Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Преди нâс наши стареји нас не питаше; а саг нас па наша деца не питују! Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!...
А бата-Таско уздахну и прихвати: — У старо време се знало, бре брате, кој је стареји, кој млађи; кој је големаш, а кој си је на фукара!... Млађи одаваше чес’ на стареји своји.
Млађи одаваше чес’ на стареји своји. Кад си татко седи, син му стоји; кад си татко праји цигару, син си већ чека сас машице и жар; кад си татко
Зоне, море, — рече дршћућим гласом и испрекидано Мане. — Ја си знајем све... Теб’ те стра’ од татка... Стареји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој!
Ама, ласно за тој! Ни татко ми Ђорђија неје се оженија сас алал, демек, оди нанини стареји, веће сас зор; уграбија, демек, што си милуваше... И ја ћу такој напрајим... Сал ако ти искаш, — ласно за све!
Поздравила ти се Зоне и рекла да ти рекнем: Ако ти је јоште криво на њојни стареји, — ласно за тој... Има си она чàре и за тој!