готово? — Јесте, тајо! — одговори снаха. Старац се придиже са свога места, узе воштаницу што беше прилепљена уза зид и запали.

Подиже се плавичаст, мирисан дим, а старац се прекрсти. — Ва им̓ оца и сина и светога духа, амин!... И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по

И онда поче кадити прво свећу, онда себе, па укућане по реду и старешинству... Затим отпоче молитва, у којој је старац призивао све божје угоднике да помогну дому и народу његовом: здрављем и берићетом...

Дуго је трајала та молитва његова; много је прошло док старац учини последњи поклон, метнувши крст на се. Онда се окрете. — На здравље вам молитва!

Као да му неки докопа срце и трже га, такав бол осети. Он скочи и побеже напоље. — Еј, море! — смејао се старац. — Бајаги стиди се, а овамо би полетео четвороношке да се жени!... Добро, добро!... Хе-хехе-хе!...

— Море, мани вечеру!... Не би ти он сад окусио па да су царске ђаконије!... Ха-ха-ха-ха! — смејао се старац. — Па и ти, брате, много га дираш! — рече Петра прекорно. — Ето дете и не довечера!... — Море, бабо, ћути!...

И опет га окупише молити. — Добро, да причам! — рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно детешце... — Па онда? — запита Латковић. — Ништа. — Како ништа?

Све се одби од прага њихова, чак и сами пси. Нико им више не хте бога назвати. Онај добри старац, чича Сима, кнез, и он кад поред Алексе прође сагиње главу и чини се да га не види!...

— упита га снаха Мара. — ... А? Хоћу, хоћу!... Да се помолимо богу, па постављајте синију. И диже се старац, упали свећицу и поче се молити: — Господе!... Да ли видиш моју беду?...

! Он је погледа крвавим очима, али рече притајено мирним гласом: — Иди, бако, донеси ми чибук са чивилука... И старац тога вечера расплете косе и припали дуван... ИИ ДЕО: ОСВЕТНИК 1.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Ни вина да наточи! И убио га бог који је и за шта не послуша, или је и најмање у чем увреди! Он скочи. Сиромах старац! Величанствен, па ипак смешан и жалостан. Дркће као питије кад изиђе напоље. Сви се прекрстише. Устадоше.

Ђеда с безазленим достојанством погледа по свима Сиромах, сиромах старац! — А њој нико да полије? Сви потрчаше кови. — Сад пошто ја кажем. Сад волим и сам поливати. Деде, сине, умивај се!

Пробуди се у саму зору и изиђе у авлију. Мара му поли да се умије, и старац, иако ослабио, ипак сталним кораком пријеђе улицу и уђе у цркву. Али његова подјела имања оста.

Она отвори у сриједи. Намргоди њене очице, па поче гласно и монотоно, како сва дјеца читају: Маче војску старац Југ-Богдане, У Богдана силна војска била... — Стани! — рече владика. — Ко је то Југ Богдан?

Кола пођоше још брже. Из сусједне авлије испаде с малом пушком старац Матија Ђенадић који је, веле, још под Милошем ратовао. — Упомоћ! — викну Павао потрчавши њему. — Шта је?

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

дође, мора своју оставити, па није прави господар; рад би Персу у своју кућу довести, са свим имањем и дететом, али старац је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да

своју кућу довести, са свим имањем и дететом, али старац је тврдоглав; но, ипак се нада да ће љубављу задобити, па му старац не може на пут стати, те тако ће најбоље бити да она све Љуби у руке преда.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Једним широким и жудним погледом он брзо обухвати Београд и све поднебље. Саборна црква, као неки прав старац, уздизала се мрачна и достојанствена. Цело је небо било узбуђено.

Африка

Од играча је најзанимљивији неки старац, који над младићем што му је пар у игри врти мач као да ће га посећи. Обојица певају за то време: „Раније белац није

Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

— Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?) — Мон се' мон мали, селуи вје ки азиз ала мезон (Моје сестре муж је онај старац што је седео пред кућом).

Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син. Радостан сам да сам опет у ноћи, под звездама, далеко од мириса и врелине тела; дишем широким прсима,

је са стране једна стреја, да је под том стрејом постеља од бамбуса и да на њој, увијен до браде и дрхтећи, лежи неки старац. Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу.

Иако светлост није довољна, хтео бих да сликам. Један старац, дворанин, који зна неколико речи француских, преводи ми да је краљ изјавио да „није задовољан“ да њега сликам.

Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш! — Али зашто да ти дам десет франака, ако те сликам?

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

МИШИЋ: О, таки ћу изићи да видим шупу. ЈАЊА: Сад ћим ја да дођим. (Отиде с Петром.) МИШИЋ: Чудан старац, како се он за сваку маленкост заузима! ЈУЦА Тако ме, видите, по цео дан чангриза и једе.

Но, доста овога, ево вам госпође мамице. ПОЗОРИЈЕ 8. ПРЕЂАШЊИ и ЈУЦА ЈУЦА: Шта мислите, шта је мој старац учинио? КАТИЦА: Жалосна, да није само штете? ЈУЦА (Мишићу): Има ли овај пасош своју важност?

Црњански, Милош - Сеобе 2

Није пропустио никога да прво, кроз наочали, погледа. Иако је Енгелсхофену било јављено о доласку оберкригскомисара, старац није сматрао да треба да га дочека, него му је поручио да изволи горе, на трећи спрат, код њега.

Енгелсхофен је, у међувремену, био прочитао писмо па га је био испустио из руку. Старац остаде пресамићен, пребледео, и као да је дрхтао. Њему се, у ствари, наређивало да Темишвар има да преда Гарсулију.

Али, ви, тамо, на Двору, увек сте били велика дупета.“ Затим, нагнувши се над балустраду павиљона, старац се испрси и довикну Исаковичима, који су стајали око застава.

“ А кад се задовољство разли по војничким редовима, испод павиљона, као што се жито заталаса преко булки, старац размахну својим тророгим шеширом и раздера се немецки: „Серби! Три пута, виват, за маторог Енгелсхофена!

Кад угледа баруна Енгелсхофена, Гарсули занеме од чуда и срамоте. Старац је, међутим, мирно, погурено, изишао из кола и стао да издаје наређења да се оних, везаних, тридесет окују, да цео пук

Тражићу, колико сутра, само смртне казне и десетковање пука.“ „Тражите!“ одговори му старац, благо, тако да је то изненадило Крфљанина.

Он је чуо како Енгелсхофен мрмља „јер сте“. А шта су, Гарсули је већ знао. Енгелсхофен није требао ни да дода. Старац му је, после тога, просто окренуо леђа.

досаде на лицу, и рече му да је Гарсули отпутовао из Темишвара, а да не би било лепо да узнемирава Енгелсхофена. Старац је већ имао, због њих, доста непријатности и имаће их још. Није право да му и он ствара бриге, понова.

Да види последице своје мудрости међу Сербима. Ускоро. Старац је тврдио да су Серби чудан народ и да их Гарсули не зна.

Док му је таст, нестрпљив, искочио из кола, Трифун се био нешто задржао пред кућом. Старац је био испредњачио, испред зета.

Па подај га његовој мајци, кад га је разбенавила! Нека се с њим носи! А ти гледај посла! Ваља скоро вечерати! Старац је затим извадио кесу, па га позва: Оди деди да ти дам пара! И даде му неколико турских парица.

Често је затварао очи, а каткад је било очевидно да и не чује – као глув. Он, Павле, трудио се да све то мирно отрпи. Старац је, каже, викао да он зна да би они, Исаковичи, да могу, цео Темишварски Банат у Росију пренели, али да ће их та шала

Теодосије - ЖИТИЈА

А старац, узевши реч, рече му: — Жудна је љубав родитељска, јуначе, и веза природе нераскидна, и мило јединство с браћом и за ј

А старац се дивљаше врелој љубави његовој пре ма Богy и Огњу божаственом који је тако распламтео душу његову, слушаше његове реч

окропи земљу и упућиваше благородне и похвалне речи ка Богу, говорећи: „Испунио си жељу срца мојега“, тако да се и старац застиде од многога његовог плача.

Отићи ћемо, дакле, и видећемо да ли је заиста, као што рече, ученик оца Макарија. Јер беше старац чувен по делима и свима познат.

к старцу, видеше и божаственога младића где седи с њим, и када су од старца измолили молитву и благослов, заповеди им старац да седну и све што је свети старац имао y ћелији — пустињско воће варено, и са њим маслине и хлеба предложивши,

где седи с њим, и када су од старца измолили молитву и благослов, заповеди им старац да седну и све што је свети старац имао y ћелији — пустињско воће варено, и са њим маслине и хлеба предложивши, љубазно их угости, а душе њихове насити

А када ови видеше како се старац са љубављу за њих брине, срцима својима умилише се, па мишљаху да ће их огањ са неба појести или да ће их земља живе

А старац, чувши за чудо са божаственим младићем, и омивши своје преподобно лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо

Паднувши на земљу мољаху од обојице благослов, обећавајући да више неће чинити разбојништва. А када их је старац благословио, сваки од њих загрливши божаственог младића целиваше.

А они, свирепи, послушаше старца, поставши весели и мирни. Старац одмах погледавши на светог младића, и као с великим гневом стаде га грдити, говорећи: — Зар те није игуман послао

А када је дошао старац к себи, многим сузама обливаше жељену свету главу љубљенога сина, грлећи је, љубећи и на срце притискајући.

А стигавши у Лавру у подножје Свете Горе Атона, и узишавши на њу срцем, вером и љубављу, и старац сагледавши је поклони се, јер ногама није могао узићи, пошто му од старости беху изнемогла колена.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

“, „верујте децо (каже прота Матеја) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао.

Ипак се нађе истина врло ретко, понеки старац који зна „кралске песме“, у којима се опевају Немањићи и Косово. Налазио сам их нпр. у селу Тополчанима.

Осим Ничпура сва села имају српска имена. Старац од 110 година из Беличице причао ми је да памти када су старији људи у Реци још говорили српски.

Певају и Дојчина и Секулу „детенце“. Само даровитији људи знају више, као један старац у Мислешеву у Струшком пољу, који је по македонском начину певао све песме косовског циклуса.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао: — Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

XX Прошло је пет година. Шамика још није ожењен. Господара Софру једва човек може познати. Погурављен, осушен старац. Каква разлика између некадашњег и садашњег господара Софре!

Сад тек види да је усамљен. Нема више оца, нема матере. Извор је већ исцрпљен. И већ је Пера старац. Нема више старе живахности, нема фантазије. Озбиљно лице, изгледа и он већ као филозоф. Дуг живот, — велика школа.

И добра газдарица из ничега створи све. Патњом поучена, својим трудом лебац заслужује, а Пера, тим постиђен, као старац ради. Дође до малог дућанца, животари, и које год дете дође у дућан, поучава га на добро.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Човек жели да одгонетне хоће ли година бити родна; девојка, да ли ће се удати; старац, да ли је смрт близу итд. Нестрпљење да се што пре открије пол детета у утроби мајке довело је до разноврсних

(Вук, бр. 1256) — На дјечји труп не мећи човечију главу. (Павићевић, 1937, с. 214) — Дјетић је кратковид, старац далековид. (ЛМС, 1859, књ. 99, бр. 73) — Ђе си видио лијепу бабу и мирно дијете? (Шаулић, А., ЗНЖОЈС, 1971, с.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Можда до јесени? БОИНГ, БОИНГ Напред је корачао водич — Стоњанин, спечен старац лисичијих кретњи, за њим млади човек, на крају, посрћући, стјуардеса која је стално заостајала због високих потпетица.

Утегнут тамним оделом, налик сенци, улицу прелази један старац. – Где ли се упутио? — пита се Бел Ами. – Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи!

– Брига ме! — процеди Пуфко. – Шта мислиш куда иде? – Завежи! Бел Ами с напором окреће тело у плетеној столици. Старац пресеца сноп светла и јаре изгубивши се начас у блеску излога. – Тражи нешто по џеповима ...

— Одакле оволике птице одједном? – пита се Пуфко. А још није јесен! Старац се претвара у споменик са смешком изливеним од бронзе.

Те птице. Старац просипа зрневље жита и оне га хватају у лету. С друге стране града долећу нова јата. Једна са мирисом купусних

То је укус размрвљеног стакла и поломљених огледала. И њих старац храни житом. Са брда изнад града долеће треће јато.

