Употреба речи стари у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Е, баш сам жељан људи и света!... Не знам где се мој стари пријатељ Марко толико забавио? Има, ваљада, две-три недеље како нам није дошао?... То ви’ш, Маро, није лепо од њега!

у месец дана по једанпут и видети: син ће са тугом гледати како му је отац за кратко време оседео, како се погурио — а стари немоћан отац видећи сина како му се млађана снага порушила, како му велике грахорасте очи упадоше у главу, а око

На глави је имао црну качкету, као што је по унутрашњости Србије стари практиканти носе, капут дугачак, без дугмади и без боје, беше тако нешто налик на сиво.

Ђаче се поклони и оде. — Е! Е! Е! — Хм! Хм! — Да! Да! После таких знакова разиђоше се господа стари пензионари и добри трговци. 1871. МОЈА ЉУБАВ ПИСМО ПОКОЈНОЈ ЦЕНЗУРИ Гробље је немо, а мртви не читају...

Он и сам није знао куд је управ’ полазио. Да ли учитељу, или запису, или њојзи... Али је стари уча приметио да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако, крадимице, провуче се кроз Орашје, па

Јест, и то је истина била... Стари бегунац, кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да

— Поцркаће као мишеви!... Пепелом њиховим ће се још сутра играти планински ветрови... А ја? Та не рече л’ ми онај стари зликовац да ћу бити хајдук каквога није у Србији било?... . . . . . . . . . . . . . . .

У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремац; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрхтао: — Милисаве синко, уђи у кућу!

Ножић беше зарђао, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку на којој се све сијало. Стари Сремац скиде с дувара нож и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал...

Старији људи и кметови скупише се код суднице. Ту дође и стари учитељ. Чудише се томе и говорише да откако је Планинца, није се никоме кућа запалила.

Па уједанпут врисне... — Шта ти је, Јелице? — пита је стари Сремац, који од неког времена слабо с киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по

Старац куцну мало на пенџер. — Ко је?... — зачу се меки глас старога учитеља. — Ја сам! — одговори старац. — А! стари Сремац!... Шта ли га овамо донесе?... И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

” нека виче. О злом сажаљеније имати, то је на погибел мирним и добрим људма. Зато право веле наши стари: да је гори јатак од пустахије.

„Μη μ΄έπεσιν στέργε νόον δ΄έχε και ϕρένας άλλας: Немој ме речма љубити а ум и мисли на другу имати страну”, вели стари Теогнид. Но, са свим тим, благодарност је | лепа добродјетељ и рађа се из благородна срца.

Разумно наши стари веле: „Кад се Циганин оцари, обеси и свог оца”. А Инглез вели: „Манy ман цлаимс онлy то схоw хис елеватед литтленесс:

” „Пси су, синко, кавгаџије”, — отвешта стари — „а ја од природе на кавгу мрзим, пак се волим уклањати.” Наравоученије Срећан је човек такова сложенија који се

Онда се мачак учини мртав и пружи се без увиженија. „Не превари”, рекне му један стари миш. „Мешину од твоје коже да видимо, не би к њојзи приступили, некамоли теби јошт неодерату!

Од истих погрешака од којих су не само наши стари страдали, но и ми богзна колико смо| пути чрез њих злопатили, и опет нећемо да их се чувамо.

Њима то не може завидити, ибо свето јестество то не да. Ми, већ стари, сами себе не можемо тако ласно побољшати како можемо нашу децу.

Свак поштен и паметан нека расуди: је ли право и разумно зато што су се наши стари за закон мрзили, проклињали и гонили, да и ми то творимо? Зато што су они несрећни били, да и ми несрећни остајемо?

Жабе око језера чујући топотање, уплаше се, пак ти бржебоље стану стрмоглав скакати у језеро. То видећи један стари зец спреда, окрене се и викне: „Стој! Што та лажа, — почне говорити — мал' не учини с нами!

” Онда почну тражити предикатора, ал' њега нејма. Од тада наши зецови живу како су и њихови стари живили, нити већ слушају којекакве лажи.

„Бољи је наблизо пријатељ него надалеко брат)” вели Сирах. А премудри Исиод стари како нас лепо о овом совјетује: „Ό τις σέθεν εγγύθι ναίει, τον μάλιστα καλείν επί δαίτα, τοί γαρ ει τι σοι χρήμα

Хоћеш ли знати, веле наши добродјетељни стари, какав је ко: не питај надалеко, гледај само како с комшијама живи. У египетскому отачнику стоји написано да у

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

Кад сам био јошт мали, причала ми је моја баба Манда, да су се наши стари доселили од црногорске границе из Бирча. Онда је овај крај Србије био готово сасвим пуст, не знам, или је то било због

Причала ми је моја баба и то: да је слушала, да наши стари, кад су се из своји’ крајева овамо кренули, да су учинили завет, да се онде стане и населе, где чују вола да без

никаква писма и никакве царске оправе, и ја се почнем сумњати, но опет поверим Ивану и Кићану, јербо су моји људи и стари познаници, а и мило ми буде да се час пре турског зулума избавимо, јер нам је био сасвим досадио.

Наскоро после тога поручи мени из Бољеваца неки Арса Андрејевић, мој стари познаник (он је рођен у Ваљеву, па убио Турчина и утекао у Срем) да идем да видим цара.

) Ово што ћу сад да вам пишем, причао ми је мој отац Алекса да су њему његови стари причали, а он није запамтио: — Кад су саме спа’ије с царским бератима у Србији биле, узимали су од сваког жита, кроме

Хазур Хаџи-Мустафа-паша, хазур! хазур!” Сутра рано стари везир изађе из града, а нови Хаџи-Мустафа-паша, бивши бина-емин, седне у сараје, а тугови му после од цара дођу.

Трговина била је слободна; ко шта има, коме хоће и пошто може прода. Цркве и манастири стари почну се оправљати и изнова градити давши само 500 гроша везиру за изун (дозволење); пак гради цркву гди хоћеш и

изучим тај врлетни буквар, и почнем часловац, и у месецослову научим свеце казивати, а то ми је врло лако било из они̓ стари̓ календара, јер који је крст пола окружен црвеном бојом, оно је мали светац, и од подне може се радити; и који је сав

Тешко ономе који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије! У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и

У то време (1793. године) био је парох стари мој учитељ попа Станоје и поп Никола из Кршне Главе, оба стари и не велике науке, но што се тиче крстити и венчати и друге обреде црквене, то су добро знали и мене у томе поучавали.

Такођер дотерали смо и̓ у ред да са великим молчанијем иду на целивање, најпре стари људи, а после жене, потом девојке, и све по двоје пред иконом у један ред по двапут се прекрсте, на десну страну

да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали.

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

у Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али — дивљих људи никад дојако. Стари чича Ненад памти обе крајине, запамтио је више од десетину којекаких вампира, тројицу и сам пробо глоговим коцем, а

Кумоваће Пурко, јер већ ионако пада Радојци кум; стари сват биће чича Мирко, а девер Срдан, као понајмлађи, међу њима.

о Страхињи, о Сави Савановићу и о зарошкој воденици, и куну се свим чудима на свету да је све тако било и да су им стари тако казивали.

Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време... — Оно јест, снахо — поче стари Јездимир.

Вуја је већ одседлао коње и отерао у воћњак. После је отишао у качару, где му је алат, те узео да коричи неки стари триод. Тај дан није хтео никако сести с попом и пошом ни за ручак ни за вечеру.

рчин — незгодан човек Саг ке — сад ће сајузити акт — спојити акта која се односе на исти предмет салауски марјаш — стари турски новац, вредео је отприлике 2 гроша.

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Црна Бара имала је свога кмета и свога попу. Кмет Јова Јуришић одавно је кмет Црној Бари. Стари се његови ту давно настанише, па су његову кућу сматрали као староседелачку.

Да кажем ко је Маринко. Он је — сељак. Орао је и копао те се хлебом xпанио; а то су му и стари чинили. Отац његов доселио се из Обарске, из Босне, у Црну Бару, па је, наскоро затим, умро.

У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!... Што баш он да је узме?... Лазару се свртеше сузе у очима. Стари лисац смотри то, па као пас кад траг нањуши... и он, по првим знацима, потера одмах даље. Видео је да је у жицу дарнуо.

И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева. — Тешко теби, стари Иване — рикну он. — Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!...

— Али кад лажеш — пази!... Немој да те ухвате! — Ама не учи ти мене! То је мој стари запат!... Ја кад станем лагати, и сам мислим да је истина! — Е, тако, видиш! — насмеје се Крушка.

Сви ме добро знате!... С вама сам растао и одрастао!... Сви ви добро знате и моју децу!... Знаш их најбоље ти, Иво, стари кардо мој!... Та у твојој су кући одрасла!... Све село зна да су то добри радини!...

Хоћете да ме убијете?... Ево!... На!... Две стотине година је прошло како су моји стари ударили темељ оној кући коју сте ви проклели!... И за две стотине година сенка срама не паде на онај кров... а данас?..

Коме је од вас дјед теменом у ову земљу ударио?... Дед̓, реците!... Никоме!... Стари ваши, као и ја, побјегоше, да им бар цријева не крче ако зулум морају подносити!... Зека је говорио лепо, речито...

— Та престаните!... Доста сте капале!... Станите, да видим људе!... Жељан сам их као травка росе!... Станите!... Стари попа се заплака, кмет Јова тако исто... Зека стискао песнице па гледа по ћошковима, а сузе га облевају...

И Петра, и кућани, све беше живље и веселије... Та, ето, опет настадоше стари дани, дани среће и разговора!... Ето, људи прелазе праг за који се мислило да га неће прекорачити нога човечја.

Кипео је гневом. „О, где хоће да сатру човека ни крива ни дужна!... Ал̓, неће... Ту је бог, стари пријатељ!...” Па окрете журно дну села. Упутио се поповој кући. „Прво да њему јавим, па ћу онда потражити Станка...

Буљубаша”, ту је имао свој стални стан са својим „голаћима”, Ту се створила читава чаршија, и доскора, па и данас, стари луди зову Парашницу „касаба”, што значи варошица. За име Парашница свезана је и једна причица.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

О БОГУ 299 ДРУГОВИ 300 ПЕСМА О ЖЕНИ 301 ЈЕВРЕЈСКА ПЕСМА 302 СВЕТАЦ 303 ЗИЗЕМА 304 СЕМЕ 305 СТАРИ ЗАПИС 306 ПЕСМА ХРИСТУ 307 НА РАСКРШЋУ 308 ДОДАТАК 309 ВРБАС 310 МОЛИТВА 312 НА ЦАРЕВ АРАНЂЕЛОВДАН 314 БОСНА 316 ЛИЧКИ

А кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни: чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. ЧЕЖЊА Небеса су празн

Но скривено звоно кад под сводом ледним, И опет се зачу из топола стари, Сва долина страхом испуни се једним, И ужасном стрепњом, и паником ствари. ПОНОЋ У соби музеја глухо ноћно доба.

Ове бесанице нове, растрзане, Чини ми се исте као стари боли; И све нове сузе што малочас проли, Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.

Даде храму села, засеоке, паше; На стари млин врати из Злетовске воду; Даде уље, тамјан, и одежде наше; Лик Пантократора у великом своду.

Царски витезови, кнежеви госпари, Једни према другим, кад се мукло зачу Плашљива реч Кнеза; и млади и стари Сви држе погледе на царевом мачу.

Све за сунцем као народи што селе, Иду деца путем куд су прошли стари, С невидљивом звездом у оку што жари, С њином страшном речи наврх усне вреле.

Једини од људи с ким су увек били Сви мужеви добри и све жене часне.“ ДУБРОВАЧКИ БАРОК Села је за стари бели пијанино, Док у врту споро пада мрак и киша. Камин осветљава гоблене и ино; Осећа се мирис ружа и слаткиша.

Камин осветљава гоблене и ино; Осећа се мирис ружа и слаткиша. Слуша седу госпу самац у те сате Стари кнез Геталдић, њен љубавник први. О врату му виси крст Анунцијате, Међ прстима бурмут узбуђено мрви.

У свом гнезду од конопље и сухог грања лежао је на јајима стари двестагодишњи гавран и спавао зимским сном. Његова стара крв загревала је јаја под њим, у којима су се полако зачињала

То је било пре двеста година. Стари гавран, успаван сада у гнезду, осети како се у њему узбуди сав бес инстинкта, и како навали крв као ветар и као пламен.

Између њега и целог света стајала је сад, високо до неба, отровна вегетација његовог сна. СТАРИ ЗАПИС Море ће ти говорити о Бескрајности, небо о Чистоти, а мрачни чемпреси о Тузи.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

Не знате шта хоћете, па не знате ни шта радите!... Хај, хај, како су ваши стари бегенисавали девојке, а како се ви данас — заљубљујете! Сви ви, сви!...

О, како му ту беше драго све: и стари орахов орман, и зарфови отети од неког турског паше још у првом нашем устанку, и скрхани ногари за кацом у подруму, и

— Нијесам никакијех. — А знаш ли правило службе како ваља и „обредословије”? — Ја, оче владико, што рекао неки стари поп Стоко: кога сам крстио није се потурчио, кога сам вјенчао није се раставио, а кога сам опојао није се повампирио.

Међутим, мијења се штошта у селу — вријеме чини своје! Наш стари учитељ остави нас — оде, сиромах, на пут на који се иде затворених очију. Бог да му душу прости! Жао нам га је било.

Охладио сам се. Ти си се насмејао сну који сам ти послао и ја се сад смешим и тарем руке кô Чифути кад подвале стари шешир под нов. Охладио се, рекох.

ланцеолата — боквица (латински назив) плаштаница — платно на коме је насликано мртво тело Исуса Христа плета — стари аустријски сребрни новац; цванцик полани — преклане помпа — раскош; богато приређена свечаност или прослава

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

— Шта је, стари? — вели му поп Ћира. — Пост’о си разговоран нешто ноћас, а? Разбио му се ваљда сан, па избија! Не знам само докле ће

Све то обешено уз једно и уз друго ђуле. Шта ти ту нема! И нога од неких стари маказа којима су некад секли крила гускама, да не прелећу у комшилук, — и два грдно велика ексера, — и тучак од неког

одахну мало душом — па се упутио за певницу, и то за ону коју је држао Аркадија црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпéвао и наравно да га је увек нàтпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао, али

црквењак, а другу је певницу држао стари учитељ с ким се Аркадија натпéвао и наравно да га је увек нàтпевао, јер стари учитељ је некада врло лепо певао, али сад му много смета старост.

Кад пусти глас па запева, сви се окренуше левој певници, да виде ко то пева. И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да

И стари учитељ диже наочари на чело па погледа боље прекопута, а стари Лéкса лецедер остави сто па приђе ближе певници, да боље чује и изближе види тога »слаткогласнога«, како сам рече.

— вели поп Спира, и упутише се из порте. ГЛАВА ЧЕТВРТА Каквих ти описа нема у њој! Ту је описан и стари шаров, и лопов мачак, и млади гушчићи и стари патак, и попина ћерка и учитељева посета; другим речима, описано је

ГЛАВА ЧЕТВРТА Каквих ти описа нема у њој! Ту је описан и стари шаров, и лопов мачак, и млади гушчићи и стари патак, и попина ћерка и учитељева посета; другим речима, описано је једно идиличко предвече уочи недеље у кући

Уз бунар је стајао ног валов око кога се непрестано гуркала и џакала живина, а нарочито патке и пачићи, а онај стари већ олупани валов био је привезан за доњи крај ђерма да се лакше вуче огроман кабао из бунара.

једна млада румена девојка, фрајла Јула, попина ћерка, и задубила се у посао, кад се наједаред трже, јер засикта стари гусак иза њених леђа на госта који се (после дужег приповедања поп-Спириног о томе како је скинуо сав дуг с куће) већ

тужбама комшија, насртао је и на живину, давио комшијске пилиће и вребао голубиће, а конабио младе голупчиће као какав стари пензионер.

— Стари седе пред кућом па пућкају на луле; понеки се тужи на камиш и вајка се што га је синоћ заборавио да ишчисти, па сад доб

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

који су већ и по неколико пута прекопавани, њима се само тада, на задушници, износи и раздаје, јер веле: они, онако стари, одавна умрли, већ и не једу. Доста је њима после само помен и молитва. И заиста, на тај дан, њихови, живи, долазе им.

Па кад оцу, матери дају парастос, спомен, они уједно и њему. Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори. Нити живи, нити мре. Дугачак, блед, а без крви снага, нежна му, нежна... више мртва.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Видим ја! — Остави ти то мени, стари сам ја врабац! Само то хоћу да знам — дакле, није се на мени јако познавало? — Онако — како да вам кажем — упола сте

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

— Команда, брате, команда — Остав'те ме, човече божији, која сам да сам — А ви? — Ако важе стари распореди онда знам, ако не важе... — Људи, ништа се не зна. — Ужас! — Ја сам четврти прекобројни.

Ако ико, ти си је заслужио. Ти, мислим, имаш златну медаљу? Па јест, имаш је! Е па брате, и стари су ти били јунаци, ето твој отац, читава се чуда о њему причају на јавору, па деда, па сви.

Овај стари орман, у коме стоје моје грађанске рите и остаци војничке униформе, ништа се није променио. Служи он, олупина ниједна,

Све ужасно И све ове посмртне листе стоје овде, урамљене на зиду, мирне су, пожутеле и ћутљиве. Стари казначеј Мијаило, газдаричин први муж, умро 1888.

И четврта, и пета стоји плаката и све оне ћуте, гледају овамо у мене и опомињу ме. Стари казначеј, што је носио арач кнезу Карађорђевићу, капетан Младен, што је за свој новац куповао лојане свеће а радио

А све остало ужасно је исто. И као у овој соби, баш као у овој соби све оне старе плакате неумитно стоје, сав онај стари, плесниви намештај Европе ту је.

— Дакле била и годишњица? Живио покојник! Живио покојник! — Зар тако, док смо ми стари свом снагом подизали углед земље, ви сте га обарали — меша се онај старији човек, бабин познаник.

Африка

код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом. Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних,

дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“.

Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке навикава на специјалне прилике у Африци.

Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.

Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти. То је један смешан пар првих људи у овом црном рају. Наш долазак за њих је невероватан

Пошто „Стари лав“, како га овде зову, воли децу, то он мобилише неколико десетина црних малишана који су од тог тренутка свуда око,

Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви. Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска.

Швајцарац пуца и омах други један сиви још већи мајмун, стари, скаче огромним скоком младоме упомоћ, и затим обоје нестају.

у другу, из једног чудно осветљеног дворишта у друго, обећавају нам за то вече у селу Ђула там–там, који ће изводити стари ратници, под маскама и на високим штулама. У бифеу за столовима сви белци у снежно белим одећама.

То је, седећи тесно, све што може и стати. Крај ногу Н-ових, као закачен, и као само што не испадне, стари Мејов отац, кога Н. непрестано грди што му својим леђима греје ногу.

Пред Банфором су безлисни баобаби огромне дебљине, стари вековима. То су ти баобаби пуни тешких плодова и гигантских птица који су се толико допали моме седоме пријатељу да је

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

А у подруму има девет стотина акова. МИШИЋ: Тако су понајвише стари људи, све се боје да неће им стићи, а то је зато што не могу да раде као што би желили.

ЈАЊА: О, господин нотариус, имам већ прилика за њу. Кир Диму, мој стари пријатељу, човек поштен, вредно трговац... МИШИЋ: Забога, за њега да дате вашу господичну кћер?!

Црњански, Милош - Сеобе 2

Једино су на њој, црни, остали двоглави орлови Хабсбурга. На тој висини, са трећег спрата, стари фелдмаршал‑лајтнант је могао да све догледа.

Кад је седео, једва је било могуће обићи га. А имао је главу као у коња. Док је Грк брбљао као чегртаљка, стари Шваба помисли, у себи: „Оберкригскомисар, ето, није ништа бољи, него нека камерална газиблата.

Учтиво је доведе до једне столице и она седе. Проводаџије онда – један стари мајор и његова жена – почеше да се шетају, горе‑доле, по соби, да се шепуре, као пауни, а да брбљају као паткови.

Он се усиљено смешио. Кад су је опет посадили, да седне, да би могла у разговору да учествује, стари мајор му постави питање, да ли има неплаћених дугова.

Нећу ја да будем први Исакович што писа, па порече. Нису такви били ни наши стари! Идем, па шта буде! Аха! Аха!“ Ђурђе се био исправио и хтеде да нешто каже, али само одмахну руком и поче лулу да пали.

А имао је – кад је имао – неки офуцани, стари, трикорн на глави. Нису биле црвене више ни његове утегнуте, хусарске, чакшире. А ни одеране чизме нису више биле жуте.

Међутим, те очи су постале врисак кирасира, у Темишвару. Кад је стари Енгелсхофен први пут видео ту жену, рекао је да та Исаковичка има очи, каквих има само у жедних лавица.

Беда, лаж, неправде, велика превара, а не хришћанство. Турци су им се сад чинили господа, а Гарсули, па и стари Енгелсхофен, личили су им сад на фукару. Цео један народ желео је да оде, од таквог хришћанства, у даљину.

Чинило се да неко, бео, по башти, хода. Светлост свеће била је пала на неки стари раст, који је био испод прозора, а који је био сав чворав, пун чворуга, као прилепљених слепих мишева.

Зашто, каже, кукају толико? Па није Трифун ни први, ни последњи, муж, који је жену отпустио. Тако су радили и наши стари, кад брак није ваљао. Што се они у то петљају? Варвара је сматрала да су чести порођаји криви свему.

А таст је томе допринео. Стари Стритцески тражи да Петар, ако већ хоће да иде, остави у Новом Саду Варвару. Вели, хоће да му је ћерка близу, при

Кад нас не буде било и кад дуж Дунава и Славоније оставимо празнину, Двор ће, и његов стари друг, гроф Харах, населити тамо Елзашане и Лотрингијце, као да нас никад овде није било.

Теодосије - ЖИТИЈА

видети призор достојан Божјега милосрђа: сви стојаху у цркви исповедајући божаство и изобличавајући јерес, као што су стари у Јордану исповедали грехе своје када моје очишћење Исус једнако са грешницима безгрешни крштавајући се очишћаваше

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Изгледа да су геометријски облици ове уметности врло стари. Динарски свет показује у обичном животу доста бистрине или брзог схватања, неретко и досетљивости и хитрине духа.

Путева је више и боље се одржавају а стари начин преноса коњским караванима скоро сасвим ишчезава. Овај је напредак убрзан нарочито од грађења прве железнице

У исто доба јавила се у новој држави велика фигура Вука Караџића, који је, напуштајући стари словенско-руски књижевни језик, дигао народни језик на висину књижевног и створио потпуно фонетску азбуку.

Старовлашка група Идући од Шумадије па на југозапад Стари Влах почиње јужно од Ужица и шири се до реке Лима и местимице га прелази.

Идући од Шумадије па на југозапад Стари Влах почиње јужно од Ужица и шири се до реке Лима и местимице га прелази. Стари Влах обухвата и Сјеницу и Равну Сјеницу или Пештер и на север се шири до Сарајева или до планине Романије.