Са брда изнад града долеће треће јато. Оно мирише на мемлу хладовитих дворишта и на воду у којој има железа. Њих старац храни зрнима кукуруза. Ваздух почиње да кључа од птичијег лепета. – Ради сео његовој кући...

покретом крила, по неком прећутном птичијем договору, крећу натраг — свако јато своме правцу, свака птица своме јату. Старац не гледа за њима.

ЂАВОЉИ КУРШУМ – А стари Митар? — упитах. — Како је он? – Како? Ђавоље! — рече старац. — Погинуо прошле недеље... – Од чега? – Од куршума — рече старац. – Па, ко га уби? – Швабо, а да ко ће!

— упитах. — Како је он? – Како? Ђавоље! — рече старац. — Погинуо прошле недеље... – Од чега? – Од куршума — рече старац. – Па, ко га уби? – Швабо, а да ко ће! Био је јануар 1972.

Тада, причају они што су били тамо, старац поче да подиже камење око професоровог тела и да чупа разне травке које су тамо расле, једну по једну, са љубављу и са

кажу, све те травке брао је баш око места на коме је професор лежао без свести, и кад је куглица била као орах, старац раствори прстима укочене професорове вилице и натера га да прогута траве, па затражи цигару дувана и седе, све

Матавуљ, Симо - УСКОК

Перо Пуров рече: — Тако ти је, да-ти, свуђ, ђе нашима не суди крст од три прста! — Је ли? — учини на то старац. — А да ко јадо, пресуђује у нашу земљу? — Крст! ваистину! — потврди млади човјек. — Сила, ваистину! — рече кнез.

? Кад је још то било!? А-ну, сједите, па зборите! — Нећемо но овако — поврну старац. — Ти знаш да се на вечерашњи вече не долази на посјед, но да има бити друга работа! Ми смо умолници!

“ Старац рашири руке, као орлушина крила. Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица.

“ Поп и бркоња, дебљим гласовима а истијем начином, поновише тај други стих. Кад младићи преузеше пјевање, старац узе подвикивати: и—и—и, па обоје почеше играти.

Јанко, с малом пушком за ременом, посматраше игру. У почетку није могао одољети смијеху. Старац Мргуд Шутов, сух, малко погрбљен, бјеше највиши међу онијем стаситијем брђанима; бјеше окошт, велика грбаста носа,

Мргуд, раздраган; куцну Јанка по рамену: — Виђе ли ти, млади господине, како старац скаче и урличе, а?... А шта би рекао, колико ми је година?

Послије му је и Мали Шћепан притврдио... — И књаз Долгоруки — допуни старац. — Да. А онда је Мргуду већ било преко двадесет и пет и шест година. Дакле, сад лијепо можеш срачунати, колико му је?

дакле, нека си старији од њега највише двадесет и пет година, то би сад имао око деведесет. Старац се љутну: — Ја тако не умијем рачунати.

И обрте се Јанку. Остали заподјеше разговор међу собом. Старац настави: — Е, дакле, првом сам пушку понио кад је паша Махмутбеговић ударао на Куче, бјеше ми тада око петнаест

И без тога бјех наумио поћи горе тога дана. — Лијепо, ваистину! — прихвати старац. — А мни ли он остати онамо, што ли? — Како га је год воља, стрико!

Е фала ти у име цијелог браства што тако дочека овога кућића и страдаоца! Јанку се завртјеше сузе. Старац настави: — А сад ја, као најстарији по годинама, као отац што бих вам свијема могао бити, ја бих рекао да њешто

му пред очи стари Мргуд Шутов, у коме се оличило готово стотину година прошлости црногорске, вијек саме борбе и патње! Старац у причању никако не умијаше приказати језгровито њеку цјелину, него све одломке, а и те с бескрајнијем уводима и

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Паде клупче, — земља се потресе. Старац кресну, — море се осуши. Баба кину, — небо се провали. То су већ обрасци слободне, радосне неразумности: смисао и

кроз склопљене трепавице: Испред њега трепери златан и тих јесењи дан, друмом се котрљају кола и пролазе људи, али старац их скоро не види, чује само разговор и шкрипу кола, и то му је доста. Значи, још се живи, ради и путује по свијету.

да им се врати; наивност се сусрела са окорелим безнађем: Окамењен и нијем, дечак је остао сједећи онако како га је старац гурнуо. Нит је смогао снаге да скочи и побјегне, нит је могао да плаче.

Такав је Петар Чобанин: вјечити најменик, старац без игде икога свог. Навикао од луди и на добро и на зло, он се најзад повукао од њих у своју стварност и своју

Све је знао честити старац, и све на свијету било је онако како је души добро. (Прича о великом чобанину) Ко задовољи истину душе, и дечју

Ех, да ми је чути шта му је казао. - Ми се договорили! - свечано објављује старац. - Каже да је задовољан. (Ти си коњ) Дете верује у таква чудеса, у сашаптавања дивних самарџија и паметних коњића, у

Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. (Млин поточар) Какве год нас невоље гониле, не смемо заборав

И полуслепи старац, који само наслућује сунчев сјај, изриче похвалу голом току ствари. Свуда сунце једнако грије старост и свеједно је

Тишина у шуми, кад безгласно трепери лишће, сјена се немирно миче у прашини као да хоће да се откине и отпутује (Старац с Торбаком) Оно што се збива у влажне и немирне мартовске ноћи док напољу капљу труле стрехе и у помрчини се чује

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Трлајић; »сребровласи мили Обрадовић«, пише Лукијан Мушицки; »велики Доситеј«, назива га Михаило Витковић; »блажени старац«, вели Сима Милутиновић, а Јован Ст. Поповић назива га »преславним«.

Милићевић, Вук - Беспуће

Пили су полако рум који је Гавре Ђаковић имао уза се, и ракију која се нашла у кући, док је један бос старац, поред ватре од сирових дрва која се димила и дим гризао за очи, причао нешто болешљивим гласом: очевидно се тужио на

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

“ — „Змај Милутин — та Бога ти, сине! Кликну старац, мило му бејаше, Па овако даље бесеђаше: „Та ја и он кâ браћа смо били, Заједно смо некад Турке били.

“ Ђока скаче, матери око врата, Она с њиме одлази на врата. Из торбе је утим извадио Старац гусле па их удесио, Удесио, уз њи беседио: „Ој, давори, ти Србијо тужна, Ој Србијо, робињице сужна!

Ди су дани душанови бели? Ди су ваши огњевити мачи?“ Тако старац у(з) гусле уздише, Гусле баца, јер не може више. А Ђоки се то на срце дало Те је дете говорити стало: „Чу ли, чу

56. Старац гурну своје злато, А оклизну нога моме, Па на леђа, па у блато Паде јадна, а он с њоме; Покри старац злато своје,

56. Старац гурну своје злато, А оклизну нога моме, Па на леђа, па у блато Паде јадна, а он с њоме; Покри старац злато своје, А Срб озго на обоје. 57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада.

57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада. Тек кад јунак наш устаде,

57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада. Тек кад јунак наш устаде, Малко ми се мицат стаде. 58.

59. Од земљице мома сину; И наш старац са њом теде, Па је лати за аљину, А девојка, јао беде, Паде опет, па на њега... Ал' сад даље да се бега! 60.

“ 71. „Ал' муж старац, моје злато!“ Нагло госпа реч привати, Па га глену умиљато, За руку га белу вати: „Крај таквога дуге ноћи, Ко ће

Давно старац одрвô се санку, Радује се госту на уранку. Ал' већ стиже војвода Милета, Већ травицом до старца дошета, Жива Бога

„Дô ти добро, сине нерођени, Нерођени кâно и рођени!“ — Рече старац, па седа јунака; А долете ћерчица му лака. Нуто, побре, њене пусте муке!

Још је друга ту оклизотина, Како, брате, да је царевина. Куса старац и куса Милета, А служи им убавица Цвета. Па је онда 'вако започео: „Чујде, сине, што би знати тео: Откуда си, и ко

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

— А знаш га навити, велиш? — Знам. — Дедер. Старац ме усједе на свој кревет, стави ми сат у руке и без даха се загледа у моје прсте.

Ех, да ми је чути шта му је казао. — Ми се договорили! — свечано објављује старац. — Каже да је задовољан. — Та неће ваљда ићи да загледа ђевојку — какоће дјед.

— Па баш твој Раде, а? Е, фала ти, побратиме, на тој части. — Јест, вјере ми — занесено распреда старац не примјећујући да се дјед уозбиљио. — Исте оне честите Радине очи, душу му видиш у њима.

и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња? Старац се загледа у мене врло, врло зачуђено, а онда се малчице замисли, растужи и коначно му се негдје испод бркова указа и

— Ма шта тице, шта ...Ти се већ напио ко мој весели Ниџо. — Јок, побратиме тмурно дочека старац. — Сјећам се као да је вечерас било: помоли се мјесец над гајем, сто метара над нашом кућом, а мене ноге саме понесу к

— Аха, видиш ли? Старац ме прима за руку и сад заједнички савлађујемо посљедњу кратку узбрдицу, а кад стигнемо до самог врха, мјесец изненада

— Аха, утече ли, је ли! — побједоносно кличе старац. — Препао се грабаља, а, лоло једна. Самарџија ме чврсто пригрли, не да ми да се растужим и каже соколећи ме: —

Даље се или не може или се не иде, ако већ путник није будала и „вантазија“, што би казао мој дјед, предобри душевни старац чија ме љубав грије и овдје, на овој опасној граници гдје се кида са земљом и тврдим свакодневним животом. Па ипак ...

Можеш му се повјерити отворено и без зазора, као најрођенијем. Кад је умрла дједова баба, Милица, потиштени старац дуже времена налазио је себи разне послове све негдје подаље од куће, да је људима с очију.

Прима старац утјеху и мири се са животом, с тугом, са својом самоћом. Тога оскудног и никаквог прољећа, дједов рођак, „брат Сава“,

Откуд се млин може насликати? Сјећам се, кад год бих пошао да спавам заједно с дједом (да му гријем леђа!), старац би се сјетио свога млина и разњежено ми напоменуо: — Сад ћемо нас двојица да спавамо, а наш ће млинчић да меље, меље,

Дошло вријеме да се умире, па то ти је. Ломна корака старац је отишао у свој собичак, у посљедње скровиште још незаузето од саблазни, а кад тамо — сликарев тихи млинчић већ сипа

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

— И реч „домаћин“ нагласи. Стојан је покорно ћутао и није сео. — Седи и говори! — Одједном је плануо старац и скочио са свог места. — Јеси онемио, да Бог дâ!

Да знам, жив ли си?! — Шта да ти говорим? — шану Стојан и, готов на све, слегну раменима. — Шта, шта???... — убрзао старац и почео, сав накострешен и гужвајући свој гуњ, да се надноси јаросно над њиме. — И још питаш, питаш?

— Казуј... Убићу те, убићу те! Бар да те не гледам таквог!... — Уби ме! Старац одскочи од њега. — Да те убијем? И хоћу, сад, ево! — И поче да се врти по соби, као да нешто тражи чиме ће га убити.

Стојан само ћути, погнуо главу и чека... — Хоћу, ево, сад! — говори старац и одједном викну: — Не, бре, синко! Немој тако, молим те!... Ево ја, ја те молим!

— Ево на. Уби ти мене... Ти ме уби! — Грцао је старац, а руке му, плећа, глава, цело тело дрхтало је. Стојан, на све готов, спреман, само не на то — његову, очеву молбу,

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Па после, старче, после заповедам, нек дође була да је исповедам!” Рече Варнава, игуман млади, а старац оде тако да ради.

попе се старац по трошним степенма, и опет наста тишина нема. Тишино моја, чедашце неба, ала си мила, ала си лепа, испод састанка

Пустиш ли га мирна, здрава, његов народ смрт му спрема: камењем ће да г' утуче, бунтовник је, да га нема!” Хтеде старац дале клети, ал' у грлу стаде клетва: ево с' онај слуга враћа што га посла круна светла.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Тада му старац рече: — Ја ћу ти казати ђе ћеш све ово наћи. Хајде онамо ђе се ја бацим овом балотом гвозденом, онђе ћеш све три

Кад то чу ови младић, отрча пут онога мјеста ђе му је старац балоту бацио, док наједанпут рекао би паде небо на земљу, завикаше с хиљаду страна, он се обрне да види ко је, кад не

Сјутрадан брат му не видећи брата да се врће, пође и он за њим, срете старца, и старац му рече као и првоме. Он му захвали и трчке отиде онамо, кад насред пута види брата окамењена, те почне плакати и

онамо идем ће она пане, само ми кажи, хоћу ли наћи све три ствари како сам ти казала, и хоћу ли наћи браћу окамењену. Старац јој одговори: — Хоћеш, — па у толико одбаци балоту, а она потеци онамо што је најбрже могла.