У турско доба се Стари Влах сматрао као права хајдучка област. Још дуго после ослобођења Србије Старовласи су бежали у шуму и одметали се у

Ипак су се одржали стари обичаји о Божићу, о слави и венчању, само што су уопште изгубили од животне снаге и што је нестало многих обреда који

У једном извештају млетачког гувернера у Сплиту, 1574. год., реч је о подели животних намирница становништву; један стари, слепи ускок, кога води унука, враћа се с оним што је добио певајући песму о Краљевићу Марку а народ је у хору

Овим досељеницима није био непознат дух којем је прожет стари град. Сви, а нарочито они из ниске Херцеговине, имају особитих склоности за трговину.

су вароши биле потпуно погрчене и ту се наилази, чак и у турско доба, на неколико центара у којима се одржао стари балкански живот: Серез, Његуш, Воден, Мускопоље, унеколико Охрид итд.

Старо се балканско становништво повлачило у планине и напуштајући стари начин живота одавало се сточарству. Словенске масе, које су се све више множиле, постепено су продрле и у

Овакво је стање трајало још око 1860. године, и стари људи говоре данас о времену када су сви били везани једном вером („наша една вера, рисјани људи“).

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се

Баци ме, Тошо, стари друже! Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи: — Поштедио си ми, значи, живот.

— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?

Појави се чак и један стари сом с огромним брковима, па кад чу чичино питање, он одречно завесла репом, а то је на његовом немуштом рибљем језику

Чувши овај тутањ од презрелих крушака, један стари миш помоли главу из своје рупе, али баш у томе тренутку с гране преда њ стресну мачак Тошо.

жено, донио сам ти једног ловца мишева — забрунда Брко, а његова срдита жена само ме погледа и викну: — Па то је неки стари препредени мачор, лопов од главе до пете, по носу му се познаје!

Сви с одобравањем примише долазак Миша пророка. — А, како је бијел, па чист, па ружичастих очију! Један стари ћорави миш, коме су мачке откинуле пола репа, први се јави за ријеч: — Страшљиви и опрезни мишји народе, дошао нам је

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другаче гледати на живот. АЉОША (увијајући свој стари капут, из којега је пренео папире умотане у новине): Само, знате, ја сам писал... (Одлази.

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Он има нарочит таленат за то! - Хтео сам да додам још нешто, али сам се присетио да нема смисла: стари предаје књижевност у њеном разреду. - Ви знате шта мислим? - додао сам, а она је одмахнувши главом прснула у смех.

Нешто као: „Шта мислим кад кажем реч мајка”, „Мој највећи доживљај” итд. Стари предаје у првом и другом разреду гимназије, осмолетки, а хонорарно још и у економској школи, тако да су задаци које он

Лежим у кревету, покушавајући да се не сећам онога што ми је стари рекао, иако ми то није рекао први пут. Али, његове речи - да ћу завршити као пропалица - овога пута делују посебно

Још једну годину слушати сав овај давеж било је горе него осудити себе на робију. На страну што ће стари понављати како не види на кога личим и како су његова сведочанства кад је био у мојим годинама знала само за четворке

Постајало ми је јасно зашто су се Влада и мој Стари редовно заљубљивали у курве. То мора да је јаче од њих, говорио сам сâм себи, све док нисам погледао у Неду и сетио се

Тамо, у шупи, они смрде као ђаволи, али она не да ни једног да испечемо, а што је најчудније стари јој при том повлађује. Пре пола године из кавеза су нестала два.

Почињао сам да се преслишавам: Пушкин, Љермонтов, Гогољ, прилог времена прошлог, свезе и стари Барабанчик. Љермонтов ме је обарао на известан начин, али сам због нечега стално понављао дечју песмицу о Барабанчику.

Атаман је седео на једној од клупа загледан у прозоре наше гимназије и грицкао семенке сунцокрета. - Здраво, стари! - рекао сам. - Здраво! - окренуо се и опипао ме погледом као што Станика опипава кокошку коју намерава да купи.

- зграбих је око струка и завртех на стази између гробова. - Сада можемо без бриге на играњац. Мој стари ће сутра платити карте! - повукох је ка излазу из гробља, али она рече да је нешто заборавила.

Господин прота, на пример, др Јовановић, стари Француз, милостива госпођа управника Водне задруге и још неки имали су такав речник да су мирне душе могли да попуне

” Мој стари није више имао очи за њега. - Уредићу ја већ то - обећао сам господину свом оцу пре два дана за доручком, позвао Атама

Она је говорила и онда сам чуо да се врата испод нас отварају. Био је то Стари с неке две мачке, али Весна је и даље причала тако да нисам могао да чујем шта је то о чему они доле расправљају.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

У дућану, у обичан дан, на себи је имао стари кратак „јанкл”, лети и без њега, са засуканим рукавима на кошуљи, па онда увек чакшире у чизмама, капа од црне коже.

Сувоњава, висока женска око четрдесет, питомог изгледа. Уђу у канапу. Ту је један стари билијар, већ искрпљен, столице доста старе и отрцане, па четири мала зелена стола, и један велики. Има већ и друштва.

Остадо’ удовац, посао ми боље пође, поштен сам човек био, стари господари нудили ми новаца на мали интерес, ја сам додуше поштено и уредно интересе плаћао.

Код нас можемо добар стари „ауспрух” добити, аков по сто форинти, а такови плаћају великаши у Пољској најмање пет стотина форинти за један аков.

Кречарев глас једва се чује, а Чамча сваки час кашљуца, а господар Софра надмеће се са лоповима. Он је стари вашарџија, па познаје муштерије. У певању ужасна дисхармонија.

Господар Софра сад почасти и молера и бирташа. Кад молер оде, путничко друштво опет заподене свој стари обичан разговор. — Шта сад раде наше жене? — рече Софра.

Ону тројицу лопова, што су у биртији седели, рукама би их све измрвио. Мој негдашњи занат спасао је и мене и вас. Ја, стари табак, научио сам се на зиму и врућину, и та тврдоћа олакшала ми је трговину.

— Ој, чертовски Чамчо, откел ти пришел? Љуби се с њим, стари су знанци. Чамча је „шверцер” особито на вину. Већ армицијашу у колима је био познат глас Чамчин, а Чамча му пољски

Други пут ћу ти приповедати, док се мало опоравим, одјачам. Тако се донекле разговараше, па онда опет на стари посао.

Плава, висока девојка. Тај касапин, господар Полачек, врло је богат и стари познаник господара Софре. Познају се и поздраве. Наравно да Шамика ту не сме фалити.

У сваког бркови обријани. Сад и млади и стари играју, и сам кнез. Музика од лендлера иде нотом по песми „Ицх хаб’ меін Сцхіммел веркауфт”.

Радују се. Фрајла Лујза не би бранила ма да опет код „Белог коња”, само да са Шамиком игра. Пред ручак дође и стари и млади Полачек. Шамика се претстави и, после обичног поздрава, каже му зашто је дошао и билете уручи.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Тек кад чу да ће снаха да му роди, поносит на своје Вуковиче и Исаковиче, као и његови стари, пође да их види, изнурен, од путовања, трговања и подлости, на које беше навикао.

Изузев час ујутру, кад јој је долазио један стари хећим из Београда, кога је доводио на својој лађи сам кир Аранђел, а који је лечио неким травама што их је морала пити

ушла кроз капију, на широку ледину са црквицом и великом кућом, под старе храстове, пред Аранђела Исаковича изишао је стари игуман, који га брзо умири, рекавши да је епископ код куће, само негде у врту.

Пред зору, кад су пристизали Земуну, он је лежао у колима сатрвен ноћном вожњом, избледео, оматорио, као неки стари јарац, уздрхтале браде. Звезде које су гаснуле, није више гледао, као ни светлост што је у висинама трептала.

Увек опкољен псима, заогрнут, а само у кошуљи, сав зарастао брадом и обрвама, тај стари пас спавао је и даље на прагу куће, покривен и увијен толиким ћебадима, да се никад није знало где му је глава, а где

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

Веровања и обичаји који прате рођење изузетно су стари, архаични, широко распрострањени и веома отпорни на промене и гашења.

путописац пише: „Дјеца се по древноме народном обичају перу у хладној води, па Морлаци доиста могу за себе рећи што и стари становници Италије: Синове, род чврста кова, одводимо прво до ријеке и дајемо им да очврсну у страшном леду и

Исти циљ се магијски обезбеђује и на тај начин што се дете полаже у колевку жмурећки.²⁶ БАБИНЕ Бабине су стари обичај који се састоји у обредном обиласку и чувању детета и породиље од стране рођака и комшија првих дана по

Зато неки људи, кад само пролазе поред кумове куће, скидају капу у знак поштовања.⁵⁸ Некада се, причају стари људи, пред кумом падало на колена, љубила земља, а капа се скидала „као пред иконом“.

У Босни, на Покладе (увече) ставља се стари опанак у ватру и при том се верује да ће од овог неугодног мириса вештице побећи.

Срби се силно боје урока. Многи стари паметари знају да кажу: „Више је људи отишло под земљу од урока него од свих других болести.

¹⁷³ (Најбезбеднији су, пак, они људи којима се не завиди: маљави, ружни, ћелави, стари итд.) Пошто у народу влада велики страх од опасног дејства злих очију и урока, пронађене су многобројне заштитне мере

103, бр. 395) — Нико старост не воли. (А. Ш., НП, 1976) — Еј, старости, погано оружје. (А. Ш., НП, 1976) — Стари су људи тврдоглави и од тога их само ашов и мотика излечи. (ЛМС, 1860, књ. 101, бр. 436) АНАЛИЗА И ТУМАЧЕЊЕ 1.

То су, пре свега, жене (мајке, девојке, удовице), али и сви они који су стари, нејаки, убоги. Крајњи циљ клетве је наношење непоправљиве штете или чак смрти омрзнутом лицу.

имају презрив став који се изражава у свакодневном животу, али и у обичајима, веровањима, пословицама, причама итд. Стари људи често кажу: „Жене се бију чибуком а људи ножем али пушком“; „Коња и жену треба држати за улар“; „На псето

“¹² Дете је деобом очигледно било збуњено јер су њему, колико отац и мајка, исто толико блиски и „стари татко“, „бато“, „деда“ итд.

) Распрострањеност и важност учења угледањем на родитеље (старије) потврђују и многе народне пословице: „Што стари чине, то млади уче“; „Дјеца говоре што чују од оца и мајке“; „Пример чини више него реч“; „Што год дете зло и погано

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

љубавна писма која преживе срце и руку што их писа кад се нага нађу на туђем хладном длану, кад свештеници и грешници стари, кад твоји писари, подвлачити редове у њима стану.

ЗА ЗВЕРИ ОКЛЕВЕТАНЕ За грабљивице и звери оклеветане, за вукове што се кроз забран стари, у летње дане, спуштају смирено као кардинали, за лава у прашуми што сањари као песници романтичари, за породицу

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Било је ту још неких мириса: хладних ходника са расутим ђубретом, киселог купуса без меса из мензе »Стари град«, па онда мириса неких уличних углова, кад човек не зна шта друго да ради него да придржава леђима неки зид да се

кога све није додиривао. одакле све није био избачен са својим власником, тај стари сиви џемпер! Једанпут, на неком дугом путовању, поче да ми недостаје.

смо тако и не примећујући готово читав живот у том дивном, миришљавом подруму у Косовској улици, у коме су се окретали стари филмови. Али, вратимо се у једну данашњу недељу, у три поподне!

Њих двоје се клацкају на клацкалици, спуштају низ тобоган, мењају се за сличице на којима су животиње и стари типови аутомобила...

се да је баш тога јутра, у аеродромском тоалету, разгледао своје лице уништено раним јутарњим летом и утврдио да стари.

Кад сте стигли? Колико остајете? Где сте се сместили?« — мислио је, а казао најмилије што може (стари лисац), казао је: – Дивно је што смо сви ту! Надам се да ћемо се виђати?

ветру, више не причињавају никакву радост, баш као да је неки расејани сценограф после представе заборавио да склони стари декор (све је ишчезло сем непотребних кулиса и статиста! Рибарске свађе Карла Голдонија, можда?

– Не престајеш да се образујеш чак ни лети...—говорила је, размичући ниско полегло грање. — Стари манастири, старе тврђаве, старе зидине, старо камење, старци... Све саме старе, половне ствари!

– Боинг! — рече сањиво стјуардеса. — Римски боинг у три. Боинг, боинг! Док су се спуштали низ камењар, напред стари водич, за њим човек, стјуардеса сломи потпетицу. – Зар ти нисам рекао... - заусти млади човек.

у торбу кад су ми се фармерке излизале, мајице испрале и поцепале, кад су књиге за лето прочитане, сандале покидане, а стари жилети тупи? Потрошио сам, дакле, неразумно још једно лето, а могао сам да га пажљивије користим, да ми дуже траје.

Нисмо куповали нови акумулатор јер смо се некако ипак надали да ће се стари једанпут напунити и повратити изгубљену снагу, и тако су пролазили дани и недеље тог срећног лета.

Ах, та поподнева, та врела поподнева… ПОРАЗ Ниси леп, ал' си драг, Бел Ами… (Стари шлагер) Стајали су са рукама у џеповима и разговарали, пратећи крајичком ока људе из оркестра који су се припремали

Матавуљ, Симо - УСКОК

Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!... Кад граја утоли, слободнији грађани потекоше ка црногорским вратима, гдје кроз маглу видјеше на бедему

Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу! На то се и стари Пијеро охрабри, те се примаче и запита: — Па шта ћете ту, у ово доба, кад знате да се град отвара пошто сунце огрије?

Сад кнез нема у дому од мушкијех главах нâко једно увуче у колијевци!... Ала је стари соко охронуо, потавнио, јадник!

Пред градом кнез узјаха на свога остарјелог, али још држећег Путаља чувеног по Катунској нахији и по Приморју, кога стари бан бјеше почео јахати прве године деветнаестога сољећа и који му добро послужи за вријеме дугог ратовања.

Женске приступаху да му љубе руку, али се он брањаше. Најзад стари бан гракну: — Хај’те, женске, напријед! Милице, Анђе, Горде, Киће, хај’те дома!

Колико је година Милици? По свој прилици седамнаест-осамнаест! Шта стари управо мисли кад га нуди да остане с њим? Ваљда не помишља да га узме за „пристава“? — Има ли, Јанко, у вас кртоле?

— Јест то рекао — потврди мати. — А наш стари ђаво збиља се заљубио у њега. Чусте ли ђе га нуди да остане с нама. Буди бог с нама.

Ми смо ти, дакле, ускоци, као што је сва Црна Гора. Кад су наши стари овамо ускочили била су само два братства, Ераковићи и Рајчевићи, народ од два брата, од Ерака и Рајича.

Поп Марко, Рако Мргудов, Крцун Сердарев и Перо Пуров одвојише се да пјевају. Остала гомила уврста се у полукруг. Стари Мргуд стаде преда њих и викну: — Хајде, синовко, да поиграмо. — Еламо, ваистину!

— У нашим крајевима дуго живе људи, који имају вијека, којима не би суђено да погину. Овај наш стрико Мргуд, стари барјактар, занаго најстарији у Црној Гори, имао је гдје заглавити и педесет пута!

Никада од њега нећеш чути да помиње своја јунаштва, да се хвали, као на примјер овај стари Мргуд, који те ено сад гледа и једва чека да граја утоли, да почне. По души, има се чим хвалити, а и он је добар.

То је био ваздашњи повод спора између старијех и млађих; стари тврђаху да Французи нијесу никакви војници, да су побједе над њима биле лака ствар; млађи тврђаху да Французи у

Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА

Ево све што видите овде, то је њино и Божије. ПРОВОДАЏИЈА: То је лепо. МАТИ: И МИ СМО већ стари, који дан јошт, па ком ће све него њима.

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Гледао их ловац стари, Пуцати му беше жао. Узе листак књиге беле Па је зеке — нацртао. Зека, зека из јендека, данаске си срећан био!

Зека, зека из јендека, данаске си срећан био! Данас ти је — деце ради Стари ловац опростио. Што је за српску децу Чика-Јова, за америчку ће, нешто касније, постати доктор-Џес (Геусс).

у другом свету, био песник; књижевно стварање се своди на присећање и призивање окончаних пустоловина имагинације. Стари су корени лепоте и доброте у нама; извори далеки и неразазнатљиви; драгоцено завештање у детињству смо примили.

понешто измијењено, а ујутро се будио ведар и лак и свака ствар изазивала је у њему тиху свијетлу радост, био то неки стари сандук на сунцу, орах пун хладовине равнодушна говеђа глава нагнута преко ограде.

„Хоw плеасант то кноw Мг. Леар!” Wхо хас wриттен суцх волумес оф стуфф! („Како је пријатно знати госпон Лира!” Стари је написао толике којештарије!)19 Доколице су то и којештарије само у односу на владајуће књижевне стандарде.

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

Они који су се на рачун твој обогатили, беже; а што ће бити с онима који не могу бежати, који су стари, слаби или болесни, о том се нико не брине.

СМРДИЋ: То је истина; али знамо ми. ШЕРБУЛИЋ: Пак зар би ви мене издали? Ми стари пријатељи! СМРДИЋ: Добро, само да не окриве нас.

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

И прјебихом здје четири лета, по злу добра чекајући и не дождахом, а от селе јединому Богу вједомо.« Стари патријарх Арсеније ИИИ, 1705, у писму једном руском бољару, пише о стању пресељеног српског народа у Угарској: »Бежећи

Ти стари и нови досељеници створили су једну националну целину, која се врло брзо прилагођавала новим условима живота и успешно

Сви ти стари »граждани«, »купци«, »почтенородни господари« и »почтенородни мајстори«, радни, трезвени, са мало задовољни, штедљиви,

Срби нису били задовољни Курцбековом штампаријом. Стари страх од уније био је увек велики и са крајњим неповерењем примане су црквене књиге штампане у »иноверном« Бечу, у

Један део Рачана прешао је у Угарску, и у новој домовини они су продужили свој стари преписачки посао. Из реда тих Рачана, који су тако настављали стару српску писменост, јавило се неколико писаца који

Али са школским и књижевним напретком рускословенски језик све више је завлађивао. Он се сматрао као стари словенски језик, званичан језик православне цркве, и црквени људи трудили су се да што боље пишу њиме.

Отргнут од књига и у стварном животу, Димитрије се почео трезнити. Али када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се поново разбуктао и он опет зажели да оде у пустињаке и светитеље.

И Димитрије се баца на читања живота светаца, пада у највећи верски занос, гладује, мучи своје тело као стари хришћански свеци. 17. фебруара 1758.

здравога разума и потребама новога времена, да се из ње избаце празноверице, фетишизам, ритуализам, фарисејство, сви »стари плесниви и зарђати обичаји«.

Он прича живо, живописно и занимљиво, и његово живописно писање подсећа на интимне разговоре које воде стари и добри пријатељи.

Питање о књижевном језику углавном се свршава: стари рускословенски језик напушта се у почетку XИX века, неко време влада такозвани »средњи стил«, мешавина народног и

Али као црквени човек он је и за стари рускословенски, црквени језик, и пише таквим рускословенским језиком да су његови ученици поједине његове оде морали

Милићевић, Вук - Беспуће

Около, на својим сталним мјестима, стари гости каване, заваљени, заклоњени новинама које су прошаране празним, конфискованим ступцима; кадгод се, с једне

ГЛАВА ТРЕЋА Необично га је нешто дирнуло у души и читаво тијело стресло му се неком стрепњом кад је опазио да се стари јаблан више куће осушио.

Једно момче из комшилука одјашило је било по доктора у друго село. Доктор дође тек око подне. Стари одлежа у постељи нека четири мјесеца и придиже се, омршавио, посиједио, мркији и несноснији него што је био, замишљен

Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом, чисто не вјерујући. Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? .

инжењер“ , изговорено тако као да је он већ морао то име стотину пута чути и чврсто му стисну руку као да су били стари познаници.

— рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу. И он је засио у тој соби, као да је стари гост куће, слободно се кретао, смијао, причао на дуго и широко о своме Прагу, о чешком пиву, грдио Нијемце, развезао о

Па послије разговора, он је опет постајао стари и пуштао се са уживањем својој чами, не трудећи се да даје мислима извјестан правац; мрзило га да се обмањуј е.

прозора његово кашљање или како одздравља својим погрјешним нагласком, и све се то наједном изгуби и у кућу се враћа стари мир.

Гавре Ђаковић пушташе старог да му прича, не слушајући шта му овај говори. Стари оде радницима и остави их саме, и Гавре Ђаковић не усуђиваше се да је погледа у очи.

играње, и Гавре Ђаковић није хтио више никада од тога доба да попусти толиким молбама Панековим да отпочну поново. Стари се досађиваше и излажаше увече у биртију. Гаврино буренце и онако је било на измаку.

угрија, насмија се презриво на све будалаштине и црне мисли с којима се гонио неколико мјесеци, и извуче из џепа неки стари број новина у којима се тражила кућа и земљиште на продају, и написа једно писмо.

Сремац, Стеван - ПРОЗА

И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора.

И он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима. »Само да се нађем за државним јаслима, а после ми је колај посао!« рече он.

могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се мрази с том кућом.

Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери! — Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме

Затим га остави високо да га жена не би дохватила, јер таквим стварима само људи могу руковати. — Стари сам ти ја ешкија, прико! Кад сам служио у војсци, онда беху још »јегери« са зеленим испушкама.

Мог’о сам и тамбурмаџор да постанем, само да сам за три прста виши био. А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни...

— Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико!

А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем. Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку.

Ти војник, ја војник, стари »јегер«, па се то слаже као стикови у песми, и личи, прико, да ја теби наздрављам како другу, војнику и врсном

њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; понеки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио.

Па такав је и после остао, кад је у јаван живот ступио. Остао је исти онај идеалиста, стари борац противу тираније, ма у ком се виду она појавила. Борио се против капетана и писао чешће дописе.

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

десницу руку, Оком плану, ријеч проговори: „Тамо, браћо, за оном планином Гнијездо је понајжешће гује, Тамо живи стари Мустаф—ага Што нам браће пуно уцвијели, А најљуће мене је уио, Но да мŷчим када све већ знате.

сјахују, И на јуриш спремају се живо, И ево их, већ се опремише, Већ се крећу, већ се приближују, Међ првијем стари Мустаф-ага, Фата згледа: „Ала, грјешна л' ти сам!

Та дваест нас има на једнога — Јала за мном који жена није.“ Тако викну стари Мехмед-беже, Па од гњева чисто се подмлади, Трже сабљу, наже низ стијене, А за њиме навалише Турци.

'Ајд'мо, ајд'мо!' стари рече, Кајгана се богме пече.' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што

Он стари није нег' ти момци млади, Ал' младости се он своје не слади; На лицу њему видим две-три пруге, Но да л' од веље упар

Тад ка трска затресе се. Па се у коб њему крену: „Сад се иде“ — виче — „стари? Тако ли се за ме мари?“ 138. „Па ти си муж?“ — Ово штене У мало ме не раздера!

Тај стари гледи Миланову тугу, Помоћи њему тео би он радо, Бољетице он ове знаде род, Ал' де ће наћи према њојзи лек?

Ал' пред двором зеленика трава, А на трави шарена поњава: Свом је оцу прострла ћерчица, Ту ми седи стари Жеравица. Давно старац одрвô се санку, Радује се госту на уранку.