Кад дођу близу вашара дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита пошто

Како дође, а он рече: — Ја ћу тога коња купити. Говори, старче, пошто је. — Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу.

Говори, старче, пошто је. — Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца.

Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће.

Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: — Пошто? Коликогод је старац заценио, толико је Турчин одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу.

Коликогод је старац заценио, толико је Турчин одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од

— О, тебе ми и твога ми друштва, — наруга се старац, скочи на Таригору, те га добро излевуша, па га стрпа пода се, те сједе на њега као на какав сточић, и опуца све сам

— Хоће боме прије него тебе — вели старац. — Валај неће! — вели Марко. — Боме хоће! — Боме неће! У тој свађи зграби старац руком за лонац.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

ВУЧКО: Играду како је кћи кнеза Лазара пошла за турска цара. Ту сам већ био. Е, кад погину онај старац, баш сум се смејао. СТАНИЈА: Како би се смејао, кад други гине? ВУЧКО: Зашто је лепо.

ЈАКОВ: Осим кад главом о зид лупи. МАРКО: Главом лупити — значи у подобном случају предосторожнији бивати. Док се старац искашље, донде је младић извршио намеру. Зар би Наполеон тако силан био, да није младе генерале имао?

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Тресак, вика, гутњава зачују се таваном. - Кријеш вуну, пшеницу, мамицу ти четничку! (Смрси старац ỳ њедра: Нисам четник - Србин сам.) - Крваву ти чесницу, хајде подрум отварај!

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

АЛЕКСА: То је давно било, године тридесет и пете. ЈЕЛИЦА: О, молим вас, он је тридесет друге умро. АЛЕКСА: Старац, али његов син... ЈЕЛИЦА: Он није списатељ. АЛЕКСА: Јошт какви! Знам добро.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Коме се нада, кога ли чека, ко ли то има с пучине доћ`? Никога нема да му се врати, а старац чека, пролазе сати, ниже се ланац дуг; нада се мачку, славноме ловцу, рибару смјелом и морепловцу, бјеше му вјеран

И Старац и мачак, о, пуста туго, у тврдој кули живјели дуго, кретали у лов у ноћи свјеже, у залив тихи спуштали мреже, броди

Док вријеме зими поспано тече и старој кули прилази вече носећи сиви вео, крај мале пећи, вреле и будне, старац је приче причао чудне, а наш је мачак прео. Причо је старим потмулим басом о доброј риби са људским гласом.

Узалуд зову даљине драге, старини тужном нестало снаге, све му је мање риба. Заплака старац за ноћних сати: „Младости моја, врати се, врати!

“ Чуди се старац дугачке браде: „Откуда риба за мене знаде?“ „Рибица добра на мору јужном, нашла је капу с поруком тужном и на њој

“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Од тога дана, за Мачком другом, плакао старац дуго и дуго ... Па ипак, нада трајно се гаји: из куле старе свјетиљка се сјаји, док тама свуда влада.

„Не дирај, враже! — старина каже — Види, будале! Та мени, старцу, није до шале.“ Не слуша Ћира што старац прича, већ виче, прети: „Дај кожух чича! Ја сам чиновник старога лика, сакупљам порез од пролазника.

„Ту ли си! — чича заигра брком. — Сад ћеш чути пошто је лук!“ — повика старац, па штапом —пук! Причали после, уз тиху кишу: — Истукло теле старину Тришу, врућу му, богме, скувао чорбу и још

„Ни ово — каже — узалуд није, ваља за пута, горе се Медвед Велики крије, а то је зверка љута.“ Узео старац новчарку црну, без пара деда никад није, јер можда успут у крчму сврну код групе звезда — Водолије.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Добро вече. — Добро вече. Престају да раде један тренутак. Дижу главе са веза. Један старац, између неколико сасвим старих жена, посматра свој повређени палац на нози. — Добро вече. — Добро вече, господине.

Муж и жена одлазе по нове џакове. Тада се кроз језерску траву појављује друга барка, црвена. Старац и један млади човек отворенога погледа веслају стојећи. Његов син!

— Они не воле да иду пошто је трамонтана. Дајте им пезету за вино. — Нашли сте нешто за Острво, — каже старац кад се приближио. Његов син скида капу и гледа ме смешећи се. Он гледа нарочито у језеро иза мене, тј.

Редови играју према игри пламена. Долази један пуни, задовољни старац: — Немамо добре светлости, али маркиза је обећала. Иначе све је тако добро у овој хаза де хуеспедес.

Били су срећни да могу најзад да утврде за кога сам питао. — Је л̓ онај старац? — Мислим да јесте, али је сувише далеко да бих био сигуран. Да ли још лови рибу? — Слабо.

вечерас или боље сутра. — Како не! Обрадоваће се. — Кад хоћете можемо вас одвести. — Шта то кажете? — упита старац, збуњено што је прекинут. — Господин хоће да види Пипа, тата. — Пипа? Е па хајдемо одмах — сигурно да још није легао.

Добру ноћ! — Добру ноћ, господине. Жене уђоше и онда цела улица би савршено пуста. Тек на крају, један старац поздравља из мрака неке капије: — Добру ноћ, господине! — Добру ноћ. Изгледа ми шумно на води?

— Пријатан пут онда, господине. — Хвала, стари пријатељу. И упутих се лагано низ обалу. Иза себе чујем како старац затвара капију. Све што је било људско на језеру, спавало је. ИИИ У близини сам мола. Осврћем се лагано.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

А стари бабајко надгледа и пази, Обилази бурад, где се грожђе гази, Па весео старац усред ове трке, Задовољно суче рашчешљане брке; Па скупио децу и грожђе им даје, А песме се хоре — и веселе траје, А

Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена мудрост краси. За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”.

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

здравље и за правду и ко ће кад да се роди и да л су довољно јужни они који су сишли преко Карпата и да л се старац опет жени да ли се жене стари Словени родићемо се опет слични биљу мање сужни о благо нама и тешко мени!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Па где ћете са њим? — запита неко болећивим гласом. — А шта га знам... умре сад на путу! — одговори старац, као да је хтео рећи: овде, онде, свеједно... има их много... видећете. Покрај мртвог војника седели су рањеници.

За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет. — Помаже бог! — и старац се заустави да предахне.

За то време приђе нам један старац, обрастао у браду и погурен, као да је уклет. — Помаже бог! — и старац се заустави да предахне. — Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило. — Лутам тако не би ли погинуо.

— А има ли Бога? — Сигурно да има... — Е, лепо... Синови и унуци одоше ми на војну, да вас Бог поживи! — и старац се дохвати за капу. — Шваба ми опљачка кућу и све однесе... А ви, христијани, дођосте и погазисте ми ову њиву...

Причају тако да је један старац путовао петнаест дана, носећи живу кокош. Хранио је уз пут, чувао као највеће благо, да би припремио гозбу сину.

— Кад треба да се пије, он се буса у груди и вели: „Ништа од вас, остарели сте пре времена“, а сад, он је старац, а ми младићи. Из шупе изиђе ађутант и рече да водници само уђу код команданта.

Погледах у сестру. Наслонила се на кола и подбочила главу. Била је бледа. Донеше нам столице. Чујем где неки старац говори војницима: „Ко ће то наћи! Много их је изгинуло. Овде су биле борбе, све је разривено.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

И кад какав свенуо старац погледа у ове чудне очи, развуче му се брк у страну и он зачуђено махне главом и у себи прошапће: »Часни је убио!«...

Уђе један сед старац, погрбљен, безуб, замагљених очију, уведе једног вижљастог заплашеног дечка, који звераше по соби као дивљаче.

— Помаже ви Бог! поздрави се старац, скинувши капу и наслонивши се обема рукама на дугачак штап, који му допираше до саме браде.

Он је то запео да просвети наше село, те нам натоварио на врат два учитеља. Старац се узврпољи, уздахну дубоко, као да му откидају парчета жива тела, па кроз плач прошушка: — Ово ми је унуче једина

Стојан је нешто запита или саопшти, а она буновно диже главу и гледа га чудно, необично. Старац се стресе од тога погледа и измиче се журно испред ње...

— Добро, ја ћу те уписати... Ха, чекај, рече он, па отвори врата и викну Стојана. Кад се старац помоли из школе, он му нареди да донесе мастило и хартију, па се врати унутра.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Осврне се и виде једног старца беле браде. Старац је махао главом и добродушно се смејао. — Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?

— Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш? — Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.

— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи

Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.

Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке не угуше штир и коровина.“ Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде.

Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац. „Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио.

Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“ И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек.

око старчеве главе па му час улети у уво, час у око, или га пецне у образ, у врат, час покуша да му уђе у нос. Старац се бранио обема рукама, пљескао се по образу, по врату, љутио се и псовао.

Тако је говорио старац. — Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица.

— Не греши, старче! — рече му један танак, тих гласић који се једва чуо. Те је речи зуцнула мушица. Старац, изненађен, наперио уво, напрегао слух и, у вечерњој тишини, кад су већ и птице ућутале, он могаше да разабере шта му

“ Старац је недахнимице и са зебњом у срцу слушао шта му приповеда мушица. На крају, признао је, драге воље, да и мушице могу

Једно је само старац молио мушицу: да њему не улази у Нос. Мушица му обећа то и оде од њега. ПРИЧА О ЂАВОЛУ Истерао у пролеће сељак

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

” Старац је ову реченицу прочитао више од десет пута, и онда остави хартије на страну, диже главу, зажмири мало и поче напамет:

Ова се процедура понављала неколико пута, и успех све гори. Старац очајно уздахну, одгурну љутито хартије и глава му клону на груди.

Њен се корен у народу употребљава и као лек...” Старац диже главу. Кад дете изговори целу лекцију, запита га: — Научи твоје? — Научих. — Да си жив и здрав, синко!

ошину трн по левом оку, те је привила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице, па рамље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде дале одважно за

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте.

Јави се за реч један блед, изнемогао старац, смежурана лица и беле косе и браде као снег. Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Настаде нема тишина међ' млађим светом. Само се чује неки безуби старац или бака, како клопара језиком, међ' ретким крњацима. Па и старији се малко ућуташе...

Испитивање иде »као по лоју«. Ђаци расположени, па само пљуште одговори. И Пера се ослободио, и само чека да га старац погледа и мрдне главом. Узе да разгледа још једаред своју Византију, нарочито да понови године догађаја.

А Византија... Јустинијан... шта то би?... А сан?... — Е, ђав'ла! Шта се мислиш, синко? поче старац да га опоравља. Знаш: Карло... но?... који?...

Дај да пробам«... — Хенрик, синко, Хенрик ИИ... но? — поче старац. — Испричај нам зашто је он водио борбу с Томом Бекетом — рече професор и намршти се. »Да паднем... сад је време...

Нећу!... Дакле: пао!... ја пао!«... Професор погледа Чичу. — Доста! — рече старац и прозва другога. Пери се замрачи пред очима.

Сва се соба сија, као да је упаљено хиљаду електричних сијалица... На средини собе стоји висок сухоњав старац у белу руху, са белом дугом до појаса брадом. — Шта желиш, сине ?

— Шта желиш, сине ? — рече ми старац — заслужио си много; даћу ти штогод затражиш. Не знам зашто, али тог тренутка паде ми на памет она прича о једном

да сви Срби постану искрени И поштени... као она чудотворна свиралица... знате. — Знам, рече старац па извади испод тоге једну дугачку праву трубу од меди. — Изиђи на брег, па засвирај на све четири стране.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

И таман кад је хтео да пође, пред ноге му се тутну Лопта, жута ко кора на мркви... Старац, не размишљајући, жестоко шутну И пуче плави прозор на цркви. Истрча црквењак: „Бог те убио!

И 32 од онда. — Дедино чело се дуби: Сто дванаест!? — Што је много, много је! И брише старац таблицу до последњег ретка, Па почиње да сабира опет из почетка.

На пример, један од другог крали су рибице беле Које су непрестано пецали, на удицу, отпрве; (један је старац украо од суседа две пчеле). С трпеза, после ручка, поткрадали су мрве.