Побисмо се, стаде шара цика, Беше мртви, беше рањеника, Ал' без ране не би ниједнога, Сваки љуто бранио је свога; Стари Станко и он допâ мука, Сломила се десница му рука. То су, брате, то су јади наши, Али ето и твоји и наши.

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Није га чак волио ни у руке узети бојећи се да га на неки начин не обесвети и не упрља. Дједов рођак Сава, стари лопов и никаква вјера, често би се око тога дохватио с дједом.

Те јесени нико га под Грмечом није видио. На једноме мјесту дједа утјешише причом како је стари говорио да ће преко Уне, у Кауре, да тамо претреса и прави самаре.

Био ти је међу њима пензионисани аустријски „фељбаба“ Вук Рашета, стари лопов Сава и доста некаквих косматих старчина с кожним ћемерима и торбацима у којима се крило пола тајни овога свијета.

Најређи дједов гост био је онај неуморни скитница, стари самарџија Петрак, али зато је дочекиван с највише радости, вике и пријатељског гакања.

Испод густих Самарџијиних обрва одједном просинуше строге тужне очи. — Раде, стари поштени домаћине, а знаш ли ти уопће шта је то коњ, то ти мени реци, џеко једна? — Пази га!

Овај свијет око мене шашав је и будаласт, а нисам ја. Стега попушта тек онда кад се пред нашом кућом појави стари самарџија Петрак, неуморна скитница.

Још није ни ушао у авлију, а већ гракће на мог дједа: — Јеси ли жив, Раде, стари мој парипе?! Види га, види. Ихи, почело је!

Згодио бих тако и у Америку само да знам пут и да се не бојим паса. — Чекај ти само, отићи ће стари Петрак — пријете ми у кући кад већ сасвим прекардашим.

Бацам се у ћошак по оне наше најдуже грабље, а стари самарџија полако исправља ноге, исправља леђа, врат и окреће се дједу, сједећивом и зачуђеном.

— У шталу, сивоњо стари, па тамо њачи — враћа му самарџија. Још ми у срцу кљуца туга за долином и остављеним дједом, али кад ми кроз крошњато

— Ђеде Петраче ...— заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује: — Идемо, делијо, идемо.

Ту опет застаде, на неколико метара подаље од сликара, и прокашља се. — Хајде, стари, приђи, приђи — позва га брадоња не прекидајући посао.

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Борисав Станковић ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ Садржај ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА 2 ПРВА СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У

Станковић ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ Садржај ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА 2 ПРВА СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА

СУЗА 3 УВЕЛА РУЖА 11 СТАРИ ДАНИ 34 ЂУРЂЕВ-ДАН 35 У НОЋИ 40 СТАНОЈА 48 У ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља

ВИНОГРАДИМА 54 НУШКА 61 НАШ БОЖИЋ 65 СТАРИ ДАНИ 73 ОНИ 82 ПОКОЈНИКОВА ЖЕНА 98 ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПРВА СУЗА Чим дође недеља или други који празничан дан, после ручка, за време највеће

Капија беше велика, стара, са похрђалим алкама и испод које се могаше човек провући у свако доба. Испред куће беше стари бунар а око њега наслагане велике плоче од којих је отицала устајала, црна барица по којој патке цео дан батргаху.

Више бунара била је винова лоза, а насред дворишта стари дуд — „шандуд“. С леве стране беше одмах поток, а иза њега ваша башта ограђена заваљеним и испрекиданим плотем...

У њој је било нагомилано све богаство које беше преостало: као стари персијски ћилим, по рафовима велики „сахани“, сребрни „зарфови“ за шоље, позлаћени чираци за лојане свеће, по

Сад нешто рано дође. (1899) СТАРИ ДАНИ ЂУРЂЕВ-ДАН Ако икада срце заболи, душа се раздрага и слатка туга обузме душу — то је при успоменама на прошлост,

Видиш ли? СТАРИ ДАНИ Шта има сад тамо да видите? Ништа. Проста, мала варошица, опкољена виноградима и брдима. Са удаљене станице

— Жене, песму, бре! — Викну са чела софре стари чича Арса, а минтан већ извукао из појаса и разголитио своје космате груди. Жене не могу. Још их стид.

— Ви прво као старији, па онда ми, — одговарају му оне и већ се дошаптавају коју ће песму певати. И заиста стари осветлаше образ. Мајка течина с Мојом бабом и још неколико њих старица запеваше: Аџи-Гајка девојку удава.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

општему целога народа језику пишу, онда просвештеније разума и свет ученија не остаје само при онима који разумевају стари књижевни језик, но простире се и достиже и до сељана, преподавајући се најпростијему народу и чобаном, само ако знаду

Знам да ми може ко против рећи; да ако почнемо на простом дијалекту писати, стари ће се језик у немарност довести, пак мало помало изгубити.

— — — Нек науче — — — то је ласно рећи, али није учинити. Колико је они(х) који имаду време и способ за научити стари књижевни језик? Врло мало!

Неће ни наш стари пропасти, зашто учени људи у народу всегда ће га знати и с помоћу старога нови ће се од дан до дан у боље состајаније

а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про|зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу префводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Пред носили' ће ићи по реду попови, у одеждама црним са свети крстови. Ти попови су стари, све вечни болови, све уздисаји црни, ти црни попови. Пред попови' ће бити ђачића који ред, да поју „свјати Боже!

„Погле, пашо, што се дело на врх горама? — Мрки брци, мрко чело, мрка донама!” „Ваљда, чедо, помркује какав стари брест!” Ал' у цури све силније зла се буди свест. И опет се задимио жути ћилибар, и опет се поновио чудновати шар.

да читам што? да пишем што? да нов започињем искушљивости лов, ил' за времена стари трошим плен? Ал' гласник дође, гласник дође црн, да прекужити морам обоје — искуства нова горак залогај у побратимства

СПОМЕН ЈОВАНУ АНДРЕЈЕВИЋУ Не суди мени, пресуђена сени, не суди ми занесен покушај из оних светова благословени' у стари те домамит завичај! Ал' чим да те мамим? чим да те зовем? чим да ти тепам, да ти говем?

” За руку је руком грчевито стисну, од бола була и од јада врисну, обнезнани се, паде му на груди; у грудма леденим стари плам се буди, у грудма леденим, испод развалина негдашњих снова, негдашњих милина, упали се искра првога

Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?” стари краљу ћерку пита, — поносита Валадила само ћути, само снива.

док налише самртником света уља и мириса, издахнô је већ и стари краљ Рамсенит од Мисира. Повише им бело тело у покрове од папира, а по њима написаше од љубави шта све бива!

Проговара газански стари вођ: ,,Не остаје нам друга припомоћ, делила само, превара и ноћ, ком не досади мржња до сада, том љубав нек је смртна

Другари му се стари згледају; да л' гњевне можда речи тувише, те смишљају да добар беше свет? — Осмешкују се „Млад је сувише!

” Ућутао је газин стари кнез — ишчекује се Делилина реч. Јесте ли вид'ли хрчад, огарчад, кад господара свог опскакују, те штеком драже ловачки

Две се у мени побише циле, мозак и срце, памет и сласт. Дуго су бојак страховит биле, к'о бесни олуј и стари храст: Напокон силе сусташе миле, Вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Ѕанта Мариа делла Ѕалуте.

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Све тице одговоре да нису виделе, „него — веле — има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град“.

Младић му почне причати шта је видио на путу, и запита га би ли му могао то протумачити. Онда стари стане говорити: — Оно што човјек диже камен, па га не може дигнути док не натрпа још малога камења, значи да човјек не

Пошто младић исприча староме и девојци шта је снивао, и ради чега је толико пута превалио, стари му даде кћер и благослови их, те се вјенчају. Ако су живи, и данас им је добро.

млади; али нијесу то тичићи, него велике тичурине, каквијех он није никада видио; па добили већ крила и перје као и стари.

„Тим боље — помисли — бар ћемо бити у друштву!“ Поздравише се и замало па заметнуше разговор ко да су стари познаници.

После неког времена чује он да се стари његов господар спрема на галију преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити

Потом наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић.

Близу те вароши били су некакви стари млини. Он се сврати у један од тих млинова да преноћи. Прије четерест година ти су млини усанули. Џомет униђе унутра.

— Баш могу, — рече Несрећа — ево једног старца где нам иде у сусрет, па ћу покушати. — Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола?

— Помоз' бог стари! — Бог помаже. — А што, стари, на леђима носиш та дрва, зар немаш својих кола? — Немам, богме, јер сам сиромах, па не могу да купим коња и кола.

Сутрадан подапне опанке, па хајд опет у дрва, а Срећа и Несрећа већ га чекају. — Но стари, — пита га Несрећа — где су ти кола? Зар опет идеш пешице у дрва?

Хајд он на пијацу са оном потуром, па стане обилазити сву рибу редом, најзад ће му рећи један рибар: — Ти се, стари, толико врзеш око ове рибе: или хоћеш да украдеш па не умеш, или би купио а немаш за што.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу. ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса.

ДОКТОР: Мој разум није за друге. (Манојлу) Да продужимо науку. Стари су мислили по некима списатељма... МАНОЈЛО: То су морали бити велики глупаци. ДОКТОР: Зашто?

СТАНИЈА: Што да идем? Што да видим? Безобразлук? — Штоно приповедаше стари, да је једна варош пропала у земљу за безобразлук, и Београд ће пропасти.

ЉУБА: Ја сам молила мога бабу да ми наручи један, пак каже добар је и онај стари. Чисто ме је срамота већ да у њему идем. ПИЈАДА: Па твој није рузан. ЉУБА: Већ скоро је изишо из моде.

Сила је дух, дух је младост, младост живот, вода старост. МИЛОШ: А искуство? МАРКО: Искуство је стари пут за познатог путника. Сад ћу ја фалити оног који је десет реди једним друмом ишао, и није пут помео!

Лалић, Иван В. - ПИСМО

куца; И тек у зору капке такне сан ми, Кад твој се тањи од близине сунца: Већ годинама у синкопи снимо, А наша љубав стари као вино.

свету онда кад смо сами, Кад душа света шапуће из мрака, Учимо мудрост дружења с тишином — И љубав наша стари као вино. (25—27.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

у једној мојој фиоци, сасвим доле, испод свих свих оних хартија и осталих фазона, залепљена је слика старог Фокнера. Стари Фокнер је сила једна и, кад год отворим ту фиоку да узмем хартију и стандрчем какву глупост у машину, стари Фокнер ме

Стари Фокнер је сила једна и, кад год отворим ту фиоку да узмем хартију и стандрчем какву глупост у машину, стари Фокнер ме тако пресече погледом да се максимално застидим!

Богами, већ сам помислила да овде немате никаквог угледа код келнера! А шта је ово? Кечуп? Сила је стари кечуп! Баш фино име за збуњивање! Зове се кечуп, а у ствари личи на обичан сос од парадајза! И шта сад?

У ствари, да ме вечерас нисте извели на једно овако фино место, умрла бих а да не бих никада дознала чему служи стари кечуп, на часну реч! Јао, кад сутра будем истркељисала у улици с ким сам клопала старог кечупа!

Боже, чега све нема унутра! А, ево је! То сам вам донела на поклон! Јесте, то је она фотографија из фиоке — стари Фокнер, лично! Ма нема везе, снаћи ћу се већ некако без ње, али ви сте сада у питању ... Мислим ... Схватате...

се година кад је мом матором ишло наопако: нисмо имали ловуџе ни за једно пристојно место под капом небеском, али стари „Чамац“ је увек био некако ту, под руком, и увек би се нашло толико ловијановића за два сендвича са саламом или нечим

некако довољна сама себи, хоћу да кажем, човек би, гледајући је, просто пожелео да се малчице и сам убаци под тај њен стари капут — кућу. Једноставно, њој није био потребан неки „Чамац“ на Ади; свој брод је носила стално са собом.

Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт.

Скоро ће крај рата. Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт. Стари Черчил не престаје да се укокава вотком и пуши цигарилосе у огромним количинама.

Мене још нема ни од корова. За столом седе три старца. Стари Јосиф Висарионович, стари Черчил и још старији Рузвелт. Стари Черчил не престаје да се укокава вотком и пуши цигарилосе у огромним количинама.

Стари Черчил не престаје да се укокава вотком и пуши цигарилосе у огромним количинама. Стари Рузвелт седи у паралитичарским колицима.

Стари Рузвелт седи у паралитичарским колицима. Стари Јосиф налива старом Черчилу стару вотку укоченом руком, а леви брк му се непрестано трза удесно. Они управо деле свет.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

МАРКО: Ту имате право. Но како дођосмо до рода? АЛЕКСА: Вашу блаженопочившу матер држао је стари Батић као сопствену кћер, воспитао је и удао. МАРКО: Али откуд ви то све знате? АЛЕКСА: Молим, молим.

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Кога ли свјетло Мачково мами и ко би ноћни ухода био? На њему ћурак, ни нов ни стари, па тамно црвен и сав се жари, тиња у снијегу и чудно сијева као да ватра догоријева.

“ Узалуд Мачка дозива друг, далеко бјеше зелени луг. Стари се Мачак за ловом вије, Пијетлића свога ни чуо није. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ту јагње лута са руном сјајним по шуми густој, стазама тајним и мирно слуша дивљине хук, а стари зека, у сјени брезе, прастару причу унуку везе: „Живјели некад лија и вук ...

поноћ вози сребрне санке, а вјетар гуди успаванке, и звијезде клизе низ Млијечни пут, док чика Мјесец, бескућник стари, сједи са жапцем у млакој бари и слуша пјесме уз фењер жут.

“ Једнога дана, прича нам каже, другови пошли да Врапца траже. Сивку је причо Њакало стари да тамо силно магарце цијене, видјеће, кажу, чудесне ствари: магаре часте куд год се крене.

глувој ноћи, под црним кровом, много се страшних десило ствари, без трага, гласа, у млину овом ишчезе многи помељар стари. Ујутру само, унедоглед, ниже се стопа дивовских ред. Вјетрови мету и кише шкропе чаробног млина прастари кров.

“ Цвокоће Брко у мрклој тами. „Па тај се небом покрива самим! Откуда само толики џин да дође ноћас у стари млин? Бјежати треба пред овом биједом, јер ће нас ждера појести редом.

„Пожури, соме, чека те мачка!“ Наједном Тоша допаде трком, у крило чичи лупи ко врећа. „Помагај, стари, ако си другар, долази, ево, најезда псећа!“ Поскочи чича, престрашен вас, па истог трена у воду — пљас!

Јесени једне, тмурнога дана, крај млина ја сам прошȏ ту ме сретоше другови стари: Жућа и мачак Тошо. О ждралу бајку причаху плаву, и мени чежњом смутише главу.

“ Прискочи Жућа, зубима шкљоцну, ко да је ђаво ушао у њ, повуче једном, цимну из пета, извуче стари сељачки гуњ. Истога трена провали вода, весело точак поче да игра, поскочи Жућа, побеже Тоша, оба их зали

Сећају ме се другови стари — откад заједно нисмо! — и јутрос, ево, из краја родног, овакво добих писмо: „Мој стари знанче, што ли ми радиш,

Сећају ме се другови стари — откад заједно нисмо! — и јутрос, ево, из краја родног, овакво добих писмо: „Мој стари знанче, што ли ми радиш, одавно од нас оде? Пише ти Шаров, познаник Жућин, са Јапре, хладне воде.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

— Ви радите за маркизу чији муж има ловиште на Мањем? — А не, то је њен син који има тамо ловиште. Стари маркиз је умро још пре но што сам се родила. — Они живе стално овде?

— Где је његов замак? — На Већем Острву. То је некада био манастир и напуштен. Стари маркиз, сенатор, купио га је будзашто. Потрошио је више милиона да га претвори у замак. Млади маркиз...

— О, не бисте нам сметали Ни најмање. Виђамо се често; и после, ми смо стари вереници, рекли смо дакле све једно другом.

— Сигурно, сигурно... Али ја сам увек... Ево оца! Причекасмо неколико тренутака док нам стари не приђе. — О, добро дошли, господине. Како вам се допало на Острву? — Изврсно. — Откуда ти овуда, оче?

Не вреди бити добар када се свет толико искварио после ратова. Стари су се такође искварили. Родитељи не воле децу као некада а деца чим проходају забораве на родитеље.

— Не знам на кога мислите? — Мислио сам да је само један стари рибар овде. Заборавио сам његово име. — То би могао бити такође твој отац! — рече један од њих ономе другом.

Је ли вас возио? — Не, требало је да ме вози прошле године на острва. После сам са његовим сином ишао у рибњаке а стари нам се придружио. То није био јединац; мислим да је имао још једног сина.

— Је л̓ се Пипо звао онај што вас је возио у рибњаке? — Мислим. — Е па стари је сигурно мој отац. — Сигурно. — О, никако није ни могао бити ко други, јер је доста да дође неки странац па да је

Врло ће се обрадовати, видећете. — Хајдемо онда! Пођосмо са мола, али је једна нова личност прилазила. — Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно.

— Куда то, стари вођо? — А, Армандо, ти! Господин хоће да обиђе мога Пипа. То је стари пријатељ. Водимо га, видиш. — Баш љубазно. Поздравите Пипа.

— То кажем и ја. Најзад, зашто мени сви то кажете као да га ја храним! Довиђења, Армандо. — Довиђења, наш стари. — Видите ли овога? Био је богат некада. Имао је три куће у селу и неке четири барке. Сад има само једну.

Да мама није дошла са пијавицама и пустила ми крв, шта би било са мном! Стари рибар је ишао по соби као дадиља. Додиривао је све, и кад је стигао до прозора, отворио га широм.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.

Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ' пада.

Разлежу се песме миле, Од милине гори груд — Берачице као виле Неуморно лете свуд! А стари бабајко надгледа и пази, Обилази бурад, где се грожђе гази, Па весео старац усред ове трке, Задовољно суче рашчешљане

Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом.

Ал' над висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре

А тај вечни, сури стражар — То је царски ор'о стари Над суморним урвинама Столећима што стражари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну

2 Кад свештеник стари у одају дође, А деспот огрнут црним огртачем, Па нити се диже, нит му руци пође, Но немирно звецка мамузом и

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

ко ће кад да се роди и да л су довољно јужни они који су сишли преко Карпата и да л се старац опет жени да ли се жене стари Словени родићемо се опет слични биљу мање сужни о благо нама и тешко мени!

минут испред коњаника који увек знају страшно место ето странци окупани освајачи долазе по месо и деле девизе стари знанци играју се копљем врло рату орни северњаци вредни и учтиви затим Словен у сопствени корак заплетен Монгол

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим. Нека Агатон извуче из сандука стари, црни капут, нека истресе нафталин и нека га испегла; нека Танасије обуче своје црно одело, оно што га је правио за

ТЕТКА: Па нећемо! ДАНИЦА: А где ћемо? ТЕТКА: Па, видећемо! ДАНИЦА: Ја бих тако волела да се вратимо у онај стари стан.

А тамо је горе Трифун; нашао у трпезарији један стари шпил карата, па сам самцит игра, а дели удвоје. СИМКА: А коју си собу ти узео? МИЋА: Ја? Ону која ми и припада.

ПРОКА: Па? Говори, брате Агатоне, говори! АГАТОН: Ама, нека је он сто пута адвокат, стари сам ја иследник, не може он мени изврдати. ПРОКА (радознао, пргав): Говори већ једанпут, кумим те богом!

АГАТОН: А он само гледа у земљу и ћути, не сме да ме погледа у очи, јер бих му ја из очију прочитао тестамент. Али, стари сам ја мајстор, не испуштам ситуацију кад је једном шчепам.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

А планине и појате остале су пусте... СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да

СИРОТЕ МАЈКЕ... Моји су родитељи стари, патријархални људи. Мајка се бринула да ми се није шта десило, а отац, као стари исправан чиновник, размишљао је да ли ћу на време стићи у своју команду. Обоје су се обрадовали када су ме видели.

тако, да се бар и ми мало опружимо. Иако се не познајемо, опходимо се један према другоме као да смо стари пријатељи. Војска нас је изједначила, идемо истоме циљу, боримо се за исту ствар. — Друже, где ти је команда?

И нико да ми није изишао из вагона! Почеше нови да улазе; стари се померају, неки седају, да би што пре заузели место. — Ала смо се згуснули — добаци неко.

Научићеш се, де!... Ја заговарам руковаоца, а мојим земљацима мигнем оком. Они већ знају... Стари су то војници. Него! У рату што ко увати! — тако ми је давао прве лекције поднаредник резер-виста, Траило Живуловић.

Како се зове ово место? — запитах у пролазу једнога старца. — Вучјак — и стари пође, напрежући године да ме стигне. — Одакле идете, децо?

— Одакле идете, децо? Рекох му: из далека, и затегох дизгине да се стари не замара. — Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу.

— Одакле идете, децо? Рекох му: из далека, и затегох дизгине да се стари не замара. — Е! — и стари заврте главом. — Многа су чуда починили. Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте...

Не дајте, децо, да нам душман пороби земљу. Не дајте... Пратио сам све мушко из куће у рат, па ако треба и ја ћу! — и стари претећи диже штап, док му је ветар лелујао седе власи. — Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија.

— Стараћемо се, дедо! — одговори Петар нишанџија. — Ни коске да им нисте оставили! — довикну стари и, већ немоћан, застаде наслоњен на штап. Скренусмо и ми у ону ораницу. Зачудо, топове нисмо равнали.

— Помаже бог! — и старац се заустави да предахне. — Откуд ти, стари, овде? — запита га поднаредник Траило. — Лутам тако не би ли погинуо. Па ме ни душман неће... Него кажи ти мени једно.

А? Војници се сакупили и слушају. — Шваба ће да плати, чико — упаде неко од војника. — Шваба, је л? — стари накриви главу на страну одакле допре глас. — Шваба је платио и заплатио, пси му коске разнели...

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Она му приђе слободно, као да су стари познаници, и смешећи се поздрави га: — Добро јутро! Како у новом стану? — Добро јутро желим. Тхе... кад није боље...

Он протрља очи и махну главом у страну, као човек који је гађао зеца, па убио — кера... Томе се није надао... Он, стари лисац, удесио је све како ваља, и чини му се да је већ крајње време за напад.

XВИ У орловичкој школи све се вратило на стари поредак, ради се озбиљно, мирно, марљиво... наставници се журе да наврстају оно, што је у току зимушњих непогода

Не може бити да ће јој ко отети ону љубав, која владаше до скора међу њима!... Она осећа како се почињу враћати стари дани мука и страдања. Али докле ће се вечно страдати ?...

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

“ 57. Опремајте се, Поморављани, Поморављани, Подунављани, По лепу мому девојку. За ран’, куме, за ран’, стари свате; Моли вам се женикова мајка, За рана јој снау доведите, Да донесе сунца у недрима, У рукав’ма сјајне

Посади се, првијенче, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас! Посади се, стари свате, нека ти је част, Међу браћом и дружином вазда поштен глас!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Архиве те Команде свакако постоје. Била би то интересантна лектира за неког лешинара наше литературе. У Србији, стари људи морали су да устају и скидају капу окупаторским официрима, па и њиховим женама, и дрољама.

То мора да је тешко. Материнску љубав није нико измислио, она је ту, као звезда на небу. Са мном ручава и један стари професор цртања, који ми прича да је, некад давно, био аустријски официр и да је пребегао у Србију.