Који ли је сат у овој ноћној мемли? Старац дрема, погрбљен иза плота, С обема ногама на стврднутој земљи, А с душом далеко, далеко изван живота.

Драле су се — цела их је пијаца чула! А старац је ћутао као мула, Полажући право на три удове Као на сопствену главу и удове!

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

брада вије до појаса; руке старе, у њих мач и копље, крваве му руке и оружје; корацима броји турско трупје, скаче старац како хитро момче. Боже драги, да га сан не вара тê овако старац узлетио?

Боже драги, да га сан не вара тê овако старац узлетио? Срећа се је стара пробудила: у Каруче, на крају Црмнице, од петнаест хиљадах Тураках не пуштише жива

КОЛО Нови Граде, сједиш накрај мора, и валове бројиш низ пучину како старац, на камен сједећи, што набраје своје бројанице. Дивна санка што си онда снио!

ИГУМАН СТЕФАН Сад ми дајте једну чашу вина, ма доброга, и чашу од оке, да наздравим старац бадњацима. ДАЈУ МУ ЧАШУ ВИНА; ОН НАЗДРАВИ БАДЊАЦИМА И ПОПИ ЈЕ.

Не прими ми, Боже, за грехоту, овако сам старац научио. (дају му ђаци гусле) ИГУМАН СТЕФАН (поје) Нема дана без очнога вида нити праве славе без Божића!

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Он, син, као у инат, никако није хтео да му иде по вољи. А ко зна зашто? — мислио је старац. Да ли што већ, онако стар, није више могао ићи по трговини, те, ваљда, не доносећи и не зарађујући више, нема онај

Нису могле замислити да би он могао, или што би и учинио, да је то нешто ружно и неваљало. А старац, више љубоморан, а и видећи како син, због тих њиних улагивања око њега, бива све више нежан него што | треба, једнако

Истина, то никада није казао, чак, када би се овај и разболео, старац није хтео да сиђе да га види, али ипак да и на њега, као на остале, слуге и чивчије, дигне руку — то није могао.

и беговима да се дружи, с њима да пије, па чак и у њихове хареме да одлази и са њиховим девојкама и булама да ашикује, старац се почео обезумљивати: — Ако му је до тога — беснео је — зна и за то хаџи Трифун. И он је некада био млад.

Пију оне човека! И зато објашњавао је старац и он сам, син му, такав је, блед, сув и танак; више женско но мушко. И зато он не може ни да га гледа, нити ће га

— Чу ли за онога? Она, ма да је чула за то, ипак би се чинила невешта — Шта? — Како шта? плануо би старац и већ би почео изувати ципеле којима ће је гађати — како | ништа ниси чула? Где си? Живиш ли? Како ништа?

И вечито у тој као свађи, грдњи и неслагању са сином, тако старац и умро. Чак, као у инат њима, а највише својој жени, када се разболео, није хтео да каже, да се потужи, већ једнако

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Конте Пјеро, пошто прошапута нешто са својима, отисну се од њих, те се примаче к ивици бедема. Колико се старац изморио (а можда и препануо), не мога проговорити, но чекаше, јадник, да му се дах поврне.

Сунце (и оно, гле!) повирје иза брда, те млазну својим зрацима конту у очи. Старац кихну једном, другом и трећом; затијем накашља се толико пута, па најзад: „Чујте ви доље, под бедемом! Запов...

А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта. Старац (по сјединама, а ни по чем другом) трену очима, па опет викну као и попријед: „А ха! дома наши, дома!

Старачка глава, обрубљена дугом, бијелом брадом, помоли се на прозору. Старац наслони главу на длан и остаде тако. Мјесец окупљајући своје зраке млазну с њима по зиду, а кад допријеше до старца,

Тек тада тргну се, па затворивши лагано стакла, нестаде га с прозора. У ћелији бјеше мрачно. Старац се сагнуо, дохватио главњу са огњишта па пропирио те запалио воштаницу.

“ Затијем приђе к вратима што бјеху у дувару, те хрбатом од средњега прста закуца на њима. „Иво!“ зовну старац. „Чујем Господару!“ озва се крупни неки глас из оближње собе.

„Зима је, Владико свети!“ рече ђакон клечећи једнако и пошто је пламен распирио. „А, да, није лето!“ примјети старац насмијавши се.

Праћен гласовима звонâ, духовницима у одорама, двадесетином главара и својијем перјаницима, старац Владика изађе из цркве.

У тај мах уђоше у дворану три човјека и једна жена. Најпрви иђаше старац неки, дебео, обриванијех бркова; за њим поп латински, носећи под пазухом гомилу књига; за овијем момче неко, сухоњаво,

Тај је старац познат био због своје велике глупости; он носаше сјекиру у руци. Дјеца му приповиједе све. Он им каза да је тај ловац

И још двојица тако се потужише. „Боле вас једнако сву четворицу, јер сте се једнако и утрудили!“ примјети њеки старац и погледа сердара.

Пејо, па онај старац, почеше и они да причају све о злим временима и слабим љетинама у Катунској нахији. Е, би рекао ти се људи састали

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

345 ЖЕТЕЛАЧКА ИГРА 346 ОВАКО СЕ БИБЕР СИЈЕ... 347 ПАУН И КОЛО 348 КОШНИЦЕ 350 ЂЕЛ-ЂЕВОЈКО... 352 ДЈЕВОЈЧИЦА И СТАРАЦ 354 ИИ МАСКЕ 356 А) ВЕРСКЕ (ОБРЕДНЕ) 357 Б) ПОКЛАДНЕ 359 ИИИ ГЛУМА 360 А) СВАТОВСКА 361 Б) ВЕРТЕПСКА 365 В)

казиваног монолошког и дијалошког облика или стиховане, певане песмице прати мимика и гестикулација (Девојчица и старац) или читав сценски приказ какве радње („Овако се бибер сеје“, „Паун и коло“, „Жетелачка игра“, „Расцвета се жути

Сва вода намах крваво провре од изгинулих нечастивих. У томе искочи из језера један старац, па завапи к небу: — Хеј, Букумире, крвав нож међу вас пао! У томе га и нестане.

7. Врабац пипац Ја посијах боб. Навади се врабац Пипац у бобац. Ја одох старцу, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени старац рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио млека.

Навади се врабац Пипац у бобац. Ја одох старцу, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени старац рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио млека.

Ја одох крави, Да ми храна млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Крава мени рече: — Ево има три године дана Како нисам окусила сена.

Ја одох пласту, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми крава млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени пласт рече: — Ево има три године дана Како мене подгризају миши.

маче пласту дам, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми крава млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени мачка рече: — Ево има три године дана Како нисам окусила сала.

маче пласту дам, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми крава млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени брав рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио жира.

маче пласту дам, Да ми пласт сена да, Да ја сена крави дам, Да ми крава млека да, Да ја млека старцу дам, Да ми старац штап да, Да истерам врапца Пипца из бобца. Мени ’раст рече: — Ево има три године дана Како нисам окусио кише.

Ја маче пласту дадох, Пласт мени сена даде, Ја сена крави дадох, Крава мени млека даде, Ја млека старцу дадох, Старац мени штап даде, Те истерах врапца Пипца из бобца. 8.

(Ноћ и дан) 242 — Ситније од ђинђуве, а теже од товара? (Искра) 243 — Старац и бака најстарији и најмлађи су ка свијету; старац је бијел и радин, а бака црна и лијена?

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

биле добре и лијепе; него отиде некаком старцу, да га пита: или је боље узети ђевојку, или удовицу, или пуштеницу; а старац му каже: „Синко! ја ти на то не умијем ништа казати, него иди премудроме (т.ј.

Кад дође старцу, и вичући на њега и срдећи се каже му све како је прошао с премудријем; онда му старац рече: „Е мој синко! није то премудри ништа онако рекао: ако узмеш ђевојку, ти знаш, т.ј.

117. Споља тело, а унутра кошуља. 118. Спријед шило, страга вило, оздол артија, озгор мантија. 119. Старац сједи под воћком, покрио се обојком, заложио брабоњком. 120. Сто орлова једно јаје снесе. 121.

” Кад дођу близу вашара дете се претвори у коња што га нигде нема. Старац поведе коња по вашару, а сав се вашар слеже око њега, па се сви стадоше згледати, јер нико не сме ни да запита по што

Како дође а он рече: „Ја ћу тога коња купити. Говори старче по што је.” Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу.

Говори старче по што је.” Што је год старац заискао, Турчин му одмах извади готове новце без речи. Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца.

Старац кад прими новце, скине с коња улар, па њиме о земљу. У тај мах нестане и коња и купца. Старац дошавши кући с новцима, затече и сина код куће.

Али ето ти мајстора, опет се створио Турчин као и пре, па пита старца: „По што?” Колико је год старац заценио, толико је Турчии одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу.

” Колико је год старац заценио, толико је Турчии одмах платио, а старац кад прими новце, удари кључевима о земљу. У тај час нестане и трговине и купца, него од трговине створи се голуб, а од

И тако му проклетнику поможе кривда. 17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду

17. ОЧИНА ЗАКЛЕТВА. Био један старац па имао три сина и једну кћер. Кад дође време да старац умре, он дозове своја сва три сина па их закуне да сестру даду првоме ко дође да је проси, макар ко био.

Кад по смрти очиној прође неко време, дође један старац на двоколицама те запроси девојку. Два старија брата не хтедну му је одмах дати, где је стар и сиромах, али најмлађи

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

А овај благоверни и христољубиви господин, пречасни старац, подвизаваше се како би се у дан страшнога суда у неки број прибројао са онима који су угодили Богу, и како би добио

“ А он, блажени старац, премудрим речима посаветова их као отац да престану са ридањем и сузама; а Божијом вољом изабра благородног и

(Мт. 19, 21) Све ово блажени овај старац испунивши, проведе у манастиру овом нашем две године, и умножи стадо Христово монашког чина.

У седми дан месеца фебруара поче нешто мало ослабљивати часна старост његова. И ту одмах блажени старац, господин Симеон, мене — недостојног и умањеног у свему, позва, са тихошћу поче ми свете, и часне и слатке речи

Говораше им: „Проведите код мене док тело моје, светим и часним вашим песмама опевавши, не погребете!“ А блажени старац од седмог дана па све до покоја свог не окуси хлеба ни воде, само се сваког дана причешћиваше светим и пречасним

А ја са једним јерејем, кога оставих са собом, проведох код њега сву ту ноћ. А поноћ када би, утиша се блажени старац, и више ми није говорио.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

Мештер старац Добра, тако се је звао мој први учитељ, задовољан мојим мирним у школи седењем, мојим честим предавањем лекција, мојим

| ПОЧЕТАК ГРЕЧЕСКЕ КЊИГЕ На[х]ођаше се у то доба у Чакову неки старац Дима, Грк. Никад довека јутрења, вечерња и све што се год у цркви послује не би могло без њега бити; млого би пута

Спавајући сањало ми се не само као да грчки савршено читам и тање и лепше него старац Дима изговарам, него јоште као да сам и у грчке [х]аљине и широке димлије обучен; пробудивши се, толмачио сам мој сан

Ово је грчка реч и ко [х]оће управ да је изговори, ваља да рекне „калогерос“, а то ће рећи - добар старац; а монах, илити управ монахос, значи - сам илити самац.

желећи и иштући. Ја те не питам је ли он монах, ни је ли он добри старац, него је ли достојан поштеним човеком називати се? Памтиш ли јоште шта си одсудио лекару и терзији?

Ето ти однекуда дође ученик Пајсијев, тражи воде да пије. Нејма; похарчена вода. Вели му старац да пије воду из леђена.

” Говори му старац: „Бре, пиј, пиј, јер ћеш се кајати”, и То много крат. Док му се додија, не толико од жеђи колико да се на покаже

” „Ха“, одговара старац, „нисам ли ти ја рекао: пиј, не накањуј се, јер ћеш се кајати.” А кад му каза каква је то вода била, и прочаја.

” Нека сад задржи смеј ко може! А пролог: насред цркве божје, рече старац то, и учини оно, и сотвори блуд. [Х]оћемо ли се, браћо, забога, једанпут освестити?

ствар така, да једва је човек на исповеди каже; а наш пролог, као да се с нечим поноси, каже насред цркве шта је његов старац учинио. Какав му је то старац, срам га био!

Какав му је то старац, срам га био! Ја опет просим мојега љубезнога читатеља да ми прости што ове непристојне вешти назначујем.