То је био Милан (Мица) Савић, стари отац мог друга, песникиње Анице Савић (Ребац). Стари господин био је страшно љут што сам једну своју песму у Лирици

То је био Милан (Мица) Савић, стари отац мог друга, песникиње Анице Савић (Ребац). Стари господин био је страшно љут што сам једну своју песму у Лирици Итаке посветио његовој ћерки.

“ И ти исти људи, одједном, почињу да прете, да тупаве, да лажу, да луде. Гони их, неко их гони. Неки стари германски бог, можда изостао из Вагнерових опера. И бес, неки сулуди, глупи бес.

У ту сврху треба основати Групу... Стари, седи вртлари саде траву. Велике, мраморне вазе, на којима се витлају богови и баханткиње, и цветају тирзоси, ређају

Свет се смејао, а један Американац купио је слику за скупе паре. Ипак се стари филозоф извукао из свега тога љупко и весело.

Ту вам лете закони, програми, као киша, и Реноар, код кога на први поглед избија „стари сатир“, безбрижан и ведар, испада најдубљи „Грüблер“. И то не само над техничким питањима.

Каква радост у туђини сусрести, изненада, један огроман, стари орах. Од села Кравакуле, све до мора, спуштају се шуме наранџи и огромне маслине, међу којима има и прастарих.

У Теби нема бесмисла, ни смрти. Ти сјајиш као ископан стари мач. У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти, и понавља, као дан и детињи плач.

Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми! Име Твоје, као из ведрог неба гром. А кад и мени одбије час стари сахат Твој, то име ће бити последњи шапат мој. Цооден Беацх 1956.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

МУШИЦЕ На пропланку, у једној планини, пасао је стари пастир стадо оваца. Сунце је залазило и кроз шумска стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом

стабла протурило руковет косих зрака у ком је, као у каквом вијору, опијен сјајем заходнога сунца, играо рој мушица. Стари је пастир седео на трави и загледао се у мушице, па је мислио: зашто је Бог и њих створио, кад нису ником од користи.

Хумови, горе у даљини, стене— Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше невиним осмехом, Још незаражен смрћу нити грехом Вечном лепотом

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

„Јест, то је језик којим је говорио и мој отац, и његови стари, и ја, али није та земља; он ми је причао о сасвим другој земљи.

“ Сад се тако изређа десетак говорника из разних крајева отаџбине, а после сваког говора стари државник је одговарао родољубивим и језгровитим говорима.

Учи сад, док си млад можеш памтити, а кад дођеш у моје године, ич! Никако нисам могао растумачити откуд ови стари људи међу децом и шта ког врага они уче под седом косом. Каква ли је то опет школа у Страдији?

— Живот су наши стари жртвовали за ову земљу, а ми се још предомишљамо да ли за њу само част своју да жртвујемо! — узвикнуо је један

Већ за чиновнике је лако, они су и иначе навикнути да плате не примају по неколико месеци; пензионери су стари људи, доста су се и наживели; а војници, разуме се само по себи, и треба да се навикну на муке и невоље, па није

Неки су старци пропали, али су стари и били. „Помрли би да су и у кући седели, а камоли на путу!” — рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље.

— Молим, господине, овај певао! Опет шамар. — Молим, господине, овај играо лопте! — да стоји! Не само што је наш стари, добри учитељ био тако пажљив те је бодрим оком мотрио да се предупреди сваки несрећан случај који би се могао десити

Људи образовани и послушни, мирнији много више него што је од нас као деце и тражио онај добри, стари учитељ, јер њихов мир и добро владање досади и обљутави чак и самој мирољубивој полицији.

Слушам те хвале на све стране, па се тек и у мени пробуди јуначка крв српска. И наши су стари јунаци, и они су умирали на колу за слободу; и ми имамо јуначку прошлост и Косово.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

Ко би могао тада помислити, да ће он до овога доба остати овако усамљен, као стари грм међу шибљем?... И он је некада дуго и много мислио о својој будућности, мислио је о својој женидби...

Сећа се прошлогодишњег испита. Учили су се стари векови. То су већ тако просте и занимљиве ствари, да и нема ништа лакше од њих за ђака.

После дође други, из друге партије, ми и њему чинимо по вољи: стари часници одмах сами иступају, а на њихова места долазе други, за које се зна да су капетану добри.

Није ни чудо! Одједном настадоше некакве промене, и једно јутро пуче глас: »Долази нам за капетана стари Бурмаз!« Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију, и то нас не би тако зачудило као овај глас, јер смо држали да је

Мени.., онога... то није ваше. А ја сам само хтео.. како ћу рећи... да овај да видим; јесам ли ја код вас онај стари Бурмаз који сам и био... — Јеси, јеси, господине! — повикаше сви у глас. — Добро, браћо.

» Хе, ово смо се ми заборавили !« трза се Марко и вади из џепа пожутео стари часовник. Добро је, Таман колико треба! — Ујаа! ...

Лака им ноћ!... Прошло је десетак дана од свадбе Васине. Баш беше четвртак. Стари капетан отпутовао је пре два дана, а данас се надају новом капетану.

Но кад јој једног дана ч’а Глиша дође са вешћу да је премештен и овај капетан, а на његово место да долази чича М... стари срески писар, који је са практикантуром отпочео у А...у, па дође и до капетанства, е онда је та вест уби.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Није му ово прво, а неће му, — ако је бог онај стари бог, и стара памет ако подржи Срету — ни последње бити! И од онога доба кад се ово десило, па до данас, кад ја ово

Те је књиге увек носио са собом и на дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили »Скинију завета«, или стари поганци своје домаће ларе и пенате.

дужем и на краћем путу с таквим пијететом као оно — боже ме прости — стари Јевреји што су носили »Скинију завета«, или стари поганци своје домаће ларе и пенате. Затим повади и повеша своје хаљине. С њима је брже био готов него с књигама.

А знаш ли да зготовиш кајгану? — Ама зар ја?! Ја сам бог у кајгани! — рече поноситим гласом Максо фамулус. — Стари капетан и сад, ђе год сједне, прича да ниђе слађе није појео. — Е, добро. А ти спреми.

— »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!

Биће да је ово последње. Јер кад је зељов видео да је то Мића »Официр«, стари његов познаник, а он пријатељски махну репом па се окрете на другу страну, па продужи и он спавање, иако није могао да

облику, и ништа мање; да је прави дахија, и да обично, кад пође у срез, води читаву тевабију гладница и најамника, као стари персијски цареви; таквом писању дао је, ваљада, повода и џгољави Пурко, једини из пратње капетанове.

Тек видиш, а оно ушао неки бес у село. Не допада се сељацима стари председник. »Ама па да је сам Свети Никола, веле сељаци, па одавна је засео. Све он па он!

А међутим увек је то тако кад се опака Ерида, божица кавге, настани у ком месту и кад се страсти, што рекли наши стари, »узволнују«. И шта ти све није било.

— вели задовољно Срета, — упис једнако траје! Пропашће ка’ Жиронда! И заиста! На дан избора пропаде стари председник Милисав и сви они што су с њим били на управи. Нова општинска управа би изабрана.

) како се преврће н изврће, и како јак трес учини, човеку од милине сузе у оку засјаје«.* »Стари режим је пао, завршује Срета овај допис (који је овде у најкраћем изводу изнет а који се у новинама отезао кроз три

А ја идем натраг, вели у Јевропу, одакле ми стари моји и дођоше. Идем, вели, вамилији мојој; а вама ето, вели, моја влас’ и моје госпо’ство и мој мал, па се наредите

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

ЉУДИ, И МУДРИ И ЛУДИ 3 ОВАЈ ДЕЧАК ЗОВЕ СЕ ПЕПО КРСТА 4 РАЗБОЛЕО СЕ ПЕПО КРСТА 6 КРСТА ПЕПО ПОСЛЕ БОЛЕСТИ 8 КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР 9 ГДЕ ЈЕ ЦИЦА 12 СТАРЦИ У ЛЕТО 16 ПЕСМА О БАБИ КОЈА ПЛИВА ПОСРЕД САВЕ 17 ДОГАЂАЈ НА УЛИЦИ 19 У ОПЕРИ 21 У

ДАН 34 КАКО СПАВА ПЛЕМЕ РОГОГУ 39 КАКО СПАВАЈУ ЈЕДАН САТ И ЈЕДАН ИНТЕРНАТ 42 ПОНОЋ 46 ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ 49 ЖИТИЈЕ ВЕСЕЛОГ ДИМИТРИЈА 51 БАЛАДА О ОБУЋАРИМА-КРПАМА 53 ЖИВОТ НОЋНОГ ЧУВАРА 55 ЖАЛ ЗА

И све му некако чудно, свеже мирише, Онако... онако... као тек сашивено одело. КАКО ШЕТА СТАРИ ПРОФЕСОР У недељу поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви

поподне, кад се све смири, Када под стрехом заспи кавгаџија петао, У такву недељу, док невидљиви ветар пири, један стари професор на улицу ишетао.

И продужи стари професор низ улицу, Деца, крај лопте у центру, утонуше у ћутање, Само је ветар пиркао у танку фрулицу, У неком

Ја се питам: вид очињи да ли вара ме? Ено жене, насред Саве, ено мараме! Стари, млади, деде, бабе, богати, сиромаси: Кад је врело, свак би главу да у води покваси!

Шта презире гомила чистача, кад ујутру гега Са сандуцима под мишком, ко ласте кад се селе? — Стари чистачи мрзе више од свега Да очисте своје ципеле. Ипак, пензионисани трубач, иначе тих, Мрзи највише од свих њих.

Мудре главе, славни научници, Нашли и се у неприлици! ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ Драги пријатељи, хтео бих да вам кажем нешто сасвим ново Из живота наших предака, племенитих поткарпатских

пријатељи, хтео бих да вам кажем нешто сасвим ново Из живота наших предака, племенитих поткарпатских грађана: — Стари Словени бавили су се ловом, риболовом, Пчеларством, и ситним крађама. Ух, ух... Шта то чух! Па зар су и то знали...

ЕМИРА Страх кувајтског мира Од социјалних немира: Кад гром пред кишу груне, Он помисли: „Ево побуне, Устају стари и млади, Да шију заврну влади!

је јео, пред вече тихо прео И никад није закорачио у свет бео; — А летос, у јулу — јер јул је месец луд — Мој стари мачор оде незнано куд. Ходајући, волео је, тако, мало да гега.

Цвокотале су од прехладе ствари, И слике, на зиду, лиле горке сузе, Дрхтао је астал, док орман стари Раширивши крила, говорити узе: „Ово се више издржати не може! Овакав живот јесте живот псећи!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

са млечцем, или женку са икром, нити њен избачен млечац или икру. Па како онда јегуља постаје? пита се стари брадати калуђер.

Ту се налази једно место где корито Дрима нагло силази, па вода преко њега тече великом брзином. Према тој одлуци стари даљани су порушени, а пре кратког времена су довршени радови на новоме даљану, који је већ ове 1938.

енглеског Краљевског Друштва енглеска марина је ставила на расположење за тај циљ свој брод »Лігхтнінг«, мали и стари парни бродић, један од најстаријих енглеских бродова са точковима, који је већ одавно био повучен из саобраћаја.

своме повратку свратио и на тако исто пусто и забачено острво Сен-Пол, где је учаснике експедиције гостољубиво дочекао стари рибар Ерман са својим рибарским момцима.

Било је очевидно да је мрежа запела за неки јак, а непокретљив предмет вероватно какав стари потопљен једрењак зароњен у муљ) и да је то нагло зауставило брод.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

Племићи и себри. Лежи страшна смеша. Ноћ се хвата, Само муња каткад блисне. Док последње жртве стари крвник веша, Непрегледна хрпа рањеника кисне... Хоће ли ме наћи међу њима твоје Бистре очи, драга?

О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више. Но нашу љубав нема ко да збрише: Она се мења, али увек траје.

И ја сам господар твој и твога тела, Ко деспоти стари владам тобом сада, Сам напајам уста са свих твојих врела И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео, Да ја изабраник будем, ја једини, И да, увек уз њу, век проведем цео Очаран, и бачен у чаробне чини.

Као Хермес стари и с њим Афродита. Стопи се у мени страшћу твојом целом, Да сав изнемогнем под витким ти телом, И да душа моја најзад

Вуче бедно кљусе сипљиво и ромо, Бич га бије, улар стеже, жуљи руда. Вранче, ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо. Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си слатке снове снив̓о.

зраку лети Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна; На иконе кротке, стародревне чари, Што благослов нуде из оквира стари̓, На пространа поља месечином плавна.

И, шеталица, ја се вечно крећем Између света чезнућа и ствари: Један ме гони као крвник стари, А други кришом посипа ме цвећем.

Ко тужи тако? Живи људи? Ил̓ моја љубав, јади стари? Ил̓ туђе наде, туђе жуди? О, шта то мари, шта то мари! Ја плачем кад и други страда, Кад туђа срећа ко цвет вене.

као санта леда; Ја знам: животом буја свака тварка, И хиљадама очију ме гледа Из густог жбуња, из цвећа и траве — То стари греси у заседи стоје —, И млаз ледени кајања и страве Преплави намах бедно срце моје.

Но нашто Грци? Мир пепелу њином! Ти стари лисци уметници беху Да свој осећај представе врлином, А лепши изглед даду своме греху.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу, А преда ме стају редом преци моји, Мученици стари, и јунаци који Умираху ћутке на страшноме кољу...

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

СЕРДАР ВУКОТА Хитали смо да пријед дођемо, ма никако не могасмо брже: но Пециреп и стари Балета сакупили двадест тридест другах, па у Дугу с четом западнули, дочекали карван од Никшићах; покољи се на друм

Помислимо: ко ће оно бити? Какви гости? — Није им вријеме. Кад али је оно стари Озро и бирани за њим Озринићи. (Није од њих ниједнога жива.

Чујасте ли како се појаше? Залуду се недружина друже, све некакви приговори стари: Милош, Марко — Мујо и Алија! Приправља се, док одједном пукне; већ превире кȁпа на све стране.

СМРКЛО СЕ; СЈЕДЕ ГЛАВАРИ ОКОЛО ОГЊА. ИЗЛАЗИ МЈЕСЕЦ КРВАВ, И БИ ВЕЛИКИ ПОТРЕС. У ТО ИСТО ДОБА ДОЂЕ К ЊИМА СТАРИ И СЛИЈЕПИ ИГУМАН СТЕФАН С БРОЈАНИЦАМА У РУКЕ. КНЕЗ РОГАН Мож ли знати, оче игумане, рашта ове горе уздрхташе?

ВЛАДИКА ДАНИЛО Све једнако, тада али данас; вријеме ће својим током ходит, а ово су стари уредили. ИГУМАН СТЕФАН Ко је да је, није угодио.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Ти када отвараш, много лупаш, и пробудиш онога тамо горе, старога. А међутим он, стари, зна да није због тога што њега жали, да би се он том лупом пробудио, узнемирио, растерао му се сан; него због тога да

ипак он, једва издржавши неколико месеца брачнога живота, продужи тобож своја путовања по варошима, а у ствари свој стари распуснички живот са чочецима, Циганкама и другим јавним светом.

И то не они стари бегови, бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он

Али њега то брзо заситило, те опет наставио свој стари начин живота. Као и пре, када је био нежењен, морало се њему исто тако горе, одвојено, носити, и ручак и вечера.

из почетка доста олако ишло и испадало за руком да се ништа не примети, већ да, као и пре, цела родбина, нарочито стари стричеви и тетини, увек бивају почашћивани љутим ракијама и добрим пићем и кафом.

и лета — а то никоме, ни себи није признавала — све са већим страхом и ужасом почела примећивати како, што више стари не лепотом и снагом, него годинама, поред свакидашњег немира због изласка у свет, све јаче, све јасније се испољава,

Тако је било и сада. И да се не би прљала, била је обукла неки стари минтан, који јој је био тесан, те су јој се прса чисто кршила.

оне жуте широке тепсије; па онда испред њега, где он седи, сухе степенице, које воде на горњи бој, а тамо до капије стари шамдуд са рачвастим кожастим стаблом, а до саме капије бињекташ који је био истина пропао у земљу, али му се још

Истина | душеци су били скупоцени, тешки, од саме вуне, али стари, и поред најновијег, најопранијег чаршава, којим су опшивени, није могло а да се не осећа онај воњ старих, толико пута

час испијала кафу, а око ње, као увек, био је прострт изнад асура, да би било мекше и не чуо се ход — онај велики, стари ћилим са Соломуновим словима. Он је целу собу не само испуњавао, него и био велики за њу.

У том Магда истрча из кујне и полете капији. На капији, поштапајући се и вођен дечком, појави се стари „деда“, свештеник Риста.

Већ и не видим, и не чујем, а и на сметњи сам оним мојима. | И онда отпоче да се тужи, као сви сувише стари људи који, не што им се не мили живети, него што виде колико их њихови у кући не пазе, дигли руке од њих и у неко

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

ПЛАМЕНОВИ 53 СВУДА ЈЕСЕН 60 ВАТРЕ СПАСЕЊА 62 ИЛУЗИЈА ДУГА СЕЋАЊА И НАДЕ 64 ИСТИНА 66 СТАРИ МОТИВ 68 У ИЗНУРЕНОМ ОСЕЋАЊУ ЈЕДНОМ 70 ТРАГ ВРЕМЕНА 73 НА ПУЧИНИ 75 ОДБЛЕСЦИ 77 ПАДА ЦВЕЋЕ 79 У ПОЛА

Свака идеја лепа брзо се, чудно квари У мени самом сада, н извориште чисто Негдашњих снова талог живота прља стари.

Шта мари? Поноћ је прошла. – Зора руди... Треба нам лећи, снови моји стари. Често смо пута устали; Често смо пута дуге ноћи бдили И пркосили невидљивој сили.

Ко ће још пеп’о срца сад да жари? Најбољи одмор још нас чека. Треба нам лећи, снови моји стари. Сви ћемо проћи овако; Сви ћемо брзо пребродити вâле Лудог живота, непојамно мале, А тешке за нас тако.

И тада Доћи ће добре судбе вечни дâри: Спокојство, мир, без бола, јада. Треба нам лећи, снови моји стари. НЕИЗБЕЖНОСТ Над главом нам плови јато рóда, Пева тужну песму растанака Преко шума, ливада и вóда, Пред крилима

Може бити споро, Ал’ ће тек доћи клонулост и задах Да скрију све што волео сам скоро. Осећам да се лагано одваја Стари свет жеља и мисли од мене, Да су ми дани са све мање сјаја, И бледо цвеће спомена да вене.

Заспаћу мирно под Истине велом Са венцем снова преко мртвих груди. СТАРИ МОТИВ Разнежена јесен: млаки дани неки, С мирисом давнине, пролећа и чежње, С радошћу наивном к’о детињске тежње;

Данас ме залуд стари ветар бије По лицу, да ме свега опомене, Да видим како све пролазно није И да ме сети све лепоте њене. Залуд!

Нас носи судбе мала, трошна љуска. ОДБЛЕСЦИ У Дунаву се стари град огледа: Опале куле, црна градска платна; У њима прошлост изумире блêда Што к’о сан чили, отмена и златна.

Ту не сија сунце нит’ се леје шире, Ту таласи неми троше чврсте хриди. Стари се дани са нама не мире, И агонија прошлости се види. ПАДА ЦВЕЋЕ Усплахирено цвеће ветар нише... Пролеће.

Све то неће дати оно што је прошло; Ал’ походиће нас дах среће нам стари, И то што је тужно и с натегом дошло Имаће опет ненадмашне чари; Осетићемо мирис љубичица Старих, и љубав, и наду

Јер некад су туда, оборене главе, Пролазили стари силници до места Где минаре холо у висине плаве Дизаше месец којег давно неста.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Ваљда су стари знанци, они двојица! Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан. Фала Богу, кога гледа по

Владика се прошета два-три пута по соби, па изиђе и он и сиђе низ камене степенице од доксета, упутивши се к цркви. Стари Стеван ужижаше свијеће пред иконостасом кад Господар уђе.

Стари Стеван ужижаше свијеће пред иконостасом кад Господар уђе. Стари се снеби најприје те прекиде посао; па забобоња нешто и истрча вукући по патосу дугачку трску.

Стеван, једнако решетајући главом, врну се на свој посао; испод ока стари поглêдаше на Господара, неће ли овај опазити како је он незадовољан што духовници задоцнише.

Они се примицаху, страшни у лицу, и грозећи се пут младића. Стари извадио иза паса нечесову кључину па хоће њом да га удари, поп замахњује онијем бременом књига и циља га право у чело,

„Лагано, дијете, не пренагљуј, јер ће нам свијем погибија пући!“ „Оно су два Аџајлића, она два напријед; моји стари крвници. Остали... јади их знали свијех...

„Мир!“ брекну лагано стари. Онај први што пјеваше већ стиже. Туре стаде баш пред шешаном Оташовом. Бјеше му, ваљда, пиљак, што ли, упао у опанак

из сјевернога краја Ческе, од властеоске породице, којој је племство из давне прошлости потјецало а и данас постоји. Стари његови оставише трајан спомен у повијести своје отаџбине — спомен који задобише неки мачем а неки као високи црквени

Дјеца му приповиједе све. Он им каза да је тај ловац главом гроф Павле Пшенел. Да је стари глупан некоме од њих сјекиром главу размрскао не би их ваљда више тај злочин поразио но што их порази само то име.

Врата се у тај мах отворише и у собу ступи Венцелов отац. Венцел син повједи му, готово кроз плач, што се догодило. Стари, пошто неко вријеме омјераше Јана, нареди да се опет сијеку.

бјеше клонуо и готов да очаја, али његова снажна нарав оте се, те наелак, бар се тако причини — приклопи се свему. Стари слободњак, по цијелу би недјељу смишљао што ће писати своме посинку; не бјеху то обична писма, но по читави табаци

Влада, одбивши Јану на лудост, а и с тога што бјеше кољеновић и што му стари увијек вјерни бише, опрости му, ама под увјетом да изучи и потоњи разред војничке школе, а по томе да служи у војсци.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

и грубих и простих, чак и драстичних поређења (Заљубљен као пинтер у буре, Досадан као вашљив кожух, Дотерао се као стари фијакер, Офуцао се као папуџијски мачак, Пао у севдах као магаре у јендек итд.).

По њему, кад која пословица хоће да се рекне, у народу се обично пре тога каже или дода: „Штоно (има) ријеч“, „Штоно стари веле“, „Штона бабе кажу“ — итд. — случај и са говорним изразима.

Расте као врба. Румен као ружа. Сâм као суво дрво у планини. Сув као вејка. Танка као конопљика. Утањио се као стари дуб у лазини. Шупаљ као буква. 2 ЖИВОТИЊАМА Бежи кô сова од сунца. Бијел као лабуд. Бјежи од људи као дивље паче.

— У зајам — у најам. — Гдје се дуг укопити, ондје рђа царује. — Дужан кесе не веже. — Стари дуг — нова закрпа. — Тко се дугом хвали, тај се гладом храни. — Тко на вересију пије, тај се двапута опије.

— Није погинуо зајам, но враћање. — Богат је ко није дужан а млад ко је здрав. — Стари дуг кова наплата. О НОВЦУ — Новац је ловац. — Пара бије гђе ни зрно неће. — Новац (је) душогубац.