Он је весма трудољубив био, цркву чистећи, свеће и све што је у цркви, намештајући тако да његов старац весма је с њим задовољан био.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

С десне бјеше старац сиједе браде до паса, а на глави му њекака капа као голема печурка. С лијеве чачурак њеки, сух, испијен, а на кукасту

У писму се моли да га старац премјести у који други манастир, јер да је радији „свући се“, но се повратити у В., пошто је кућа сјеновита („много

Бакоња је чуо да је тај старац, на гласу „глагољаш“. Тек у полак ручка Бакоња смотри у трпезарији оно што га је највише могло зачудити.

Зар да се не прилегне послин благовања?“ И сви остали фратри то помислише, али се старац у трен предомисли, те рече, зијехајући: — Онај... на крај краја фра-Баре има право, јер је примлого свитине, па...

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

да је то ласта, и први пут је била ласта, пијукнула је разљућено и жалосно, а у великом огледалу с луком седео је неки старац који је нагло оронуо и обема рукама једва држао браду.

— и ми сви. Не слушаш само ти Аћима. Сви ћемо да изгинемо за њега. А он је мој вршњак! — старац баци ибрик и он се меко ури у снег. Баци шубару на њега и настави да псује. — Толе, засвирај радикалку!

Дуго се гледају без речи, они са страхом од војске, а он са страхом због њиховог страха. Онда гологлав старац, Аћимов вршњак, викну: — Да изнесемо касу! Она је већа од печата. Нека виде шта има Прерово.

Власт је државна тежа од планине. На што нагази — то нестаје. Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик.

Али сад ја јашем њу, нашу касу и нашу власт. — Старац се пење, пада, сељаци вичу, смеју се, и подижу га на касу. Старац се усправи и учврсти, пркосан, важан, као споменик. — Иде војска! — маше селак трчећи према њима.

Колона се њише и заноси, а јахачи тромо одскакују у седлима. — Пијани су! — виче старац са касе. Запањен, као радостан. — и коњи су пијани! Ја ћу их дочекати и говорити, а Ви само потврђујте моје речи.

— Ја сам Стева Чађевић, председник општине преровске. И радикал! А ко си ти? — Ово је каса! Ово је власт! — виче старац стојећи на каси. Официр се окреће и командује: — Вод у стрелце! Пушке на готовс!

Људи, где ми је штап? — звера Аћим око себе. Наредник га опсова и удари кундаком у ребра. Никола климну главом. Старац, згрчен иза касе, подиже се и отрча низ пут.

Свима би врео катран у грло требало сипати. Никола дуго режи и слуша. Можда се она вратила? Старац се брзо диже и пође у собу, Мијату. Отвори врата и стаде. У соби је мрак, густ одјеке гусала.

Под његовим меким кораком ситно звони роса, звони злато, он је најбогатији сиромах између три реке, он је најмлађи старац у овој каљогажи с једном једином ливадом, ОН има најлепши глас у овој јутарњој кукњави птица, он је злочинац, убица,

Ја што гребах овај летопис јесам Никола, први рудар Србијице, старац с гороломничким гласом и житељ без гроба. Презиме своје једино ја знам. Рођен сам 9. јануара 1811. године.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— грмну Поглавица Доњега света, најстарији, најдебљи црни ђаво. — Гле, каква јуначина, а бежи! — Насмеја се старац, све му се стомак тресао. Ђаволак сав претрну, а Поглавица га потапша по образу, па рече: — Ево ти чичак!

А када се заиста вратила, старац и сам поверова да је дечак чудотворац, па рече: — Хвала ти, Златоусти! Рекао је то само једном, али се назив

— наговарали су старца. — Ово ти није ни за страшило! — Знам да није! — одговарао је старац. — Али у неком другом не би ме познали мој пас и мачка, па ни сељаци, ако наиђу! — Продај га, па пођи у свет.

Много је других градова... — Шта ће ми други градови? Довољно је мени моје двориште, мој ђерам и мој орах! — старац смешећи се, обухвати погледом класало поле и раскошну крошњу ораха на којој су се звезде и птице заустављале, и у

— Шта бих више? Ту, под тим орахом, одмарали су се још његови прадедови. Требало је да и унуци под њим седе. Старац уздахну. Прели га туга као ледена вода. »Ко ће седети кад ја умрем?« мислио је. Нема деце на салашу.

»Причинило ми се, значи?« —помисли старац и хтеде да самог себе утера у сан, али сан никако да дође. У зиду, крај пећи, цијукао је миш.

— Ко је још зраке ловио? Осмехну се старац и загледа кроз прозор. Као блистави, сребрни облак пловила је у ноћи крошња ораха, а испод ње титрале сенке.

Читаво двориште одјекивало је од њихових звонких гласова, треперило, блистало. — Баш којешта! — старац се ухвати за ухо. — Сад си већ децу у орасима почео да привиђаш, лудо матора! Те вечери леже у кревет пун питања.

Месечина је као сребрна водица треперила по соби. Једино је између зида и пећи било мало тамније. Старац се придиже. Нешто је светлуцало из мрака. Убрзо оданде допре неки лагани звук. Ах, то је мачка прела!

Старац се придиже. Нешто је светлуцало из мрака. Убрзо оданде допре неки лагани звук. Ах, то је мачка прела! Старац се окрете ка дворишту, али у први мах не спази ништа.

Сат откуца осам, па пола девет. Као да га повуче звук звона, старац се скотрља у сан. Ни сам не зна колико је спавао, шта је сањао...

Ево ти воде! Неко мајушно, светло биће стајало му је крај јастука и нудило чашу воде држећи је обема рукама. Од чуда старац занеме, придиже се и из руку малишана узе чашу. У њој је, заиста, била вода.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Сећао се да је старац, десном руком, учинио по крет које је можда био позив а можда и поздрав; свакако није био претња.

На то је Добрача, згранут оним што чини, потегао кубуру и пуцао у ту руку. Није погодио само руку. Старац, је чак, и падао са достојанством а Добрача му је, разуме се, притрчао.

Дочекале су га оне исте, спокојне, очи и оно исто, спокојно, лице. — Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро.

Били су заједно и 1. септембра те године када је старац Доситеј, својом беседом, отворио Велику школу тамо, на падини према Дунаву.

века, пред његову смрт, настала је, у селу Грку, где је живео, ова прича: говорило се како Филип Вишњић, слепи гуцлар, старац, једном годишње, у августу, кад се звезде отварају, сам истера своја кола и коње у ноћ, под небеску пустињу, и онда

То је, знао је, била највећа од почасти коју су Србљи могли да смисле за њега, славног старца. А он је, тај старац, збуњен од сопственог узбуђења, доста клецаво корачао преко калемегданских ледина, све опакијих од августовског сунца.

У Родофиникиновом раскошном дому, јеромонах Доситеј, тај омањи, пуначак старац са безазленим лицем али искусан са људима, брзо је увидео да овај предах неће дуго трајати јер немири одасвуд прете.

Говорило се само о разликама у Доситејевом расположењу. Кад је пошао у Букурешт, тврдило се, старац је био сав ведар; кад се враћао, био је сав смрачен.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

Та помоћ није била само принцип етике, већ и прека потреба, јер из кола се извуче, стењући, гојазан осамдесетогодишњи старац, обучен у дебео зимски капут од најскупљег крзна.

Седох. Он метну руку на моје раме. „Ја сам истрошени и оронули старац. У непрестаном тражењу и размишљању о једном те истом предмету, изгубио сам све способности за уживања овог света.

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од осамдесет година, живе мошти у некој црвеној блузи револуционара. Он болно јечи у кревету до пећи.

— Јест, јадни старац би свиснуо од мојих речи, зацело. Али ја га разумем. Он живи усамљен, заостао, потпуно сам, после свих својих давно

ти не би ни говорио да ниси љубоморан. Ја те познајем добро, ћуталицо. И онај Милосав болничар, и отаџбина, и овај старац хугиста, сви су ти нешто криви, јер си љубоморан. — Ти говориш којешта.

“ Уз Митра до самога прозора заузео је место старац један измученога лика. Пати он од сипње, те се жали на рђаво време.

“ „Јесте, тако је“, каже Митар, „сасвим је како ви кажете“ — и пита га како је са апетитом. „Једем“, вели старац, „али врло само кувано, најчини ми боље кад једем кувано.“ „А шта је ваше занимање?“ пита га опет Митар.

Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац. И обраћајући се њему упита га: — А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако затворен, чамиш у

Је ли видео господин оно гробље поред пута где су кипариси... Хм... И старац се стресе па настави: — Покажи, Алија, кад онуда прођете.

Долазе ми људи и причају да је војска српскога цара добра, племенита. Нови цар, да га Алах поживи, умириће нам крв. Старац је још говорио, док сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипариса у гробљу, крај пута, где смо ноћили,

И док је окупирана паланка, шћућурена уз брег, спавала плашљивим и нервозним, толико пута, изневераваним, сном наде, старац је врло лагано, притварајући подмазану капију, ослушкивао ноћ.

Задрхта земља. Тренутно, потмула, дубока, у самој утроби Земље тутњава... Најежено тело се стресе, па укочи. И старац осети неку чудну везу ове земље и свога тела; везу наших који долазе и наших што их чекају... „Како је добра земља.

„Како је добра земља.“ И избезумљен и занесен старац подиже главу па онде где је слушао чврсто притисну срце, па усне, па клону...

Ми зачусмо само кад им старац са свога бока нешто одговори, па осетисмо да смо остали сасвим сами у својим затвореним колима, чији се прозори одмах

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

доба: ту љепота прати своју жртву од кољевке до гроба: од лијепа дјетета бива лијеп младић, па лијеп човјек, па лијеп старац, па најзад — лијеп мртвац.

Одлагали су му испуњење те жеље од данас до сутра, мислећи да ће старац заборавити. Али не! Сваког је јутра излазио наново са својим захтјевом. Најзад се надовезао мене.

— Али за кога тестамент, кад никога свога немаш? — настојао сам да га разувјерим. Но старац је остајао при своме, тврдоглав као дијете. — Не мари! Хоћу да пишем тестамент! Па нека се послије моје смрти пошаље.

” Помислих од чега ли живи, чиме ли је испуњен овај старац поред мене? Чиме се интимно храни? Испуња ли га још оно исто што га је испуњало прије двадесет, тридесет година?

Насмијао се. Старац је био видно поласкан. Ипак, није хтио да с тим буде завршена партија. — Ето, тако дакле стоји ствар с мојим богом и

Са клатна заљуљаног изнад наших глава откину се, као преко воље, најприје један откуцај, па за њим други, и трећи. Старац се скруши.

је један од темељних закона људске психе, и ко то није схватио, није схватио ама баш ништа о човјеку!... Старац је шутио. Туцкао је неко вријеме капицама ципела.

Био сам се у говору загријао властитим ријечима. Старац ме мотрио са зачуђеним осмијехом, љубопитно извијених обрва. Био је престао лупкати капицом о капицу ципеле.

тако сплећем и расплећем, па сплећем нове — све напамет, дакако, у зраку: ви знате, одувијек сам био лијен на писању. Старац промрси само: — Хм!

Нас ће заорати нова бразда, на прољеће. А дотле — „живјети се мора”! Старац је мучао и гледао у земљу. Опет је почео лупкати капицом о капицу. Па закључи: — Добро је и то.

Тај „посао у Грчкој” било је свирање у једној лучкој ноћној кафаници у Пиреју. Устадох. Устаде и старац. — Хоћеш ли на мајчин гроб?

— Да, молио бих вас. Старац ме испрати до врата и откључа их. — ... Отиђи и на онај други гроб. — Хоћу, оче. — Кад ћеш опет амо свратити?

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

— Кажем ти, море, шта је било. Нашло дете цуру према себи, пригрлило је кô снаша кудељу, па преде ли преде... А ја старац, кукавац, загребох низ поток да се не мучим даље, па кад ми прва пљоска паде руку, не оставих је, док беше капи у њој.

Станка им приђе и хтеде да ослободи оца, али се старац љутито ритну и обрецну: — Даље од мене, кучко, не погани ме! Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао

Ја виђу да сам те изгубио у неврат, кâ да те никад имао нисам. Ђурица, опазивши да се старац стишава, пусти га, па приђе Станци и узе је за руку. — Ова девојка сад нема куд, кад си је ти отерао.