— Гријех најмањи зло је највеће. — Дваред греши ко се грехом хвали. — Чији греси, тога и кајање. — Стари грех нова покора. — Дигни узрок, дигнут’ ћеш и гријех. О ЛАЖИ — Лаж је мајка преваре. — У лажи је пуно побратима.

— Грехота и срамота најближе су комшинице: чувај се прве, не бој се друге. — Чија штета оног и срамота. — Стари руг нова срамота. — Добар глас далеко иде, а зао још даље. — Бољи је дабар глас, неголи златан пас.

— Рекла је лисица кад га није могла дохватити. Ко је мој, близу рупе стој. — Казао некакав стари миш осталим мишима кад су се негђе с мачком мирили. Комар стануо волу ча рог.

Онамо чак има и прича како је свети Сана једном у планини шиљао вукове у разне торове да вечерају. Ту један стари вук приђе и рекне да је стар и немоћан, те да не може никуд у тор да иде.

Дај, Боже! да се ослободи сваки сужањ и невољник тавнице проклете и тиранске руке. Да бог да! В) О ВЕНЧАЊУ 1 Стари свате господине, добре ти сиједе.

И опет ти фала, мој бане стари свате, и спаси те Ристе и Богородице. 2 СТАРИ СВАТ ДОМАЋИНУ ДЕВОЈАЧКОГ ДОМА За дома и домаћина и његове среће и ћесе,

И опет ти фала, мој бане стари свате, и спаси те Ристе и Богородице. 2 СТАРИ СВАТ ДОМАЋИНУ ДЕВОЈАЧКОГ ДОМА За дома и домаћина и његове среће и ћесе, за његовог племена и сјемена, стада и рала,

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину: Кад ја бија у младо доба стари човек, онда ми имадијасмо млого кошница, па би и ја свако јутро бројио, и све би челе пребројио, а кошница не могу.

После некога времена | чује он да се стари његов господар спрема на галији преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити

По том наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари | слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић.

ако ти више што не знаш, то је све ништа; стани да ја теби кажем једну праву истину. Кад ја бијах у младо доба стари чоек, онда ми имадијасмо много кошница, па бих их ја свако јутро бројио, и све бих челе пребројио, а кошница не могу.

д. Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народног језика тако и ради народнијех мисли у овој струци

д. Књига ће ова особито бити за младеж и мушку и женску, а и стари људи и жене читаће је с великом радости како ради чистога народнога језика тако и ради народнијех мисли у овој струци

“ Све тице одговоре, да нису виделе, „него“ веле „има један стари орао, који не може да лети, па је остао у шуми: може бити да би он знао казати за тај град.

“ „Зло и наопако“ одговори сељанин. „Причају, господару, наши стари да су чули од својијех прађедова, кад је Христос по земљи ходао, да је ходио за њим свети Петар и носио врећу ситнога

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ако ли се ко по греху нађе у томе тако заробљен, било да су млади, или стари и остарели у монаштву, или су новаци, љубави закону да се поуче од еклисијарха, или ако се не исправе, да се вежу

(Јн. 10, 11) Зато молим вас, чеда моја љубљена, богати и убоги, стари и млади, држите упутство моје, оца вашега! ,Бога бојте се, цара поштујте', (І Петр.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

у младости, не обзирући се нимало на своје недостатке и несовршенства, жели само и говори: „Камо срећа да су наши стари паметнији били!” У тридесет година возраста почиње сумњати да није Ни сам доста паметан био.

Укорењеније стари[х] обичаја подобно је корењу велики[х] дрва; за колико година су се углубљавала далеко у земљу, толико потребују да се

Али, што ћеш, таки су стари људи, а навластито при вину; кад шта почну, не умеду свршити. Нуто мога посла! За част и гоштење чиним људе невеселе!

Ништа ти није горе од невесела и намргођена човека. А ти отуда, стари Маленица,јадан, што си умукао? Не болу ли те већ уста од толиког ћутања?

И сам епископ, по дугом смијању, окрене се к домаћину: „Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узро|кује смеј и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?

Бог праведни и милостиви создао је чловека свободна; дао му ум и разум да га у свако време воде и просвештавају. Стари су мислили за себе, а ми ваља да мислимо за нас; нисмо ни ми од пања отесани.

Свемогућ је један владетељ у свом народу кад народ савршено позна добро намереније свога вла-детеља. Стари обичаји народа имаду силу вере и зако-на и како ко почне у њи[х]ове обичаје дирати, чини Му се да му у веру и закон

Ова сва читања ту су ми ползу принела, да сам [се на] наш стари славенски језик привикао; а с друге стране, била су ми штетна као свима онима који најмањега разуменија логике не

и человекољубне цесаре и цесарице производи чешће на свет, који ће сву Европу, Сербију, Босну и Херцеговину, наши[х] стари[х] мило отечество, Болгарију, Грецију и остале божјем рају подобне земље од тиранства, глупости и варварства избавити

Зашто, како се што почне против стари[х] плесниви[х] и зарђати[х] обичаја чинити, нама[х] да вичу — „Пропадосмо! Пропаде православије!

и да се не плаше као деца у помрчини, да, ако кад началници и поглавари буду хотели на ползу општества што против стари[х] обичаја установити, нека мисле као разумни и словесни људи, и нека се за своју простоту својеј ползи не противе.

Није то све. Носе и којекаква парчета стари[х] [х]аљина, па кажу или да су од Богородичине [х]аљине, или од ког другог свеца.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Цијела се кућа зваше новом мађупницом. У старој мађупници у манастиру зими се гријаху фратри, као год што стари мљечар придадоше ка ризници.

Шта ли се све није врзло по његову мозгу те ноћи? Непознати крајеви, сељаци на путу, стари господин сиједе браде и његов сухи друг, бурмут, ријека, галебови, паунови, лађа, возари, манастир, црква, оргуље,

И шаље те ради губавог Кење! Ма шта то може бити, дите?! Цигурно ника велика ствар. А шта ћеш ти радити, ако дође стари Кркота с њим? Знаш, одма му реци: „Рш! нису твоји посли!“ Тако учини. Ладај се мудро, драго дите!

Сахранише несрећног ђакона, пак се, мало-помало, поче повраћати стари ред у манастиру, али се, у исто вријеме, поче осјећати „жата“.

Не би му ни то помогло, али је Мачков ујак, дувало, стари пријатељ провинцијалов. Па онда фра-Жвалоња тија је да провинцијал зађакони Лиса, али то не може бити, зато је Лис љут.

И ви, најпослин, немате дирита да тирате људе одавлен, ово је комунско, ово су наши стари подигли. — Ма који: ви? — пита Бакоња. — Сви среда.

Ђаци се згледаху. Већ је прошло полак године откад се стари слуга подјетио, те бјеху навикли слушати његове разговоре без главе и репа, али је дотле увијек тихо говорио.

Бијаше човјек стричевијех година, стасит, прав, бијеле коже и питома лица. Остали како који, већином стари. Од ђака упаде му у очи један здепаст, необично широка лица, са великом брњицом у уху.

се гласно смијаху, особито Бодул, те је то привлачило пажњу фратара, а фра-Боне му рече, полазећи: — Дакле, имаш жицу стари Јерковића да милујеш шалу, а не кô фра-Брне! Ајдемо! Боне га одведе у главну улицу, к адвокату.

И по његовој шали с Машом видјело се да су стари знанци. Најзад се њих тројица кренуше у град. Требало би читава књига да се опише све што је Бакоња видио путујући

Бакоња поклони оцу и матери половину од онога што му претече пак, се врати у манастир. Стари фра-Брне живио је још шест мјесеци, увијек при свијести, увијек страхујући од смрти. Најзад јој подлеже.

пут отворенијех прозора, на којима лепршаху китњасте завјесе, предмети великог испитивања и нагађања женском „уву“. Стари црквењак, који је служио осамнаесторицу пароха (јер се у К. често мијењаху), сјеђаше пред црквом оборене главе.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Низ тебе сав крвари Медвед са венцем од иња И слепе слонови стари. Препун си змија, мајмуна. Док негде у дну тек тиња У сетном сну златна куна.

Све су се мисли скриле којекуда: Ко кад у градић где се већ сви знају Бане у стари сокак нова луда И нагна народ у бег (док пси лају).

ТАМНИЦА Опажам: моја кућа стари. Све више тамни моја соба. И шкрипе патос, плућа, ствари. И около се хаба роба. И док за својим столом седим, Осећам

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Чим ти киша огњиште гаси, онда се вече не памти, нити мисли на јутро будуће... И зато смо ти ми, стари, велики себичњаци и оштрозубе изелице. А добри јесмо у песмама уз гусле, и кад је то корисно. У подруму је увек тмина.

Он мора бити као ја, прави, стари радикал, адамовац. Кад Вукашин узме дизгине, посланиковање ће препустити Ђорђу, уз моју помоћ и с мојим лудима морају

Моја соба, рече гласно, а зимски мирис воћа и сувог ливадског цвећа у венчићима на зидовима и стари мирис ове собе, само ове собе на свету, потече свим његовим жилицама као крв.

Боље би било да га је обавестио о доласку. Заслужио је да се радује макар до вечере. И онај стари. Симка унесе жар и наручје дрва.

— Што богорадиш Ти, стари бескућниче? — прекоран глас из мрака уплаши Николу, разби његов занос, оскрнави његову тајну и светињу, и дуго потраја

се друштво мењало, жене су са шегртима, уз претње и прекоре, одводиле кући пијане мужеве, долазили су нови, враћали се стари, мамурни, неотрежњени.

крви — Аћим задрхта од осећања неке неумитне казне која се наднела над њим, који се још греје на Василијевом огњишту. Стари Преровци су причали: трећег дана однекуд се врати Лазар, уђе у авлију и затече Василија под багремом. „Помаже Бог!

Ово је моја буна. Биће жешћа од Тимочке. Лепо, слатко да погине, онако како су гинули стари радикали. „Како си ти, бабо, поступао према њему?“ Вукашин се подигао и обгрлио колена. Сав је био у сенци.

Мој се син жени. Девојка је добра и кућа је поштена. Што се .Ми, стари, политички не слажемо, то је друга ствар.“ Сви су то чули. Неколико грлатих повика одбило се од почађавеле таванице.

Бели зидови кућа посивели су у страху од пустоши и рушења. На оџаку се зелени лишај. Спекле се и згрчиле ћерамиде као стари, бачени опанци. На јасеновима лишће је црно. Плугови никад нису били овако зарђали.

Стоји у сенци граба, под њим речица тече зелено и звонко. Ливада мајем опколила и стегла стари камени зид, годинама изрошављен и изглодан, који уморно мили око манастира и конака.

Стајао је на вратима, гледао у жагор и кашаљ, а неко је викнуо: „Аћиме, ено ти сина! Ти си стари скупштинар, седи с њим да га поучиш реду.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— А сада поздрав! — рече Ташко Орашко, а мала чета углас викну: — Добро вече, и добро те нашли, стари! — Још боље ми дошли! — рече старац и помисли: да нису то они које сам видео да излазе из плодова ораха?

Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је месечина расла над морем нежно сребрећи врхове таласа и

— забрину се најмлађи шаран и пође највећем бркатом сому да га пита за савет шта да се ради. Ако стари чаробњак не зна — нико неће ни знати. Шаранчић пође на пут још пре зоре, али старца није било лако пронаћи.

— промрмља сом кроз бркове. — Кажеш да река не може без цвећа? Па, буди ти цвет! Једном у години буди цвет! — стари чаробњак подиже палицу, а шаранчић осети како постаје прозрачан и лаган.

Којим су путем Пелетини сазнали за то такмичење, стари летописи не говоре. Само се на једном месту, истина неодређено, спомиње Црноглавка, те се претпоставка да је она

Па, ипак, у ноћи, кад таласи нарасту као планине, вечито упаљено око светионика на острву било је спас за морнаре. Стари светионичар је то добро знао. уз унука, таласи и галебови били су му једино друштво.

Могао бих, касније, с њим побећи! Кад би стари бар једном заборавио да упали светионик!« Али старац је, тачнији од Вечерњаче, чим се руб западног неба зарумени,

Чинило му се да му број бродова споро расте, све док му не паде на памет: »Гле, за један потонули стари брод могао бих добити два нова!

— Гле нашег принца! — узвикну дворанин. — Опколите воћњак, војници! Стари цар једва још дише. Неко мора владати царством! — Царев изасланик поклони се пред принцем, али овај поче да узмиче.

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

“ (Милан Костић, „Стари Дорћол“, 1937) ФРАНЦУСКА УЛИЦА Преко Трга Републике, ту где је пешачки прелаз између Народног позоришта и Кнежевог

Тако је било и касније. Кад би јахао кроз пространства, поред Дунава, оцећао би над собом стари сунчани бездан, и светлости како одасвуд надиру и трепере, у игри, као прва зрачна препрека између неба и земље: тада

Времена су немирна, опет, мржње и зло будни, опет, оба су Обреновића, и стари Милош и млади Михаило, у изгнанству, кнез је Александар, син Карађорђев, а владају уставобранитељи.

Не препознаје он њих, не препознају они њега, а и како би? Није ки лако присетити се ко је тај стари човек. Он, свакако, има неке папире. Папири? Узун Мирко, одједном, види оног стражара на Сава-капији, у зору 30.

Још онда, када је први пут расклопио стари часловац из којег ће се, касније, учити словима, Добрача је слово наслутио као тајанствени белег једног поднебља у

Понекад бучније протутњи стари аутомобил или се скотрља, од Студентског парка, шумор лишћа; понекад залутају и расветљени дечји гласови.

Однедавно их је опет писао а ти нови стихови, по његовом мишљењу, нису били ништа бољи него стари, само што то сада није имало значаја: патетични а разумљиви, деловали су, изгледа, не само као подстрек него и као зов

Кад је то чуо, стари Кнез је, у Бечу, побеснео. Крајем прошлог и почетком овог века историчари су, проучавајући бечки архив открили и ову

кућице које су, могуће је, имале неки значај у прошлости, него на то да је ту, сада, уред судије за прекршаје Општине Стари град.

Видари, који су одмах позвани, препознали су болест црвеног ветра. Уплашени, захтевали су да се тај стари човек што пре пренесе на неко место здравије од тих одаја Пашиног двора у којима су се, под дрвеним таваницама,

септембра 1808. године, кад је, пред само подне, пошао да говором на свечаности отвори Велику школу, стари Доситеј корачао врло бодро, нарочито док је пролазио поред куће руског изасланика, у самој близини Школе.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди, Леденом су злобом разбијали људи, Па се место

“ Ј. Јовановић 3мај XЛВ ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа, К'о неки седи мандарин, А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

Ти гробови, Стари, нови, Они сјају Сваком нараштају Кад се умље у прошлост удуби, У тамнини да се не изгуби; Кад се пустиш у давнине

К'о душа јесени, кад нам приђе тада, Испуниће стрепњом неког мирног јада Нас, и хладне врте, и природу бону; И кад стари клавир дирне руком лаком, Биће звуци црни; чиниће се сваком Као да прах ноћи пада по салону. Ј.

Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим.

Он вазда воли говор и сијело Отворите му!“ ...И ми сви, к'о вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци. И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци.

Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто Сучући брке, стари сусјед вјешто Поч'о би причу из далеког доба.

“ И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти, и собу ми зари... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи, и од среће плачем... А.

Но скривено звоно кад под сводом ледним И опет се зачу из топола стари', Сва долина страхом испуни се једним, И ужасном стрепњом, и паником ствари. Ј.

Све грли мир и сан. По кашто заурла само Суседов стари пас; ил' позно дошавши с рада Испреже ратар плуг, и стоку уморну поји; И ђерам шкрипи све, и вода жуборећ' пада. В.

Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом. На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно

Вранче! ти си био пун снаге и воље, И долап си стари окретао живо; Тешила те нада да ће бити боље; Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

За дан два та соба доби свој стари изглед и уређај. У њој је био смештен главни део моје библиотеке, ту је стајао и писаћи сто, а поред њега беше удобних

Ниједан од њих не могадне да ми даде одговора. „Сваке године излива се тај стари Нил из свог корита и плави сву своју околину.

Али га овде чекаше ужасно разочарење: пијаца беше празна, без робе. Ту се налазио само један стари, полуслепи рибар, Милон по имену, који не беше више способан за риболов, али се, лукав какав је био, одлично разумевао

Аристотелес се насмеја и, како беше гладан и жедан, послужи се рибама и искапи своје бокалче. „Ти ми, стари, не причаш ништа о Платону, а он је најпознатији од свију“. „Њега сам оставио да њиме засладим овај наш доручак.

не подлеже никаквим видљивим променана, то важи исто и за отстојања тих двају небеских тела од Земље, како су то већ стари астрономи увидели, а Питагорејци замишљали да су Сунце и Месец причвршћени на својим кристалним сферама, и ношени од

правио је одличне апарате за премеравање дужина и углова; у звездари александриског Музеиона смењивани су стари астрономски инструменти новима, солстицијалним армилама и зидним квадрантима.

Време високих полета беше прохујало, а стари дух александриске науке угасио се у елементарној непогоди, у пожару славне библиотеке александриског Музеиона.

Све ове догађаје који су потресали стари свет ваља имати у виду ако хоћемо да праведно оценимо последњег великог астронома александриског Клаудија Птолемаја.

Кадгод сам га прелиставао и читао, дивио сам се колико су стари Александријци далеко стигли на пољу астрономије, како су били у стању да са великом тачности прате унапред и уназад

Првобитна полуга, обешена у својој средини, носаше на свом десном крају свој стари терет, претстављен правоуглом; испод њеног левог краја беше обешена средина оне нове, додате, полуге која је имала

Њен десни крај носио је свој стари велики терет, а леви крај онај нови терет, једнак половини великог. Полуга је била обешена у тачки, удаљеној за

„Добро, господару, како заповедаш“. Не беше то лак посао остварити краљеву жељу и заповест. Стари народи имали су у оно доба доста развијену грађевинску технику, градили су храмове, куће, пристаништа, водоводе и

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

“ „Право кажеш, и ја никога не молим.“ „А твоји родитељи, шта ови кажу?“ Он се мало замисли: „Ови моји? Стари су, задовољни да ме виде ожењеног. Све остало је споредно.“ До зоре смо остали у разговору.

две и по године доцније, једнога дана, добијем од њега писмо којим ме позива да неизоставно одем к њему, ако сам онај стари; да му је моја помоћ неопходно потребна и да ћу, можда, жалити ако се овом позиву не одазовем.

Дакле, тачка! Ја седох поред њега и сам врло збуњен мучним призором. Али један стари господин, сув, сед, са шиљастом брадицом, одговори врло брзо док му је брада подрхтавала: — Како, брате, молим те,

— Боље него сви ми, свежији сте од свију нас. — Ту је већ море! — Где ли ћемо после?! Али дивизијар, стари војник, закопчан, нема воље ни да наговести. И официри срчу и ћуте.

И као што су стари, у античком добу, носили статуе својих богова у борбама, клањали им се, убијали у име њихово и чували их да не падну у

— Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од бола. Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од

— Говори лакше, тако ти Бога, јер ако те чује стари телеграфиста, свиснуће напречац од бола. Стари телеграфиста, први је хугиста у Србији, сав смежуран старац од осамдесет година, живе мошти у некој црвеној блузи

Као колеричан леш, сав је црн и спарушен. Кад човек посматра Грка, види како и нација стари и изумире. — Али то је претерано, господине. Не треба допустити...

његова се судбина знала) него до оног идућег првог, кад ћу опет моћи да оне своје, онако навикле, ноге вратим у онај стари, редовни и слатки положај.

Могло се приметити да се около све радовало док се она подизала. Деца и стари уживали су што је ту, пред њиховим очима, ново заменило старо.

У кола смо сели обојица код Павлове куће. И ето, било је то тада. Стари кочијаш Стеван, у великим чизмама преко колена, отворио је услужно врата затворених кола и, пропуштајући прво Павла,

А у ствари, никад он и није човек нескроман био, нити се у прве редове истицао, иако су му се стари, истина доста давно, из саме Црне Горе и Брда доселили.

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Узалуд су биле Аничине енергичне батине, узалуд је стари Тома стално обнављао кресту стаклених крхотина на гребену зида који га је дијелио од Егидијева дворишта.

Зар још и данас, на примјер, стари Кант нема извјесну своју специфичну драж са својим утањеним, жичаним гласом, сличним оном оглоданом, помало

Био је то тих, улизан стари момак, још увијек под скрбништвом мајке, крајње брижљив у одијевању и пипаво савјестан у сваком послу.

Лагано застрто небо, тишина у кући. Час сабране шутње пред кишу. У благоваоници, стари клавир на танким, крхким ногама, пожутјела зубала као окорјели пушач.

те ме затече гдје пишем (окренут сам јој леђима, не видим је), повуче се на прстима и тихо, приклопи врата — пссст! стари ради! И опет се смијем сам себи.

— Нека се пошаље тамо, преко мора... у Стари крај!... Остао сам и ја неко вријеме без одговора, загледан у љескање тополине крошње. — Па добро! Кад хоћеш, пишимо!

Све сами сушти, крвави људождерски фолклор! — Стари је наставио мирно: — Да, постоји управ тако: као један „садржај моје свијести“.

— По мом личном укусу, бог постаје помало тежак тек онда кад почне задобијати извјесне волитивне функције. Стари се није обазро на овакво моје повлађивање. — ...

Чак и такав бог још увијек има своју вриједност... (О, о! стари помало прелази у офанзиву — помислим ја.)... Али ми смо људи неправедни, не дозвољавамо другоме ни ону исту мјеру

Већ сам се био покајао што сам изазвао тај бесмислени разговор, али сад је било касно. Требало је пустити да стари очита своје.

Или, тачније, с пуном небригом да ли реално постоји или не постоји ... Али стари није упуштао: — А, молим те, што то значи, у твојим устима, „реално постојати”?

Али ако хоћете да кажем озбиљније, а уједно искреније, моју мисао, стари бог је мртав, бесповратно мртав. А, што је најгоре, изгледа да још ништа није успјело да га колико-толико ефикасно

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

осуђиван на робију за опасне крађе и, после брзога помиловања, које су му »пријатељи« умели испословати, продужавао је стари занат. У крађи и нападима био је плаховит као олуја.

Он постаде опет онај стари, одважни младић, који срља у опасност без размишљања... »Хе, одсад нећемо као јутрос, зацело нећемо« — помисли он и

— Код њега не иди ; а ако ми што јави, видећемо. То је стари лисац, знам ја њега добро. После овога изиђоше обојица к друштву.

Досада је важила међу девојкама као стари ратник, о коме се прича да га куршум не бије. Али, што се може догодити сваком ратнику, догоди се и њој : од толиких

— Оно је неко проклетство од Бога, само не знам да ли згреших ја или моји стари. — Дете је, брате, па не зна; треба је научити — рече му жена. — Ћути, жено, да од Бога нађеш; какво дете!

Догонио сам ти ономлане мертеке из наше шуме -— одговори Ђурица и насмеја се пријатељски, као стари познаник. — А, ти ли си то! Ја бих рекао, па опет кô велим... неће зар то бити. А којим добром?

— Хе, душу ли му, није то... она само проврти, а чутура удари клин. — Море чувај се да не заклиноше. — Стари смо познаници. Ха-ха-ха! ... — одговори Пантовац и стаде да савија цигару. Наста кратко ћутање.

Облак плива... иде у рај, а јест, о рају. Ко ли је тамо ? — Мој тата извесно, а и сви стари Дражовићи... Истина јест, више нема нас Дражовића. Ја ћу погинути, то је већ извесно, а ја сам последњи, деце немам...

— Све су то трице и кучине! умеша се Живко писар, стари полицајац. Какве прилике и воспитаније, какви бакрачи! Ехе... кажем...

А под њима се вијуга стари и седи Дунав, ваљајући на моћним плећима безбројне ледене санте, чији се лом и суморно потмуло шуштање проноси бесним

— Пожури се, што брже можеш. Али добро отварај очи: оно је стари зликовац. Стићи ћеш тамо још за виђела. А ја ћу те чекати иза ватрењаче, па да ноћимо код мене.

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

— И с тим враг отиде. Кад прође већ близу година дана, врага никада кући нема, а стари једнако ложи ватру, па и не зна кад му је година.

Кад то свети Илија чује, закала па дође тамо. Кад он тамо, ал̓ стари сједи и ложи ватру, а Илија му рече: — Помози бог, старче! — Бог помогао! — одговори старац. — Па шта радиш?

Потом свети Илија отиде, а стари остане сам. Кад замало ал̓ дође враг, па га пита: — Шта радиш, стари? А стари се изадре: — Ево ложим ватру.

Потом свети Илија отиде, а стари остане сам. Кад замало ал̓ дође враг, па га пита: — Шта радиш, стари? А стари се изадре: — Ево ложим ватру. — А кад ти је година? — пита га враг. — Данас, — одговори стари опет љутито.

Потом свети Илија отиде, а стари остане сам. Кад замало ал̓ дође враг, па га пита: — Шта радиш, стари? А стари се изадре: — Ево ложим ватру. — А кад ти је година? — пита га враг. — Данас, — одговори стари опет љутито.

А стари се изадре: — Ево ложим ватру. — А кад ти је година? — пита га враг. — Данас, — одговори стари опет љутито. — Па хоћеш ли још служити? — пита враг. — Хећy, — рече старац — него ме плати, па да идем даље.

А враг му рече: — Бољи би ти били новци. Али стари рече: — Нећу, него кабаницу, па ћy се покрити с њоме гдје будем спавао.

Кад то враг чује, даде му кабаницу, а он је узме па је замочи у котао и отиде. Кад стари дође на једно поље, узме и оциједи кабаницу, а од оне сваке капи постане овца, тако да наједанпут све поље око старога

А кад то свети Петар чује, отиде назад па каже богу шта је стари рекао, а бог му рече: — А ти хајде па их ишти за себе, нека их теби прода кад не да мени, јер су његове, може да ради

И тако стари остане у рају. НЕМУШТИ ЈЕЗИК У некаква човека био један чобан, који га је много година верно и поштено служио.

Мајстор га дочека, изгрди, наружи, ама штоно рекну: ни пас с месом, те му даде опет стари посао, да продаје сомуне. Једнога зимскога јутра подиже се везировић да обиђе своју стару мајку, али је не нађе код

млади; али нијесу то тичићи, него велике тичурине, каквијех он није никада видио; па добили већ крила и перје као и стари.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

Ја знам једну песму, и њу данас слушам. И та песма носи мени нове дане, Мада су к'о јуче и сад стари зраци, Док над мојом главом исти су облаци. И та песма носи мени нове дане.

Ал' није. Ја знам сви ти дани стари, И жеље, њена туга и лепота, И нежне везе осмеха и чари Немају више за мене живота.

4 Имао сам и ја своју младост, Сад је гледам и осећам да су Стари дани били једна радост, Једна љубав коју живот расу.

И сад, кад приђу моји дани стари, Дани велики, ал' мртви за мене, И твоје очи, и усне пламене — Једино што се крв моја зажари.

НИРВАНА Ноћас су ме походили мртви, Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походили мртви, Нова гробља и векови стари; Прилазили к мени као жртви, Као боји пролазности ствари. ПРЕСТАНАК ЈАВЕ Долазе дани и ноћи без јаве, И као сенке,

душе могу да дрхте од миља, Лепоте, што пружа даљина и сан: Да се заборави и живот без циља, И кућа под небом овај стари стан, И бол који живи, немо срећу скрива, Као сутон сунце, као звезду дан.

И у њему очи неке, небо нечије, Неко лице, не знам какво, можда дечије, Стару песму, старе звезде, неки стари дан, Ја сад једва могу знати да имадох сан.

” КРВАВИ ДАНИ ИСПОД ЗВЕЗДЕ СРЕЋЕ Позваше нас у рат сви гробови стари, И заветна мис'о, и божија воља, Дух великог цара, опали олтари, Јаук са Вардара и Косова поља.

Они спавају, ти наши синови, У својој крви, безбрижни к'о тићи, Заборављени к'о мртви кринови, И поносити к'о стари племићи.

За муке, грехе, невољу, мене, Они су знанци одавно стари; У друштву с њима гаси се, вене Понос и полет, младост и чари.

Ал' ми ћемо ући у тај, стари стан Са љубављу новом која боле скрива Као сутон сунце, као звезду дан. Ту ћемо гледати да се лепо снива.

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Инсталације су биле неисправне и баш у току свечаног отварања, којем је присуствовао и стари цар Виљем И (Wиллиам И), велики део зида се срушио, због кратког споја.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава.

Моја мајка је била врло побожна жена, а као ретко ко познавала је Стари и Нови завет. Радо је рецитовала псалме. Познат јој је био и живот светаца. Њен омиљени светац био је свети Сава.

После тога, људи су говорили да ни стари Баба Патикин не би умео то боље срочити и изговорити. А мајка плакала од радости; учитељ је климао главом, а попа се

Као и остали Банат, Идвор углавном живи од пољопривреде и у време жетве у њему врви као у кошници. Стари и млади, људи и стока, сви се усредсређују на жетвене радове. Али нико не ради толико колико српски во.

ликовима светаца; јавне историјске грађевине од којих је свака причала своју причу о старој слави чешке краљевине; стари камени мост преко реке Молдаве са киповима хришћанских светитеља; краљевска палата на брегу Храдину, која као да се

Ниједан пророк није изустио већу истину. На углу Бродвеј и Баулинг Грин улице налазио се стари Стивенсонов хотел, бела зграда са зеленим ролетнама на прозорима.

- Нико, добаци Кристијан, бунећи се због ове очеве примедбе и додаде - А ко не би помислио да ти ниси још увек стари немачки ”жутокљунац”?

И онда, на свој стари, пословички начин, заврши примедбом: ”стабло кукуруза расте само дотле док не избију клипови, а после тога сав сок

Цела породица била је одевена у најшареније словеначко рухо, али су сви у друштву, па и сам стари Луканић, и његова госпођа и сви словеначки гости, говорили енглески.

људима који су је створили, а не једној јединој породици као што је на пример Хабзбуршка нородица у Аустро-угарској. Стари Луканић ме је замолио да га учим америчкој историји, а млади Луканић обећа ми да ће израдити да ме управник његове

Мој добри стари пријатељ није знао да сам у то исто време проводио многе сате студирајући Тиндалову књигу ”Топлота као облик кретања”

Џим, који је био велики презбитеријанац, радовао се што сам изабрао да посећујем баш конгрегационалну цркву. Стари Луканић ми је признао да се може десити, уколико наговорим његову децу да иду са мном чешће у Плимутску цркву, да они

Ћипико, Иво - Приповетке

рс. 2010. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Иво Ћипико ПРИПОВЕТКЕ НА ПОВРАТКУ С РАДА 2 БРАЋА 21 ЦВИЈЕТА 32 АНТИЦА 53 СТАРИ СВЕТИ СПИРИДОН 77 ДАНГУБА 84 У СТРАСНУ НЕДЈЕЉУ 93 ПРЕЉУБ 99 ИВО ПОЛИЋ 121 НОВИ ХРАМ 131 ДОМАЋИН 137 ПРИПОВЕТКЕ НА

ни њихове молбе; још бијесан Арнаутин збива од њих шалу, смије се старцу и затвара им врата од дућана у образ. Стари Никола види да су се дјеца почела љутити, а није их лако одљутити кад им прекипи, па, да не буде зла, одреди да се с

Испије чашицу ракије и, љуто уцвијељен, пожури да своје достигне. Путем бесвјесно стиска стари џевердар и прсти му грчевито по њему играју; хтио би да се умири, но не може.

— и осјети у тај час да је слободније одахнуо. —Убио си га! — понови стари, и, замишљен, рече с очитим увјерењем: Знај, и нас си убио! У тренутку свом тројицом завлада једна мисао.

—Што је вриједно у кући, покупи! — наређује стари Никола жени, и похита брату у другу кућу да му остави и препоручи оно што се махом собом не може понијети.

Браћа не знају куда ће и гдје ће стићи. Не познају стари завичај својих пређа. Они тек из причања и јуначких пјесама познају земљу у коју иду.

У свануће стари Никола и син му Спасоје пођоше на Цетиње да се властима пријаве и да чисто испричају што се догодило.

—Помоћи ће господин! — изрече умилно стари. —Хоће, — потврђују синови с очитим увјерењем. Наново ћуте. Млади судац се замислио.

Оно двоје дјеце што се пред кућом игра пожури за њом. На највишој равници устави се и сједе под стари, посрнуо морски бор што одавна пркоси времену и чије гране, свинуте од удара вјетра, окупљају се од стране затишја.

Растргнуће их! — опази млади рибар из друштва. — Луда, што их не спусти!..... Што ће му једро? рече као за себе стари рибар што је ходио одмах иза Антице. — Марко, Марко!

А неће да пада пљусак, да убије вјетар и море! — Зло је! Олуја носи прама Пропаду, — пријегорно рече у вјетар стари рибар. И сутон је данас ранији, чамац у њему изгубио се, а олуја не попушта.

Чекају још неколико часова, а тада се јави стари рибар. — Није друге, 'ајдемо натраг, па док се мало слегне вријеме, поћи ћемо с лађом за њим... —У руке божје!

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Наши тумачи књижевности, наиме, стари и новији, а редом од Скерлића, Бранка Лазаревића, Исидоре Секулић, Милана Богдановића, све до Радомира

„Сурова“ је са становишта модерног индивидуализма и хуманизма, на шта се Исидора Секулић стално позива осуђујући стари однос према деци и залажући се за ново васпитање. „Сирова“, међутим, или „дивља“ та култура никако није.

вароши, чаршије, авлије и горњих (на спрат) и доњих (приземних) соба, као што то опет налазимо код Станковића. Стари, вековима чувани обичаји нису само спутавали личност, као што се то данас нама чини, него су око ње стварали и извесну

И с правом се могло очекивати да ће све више губити свој предмет стари, на почетку поменути прекори о слабом знању језика, недовољној писмености и стилској невештини.

Све да је и заиста тако, више се ове појаве у српској књижевности не могу објашњавати на стари начин. (1999) О НЕБЕСКОЈ ОДЕЖДИ АНЂЕ КАПИЏИЈЕ Никши Стипчевићу, пријатељски За разлику од епских народних

мрзим, мрзим да ми откривају истину, да свићу дани и да гледају у мене! [...] онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на води. [...

(3) Стари морнар стрмоглављује се у море – Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у зоре Тајан

уланчавање, речи не само што могу понети и већи број денотативних као и конотативних значења, а то деконцентрише стари песнички свет, наговештавајући образовање једнога другог и другачијег. Две књиге лирике обављене 1923.

Као што је познато, она је постала неисцрпни извор песничких слика. Само што се при томе и сами тропи мењају, па стари називи више не подразумевају и старе садржаје.

Рашчлањавају текст у оном смислу у коме човек мора рашчланити материју ако из ње жели нешто направити. Тако још стари грчки реторичари веле да је за човека тешко и да за њега није лепо оно што није рашчлањено, па да стога говорни низ

сведочанство из једнога преломног тренутка у развитку српске поезије: нови систем књижевних конвенција који је заменио стари, критичар није могао да прихвати зато што га није разумевао, зато што је на нове поетске текстове примењивао стару

Песник који није следбеник, него отвара нови песнички видокруг, у исти мах разграђује стари. Тако се за Владислава Петковића Диса пре може рећи све друго него да је савршен као његови претходници.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Сасвим. Онај стари газда се исели, а ти се уселиш. РИСТА: Па јесте! ЧЕДА: Ко би рекао, молим те, да ти умеш тако филозофски да

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

Пажљивоме читаоцу неће промаћи овај доста необичан опис мимике на Томчиноме лицу у приповеци Стари дани: усамљен седи у мраку иза куће, док из осветљене собе једнако допире страстан и заносан Пасин глас, па он онда

Приповетка Стари дани има средишње место у Станковићевоме укупном делу, и дабоме не зато што је њоме насловљена његова ваљда најзначајни

гледано - доста често тече обрнуто, од садашњости ка прошлости, где се и налази његова утопијска варош, његови „стари дани” и „пусто турско”.

Као и у приповеци Стари дани, у првој верзији Нечисте крви време тече уназад, од садашњости ка прошлости, то јест садашњост преузима улогу

И, ако сада учинимо још један корак назад, па се вратимо на ране приповетке у збиркама Из старог јеванђеља (1898) и Стари дани (1902), видеће се да је Станковић предност давао првом приповедачком лицу, кад сам јунак излаже своје сећање.

Тако се, на пример, на почетку приповетке Стари дани оглашава приповедач Миле као већ одрастао човек, а варош (Врање) за њега није блиско овде, него далеко тамо.

Сада би ваљало издвојити неке кључне поступке и осветлити их уз помоћ раније анализираних појединости. Стари пример за реченицу гласио је: „Дај сестри своју свеску”.

Засад није испитано какви су доиста код њега, нови или стари, тропи најчешћи, најзначајнији, и каква им је природа. Ипак, понешто се о тропима у Сеобама може сазнати ако пођемо

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Гајле ич да немаш. Само нема такец-вакец: ја тој, ја глава немаш“... Оди, бре стари пес!... Крајем лета након две године после овога спушташе се низ Вардар кроз Демир-Капију караван са призренским

Со јунаштина. Даде му хата за дете и многи ћемери со злато... Таке ли је? — Па, ага... — Убаво!... Врати ли ти тој стари потурски пес? — Вратио ми је све. И паре и коња.

— „да не ми је земе, море Чемерико, док не ти направим добро“! — А, таке!... Ете, таке је рекол тој стари пес!... Тој погани потур и торбеш!... Такец!... Настаде тајац и пометња.

— Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин? — грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине.

Па се још не зна докле ће те муке трајати. Докле?.. „Докле, Боже, стари крвниче, и Свети Петре, јадна узданице рајина из Корише?

“ Али се баш у том часу зададе путањом озго са планине стари колашински особењак и делија Рујо Луковић, вечити чобанин и ваздашњи планински колибар, иако из богате брњачке Куће.

Вукашиновић од задовољства сам шчепа од слуге кондир С вином и пружи га Дуруту, молећи га да потегне „као некад наши стари“... Па му и то би мало.

Кад се зна да се тај знак хришћански ни кроз векове не може са чела избрисати? Кад је стари прота уверавао на једном сабору у Дубоком Потоку да то освећено мазиво продире кроз кожу и на самој чеоној кости

Насмејао се стари лисац, одобрио му тако витешко држање, па га после неколико дана заједно са Касалом послао у отети млин, да тамо буду

Гробље је. А на гробљу човек најлакше разговара са собом. И на месечини и на ведру дану. Стари сам ја опет крвник. Не дам се лако. Ето, гледам одавде низ разбој, ређам своје доживљаје, помињем турске грехове.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Данак мори, сунце жеже, А ви, ноћи, тако свеже. Отац стари, месец бледи Кроз облаке доле гледи, Гледајући кроз облаке Сребрне нам шаље зраке.

Дотле су хумку дигли, Заболи крстачу, И нови станак чеду Цвећем покровили. Прилазе стари, млади Да хумку пољубе И мајка ј’ љуби мирно — Хвала ти, голубе! »Вијенац« 1887. ЧОВЕЧЈЕ СРЦЕ (Од А.

„Та се речца отрцала“ — Веле неки стари; Јест, дабогме, по устима, Али не по ствари. Ова речца, коју давно Не чујем у груди, Ова речца, омладино, Сад

Ех, радуј се, Светли Кнеже! Црно ти је небо било; Ево сад се разведрило, Враћа ти се свет. Ех, радуј се, Петре стари, С унуцима, с унукама, Пред вама се не пролама Страшни амбис, клет.

— Застава се црна На „Матици“ вије; Што потреса душу моју То је још црннје. С Богом, стари друже, — Од сад гробник тлени! Нека ти се бршљан дуго Над гробом зелени. »Стармали« 1886.

“ ПРИЧА О РИБАРУ И О РИБИЦИ (Од Пушкина) — СЛОБОДНО ПРЕВЕДЕНО — Живео је рибар стари с женом старицом Украј оног ширног мора, сиње пучине.

Ово старо знаш да нам се јуче распукло“. Стари деда, куд ће, шта ће, морô с’ вратити, Оде к мору, а море се тихо гибало; Он дозивље шапућући златну рибицу, Она му

Зашто ниси заискао лепу кућицу, А корито сваки Циган уме направит’!“ Стари с’ деда почешкује иза увета, Упути се опет мору, невоља му је, А море се таласало, — ветрић ћарлија. „Где си, рибо?

“ Покуњи се стари рибар, опет мору хајд’; А по мору гибали се дебљи таласи. Зове рибу; риба дође; старац говори: „Ево мене по невољи

Све ми се по глави Врзе и крстари Крчмарица млада И њен војно стари. »Јавор« 1886. ЧУДНОВАТО! „Пéсницом удри, брате, Ударај макар куда,“ Рекла ми једна луда.

Један пије што је снажан, други пије због слабости. Старци пију јер су стари, а младићи јер су млади. Зими с’ пије да се грије, лети да се порасхлади.

“) Ви које су дуги веци школовали. Немојте се играт’ у праху у низу... Зар не знате, стари, да је испит близу? Не будите деца што на трсци јашу Ил’ маћеху моле да им скува кашу.

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили? РУЖИЧИЋ: Мати јест пањ стари, Со својими дари. ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили?

Краков, Станислав - КРИЛА

Плаве маље дрхтале су по мршавој бради. — Ћути, ћато, стари бунтовниче, какву смрт нам припомињеш... Њихови образи су били румени, а плећа широка.

Телефон је сав разбијен и бачен у страну... — Мајчице божја, мајчице божја... Стари се крстио. Бели бркови су добили грозницу. Зуби му нису цвокотали јер их није ни имао.

После је један музикант свирао у цитру, а стари глумац Диле, сада посилни у ескадрили, намрштен и свечан, рикао је ”Синђелићеву смрт на Чегру”.

Чета је крај чете. Чека се заповест. Стари, бели мајор нагнут је над слушалицом, и са сваком речју што је преко жице прима, лице му се мења. — Разумем, разумем.

Већина отвара конзерве и једе; после неће бити за то времена. А горе грми све јаче, телефон све чешће звони, а стари мајор се све више мешкољи.

Чичи мајору је нешто неугодно, чупа бркове, а кроз тело као да му мајушни куршуми јуре. — Само храбро, смело, стари сте витези. Напред, па са срећом! Колона се крете. Под стенама леже увијена тела, гомиле ранаца, бачено оружје.

Два гаврана се појавила далеко на видику. Расли су. Долазе. Велики стари ”фермани” су бежали преплашено од димова и ових претећих тица. Бора се окретао.

Све им је то, сем мачака, један стари Јеврејин набавио. Лудовали су као деца. Врата су им на улазу била ниска и о кована, а дрвене су степенице тужно

Петровић, Растко - АФРИКА

код кога љубомора уопште не постоји у облику у коме код нас, част да му белац почасти жену или кћер својом пажњом. Стари трговци слоновачом нису могли успети у преговорима са црначким краљевима, све док се не би показали галантни према

Под нама се протезао „бар“, и стари искидани гвоздени молови као препотопски костури. Маса сасвим нагих црнаца, свих племена, несрећних, бедних,

дивљак. Напротив то си ти то је онај који описује то је дивљак, разбојник, гадан, ратар (Човек земље). Он је луд. Стари гага. Ниси ли луд? Добро, ја сам луд. Животиња без к... Напротив. Тамара Балин“.

Ако успе да боја ухапси, он ће га извући из хапсе и узети себи за слугу. При том код овог Швајцарца, који је стари колонијалац, постоји још и суревњивост да се један новодошли без велике муке навикава на специјалне прилике у Африци.

Између џиновских стабала, која се гуше у своме грању и лишћу као прегојени стари црнци у салу, трепере витке палме са руменим гроздовима у лишћу.

Обоје стари, екстатични, дивни и детињасти. То је један смешан пар првих људи у овом црном рају. Наш долазак за њих је невероватан

Пошто „Стари лав“, како га овде зову, воли децу, то он мобилише неколико десетина црних малишана који су од тог тренутка свуда око,

Сада је дошао белац, сада не сечемо!“ Стари се одједном одушеви. Његова игра постаде драстична, ласцивна, кловновска.

Швајцарац пуца и омах други један сиви још већи мајмун, стари, скаче огромним скоком младоме упомоћ, и затим обоје нестају.

у другу, из једног чудно осветљеног дворишта у друго, обећавају нам за то вече у селу Ђула там–там, који ће изводити стари ратници, под маскама и на високим штулама. У бифеу за столовима сви белци у снежно белим одећама.

То је, седећи тесно, све што може и стати. Крај ногу Н-ових, као закачен, и као само што не испадне, стари Мејов отац, кога Н. непрестано грди што му својим леђима греје ногу.

Пред Банфором су безлисни баобаби огромне дебљине, стари вековима. То су ти баобаби пуни тешких плодова и гигантских птица који су се толико допали моме седоме пријатељу да је

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

ГЛАВАШ (гледа кроз прозор): Овамо иду!.. Ено, засташе!... Кô да се деле у две гомиле? Пред једном иде стари Колебан, Са другом онај Ћерим мршави Што му је сунце вреле Азије Триест година кожу пржило Те амо дође да је

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

Још је био жив, али црна смрт већ му се беше настанила на бледом лицу. Ижљубимо га у крваво чело. Један стари Рус, што беше са мном у гомилици оних десетину, љубећи Кирилова обли га сузама и рече: — Збогом, добри друже, збогом

министарство било већ печено, ми одмах видесмо и по томе, што при избору кандидата за председника скупштинског стари наши противници иако конзервативци Гарашанин, А.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

Витлају се гори, доли, Од муке и жара, То су моји стари боли, Јадовања стара. Побегли су од твог ока, Па с’ обзиру на те... Један часак... једна речца...

Сме л’ на нашем небу бити Много звезда, сме л’? Мора бити много звезда, Црн је онај мрак, Моји стари црни јади Ишту светô зрак. А за песму не брини се, Та не умире; Та ја умем јоште певат’, Боље него пре.