XИИИ Ђурица се пожури, те нађе Вуја и даде му извешће о последњем догађају. Старац се намршти и плану гневом, али се у речима уздржа да не изазове младића, јер је појмио његово душевно стање.

Јанко га пажљиво разгледа, држећи једну руку сакривену за леђима. — Чији си ти, море? — запита га старац. — Зар ме не познајеш, газда Јанко?

Ходи овамо — рече старац и пропусти га на врата. Ђурица се збуни, дошавши у неприлику: научио је из детињства кад уђе у кућу да назове Бога и

— Па тако: ти сад по мало хајдукујеш? — рече старац, посматрајући га озбиљно и радознало. — Тсс... шта ћу — промуца Ђурица, и још више се збуни од овог отвореног н

Распитиваше за калуђера код сваке механе редом, и код последње, пред манастиром, казаше им да је старац мало пре измакао.

Замало стиже и Пантовац са Симеоном. Врата на уласку у двориште беху затворена, те старац стаде да лупа, док једва разбуди успавана послушника.

— Не боји се ничега; али морамо сад добро пазити да нам не умакне у ћелију. После нам не поможе ништа. Али старац, види се, није помишљао на бегство, јер чим уђе у двориште, пре него што сјаха с коња, посла ђака да му донесе кључ од

Кад плануше неколико свећа и храм се осветли, хајдуци приђоше к столу на средини храма, где стајаше старац под епитрахиљем и преврташе журно неку велику књигу. — Дајте младенце!

— Нек ви је срећно! — викну старац и стаде журно скидати епитрахиљ, па се онда окрете Ђурици. — Кад си сам потражио Бога, онда га бар немој одсада

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Војислав Ђурић АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА Садржај БЕКСТВО ОД СМРТИ 2 СОЛДАТ И СМРТ 8 БЕСМРТНИ СТАРАЦ 11 НЕМУШТИ ЈЕЗИК 15 ЧУДОТВОРНИ ПРСТЕН 19 ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ 38 АЖДАЈА И

И ДЕВЕТ ПАУНИЦА 28 ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ 38 АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН 40 АЛА 46 ЗМИЈА МЛАДОЖЕЊА 49 БАШ-ЧЕЛИК 54 СТАРАЦ ПРЕВАРИО ДИВОВЕ 70 ОЧЕВ ТРС 73 ТРИ ЈЕГУЉЕ 82 ЗЛАТОРУНИ ОВАН 85 ЦАРЕВ ЗЕТ И КРИЛАТА БАБА 90 ЦАРЕВ СИН И ОШТАР

— каже му Петар. Старац му одговори: — Бог ти добро дао, синко! А откуд ти овамо дође! Петар му рече: — Бежим од помора, јер тамо код нас

— Бежим од помора, јер тамо код нас на западу страшно умире свет, и где помор пређе, ниједна жива душа не остане. Старац му на то одговори: — То је истина, али куда си ти наумио да побегнеш када ће помор по целом свету прећи?

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте,

Кад, је Петар чуо шта старац вели, он му онда рече: — Ваљда ће ме сам бог упутити у земљу где неће бити помора. Старац му онда каже: — Јесте, има и такова земља, само тамо не може нико отићи.

Петар сад запита старца: — Па где је та земља? Старац му одговори: — Та је земља тамо на истоку, и у тој земљи живи само једна девојка, и она има дванаест џинова што јој

Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку. БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова.

Кад то бог чује, пусти га у рај, и тако се солдат докопа раја на силну руку. БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова.

БЕСМРТНИ СТАРАЦ Тако је био један старац и имао пет синова. Кад је једанпут била гладна година, а старац није имао нигдје ништа, молио се богу да му дјецу сачува и да им даде хране; али то бог не хтједе чути, него му помру

Кад то старац види, дигне се па отиде по свијету. Идући тако, намјери се на једнога господина (а то је био враг). Овај га пита шта

Идући тако, намјери се на једнога господина (а то је био враг). Овај га пита шта тражи, а старац му рече да би служио кад би имао гдје. Враг му рече: — А хоћеш ли код мене служити, па ћy ти дати шта будеш тражио?

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

и 1866. године. Један старац био је у битци код Асперна у којој је Аустрија потукла Наполеона. Имао је једно високо царско одликовање за храброст и

Замислио сам се над овим саветом и индиректним упозорењем. Палацки је био нежан старац, глатко избријан, и изгледао ми је као човек који све зна што су људи било када сазнали и да је ради тога великог

Тамо сам нашао један мали хотел који је држао неки Немац из Фризленда. Био је то непријатан старац који је уживао у свом доњонемачком дијалекту који ја нисам разумевао.

У први мах ми се учинило као да је тај старац сишао са оне велике слике. Погледах горе и видех да се на слици и даље налази човек за кога сам мислио да је сишао са

Тада сам видео да је овај старац поред мене, бесумње, оригинал који се налазио на слици. Младић који је издавао књиге и који је умео писати обема

Младић који је издавао књиге и који је умео писати обема рукама, касније ми је казао да је тај старац Питер Купер, оснивач школе ”Купер уније” и да је он један од тих славних људи насликаних на оној слици.

Топили су се од Милине и старица и старац. И по њеној жељи све то сам морао опет препричавати њеним пријатељима Словенцима.

Може да путује одавде до Беча за мање од секунде, - рекао сам и пажљиво посматрао њихову реакцију. Старац је изгледао неодлучан; није знао да ли да се увреди што му причам такве приче, или да настави са испитивањем.

Ћипико, Иво - Приповетке

—И сутра је лијепо време, док сунце крваво залази, — примети неки старац. Сви погледаше на запад. Овеселише се што ће и сутра бити зараде.

Млађи син потјера коње, па с оцем одјури из града. Старац, срдит, одмах се не сјети да је Спасоје заостао, а послије, кад су кола одмакла, помисли: „Пожуриће пријечицом, па ће

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

С пута, кујо потуричка!.. Виђи, да ти кажем!.. И ђаволски већ прибрано, старац се рашири усред гомиле и са крвавим осмехом на лицу као свако ко се одлучио да умре, секну левом руком једну леденицу,

Стегох срце и рекох кавазу да пусти молиоца. На прагу се брзо указа н уђе унутра веома висок, сухоњав и кошчат старац, коме је одавно прешла преко главе седамде– сета.

Познадох да је Моравац из гиланске околине. Старац по обичају помаче мало капу с чела у знак да је скинуо, па се смерно и дубоко поклони: — Помози Бог, господине!

И ја се сетих и задивих. Чудни старац не пита само за моје здравље. Широко и далеко иде његово питање. Пита он јесмо ли још живи сви што смо под Турцима, је

На темену остао само један сребрнасти прамен, пркосно уздигнут увис, као да сведочаше да овај старац има и вољу и крепост једнога Вукашина Мрњавчевића, иако је сад бедни рајетин у крају где речи каурин господар даје

иако је сад бедни рајетин у крају где речи каурин господар даје тежу погрду, него што су раније давали паријама. Старац узе каву. Али посудину не прихвати за дршку, него је обави својим дугачким снажним прстима, не марећи што је врела.

да вриснем, кад за оближњим столом чух како моји другови Скакаљевић и Зафировић, сакривени готово, пригушено јецају. Старац, спазивши све то, усправи се у столици, а преко лица му прође тих, али крепак осмејак.

Обнова суђења његовом сину најпре. Подмићивање, мољење Турака, заузимање свих око утицајних људи. Поменусмо новац. Старац као громовник плану: — Нећу ја одавде паре!... Овде треба сви да донесемо, а не да узимамо...

Није нас баш много коштало. Потресен, Милан Ракић никако не допусти да старац плати. Али пристаде да пођемо сви у крчму код Стојана Бојковића, где нас чича, Мојсил широке руке почасти.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Стручак плаве љубичице Већ се пуно расцветао; Мирис му је све на свету, — Ма га нико и не знао. Узабра га старац седи Па га мртвој ћерци дао: „Оживи ми, јединице, — Ма ја раја не гледао!

јаој, Мргуд има оца жива — Па кад стигли гласи до старца кукавна, Те на светао образ паде сенка тавна: Заплака се старац први пут свог века, Лати с’ џевердара, једина му лека: „Рођени ми синак чисто име оте — Па на што ми живот под

Наврши се тридес’т лета и још на то три, Спрема старац мрежу своју опет ће на лов, А старица ћути, преде пред кровињаром.

Баци старац мрежу своју, — ништ’ не улови; Баци мрежу по други пут, — јадан је то лов Нека морска травурина, то је било све.

“ Старац риби поклони се: „Рибо-госпођо, Не даде ми бака мира, прости досаду! Ето видиш, њојзи треба ново корито, — Оно старо

“ Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; А по мору гибали се дебљи таласи. Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи опет ка теби: Послала ме моја стара баба-Анушка, Она неће да остане више сељанка; За

“ Златна риба нашег старца не укорава, Већ срдачно отпушта га: „Иди, биће све!“ Чудећи се поврати се старац старици; Налази је у палати, трему стубовном, На њојзи је светло рухо, рухо бољарско Са первазом скупоценим, крзном

На њојзи је бисер, злато, драго камење, Пред њом клече и уздишу многи робови, А она их грди, псује, па и чупа их. Старац гледи из далека па се поклони: „Помози Вам Бог небески, госпо бољарко! Сад се ваљда жеље ваше већ умириле.

Оде старац сињем мору, мору дебелом, Над морем се натурила магла, облаци, Ал’ још море није бурно, само спрема се. Помолила риб

Помолила риба главу и пре позива: „Где си, старче? Реци шта је, да с’ не дангуби.“ Старац вели: „Ето шта је, — мука, невоља: Мојој баби није доста славе бољарске, Она б’ хтела царску круну, — ето, то ти је.

— Нек’ јој буде! Виће царица. А ти иди па је види како царује.“ Оде старац. Нађе бабу. Баба царица. Она седи за трпезом, — пир, благовање, А велмуже и бољари стоје око ње Па јој точе старо

Усуди се старац рећи својој Анушци: „Клањам ти се, светла круно, наша царице: Сад си једном и ти срећна, сад већ имаш све!

Краков, Станислав - КРИЛА

Понеко је од њих још сачувао шлем на глави, и девојчице су гледале у њима мушкост и историју. Мршави старац, Турчин, коме је генералски аутомобил одсекао ногу, скакутао је по трави и радовао се због примљене кесице с а златом.

Петровић, Растко - АФРИКА

Од играча је најзанимљивији неки старац, који над младићем што му је пар у игри врти мач као да ће га посећи. Обојица певају за то време: „Раније белац није

Њена рамена, руке и груди су нешто од најлепшег што је природа могла створити. Врло млада. Други старац јој је отац, али није он домаћин, већ одсутни син, који је сам трговао и стицао. До подне Меј се не појављује.

— Ки етр мари тон се'? (Ко је твој зет?) — Мон се' мон мали, селуи вје ки азиз ала мезон (Моје сестре муж је онај старац што је седео пред кућом).

Око поноћи се враћам истим оним путем у кампман, праћен упаљеним лампама које носе обувени старац и његов син. Радостан сам да сам опет у ноћи, под звездама, далеко од мириса и врелине тела; дишем широким прсима,

је са стране једна стреја, да је под том стрејом постеља од бамбуса и да на њој, увијен до браде и дрхтећи, лежи неки старац. Он има неку белу капу на глави, грозничаве очи, скелетски лик који се свршава у белу брадицу.

Иако светлост није довољна, хтео бих да сликам. Један старац, дворанин, који зна неколико речи француских, преводи ми да је краљ изјавио да „није задовољан“ да њега сликам.

Одмах затим прилази ми неки старац и тражи десет франака. — 3ашто? — Да ме сликаш! — Али зашто да ти дам десет франака, ако те сликам?

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

(Гласно.) Невоља, бабо!... ’Ма каква је? Јер ако мислиш до паше доћ, ја му морам све по реду јавити... Да те није старац напустио?... ДРУГИ ТУРЧИН: Или си се, овако стара, у другога неког загледала?... Можда у коншију?

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Е, е, е, — старац климну главом очајно — ја си ето изнес'о стару главу, да се тепам, љути несретник, по туђ вијалет. Кукавни деда

Изгледало је као да ће овај саморани, немоћни старац скоро померити памећу, толико је било његово очајање. Одведем га у механу и једва га нагнам да се мало заложи

Блед као крпа, са полуотвореним уснама и са неким болним ужасом на лицу. Овај накресан старац и ово престрављено дете! Обојици као да није било место овде.

Дивни, далеки Кавказ. Па откуд он овде, ко њега амо догна? Жалосна је то и дуга историја. Некад је овај старац, као младо момче, мирно живовао у своме черкеском аулу (селу), уживао је у дивљој горштачкој поезији, у лову и оружју,

Руси су нападали, Черкези су бранили своју домовину. Овај се старац тада борио за тако исто свету ствар, за какву се ти бориш сада: за своје огњиште и своју слободу. Он се борио јуначки.

1 Августа 1876.« Ове прокламације прво су се појавиле код Хрватовићеве војске. Пренео их је, веле, један старац сељак отуд преко границе. Изјутра је изгледало као да нам овај дан (15 август) проћи без борбе.

то ново чича Данилово »министарство помирљивости и добре воље« дође први пут у скупштину. Старац Данило неко је време куражно и трпељиво подносио кишу интерпелација и све бомбе које цy из скупштине сипале против

све бомбе које цy из скупштине сипале против његовога министарства »помирљивости и добре воље«, па се онда наједанпут старац накостреши и разагна скупштину. Ако се не варам баш 13 марта скупштина би распуштена.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

КАД У ГОРЊОКАРЛОВАЧКУ БОЛОВАОНИЦУ ДОСПЕДОХ ПОБЕЂЕН И ОСТАВЉЕН ОД СВЕГА СВЕТА 214 ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ ГОДИНУ 216 СТАРАЦ 217 СТЕФАН СТЕФАНОВИЋ 218 ОДА НА РАТ 219 ЈЕВТИМИЈЕ ЈОВАНОВИЋ 223 ПЈЕСН ПРИ ПОДНЕСЕНИЈУ ЗЛАТНОГА ПЕРСТЕНА 224 ВЛАДИСЛАВ

1829. Сава Мркаљ СТАРАЦ Сва ми тужном крепост оде, Стар сам, слаб сам, о незгоде! Једва лозна кап и шала Би сад мене разиграла.

) Видно сам — каже старац Пеко — Све господу, и стару и младу, Гди заједно за асталом седе, И по дану и у зимној ноћи, Рекао бих да немају

Нит’ може светлог угледати данка Јер јој с њом рано мила умре мајка! Заслуга дели по правди награду: Чим’ онај старац доби дане своје? Бич има само над кривицом владу: Зар мој да страда син за грехе моје?

1922. М. Црњански.” Црњански није прештампао читаву песму: свакако не случајно, он је изоставио баш стихове 37—44 (Аз старац смирени...

и наглашено лирски, и баш као да ту Видаковић пише слово надгробноје себи самоме, док у роману међутим стихове говори старац Теофан. До сада нико, па ни Павле Поповић који је Видаковића подробно изучавао, није оспоравао изворност овој песми.

напомену поводом његове песме Старац) писао тако да би се могла певати као ова Видаковићева. Песма је одиста праштампана у Забавној песмарици Јер. О.

Недић; Вук је то забележио у своме Рјечнику већ 1818. год СТАРАЦ (стр. 165). Песма је штампана у Серпском народном листу од 23. децембра 1837, ч. 52, стр.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Њега прогнати! Хеј, друже стари! Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.) ВУКСАН: Ја рекох, Ал’ ко с Латини ломи погачу Ил’ ће полудет ил’... ...буди бог с нама...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

диже и пође дијете — није му могло бити више од дванаест година — држећи чврсто у промрзлим рукама лескову мотчицу. Старац је ступао погнуто, вукући тешко ногу за ногом.

Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо! — трже се старац и обрну се дјетету. Мали је шутио и уморно, изнемогло корачао за кравом.

— Баш нико ни да се нашали с цијеном, а ево нас и ноћ у чаршији стиже! — трже се опет старац из мисли, а у ријечима му, очима и лицу дрхташе нешто болно и очајно.

лепирице укрштају се у лету, ломе се једна о другу и шуште у тананом и меком шуму поврх њихових глава, а њих троје, старац напријед, крава за њим, за кравом Вујо, промичу чаршијом лагано и уједначено, стопу за стопом.

Крава стаде нешто зазирати и застајкивати. — Идеш ли, роде? — окрену се старац и јаче повуче привузу. — Идем, идем — тешко мали растави вилице. — Је ли ти студено?

Ту мотчицу баци, чоче, из руке, па руке метни у њедра... Ево ти ове моје 'аљине, па се добро умотај — рече старац, скиде хаљину, и остаде скоро упола го. — А ти, стриче? — Мени, дијете, не треба ништа.

— 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити! — шаптао је старац и пробијао се свом снагом кроз мећаву.

— Моремо ли, Вујо? — викнуо би старац послије одмарања, стежући чвршће привузу у рукама. — Моремо, моремо! — одговарао је Вујо, а у гласу му је сад дрхтао

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

је сунце стварања и нада, А дубока поноћ гробнице расклапа, Прошлих дана крај нас тече маскарада, Где Ум, трошни старац, Сумњом се поштапа. Сва та прошлост свој је одиграла танац: Вратити се неће.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Савином делу Житију господина Симеона (1208) Симеон - Немања схваћен је као мудар владар, племенит отац, блажен старац, а његова светост је само наговештена.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Увеле су груди моје, Твоја љубав — ватра жива — Па се бојим, старац седи, Од пламена и горива. 1875. КАРАУЛА НА ВУЧЈОЈ ПОЉАНИ Насред куле карауле, Око ватре на огњишту Стражари

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

XИИ Ниско и ниже, Бога дном, наличје где изврне се у лик. Старог модрокрви наручи старац вина и девојку. О, трикрат сува би листала грана, трикрат би око трулог пања намотало лета, колико вину и њој.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Младен, надајући се свему томе, не изненади се кад старац поче да му прича, и то понизно, у највећој тајности, како се ових дана јавио тај и тај, из неке чак горње маале.

Али се изненади кад старац рече како, поред њега и матере, и она, Јованка, девојка, га моли. Испочетка није пристајала, изговарала се да

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

Упор. Вук, Посл., 162: »Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер«). ГАВЕЗ Wаллwурз (ѕyрнпхyтум оффіцінале).

Један старац из Смољана (Босна) овако описује исповедање и причешћивање л.: »Сушим уочи Ускрса, скинем капу, метанишем код лијеске

Ћипико, Иво - Пауци

Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли, старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид. — Добро је, учинићу како желите! — вели писар уозбиљивши се.

—прекиде ћутање стари. —Јок !... Гдје је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико. Старац погледа у Петрову сестру. — Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици. — Мало је!

— опази писар... — Дакле, погодили сте се, а? —Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци! — Нек буде како хоћеш!

—Пусти ти њих... Кад они варају, вараћу и ја ... —Тако је! И опет се диже старац отац Дионисије и вели: — Ми смо заборавили у нашем весељу да испијемо чашу у здравље — знате кога?

—Добро је! — упада у ријеч газда Јово. —Познато нам је — прослиједи старац — како се наш народ борио проти некрсту, вјеран вјери својих отаца...

Све гони један другога; уочљиво испред њих нестаје необрађене земље. —Доста је! — завиче неки старац и остави мотику. —Напијмо се! — дода блаже, бришући зној са изрована лица. — На здили увик је први стари Анте!

— пецну старца навдар. — Би сам никад и задњи, а први на радњи. Било, па прошло, — одговори мирно старац. И тежаци по ледини прихватише се јела што бијаше преостало од поднева. — Гледај!

— мумља још стари Анте. —Јадан нима зуб'! — пецну га Цирило. —Чекај, чекај, доћ' ће и твоја ура! — одговори мирно старац. — Да радимо! А видите што пијемо, — и накрене букарицом— сама брсата! Оцта, брате, и боба, па дери!

А њима у вароши хоће се мужика, лампиони, полицијоти — и све плаћа мали пук... — И љутит, гунђајући, отишао би старац к мору. Да се никому не моли, Мрсе се задовољаваше „ боцатом” водом, што извираше близу његове спиље из овеће рупе.

Наједном почеше косо падати крупне капље. С капљицама осу и суградица. „Сачувај, боже!” завапи један старац и зачу се његов дрхтави глас: „Света Маријо! Моли за нас!” Све што се стрпало под тај кровић одазва се уплашено.

Шум је прилазио нагло и све ближе, док не осу густ град. Чељад замрије, старац престаде да моли. У кућици све задржало дах, а вани бије лед, комади долијећу до самих њихових ногу.

Уз окречене, већ запрљане зидове стајаху ту упоредо једна до друге три постеље. На једној повећој лежао је немоћни старац. Капци бијаху отворени, да свјетлост допре унутра; стакала ионако не бијаше.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Кријем од њих истину. Прибојавам се Прохорове злобе. Казаће: уплашио се старац смрти, сувише му је стало до живота. Прохор Кад су њих двојица, Доротеј и Димитрије, ушли на манастирску капију био

Када је жега мало попустила, узјахао је магаре и одмилео према Кули. Пратио сам га погледом све време. Старац се једва држао на самару и мени се чинило да ће му сваког тренутка удови попустити и да ће се скотрљати низ стрмину.

Јелена Не знам зашто ми се чинило да би тај калуђер−видар морао бити висок сув старац дуге беле браде, повијеног носа и продорног погледа.

Човек је у таквој ноћи морао испољити радост. Но оно што се ту догађало било је претеривање без мере и конца. Старац и грбо су кликтали као какве успаљене женетине. Не знам шта им је било толико смешно.

Игуман мисли да само он зна. Простодушни старац. Он је од оних људи који мисле да сав остали свет не види ништа кад они зажмуре.

Камен са лишајима. Угинуле стенице. Димитрије Млађи умиру — Макарије се држи. Ухватио се старац безубим деснима за ону лелујаву танушну нит и не умире.

удове, кожу, дрхтавицу, говор, јасноћу и повезаност, јачину гласа, дакле све што би указивало на одговор: докле ли ће старац, је ли при путу, хоће ли уопште.

Гледао сам све то из пристранка као незаинтересовани сведок и уживао. Волео сам да гледам како то старац ради, волим борце и људе наопаке који ће из ината све учинити, па ми је било пријатно да посматрам сав овај тихи рат

Сукобио сам се са игуманом. Кад сам му рекао да господар Лауш наређује да их сместа преселим на Кулу, старац се придигао на лактове, погледао ме својим тврдим очима и одговорио да је њему и његовим монасима господар сам Бог, да

Хоће ли њу отерати а Дадари (Дандари) отфикарити муда? Хоће ли макар бити мушко? Да ли је луд тај излапели старац, какве су га ојле спопале, зар да остави тог ждрепца и мирно да оде? Зар да се уздржи да не напоји жедну земљу?

Кад је дошао ред на њега да одговори, старац се закашљао. Чинило ми се да матори лисац с тим напрасним кашљем хоће да начини мало простора за себе како би остао на

У реду, рекао сам, чим се појавио старац на вратима, знао сам како ће све испасти. Нисам могао да гледам како се пренемаже.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Гле! Ја једва идем, издала ме снага, А и како неће, И руке су моје малаксале давно Држи ово цвеће!“ Растужен и збуњен старац стењући рашири руке, И бокор пролетњег цвећа пажљиво поче да ређа; А кад је свршио посô, он рече спокојно тада: „Но,

“ Љељо се попе, а Бореј се диже, И тако с њиме пред богове стиже И небо грмну од смеха и јеке, Кад ступи уморни старац, украшен читавом башто Зелене кукуреке... 1885. ЛАДА Студена зима је прошла.

Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена: мудрост краси. 3а руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ...

А месечина обасјала бледа, Те седи старац огроман изгледа. 14. Он ми је причô: да је, врло давно, Живео Сâли, паша од Зворника; Несрећну рају мучио је

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

Скрхан несрећом своје отаџбине, добри старац је плакао при нашем растанку, а и ја сам са сузама у очима оставио своје уточиште.

Његово било откуцава своје последње ударце, а тело му се охладило и укочило. Но, по Фехнеровој тези, морао је тај старац на умору бити некада млад и чио.

је човек у разним, све старијим добима свога живота; на последњој на десно, као изнемогао осамдесетогодишњи старац. Ту га чека смрт са својом косом. И слика тока живота сунаца израђена је по истој схеми.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

„Коста Земљотрес пиљари”. „Коста Земљотрес постао вегетеријанац. “ Мали оронуо старац који је почео слабо да чује и још слабије да види, сродио се с биљкама на неки ососбит начин.