Ој, песници, стари друзи, Што срца имате, Насмејте се на ту љубав, Коју не схватате! XXВИИИ Благо оном, који уме Да без речи бол

Како српско коло игра, Како српске мисли буди! А кум Јосим загрли ме: „Стари свате, весô буди!“ Песме јече, чаше звече, Руменији сви у лицу. Де, старојко, реци и ти Ма најкраћу здравичицу!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

И сви се смеју, па им изгледа као да се они платани клате и све се љуља. И деца се смеју, па чак и стари капетан Зарић, који седи за суседним столом и вели: — Еј децо, бог вас не видео!... — Ко?... Је л’ ја?

—... Ја просто не могу да разумем... Јест, иако си данас ђенералштабни официр, остао си ипак онај стари пешак, сецалица... Ја, мора!... Мора, разуме се, јер тако хоће пешаци.

Када смо изишли из главне улице, њих двоје држали су се за руке, као да су стари познаници. Ја сам се правио као да их не видим, и као да је то што они раде нешто сасвим обично и безазлено, на шта и

Сви се журе да би се још пре зоре вратили у равницу. Опет се чује онај стари узвик: „Држ’ десно!“ — јер је ноћ сасвим мрачна. Нигде се унаоколо не види светла искра.

Зачу се команда: — На своја места!... Јаши! Командиру приведоше његовог коња. — Је ли то „Витез“? — Стари и верни друг. — Командир појаха. — Ми ћемо ићи на челу... Можемо. За нама је кренула батерија.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

О, правдо божја и истино света! Дај стаблом да нарасти таква клица, Да све то лепше пева српска вила! Већ стари Латини су међутим знали да није довољно ако је песма само лепа: нон ѕатіѕ еѕт пулцхра еѕѕе поемата.

мери и обиму је тај продор био условљен, а колико независан од Вукове интервенције (јер наравно да је и тога било). Стари песници наши нису тако лако могли одбацити старе речи: каткада су им тако добродошле, из метричких, музичких разлога,

То није нарочито много; али није нипошто ни за потцењивање. Треба читати те песме са љубављу. Наши стари живели су њима, у њима и од њих.

И овој је истина, лепото девојко! Но кад би ти знала какав ти је Гојко, Како ти је младостан младожења стари, Како љубов кипи и сердашце жари, Вала би ми рекла: — ,Опрости ми, старче! Ходи да те загрлим, вукодлаки јарче!

Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе, Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде? Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали, Могу л' у том поступати к'о у некој шали?

Чрез мене знате! Та вам је прадедни Језик и вера; свети и грађански Оцена стари обичаји: Стара без основа зла је новост!

Кад војника пример стари’ Бодрост, храброст у нам’ жари, Вид је лепи, взор је драг Громом гласних кад пушака К’о што молном из облака Побије се

Прва река, Дунав стари, Брегове што Баје квари, Дом подлива баром ширном, Мени пређе игралиште, Сад је лађом пристаниште: Избродију место

Са Роксандом из Леђана, То су, душо, кумови нам; До њих седи јунак крилат, То је Реља од Пазара, — Он је, душо, стари свате; Девер нам је дете Грујо, — И њега ћеш тамо наћи: Војвода је Богдан јунак, Љутица му име даше, — И он ће

” А, тако л’ је, мале мајсторице? Туд ли шибате? Стари се не хвата миш том мишоловком, децо! Добро! Трчите кад имате и вољу и ноге. Младе ноге могу млада куд зовне памет.

књ. XXВИ Стари писци хрватски: Пјесме Антуна Канижлића, Антуна Иваношића и Матије Петра Катанчића. Приредио за штампу и увод написао

Издрт лакат, трбух празан, — моје невоље! Гуњац стари и фес продрт, коса пропала! Отац стари, мајка пита: „Шта си радио?“ Деца плачу, Жена куне: „Гром те убио!

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Јок! Ено, био сам са младићима, Са којима се Зета поноси, А дође она твоја будала — Пас стари — сâм кô што се, У часу свога лудог заноса, С подсмехом неким вешто крстио.... ЈЕЛИСАВЕТА: Вујо? КАП.

) ЈЕДАН СТАР СЕРДАР: Та реч је страшна: „прогнати“. Њега прогнати! Хеј, друже стари! Ти си на престо њега догнао — А он је тебе старца... прогнао... (Старац одлази.

— Гле, шапће опет кнезу на уво; Ено се смеши... Ех, пропао си! Упропастио те осмех једини, Војводо наша — стари Радошу!... (Гласно.) Опрости, кнеже, издајнику том! Тај издајник је сву крв пролио За Иван-бегов и за Ђурђев дом...

Ах, боже мој!.... јест, ја сам лист!... Ил’ нисам? Не... ја сам стари бор... А моја деца грање лиснато — Кнез Ђурђе вихар беше ужасни — Па се са муњом вихар ожени И на темену моје

Кад и сâм видим да сам нестао „Да мене нема више у мени —“ По овим мојим гадним ритама Сердар се стари не да познати — По оку ваљда?... У оку ми је Невоље горке чемер и јад. На челу боља, очаја, глад... (Гласно.

Ну бори се кâ вук!... Док ево ти разлијега се глас: да је и стари Шуловић прешâ у Турке; а грђи, те злокобнији, да ни Катуновић погину... тај ни снагу саломи.

Мрак је изјео!... О! о! о!... (Умире.) СЕДМА ПОЈАВА Кнез Ђурђе, владика Вавила, сердари, перјаници, Станиша, стари Шуловић, Мићић и остали потурченици улазе. ВЛАДИКА: У име оца и сина У име неба!

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали? — Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица. — Не бојим се ја, вала, ништа! — вели Лујо поуздано.

Рудоња насрну свом силом. — Поду'вати га, Јабо! — викну Лујо, као изван себе. Јаблан, стари, лукави мејданџија, посрну као ђоја на десно колено предње ноге, па подухвати Рудоњу испод врата.

или да сједи у каквом царском меџлису, није хтио ни по које благо, нити је дао коме свом, иако се знало, да су његови стари судили на Змијању, и да је он потомак од Змијања Рајка што се у пјесмама пјева.

— Кад не могу кнезовати кô што су ми стари кнезовали, нећу да будем ни турски алабаш! — говорио је Реља поносито. Силно је мрзио чаршилије и ријетко је силазио

Једва су га дигли са старог кућишта. Баш сам се тукô кад га дигоше. — 'Ајде, стари, пртљај! — веле му ђендари. Он сио на кућни праг, поднимио се на обје руке, па шути и гледа у земљу. — Нећу!

А мој Столе, моја слатка душа, кад одрасте, да иде том Шваби у најам!... А-а, то не мере бити! — 'Ајде, 'ајде, стари! — веле му ђендари мало блаже. — Мораш, јер те закон гони; не гонимо те ми... — Чујеш, господине, остав'те.

моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?! — јаукну Мијо и свали се на земљу.

Столе мој, крви моја, тражићемо ми своју прâву. Ић'емо ми у Беч. Знам ја ђе су царска врата... — То ти стари можеш одма' тражити, док ти унук одрасте, а сад устај! — Баш се мора ићи? — пита Мијо и гледа оштро у ђендаре.

Код себе не да ником преноћити. Сам владика да дође, па ништа! Кажу стари људи да је за турског суда само једанпут био у граду, а откад је Шваба ушао не сјећају се да су га икад видјели.

И данас се на то тужи и вели: „Стари, крепали Џибукарда, Ђурђије и 'ришћани криви су томе, небо се над њима проломило!“ Не држи слуге. Све сам ради.

Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду. — И стари су ти бјежали, кукавицо сиња!

За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! — вичем ја кô рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак,

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

И ватре се гасе тихо или с праском И нове се дижу кô химна раздања А сав стари блесак у пепелу сања, Разочаран таштом гордошћу и ласком.

Заразно твоји миришу олтари: Ту век врх века у стенама спава. Ево су дошли стари господари. Јеси ли сита крви што спасава? Ти ћутиш. Ветар кости развејава.

И кад разгрнемо пепелишта снова, Стари ће се дани уз реч да помену: Слушаћемо ватру и веселост њену, Кô домаћин што се вратио из лова С песмом, с којом

Блеснуће стари твој осмех и њиме Ти васкрснућеш све, и маскарада Прошлих целова, снова, серенада Прхнуће као прездравело крило.

сладиш новом раном, данима душу варала би маном, Да тобом задња заврши се гама, Стара се прича поновила снова: У стари гроб је дошла туга нова А мислио сам младалачком чашом Да певам химну, појен срећом нашом.

И авети пуне ноћнога прамења Причаху ми чудну повест у ноћ ову: Старе душе тогу обукле су нову — Стари дах је, само одећа се мења. Ја сам био мртав или живе ствари.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

Куда ћу и шта ћу с овим Ђоком? ЖИКА: Ја бих као рекао... КАПЕТАН: Говори! ЖИКА: Па ви сте стари полицајац, знате већ како се у таквим приликама ради. КАПЕТАН: Ама, и да знам, не пада ми сад ништа на памет.

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

Уз то је Караџић, доследно веран фонетском начелу, искључио из употребе ћирилско слово за онај стари словенски вокал чији је различити развој по дијалектима створио контраст између екавског и ијекавског изговора у

традицијској речи, па тако ни патријарх Пајсије, желећи да напише Живот цара Уроша (1642), не чини ништа друго него стари хагиографски оквир испуњава новим усменим предањем.

в. - око 1747), који је писао упоредо и стари, српскословенским, и народним језиком. Он је врстан зналац српског језика, истински језички стваралац, мајстор

Разлике су динамизовале књижевни живот. Стари узори почели су да губе на вредности. Уместо водећег часописа, какав је био "Српски књижевни гласник", појавило се

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Моје тице лепе, једини другари, У новоме стану познаници стари, Срце вам је добро, песма вам је мед; Али моје срце, али моје груди Леденом су злобом разбијали људи, Па се, место

Тамо далеко, на светом гробљу, Потражићемо живот ил’ гроб!“ 11. јануара 1867. ОТАЦ И СИН Једанпут иде стари Амиџа Кô неки седи мандарин; А за њим тапка, трчи, скакуће Јуначке крви најмлађи син.

“ Тако збори буљубаша И за нож се руком маша. Даље тврди стражар стари: „Браћо моја, граничари! Имам једног побратима, А у њему вере има; Па ми дође крадимице С оне стране Тисовице,

И на кули караули Ломљаву су тешку чули, Ал’ витези граничари Нису немим страхом стали; А зидови, опет, стари Никад нису задрхтали. „Видите ли турску силу Како јури у беснилу? Двеста их је!...

„На бајонет!... На ножеве!...“ Буљубаша виче стари, А синови граничари Реч му другу не шчекаше: У рукама њиховима Ханџари се заблисташе, А крв лопи срца жива Са

песме, тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе И страшнијих јоште дана; Та бојева давних, стари’, Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави.

Само оне црне звери, Што ђавољи шапат чују Само црни калуђери Подмукло се осмејкују. Пред њима је борац стари, Узор свеца и човека, Што идејом свога века И векова господари.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Жеђа јер ноћнику испити себи лик. Насушје данику у јарам врат. Дотетурава ноћна нога стан. Кротина стари жуљ терету се потура. Силази низ прозоре дан. ИX Корак их повазда у лов. Замку то запиње рука, нога у замци.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

Вечито се сунча, пари и лечи. Не зна ништа, нити може ишта. Па тако исто, ено чувени Поглаварци, чији су стари закупљивали и наплаћивали данак.

Па тако исто, ено чувени Поглаварци, чији су стари закупљивали и наплаћивали данак. Чим им отац, стари Поглавар, умро, синови, не само што баталили радње већ, тукући се међу собом, почели да се деле.

А за све то време испред дућана, на тезги, седи стари ч̓а Михаило, другар оца му, који никако да се одвикне од њихова дућана и тезге, на којој је с оцем седео.

— Младене, синко, пошљи ми тај твој »тевтер«! Младен је већ знао да је то стари Стеван, као увек пре ручка, дошао у дућан да види шта му син ради, како води радњу, коју је на њему оставио, а он

А испод Младенових на капији газда-Марка види се како седи тамо сам стари газда Марко. Погрбљен, без појаса, у папучама и белим, високим чарапама.

Као да је он Младен, тако је стари Марко био срећан у Младену, задовољан. Чисто детињасто радосно слушао је шта се говори о њему по чаршији, међ

Како радња већ увелико пуна, већ мора да се купи до њега други дућан да се прошири, нема еспап где да стоји. Стари хаџи Зафир већ и не пита. Може Младен све из његових магаза да пренесе код себе.

И ту, у дворишту, седели би, служили би се. Стари, свекар јој, сав срећан дирао би своју жену, свекрву, терао је да брже потрчи, донесе, послужи мезетом.

Он, потресен, да је освести, поче јој причати како је било: како је стари Арибег, који је одавна отишао у Цариград да тамо, где се и родио, умре, оставив имање и тај највећи и најлепши чивлук

Младен се одупирао, бојао се велике цене, говорио како нема сад одмах готова новца, али, кад је стари Арибег тако ниску цену дао — само у инат наследницима — да је Младен знао да би сви потрчали да купе, и бојећи се да

И према свећи, с наочарима; с бројаницама, нагнут над књигом, чита увек Стари завет. Чита а горчина га дави. И, по несрећи, увек наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују:

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

У Сарајеву су некад на божићним колачима биле израђиване тице од теста са граном од б. (Даница, 7, 1866, 399). Стари Срби и Српкиње, кад иду у цркву, и данас носе киту б. (»стегла као стрина б.«, с. н. посл; в.

, 162 и 164). У околини Ђевђелије мртвацу испод главе мећу јастук пун сува б. (СЕЗ, 40, 252; као што су стари Атињани стављали оріганон, упор. Е.

Од брезове коре праве се »лиле« (буктиње) којима се, уочи Ивањдана или Петровдана, врши лустрација стоке (Рудник; Стари Влах; Власеница, упор. ЖСС, 133 ид; ГЗМ, б, 1894, 386. Упор. римске палилије, од чега можда и реч лиле? В.

т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151). У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис.

У околини Ђевђелије тога дана од в. гранчица у цркви добијених плете се венац, и веша поред иконе. Стари венац (од прошле године) чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима (СЕЗ, 40, 56).

»Постоји, наиме, стари обичај да се змија мора спалити, јер иначе она оживи« (»Време« од 26. марта 1933). Овај интересантан обичај може

У Сарајеву су до најскорије прошлости носили стари људи уза се плодове д. к., верујући да их то чува од ревматизма (ГЗМ, 6, 1894, 372.

корена, те из њега »тера воду на мокраћу« (ЖСС, 309; да к. тера на мокрење знали су и стари, и зато су га понекад око лозе сејали, в. Тхеопхр. Хіѕт. плант. 9, 10, 3; Цато Де агр. 114, 115).

Л. је и арбор феліx ‹= срећно дрво› и стари српски идоли, по свој прилици прављени су по превасходству од л. дрвета, упор.

(ЗНЖОЈС, 7, 388). С друге стране, стари шупљи примерци могу бити на злу гласу да се у њима, као и на ораху, купе вештице (ЗНЖОЈС, 13, 307; 308).

нпр. ‹ГНЧ, 34, 1921, 265 ид; 286›) виљушку и кашику (СЕЗ, 7, 43). Кад се сврши свадба, пред разлазак сватова, стари сват кади софру босиљком и п. (»од шале«?

). Теј од корена се пије против пробади (иб., 305), а од лишћа противу кашља и сушице (ГЗМ, 4, 159; против кашља још стари: цф. грч. назив βήχιον од βήσσω кашљати), такође и када се хоће абортус (иб.). Сок је добар за увобољу (иб.).

Ћипико, Иво - Пауци

И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући. Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу.

Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг. Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар за шију и избаци напоље.

Однијеће ме враг али нека, — парбаћемо се. — За парбу треба новаца, — опази стари, мотајући пешкир око главе. — Има новаца, дједе!

— Нове су, — опази писар. Часом ћуте. —Дајеш ли то за мој дио? —прекиде ћутање стари. —Јок !... Гдје је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико. Старац погледа у Петрову сестру.

—Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде. —И не треба нам... — омрсићемо се овновином! — завеза стари. Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му за сестрин ђердан.

суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће за то коју му драго излику; нису утаман стари људи говорили: „ чувај се турске глобе и поповске злобе”.

—Понијеће га... — слуша пажљиво стари. —А задњих дана нека Раде дође к мени, послаћу га бискупу на исповјед; самоме пресвијетломе дано је да га може с

Мислио сам да ћеш сам к мени доћи... Знаш, стари узимао је кад гођ је хтјео, а ја давао... Али треба и враћати... Газда преврће листове дужничке књиге, тражи: —

—Ето, пунољетан си!... Ради, буди поштен и штеди, могао би с временом и извући се из дуга... А што ћу ти ја? Стари је оставио за собом силу дуга: купио оне земље; молио ме и молио, па, да му будем при руци, попустих...

опћинску управу ушао и само ради ње данас се жртвовао да и газда—Јовом дође, јер друкчије не би дошао, јер још њихови стари нису били пријатељи.

фра—Јеру, големе, кратке шије, ћелава, коме су и сами прсти на руци претили; о десну му сједи газда Јово, до њега стари калуђер отац Дионисије, оштра дугуљаста лица и живих црних очију, па млади калуђер; с лијева, пако, фра Анте,

Ради, између два круха, лањскога и овогодишњега, што још није приспио, понестаде жита у кући. Стари Илија под зиму продаде газда—Јови жито и сијено, као и сваке године.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Препао се стари. Ја сам и раније код њега примећивао неке настраности. Гледао би некуд у празно, не обраћајући пажњу на оно што би му

Али, Господе, твоје име се овде помиње. Помиње се с љубављу и надом. Димитрије Опет тај Прохор. Опет тај скорели стари опанак. Дуго се уздржавао, а затим је пакост из њега грунула свом жестином. Сада се окомио на Доротеја.

Чула сам да је неки стари, отмени властелин, нагнувши се за време обеда према Лаушу, шапнуо: „Лепу кћерку имаш, стари мој“.

Чула сам да је неки стари, отмени властелин, нагнувши се за време обеда према Лаушу, шапнуо: „Лепу кћерку имаш, стари мој“. Лауш је побледео, и зверајући около очима као да је ухваћен у крађи, одговорио: „Зар ти тако изгледа?

Био бих празан као стари бадањ у коме више не гргољи вода. Да ли бих осећао своје тело? Да ли бих у некој бистрој бари могао да погледам у

После сам схватио да сам изабрао погрешног саговорника јер тај стари пањ није разумео ни једне једине речи од свега онога што сам му говорио.

Брзана нису ухватили. Стари лисац се изгубио чим је видео да је ствар пропала. Јелена Напред иде Дадара, јаше на махнитом црном вранцу, за њим

Лауш га је поставио за заповедника само зато што му се Дадара чинио неотесаним и помало приглупим бојџијом. Стари није намеравао да себи прави непријатности уздижући до себе каквог виспреног, младог халапљивца који ће, кад једном

Довољно непредвидљив? Довољно несхватљив? Шта му је недостајало да би успех пријањао за њега? Наравно, ништа. Сада стари покушава да зајази поточић и да га врати поново у извор.

Труд ти је био узалудан, стари мој хроми витеже. Пипац Разум је ипак превладао. У цик зоре суђење је било завршено.

Он није заборавио како му је Доротеј спасао живот, зацеливши му рану на куку, кад су већ сви мислили да је стари властелин готов.

Ко ће наследити Лауша у управљању жупом? Стари је при измаку, нагло је оронуо после војне, руке му се тресу, не може кашику устима да принесе, а да пола не проспе.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

И у болним твојим грудма Васкрснуће живот нови, Оживеће премалеће, Старе жеље, стари снови. И блаженим миомиром Успаваће твоје груди И сневаћеш, - Док те звоно Смртном песмом не пробуди. 1881.

и млади пастир слуша клик, и очи жудно склапа, И сања ведри драгин лик; И дух се с песмом стапа, Па бурно, страсно стари дом Облази жељом живом, и самац гором блуди с њом, Покривен маглом сивом. Ах, мили друзи!

Све грли мир и сан. Покашто заурла само Суседов стари пас, ил' позно дошавши с рада, Испреже ратар плуг и стоку уморну поји, И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада. 1883.

бурне тежње људског самољубла Створише папу - и створише с њим Читаве војске грозних Торквемада, И Рим је опет онај стари Рим! ИВ Истина где је?...

А љупки, немирни Љељо, сретнувши седога старца, Хладнога Бореја, рече: ,,Куда си пошао, стари?“ „Идем на небо горе, на земљи места ми нема, Јер вредну ратар, синовче, за мене слабо већ мари, Он слави Љеља сад.

Више њих се папрат диже и с руина шушти стари', И с грактањем орô сури узвија се и шестари. А суморна оморика над њеним се диже хумом, Она значи вечну тугу и пева

Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди

Мухамеданске Мавре он живо скупљати пође, Обори калифат стари и на трон кордовски дође. За мудре његове владе процвета Кордова славна, Да јој ни древни Багдад ни Гасна не беше

Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе. Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне,

А тај вечни, сури стражар То је царски орô стари, Над суморним урвинама Столећима што стражари. Он облаке крилом туче И огњене муње баца, И кликтањем оглашава Дивну

И стари крпа се трже. Он речи појмио није, Ни наду на лепши живот, која се у њима крије Али је певање чуо, и нежна туга га узе.

1892. ВЕЧЕ НА БРОДУ Горе на равном крову, гомила Турака седи И стари некакав дервиш. Он сетно у жице бије, Тихо, суморно пева. Месец је изгрејô бледи И тама обале крије.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

ПРВИ ДАН 152 XXВИИ СВЕТО ПИСМО И ПРИРОДНЕ НАУКЕ 159 ХХВИИИ КОТРЉАЊЕ ГРУДЕ СНЕГА, СЛИКА ЖИВОТА 163 XXИX ЈЕДАН СТАРИ АМФИТЕАТАР, ЖИВОТ ЗВЕЗДА, СУДБИНА ЗЕМЉЕ 167 XXX ПРОЈЕКАТ ВОЗА ЗА САОБРАЋАЈ СА МЕСЕЦОМ 172 XXXИ ВОЖЊА НА

Његова плодност је надмашавала плодност самога Египта, тако да су га стари звали баштом света. Ту су се одмењивале снажне и добро уређене државе са огромним престоницама, као што су Ур, Нинива

„И стари Вавилонци и Халдејци, а нарочито њихови свештеници, којима је то била главна дужност, посматрали су звездано небо пажљи

најважнијим сценама велике драме у којој је ум човеков открио тајне света, онда морамо на први чин у Месопотамију, у стари Вавилон Набукаднезаров. Потребно је да се за тај пут оденемо на начин оног времена.

Из тог зида стрче, у размацима, високе куле, а испред њега се простире широк и дубок ров. То је Стари Вавилон! Херодот прича да је кроз тај зид водило сто бакарних капија, новији асиролози мисле да их је било само осам.

Сви историчари причају да је Вавилонски торањ био сложен из више кула, постављених једна на другу, а Херодот, стари подвалаџија, говори о осам кула. А пред нама стоји једна једина.

Оне као да лутају међу осталима, па због тога и добише назив луталица или, по грчком, планета. Вавилонци и остали стари народи познавали су пет таквих луталица: Меркур, Венеру, Марс, Јупитер и Сатурн.