Почео је мирисе биљака да прима као неки говор. Кад момак рано изјутра сече и вади поврће за пијацу, старац узима снопиће, чисти их од земље, мирише их дубоко.

А кад око подне момак врати непродату, свелу зелен, старац је опет граби обема рукама, меће у воду, прска, мирише. Суво семе стави на длан и мирише га.

Комшилук је прочитао „деди” писмо. Старац узе да спрема на гомилу ствари. Сузе су му текле и кад је знао и кад није. Још те ноћи је спавао у својој кући, а

„Бесне Лазарићи, кувају на два шпорета.” „Шта ћеш, кад једна страна живи дању, а друга ноћу.” — Старац и Петар ноћу никада нису излазили, ни у комшилук ни у варош. Тоша, напротив.

Једнога зимског јутра, нађен је Петар у својој соби доста тешко рањен, а старац у својој, везан и заптивених уста. Швабица је, за своју срећу, лежала у болници.

Швабица је, за своју срећу, лежала у болници. Петар је оздравио, а старац наставио да куња. Никоме нису казали шта је однесено, никога нису сумњичили, интервенцију власти су спречили.

Кућна послуга, између себе, доказала је неучешће. Ноћни стражар се клео у децу да „приконоћ” нико није крочио у кућу. Старац је међутим шапнуо Тоши, свом сину с оне стране, чудну ствар: да му је остала у сећању сенка разбојника на зиду, и да

куће прекинута, и Љуба је и даље успремао авлију и радио башту, и није марио за своју сенку, утолико више што се старац више није сунчао.

Браћа се после тог догађаја измирила, старац је преведен код Тоше, и код Мађарице која је имала много самилости за његову астму и глувоћу, и на чијим рукама је и

Лука, као да га костима храним: није порастао ни појачао од дванаесте године. Блед, ситан, мекће кад говори. Млад, а старац! Да ми оправите зубе, Нено; да ми купите наочари, Нено. Наочари носи од десете године!...

осталог зато да иде с њима по канцеларијама, даје потписе, како би се тело Миланово пренело кући одмах и без тешкоћа. Старац не зна шта потписује. Не зна ни колико новаца је Павле положио да би све ишло глатко и пристојно.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Њу ћу дакле ја инвоцирати, уверен да се старац Јупитер зато неће наћи увређен, јер је и он често поред нектара бригу растеривао кад би му љуборевнива Јуно рена под

казати, и метне руку (ја управо, госпоже, не знам гди) да га пробуди, које би и учинила да јој није у исто магновеније старац на памет пао, који, као што је њојзи достовјерно познато, овакове састанке колцем развађа.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Окретох се. — Где ћете, побогу, људи?... Ево их Немци на раскрсници села — говорио је један наш сељак, старац. — Где, где? — упита запрепашћено командир. — Прођоше малопре. Један ескадрон. Застали су на раскрсници.

Ама, ти нас нешто далеко водиш? Немој, стари, да се играш главом — шапуће командир. — Ено онде! — з астаде старац. — Тамо је црквена порта. Ено је и ватра. Око ватри су промицале неке прилике. На вратима цркве блесну светлост.

Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута.

Увиђам то по несигурном ходу мога коња. Жива ограда је нарасла и осећам како ме гране шибају по колену. Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут. — За Стари Аџибеговац, ако успете да се извучете.

Људи прикупљају снагу, да би се сутра поново убијали. — Пазите, овде је мост! — скрену ми пажњу старац. Зауставио сам батерију, да видим може ли се проћи.

Сломљен годинама, седи старац се вероватно и није занимао за рат и његови појмови нису од мицали далеко од трошне дашчаре у којој су се махнито

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Једино се оне од читавог дечака виде. А старац Милија каже: — Или ће дечак напустити кулу, или ће у њој оставити главу! Без Месечевог цвета нема му оздрављења!

— Потражићемо и наћи цвет! — кажу отац и мајка. — Дечак га сам мора наћи! — тврдо ће старац Милија. — Од мехура сапунице је тананији! Ако из куле изађе, први ће га ветар одувати као јесењи листак!

— штите родитељи дечака. »Да ми за њега нађемо Цвет?« — Он га мора сам наћи! — старац Милија узе Ведрана за руку, отвори врата, и рече: — Иди, и не осврћи се, момче! Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе!

Твој Цвет те чека на врху Сребрне Горе! — Изведе старац дечака на улицу. Кад, гле! Улица камену кошуљу обукла: где ту да никне цвет? Подиже Ведран главу увис.

Кроз дечакову кичму прође језа: утопиће га људска река! Окрете се и потрча назад ка кули, али пред лом старац Милија стоји, држи кључ, молио не молио не отвара! — Твој цвет те чека! — каже.

« — гледа дечак у жбун и не миче се, кад се, наједном, раскрили жбун, а из њега изађе старац у белом, седа му брада до појаса, пита: — Куда си се упутио, момче?

Одговорио би Ведран, али му се језик замрзао као рибица у леденој води. Старац ће строго: — Или ћеш рећи камо идеш, или нећеш изаћи из ове шуме! Трже се дечак.

Трже се дечак. Сакупи снагу и рече да тражи Месечев Цвет. — Месечев Цвет? — плану старац. — 3ар не знаш да једино добри и благи до њега стижу? Док не окајеш своје грехе до њега нећеш стићи!

Преко неба, као осмех, пређе некаква бледа светлост. Је ли то старац Милија био? Или је Мајка Вода дечаку руком махнула? Ведран није могао да одреди. Очи његове мајке звале су га издалека.

Узалуд је ишао од села до села, од града до града, док га један старац не упита: — Шта ће ти Незнанац у црном огртачу с црном капуљачом на глави? Шта то од њега хоћеш?

Шта то од њега хоћеш? — Да ми врати моје лиде! — рече Дрвосеча, а старац се наглас насмеја и рече да човек једино сам себи може вратити лице. — Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац.

— Ниси га довољно дуго тражио! — рече старац. — Иди и наћи ћеш га! — Где? — викну Дрвосеча и потрча за старцем који је одмицао све брже, док наједном, као да се у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Он је лукави старац, чувар Косова. Уме да се преруши у слаботињу: да се згури као кукавица и да натера ђогата да рамље у три ноге.

Зар може насилник да прође поред таквог јадника и да га не опљачка? Но у томе случају ђогат би престао да рамље, старац би се исправио и страховито подвикнуо, и зулумћара би стизала немилосрдна казна.

А Филип Вишњић, од 1809. Ао 1813. године, „једнако је живео по српским логорима око Дрине“. Старац Рашко, други веома даровит народни песник, — по свој прилици — испевао је песму Бој на Делиграду, „јер је ја“ — каже

вечери, Марко и неки његови противници у низу песама, добра и зла снаха у песми Јакшићи кушају љубе, младожења старац и младић у Удаји сестре Љубовића.

Са каквом је само вештином и прецизношћу насликан стари Ђурађ у песми Иво Сенковић и ага од Рибника! Старац добија позив за мегдан и плаче: осећа да је врло стар, да се не може ни коња држати, а тешко му је да под седу главу

Помамљен од бола, старац је приписао зелени мач, одјурио на чаире, посео голу бедевију и као на крилима полетео да освети синовљу смрт.

Зоговић истиче да је ову песму испевао „старац Милија из старог Колашина“, али не истиче да је старац Милија живео и певао у ослобођеној Србији.

Зоговић истиче да је ову песму испевао „старац Милија из старог Колашина“, али не истиче да је старац Милија живео и певао у ослобођеној Србији.

Проговара Вуча џенерале: „Не бој ми се, моја снахо драга! Сад ћеш виђет, док се старац крене!“ Па он дрмну на граду топове, три хиљаде састави катана, па посједе своју бедевију, и изиђе граду на капију.

ђога од мегдана, — одмах пође, у тазбину дође, у тазбину, у била Крушевца, ђе одскоро царство постануло; а виђе га старац Југ Богдане, и виђе га девет милих шура, соколова девет Југовића: мила зета једва дочекаше, у наруче зета

А виђе га старац Југ Богдане, виђе зета јутру на уранку; плану Јуже како огањ живи, Страхинићу зету проговара: „О мој зете, бог ми с

стари Југ-Богдане, иако је моја данас љуба, љуба моја, ал̓ је шћера твоја: срамота је и мене и тебе; но мој тасте; старац Југ-Богдане, мислиш ли ме мртва пожалити, пожали ме док сам у животу.

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— Да је овај шашавко био мало паметнији, па да изгуби бар неки дукат — прогунђа старац. — А баш за ову парицу није му се исплатило да залази у оволику коприву.

трку-вику од стране једног старца ова је земља видјела вјеројатно једино прије пар хиљада година кад је оно славни старац-научник Архимед био пронашао нешто важно у науци, па појурио кроз свој родни град Сиракузу и развикао се: — Еурека,

Кнез је почастио пољара шљивовицом и послао га у село да сазове све старатеље одбјеглих дјечака. Старац је весело појурио да извршава повјерени задатак, али кад је видио каква се све војска од очева, стрина, тетака и

— Па ти си пољар, ти уви- јек мораш бити на страни власти. — Шта ћу кад ми је срце уз ове дјечаке — искрено признаде старац. — Е, онда ће сутра жандари имати посла и с тобом и с Николетином!

Кад би негдје пронашли сакривено оружје, стријељали би домаћина куће, па макар он био и старац стогодишњак. Туђински освајач брзо је нашао и своје покорне и вјерне слуге, дао им оружје и власт и пустио их да жаре

— Па дабоме да нема. А кад је у теби нешто и било глупа зелена боцо! — гунђа старац и кроз ријетко храшће зури у околна брда.

— Гледај, па шта је ово данас? — жмирну старац — нијесам гуцнуо ни кап ракије, а већ по бреговима скитају некакве ђавоље корњаче, жбуње проходало, чуда се дешавају.

— Можда је то онај њемачки тенк о коме се толико прича — умовао је старац. — Јесте али се тенк надалеко чује како рже и брекће, а ово — ово ћути као моја празна боца, проклета била.

— Видиш ли онај дим на Лисини, тамо је — показа му Лазар Мачак. — То је, богме, подалеко — закључи старац. — Боље ће бити да ја најприје малчице одспавам уз онај трн тамо накрај заравни.

Између дрвећа указа се у трку пољар Лијан. Бјежао је стреловито како ваљда никад ни један старац није јурио: сијевају му широки опанци, омахује торбак, шешир му набијен до носа, штап стегнут у руци. — Овамо, овамо!

Ошамућен од страха и трке, пољар се спуза на туру у јаругу, а кад Јованче извуче жбун из пећинског отвора, старац повири унутра и рече с олакшањем: — Ех, света Мачкова Пећина! Добро сте јој име дали.

— Стриче Лијане, притежи опанке, већ почиње „оно“. — Које „оно“? — упита старац зачућено гледајући момка у војничкој униформи и под оружјем. — Устанак!

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ШТАПОВИ Сви се други штапови крше ако би и од самих кедрових дрвета били; нејма те јаке штаке на коју би се старац слободно подапро; ломе се. Пише се да глас Господа Бога ломи кедрове; један је тај штап од корена Јесеова непревијат.

Који ли је пак грбави старац И фришак младић био; Груб, хубав ли, крштен, некрштен ли, Кога ли је који рода и племена?

И виде братију делајушту. Рече к старцу: — Не делајте брашна гибљушта: Марија бо благују част избра! Глагола старац к ученику својему Захарији: — Веди брата сего в храмину пусту!

И јако ж никто вазва јего, встав приде к старцу, те му рече: — Не једете ли оче, данас. Отвешта старац: — Уже јадохом. И рече монах: — Да почто не призвасте и мене?

Отвешта старац: — Уже јадохом. И рече монах: — Да почто не призвасте и мене? И глагола јему старац: — Ти си чловек духован и не требујеши брашна сего, ми же плтени јесми и хоштем јасти; — сего рад и делајуште страждем.

Слишав же сија брат, поклони се старцу до земље и паки глагола јему старац: — Свакоме чловеку полза јест с посла злопатљива.

пустињаку тај лав до саме смрти служио му је у пештери, воду и дрва му је носио и свашто му је служио што би му год старац заповедао.

Оде невиђено од ње ангел и после тога како она ходи с Јосифом почујте, кад виде је а трбух јој расте, јер но старац са својим дунђерлуком се живеше, те и понадалеко хођаше за послом по много дана бавећи се тамо.