Због свега тога су Вавилонски астролози врло савесно пратили кретање планета, и о томе су сачуване њихове прибелешке. Стари су и Месец убрајали у планете, и водили рачуна о његовом изгледу и положају при својим враџбинама.

Зато га сада и не спомињем, да бих очувао хладну крв и одржао се на висини објективног историчара. Стари Египћани употребљавали су у своме календару годину која је имала сталну дужину од 365 дана.

Употребио сам за њу историско градиво. У једном грчком манастиру у Цариграду чува се један стари рукопис, један хришћански молитвеник из тринаестог века.

Братија манастирска, обавештена о мојој посети, дочека ме врло срдачно, показа ми стари свој молитвеник и остави ме, по мојој жељи, насамо са њим.

Ми избегосмо ту судбину само зато што смо били рђаво гориво. „Око половине осмог века постадоше стари списи траженом робом, јер се Арабљани почеше интересовати за грчку науку и литературу.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

песме тужне, миле, Од љубави и мегдана, Па се сећаш страшне силе, И страшнијих јоште дана; Та бојева давни', стари', Са Татари и Маџари, И козачкој новој слави, На Тимоку и Морави, – Како сте се онда били, Како сте се крвавили:

Станковић, Борисав - ТАШАНА

Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни. Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије...

Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли? СТАНА Знам... ох, Бог да га прости!

Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да.

СТАНА Има, има. Чува се. ХАЏИ РИСТА (Стани): И да спремиш онакве »мафише« колаче, као некада када је и твој стари газда, мој побратим... СТАНА (гордо): Знам, знам, па...

СТАНА (гордо): Знам, знам, па... ХАЏИ РИСТА (у шали): Али онакве исте, не много шећера, него онакве као кад ја и стари хаџија у вече заседимо. Улази Младен (водећи децу за руке. Деца обучена у ново.

И када нам ти јави, једва дочекасмо. СВИ БЕГОВИ Тако је, једва дочекасмо. РЕШИД БЕГ Баш добро да ми стари оставимо млађима и женскадији да се веселе у харему. Ми ћемо са Сарошем. СВИ БЕГОВИ Са Сарошем.

С масном камилавком. Обрастао у браду, косу. Сав заудара на плесан, бурмут, дуван. Иза врата вири му завучен стари чибук. АРСЕНИЈЕ (уводећи га): Ту смо, ту, дедо. МИРОН (дрхтећи, поклецујући): Осећам, осећам, синко, да сам ту.

АРСЕНИЈЕ Бога ми, хаџике, сад га нисам видео. Али, сигурно је на гробљу. Сигурно се опет у какав стари, већ испуцан гроб завукао и тамо лежи, пошто га ту, као бајаги, нико не може упалити. (Одлази.) Граја на улици.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

тај пушкар, некада први момак, а на крају само фирмоносац радње коју одавно воде његови ожењени синови из првог брака. Стари младенци, на своје властито чудо, родише сина, и стадоше крити дете. Паланка онда навали на бабицу.

Једаред си у животу говорио јасно и кратко, онда кад си треснуо утијом у огледало.” Стари људи у паланци говорили су да је у Ристи дед његов, пушкар.

Не пишу ништа пријатно. Престале су тако бар и оне некадашње страшне вести, и то ваљда значи да им је добро. Стари и Срећко се тако саживели, да просто једно исто говоре и мисле. Син све више личи на оца.

Код Срећка је дошло запаљење плућа и није издржао. Сахранили су га на сами Бадњи дан. Стари, слаб и болестан, возио се до гробља; кћери и сину ништа није јављао.

Жена која је залазила да погледа кућу, почела је да поткрада домаћина немилосрдно. Кирајџије нису доносиле кирију, а стари је није тражио, јер се бојао свега и свакога, и није више знао како да настоји на свом праву.

Метнули су га тобоже у бољу класу, јер ће плаћати. Али је то било тако страшно и необично, да се стари другог дана вратио кући. Упао је у своју собицу као што се камен гурне у рупу. Хтео је да наложи ватру, па оставио.

Шор није више завиривао кроз прозоре. Нико од укућана није пришао да што пита или предложи. После два дана вратио се стари у благодејање, са два мала сандучића ствари и с богојављенском водом. Слабости су нагло опхрвавале новог благодејанца.

Кућа да се прода, новац подели унуцима. Адвокат запита колико је унука, а стари одговори да не зна. „Будим је далеко, Румунија далеко.” Сахранише некада угледног мајстора благодејање и адвокат.

Ни фамилија, ни смрт. Међутим, како прича стари гробар, крезуб и древан, али одличног памћења и жива кроника паланке, у Будиму никог више нема; и ћерка и зет и унука

Живела су браћа у два домазлука, у двема половинама куће. Сједне стране, стари отац и млађи брат са својом Швабицом. На тој страни је владао тврдичлук.

Тоша је много волео Љубу, и разуверавао оца; и још се и смејао старчевом сведочанству помоћу сенки. А стари му је паметно одговорио: да он често седи у авлији на сунцу, и познаје сенке свих укућана, и да је сенка, по њему,

Паланка сад поче да назире авет раздеобе имања. — Стари ће се повампирити кад осети који ће салаш на лето да дели његову жетву.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

— Не бојте се, љубезни читатељи, сад ми баш паде један стари рукопис од времена Мусе Кесеџије. Истина, више од полак су га мољци и мишеви изгризли, али шта маримо ми зато, кад он

Ево, дакле, како стари рукопис нашу повест почиње: У једном селу била је нека девојка, именом Рокса или Роксанда, тако лепа и умиљата да се

мало, и — — љубезни моји читатељи, мени је жао што вам не могу повест довршити, јер је баш овде морао какав пацов стари рукопис тако страшно изгристи да се ни под који начин прочитати не може.

сваком на вољу остављам нек толкује себи како оће, или како уме, или како достиже (то није свеједно), а ја идем даље стари рукопис превртати, који придодаје да се наш млади путник с Роксандом венчао (опет мало изгрижено), да се прекрасно

за опроштење што не могу слабог памтења ради титулу точно да представим), но будући да су ове понајвише копије стари, никаково впечатленије на њега не учине.

Узмите, дакле, и ви стари калуп ако мислите да нам се допаднете, иначе бадава је сва ваша шегачина и досетљивост.« Исповедам да ме је ова

вам не треба спомињати; чули сте јучер разговор наши господара како је неки филозоф дисертацију у шест части издао, да стари Римљани нису стакла имали, нити су могли имати, и баш кад је књига из печатње изишла.

Истина, наш стари рукопис каже беседа долази од беса, будући да се често и бес с беседом дружи, и мужа до беса доводи, који је пређе при

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Веле, када човек остари, да се у њему понова јављају некадашњи детињи осећаји и, што више стари, све се више враћа у дечји менталитет. Ја то донекле примећујем на себи, бар у погледу осећаја.

ћилими и јастуци из куће, даске из шупе, брашно из кујне, вуна из јастука за бркове и браде, па онда сукње, стари капути, курјуци од косе и сви други предмети које мали одметници поберу и донесу из својих кућа.

И затим је, на задовољство председавајућег, све у томе тону ишло. Ја сам на испиту једноставно измешао Стари и Нови завет тако вешто као што би добар коцкар измешао два пакла карата.

И да је то један или двојица, али цео стари век пун је тако страховитих имена да је човеку лакше проћи кроз непроходне америчке џунгле но кроз стари век.

али цео стари век пун је тако страховитих имена да је човеку лакше проћи кроз непроходне америчке џунгле но кроз стари век. Сећате се сви можда онога несретнога Артаксерксеса, на коме су толике генерације ломиле језик?

Историја се, као што је познато, дели на стари, средњи и нови век. Испред старога века, као неки предговор историји, постоји предисторијско време, а на крају

Кад човек, овако удаљен од обавезе да зна лекцију, посматра историју, она му овако отприлике изгледа: Стари век: зидање пирамида, дуге и красноречиве беседе, философирање, обожавање многих богова и многих жена.

У староме их је и средњем веку мање било, те није, хвала богу, све ни записано, што чини да је стари и средњи век доста пријатна лектира.

То је та коњугација због које су вероватно и изумрли стари народи који су се морали служити латинским језиком. Као што има народа који су изумрли од куге или од чуме, тако је

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

— Свега шест. Две покварене. — Аух!... Господа му милог! — Чекајте! — упаде командир. — Јеси ли ти сигуран, стари? — Деце ми... — Добро. Водници нека су код својих водова. Нико од војника да се није макао с места.

Ја ћу са ордонансом поћи да се уверим. Пођите и ви са мном! — обрати се мени. Тек тада као да се отрезних. — Стари, хајде напред! Командир сјаха с коња, а и ми остали...

А подсвесно тиња и радозналост, да их видим најзад. Ама, ти нас нешто далеко водиш? Немој, стари, да се играш главом — шапуће командир. — Ено онде! — з астаде старац. — Тамо је црквена порта. Ено је и ватра.

Дакле, Немци су. Једини је излаз да ударимо једним бочним путем. — Онда се присети: — Је ли, стари, какав је то пут? — Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите!

— Добар... за кола... — Свеједно. Немамо времена. Јашите! Без ларме, говора, нико да не пали цигарету. Ти, стари, иди напред! Полази! Кретосмо лагано као при погребу. Крцкали су топови.

А још увек смо ишли баш њима у сусрет. Пут ми се много одужио и не могадох да издржим више: — Немој да погрешиш, стари. — Е, моје дете! — одговори старац, као да је хтео рећи: Познајем ја сваку стазу и богазу. Он скрете са стране пута.

Старац као сенка одмиче преда мном. Запитах га куд води овај пут. — За Стари Аџибеговац, ако успете да се извучете. Негде десно свитну нешто. Не знам да ли је близу, или далеко...

Унутра је тињао жижак И они затражише да им се отвори. Да се мало одморе, а и да понесу, ако што нађу. Стари воденичар, вероватно глув, као и многи који се тим послом баве, није чуо њихову лупу, те војници развалише врата,

А нешто мало доцније сазнали смо за порекло ове легенде. Укрућени и надувени стари генерали давали су задатке млађим официрима. И увек оне познате приче: северна и јужна војска.

знам ваљда да се у ров не иде са коњима. — И Краљ заустави свога коња да би сјахао. Пришао је и стари краљев лекар. — Величанство, немојте се излагати... — Зар и ти?... Е, мој докторе...

“ Е, ето им, нека прате сад чету... Из земунице изиђе стари лекар, и обрати се мени: — Је ли, тобџија, гађају ли ову осматрачницу?

Преда мном је стајала са стране пута група људи око једнога човека, обученог у стари шињел без оне „шлинге“ позади. Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

Тад краљ сам стари, Обучен у јегере и лежући на кревет, Удише ноздрвама страсно све корпице цвећа Којима је засађен тапет; За политику

Где сам то сада? Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води; онда ми је досадно, онда сам опет стари Словен у чуну који језером сивим броди, и пун јунака чија пада сен на воду.

Нимало стрпљења да пркосиш мукама, Пљуни! Савладаће те песницама свет. Стари морнар стрмоглављује се у море Чеп мајке, с главом наниже као у живот, Отчепљена боца крваво вино точи у

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Реши се мали сунцокрет да нађе лека својој муци. Обрати се травама за савет. Траве су стари пријатељи. Али траве нису знале тајну окретања за сунцем: нису му могле помоћи! Тада малишан упита поток шта да ради.

Па и нема! ЦРВЕНИ МАКОВИ Жена је почињала већ да стари, али је туга што нема деце није напуштала. Млâде се небо и земља сваког пролећа, плоде рибе у води и птице у ваздуху,

Причини се Старцу да то и није Страшило, већ стари пријатељ Софроније који му иде у сусрет. Најдужи и најмршавији је био Софроније у девет села унаоколо. Куда је отишао?

Куда је отишао? Одакле стиже? Стресе се Старац, подиже руку: — Ипак си се вратио? — рече. — Шта сам могао, стари? Дозвао си ме својим мислима. Родио бостан ове године, видим, а и жито већ руди. Давно нисам видео такво!

« Кад, одједном, Софроније викну: — Не кради, Стари, не кради! — Ко би врбово лишће крао? — окрете се Старац и виде Страшило како стоји на самој ивици реке држећи

високо у ваздуху поче силазити, дође до старца који је хтео и испред туђих врата да почисти, и рече: — Хајдемо, стари! Старац се трже, узе метлицу и крете ка граду. Гомила радозналаца пратила га је на одстојању, без речи.

— Држи се још мало, стари! — шапутао је старац. — Има још шарана и штука, још сомова бркатих и масних.. А онда је дошао дан кад старац штуке и

»Шта ове о бунару трућају!« младић је гневно подиже и крете, срећан што му је поток вратио његов стари лик. Дубоко у себи чинило му се да види како у тами неке пећине, на дну језера, на обали мора — блиста изгубљени кључ.

— Гле, свици! — узвикну будна саса у ливади. — Гле, душе праведника! — прекрсти се стари рибар. — Гле, дукати! — пљесну длановима тврдица, а звезде се спустише још ниже да земљу изблиза погледају.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

А то све надвишује стари кров саборне цркве на коме се блиста златан крст. Зидови собе су у »долапима«, узиданим орманима, за чување

Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају.

Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја.

Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем. Утрчи Марко. МАРКО (уплашено): Газда, хаџија стари! СТОЈАН (ђипи уплашено): Отац! Шта ћу му ја? (Полази капији, да је затвори.

Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?...

Тако ли се стари газда поштује? МАГДА (понизно): Ох, газдо! ТОМА Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли? МАГДА Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја...

Не љути се толико! ТОМА (бесно): Како? Да се не љутим? Шта сам ја? МАГДА Газда! Газда! Стари, мили, слатки газда! (Љуби га у руку.) Немој, газдо! (Показује на јело, пиће.) Седни!

А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини. Отац као да није стари отац! СТОЈАН А ко му свира? СТАНА (устежући се): Па још она... СТОЈАН (гневно): Иди! СТАНА Бато! СТОЈАН Иди!

КАТА (одлазећи): Ох, Циганка је, синко, она! Утрчи Марко. МАРКО (задихано, дижући постељне ствари): Хаџија, стари!... Брзо! Јух! (Скупља постељу и одлази. За њим одлази и Стојан.) Улази Хаџи Тома, загрљен са Коштаном, и са осталим.

(Одлази.) САЛЧЕ (кричи вијући се): Не, газдо! Шта учини? Куку, аман, газдо! ГРКЉАН (расплакано): Стари смо, газдо! За хлеб ћемо без ње да помремо и изгинемо!... ЧЕТВРТИ ЧИН Циганска махала. Сниске ограђене кућице.

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

36 НАШ СТАРИ ДОМЕ 37 ГОСПОЂИЦИ 38 ЈЕСЕН 39 БАДЊА ВЕЧЕ 40 ВОДЕНИЦА 41 НА ПО ПУТА 43 ЈЕДНА СУЗА 44 ПОЗНИ ЧАСОВИ 46 ЕЈ КОЊИЦУ 48 МОЈА

54 БОКА 56 МИ ЗНАМО СУДБУ... 57 МОЈА ОТАЏБИНА 58 Музи 59 *** 60 О БОРЕ СТАРИ... 61 ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ? 63 МОЈИ ОЧЕВИ 65 ПОВРАТАК 66 БАЛАДА 67 СЕЉАНКА 68 МОЈИ ПУТЕВИ 73 СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ 74 О КЛАСЈЕ

Своју свјетлост меку Кандило баца и собу ми зâри. Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим.

Он вазда воли говор и сијело — Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар, Трчи и вратâ пријевор извуци. И стари сусјед, висок као бријег, Тресући с руха напанули снијег, Јавио би се с фењером у руци.

Сва новом срећом огране нам соба! На сваком лицу свето, сјајно нешто. Сучући брке, стари сусјед вјешто Почô би причу из далеког доба.

И акорд звони... Све у сјају јачем Кандило трепти и собу ми зâри... Из кута мукло бије сахат стари. Ја склапам очи и од среће плачем... 1910 — 1911. МОЈ ОТАЦ Још кô да га гледам.

Шуморе брезе, дршће лист до листа, Мрмори поток испод врба стари'; Одблеском меким дијаманта чиста Модру му трску златан црвић зари.

1913. ИЗ БОЛНИЧКЕ ЋЕЛИЈЕ Како си лепа, Сестро Павина! Поноћ је, је ли? Сврх врата бије Часовник стари. Напољу вије Ветар, и сипа У окна наша Пахуље беле. Заклопи зборник Па седни ближе уз одар мој.

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња

Кисељак, 11. јула 1903. НАШ СТАРИ ДОМЕ Наш стари доме, како си оронô! Капије твоје нико не отвара, По њима мирно црв дубе и шара — Гризе, кô чежња једно срце боно.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада? На моје срце гробна земља пада, И ја се рушим кô ти, доме стари... 1906. ГОСПОЂИЦИ Некада сам и вас на колену цупкô И доносио вам слатке шећерлеме, И љубио дуго ваше плаво

1908. О БОРЕ СТАРИ... О боре стари, мучениче сињи, Громом су твоје прси раскрхане И нова рана све те више кињи. Опаљен гледаш у

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

УДАЈА СЕСТРЕ ЉУБОВИЋА 738 72 БАЈО ПИВЉАНИН И БЕГ ЉУБОВИЋ 744 73 КОСТРЕШ ХАРАМБАША 753 74 СТАРИ ВУЈАДИН 760 75 МАЛИ РАДОЈИЦА 763 76 ЈАНКО ОД КОЊИЦА И АЛИ-БЕГ 771 77 ВУК АНЂЕЛИЋ И БАН ЗАДРАНИН 780 78 ПРЕДРАГ

У Махабхарати стари Бхишма упућује овакве речи Дурјодхану: „Спавај мирно, Гандхарин сине, сутра ћу бити велику битку, о којој ће причати

Јунак је дужан да помене бога, а бог обавезан да помогне јунаку. Ако се бог окрене против јунака, онда је он стари крвник. У битку се уводе мртви свеци са задатком да разним чудима уништавају непријатеља.

Непријатеља се нису плашили. Ако би му пали шака, ћутке су подносили најсвирепије муке, као Мали Радојица н стари Вујадин. За непријатеља нису имали милости.

Најизразитији хајдучки ликови су: Старина Новак, Грујица Новаковић, Костреш харамбаша, стари Вујадин, Мали Радојица, љуба хајдук-Вукосава.

Нежна срца према јагњету које је остало без мајке, он је био бездушан према насилницима. Стари Вујадин и Мали Радојица имају улогу победника на мукама, али сваки на свој начин.

је — каже ова песма — млад, нема ни шеснаест година, још није ни видео мегдан, а противник му је на гласу мегданџија. Стари, онемоћали отац испраћа га са стрепњом и тугом, са благословом који представља једно од најузбудљивијих места у целој

— и у песмама Стојан је веома велики јунак, — како га сами Турци називају — љута под каменом гуја, стари мегданџија, који је „додијао цару и ћесару, у Латинској краљу латинскоме“.

зове у борбу за одбрану људског достојанства, зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“.

У Хомера имају сталне епитете веома многа људска н географска имена, а код нас само неколико таквих имена: Југ Богдан (стари), Реља (крилатица), Алил (гојени), Дунав (тихи), Косово (равно), Биоград (стојни).

Нико — ни стари грчки, нити икоји други епски песник — није опевао толико тужних догађаја колико он. Код Хомера има само неколико

И сви су приказани тако да изгледају као извајани. Са каквом је само вештином и прецизношћу насликан стари Ђурађ у песми Иво Сенковић и ага од Рибника!

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад си добио што те спада!

Поправио је чак и стари школски глобус, само је на њему земљину куглу мало и сувише накривио, па је личила на пијанца, који се управо спрема

— Можда ће нам пољар о томе нешто знати да каже — рече кнез. — Еј, жено, је ли ту негдје стари Лијан? На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже.

Кренуо је, дакле, стари Лијан да уходи дјечаке у самом Гају. Поставиће засједу на згодну мјесту и одатле осматрати. Ни птица му неће промаћи.

— Имаш право — поучно рече кнез. — Још стари народи служили су се љествама при опсади градова. — А мој се брани камењем — рече једна стрина.

— А мој се брани камењем — рече једна стрина. — Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез.

— Морам зато понијети какав стари лавор да заштитим главу. — И штитове су стари ратници са собом носили —додаде кнез. —А ја ћу се наоружати боцом добре ракије — јави се пољар Лијан.

Дјечаци се сложно стрпаше на ту необичну муницију и по нападачима пљусну читава киша од кромпира. Звекну од поготка стари лавор којим се штитила она домишљата стрина, а однекле из близине зачу се дрека пољара Лијана: — Војско, повлачи се!

У рушевинама Жујине кућице настанио се стари зец. Замислите, шта би се само десило да за ту нечувену дрскост чује Николичина куја! Вијала би га кроз пет села.

Дјечаци се у први мах збунише и застадоше, а онда Јованче лукаво зашкиљи и одврати: — Идемо да видимо наш стари логор. А откуд ти овдје? — Шта је то вас брига — смрси момчина и рогушећи се додаде.

— Још мало па смо у великој соби, стриче Лијане. XИИ Снекаквом престрашеном журбом стари авнони „двокрилци“ тестерисали су плаветнило топлог љетњег крајишког неба.

је био истински ожалошћен, тако жалостан како га дјечаци дотад никад видјели нису, нит су вјеровали да се један стари пољар, окорјели неписменко, може због једне школе толико растужити.

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ЧОВЕЧИЈЕ ПРИРОДЕ 412 ЦАРЕВ КАПИЏИЈА 413 РАСПРА 415 УЧИТЕЉИМА 416 О НЕДОСТИЖНОСТИ САЗНАЊА 418 СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ 419 О ЗВЕЗДАНОМ ПОРЕТКУ 420 СТВАРАЊЕ СВЕТА 421 ТАНЦИ ИЛИ ФИЛОСОФИЈА?

На хрпту нашему зид зидају грешници и на глави крушац се с копитами потковатим врше. Какви млади, такви и стари. Двојим господаром један слуга с пословањем својим не може на вољу угодити. Не рад душе, него рад гуше.

Нечист ко брка, њему под носом понапре смрди. Другом злокобљење, оном и заврат пада. Свакад је бољи стари војак неголи нови и вино старо сврх мушта (нека понапре бујна памет и крв преври и лепо се уталожи, да на мери стоји,

Пажећи памет своју да не полуди терајући никим нестигнуто и домишљено. СВЕТЛОСТ КОЈА НЕ СТАРИ Каконо сунчана и месечња и звездана јасност и светлоћа од њихова саздања нису се променили од оно доби, нит су

нит су остарили, ни огрубили, а ето, сами знамо и видимо да свашто живо што је год састаљено од меса и крви, то све стари и груби и све проходи и нестаје га с овога света и ка зрело жито у свако се доби пожиње и збира се.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

“ Сваки ју је знао и певушио, и жењени и нежењени, и млади чапкуни и стари дилбери певуше је. Чак и прозаични ћир-Моша Абеншаам певушио би је кад би што добро продао, или кад би, сарафећи, кога

Пред кућом су још и два стара граната и лисната шамдуда, неколико дуња и два дафинова дрвета, која је јако пазио стари чорбаџи-Замфир.

Тада га обузима слатка сета, и стари Замфир тада тихо жали за младошћу својом под цветним дафиновим дрветом, које је и онда тако исто мирило.

Био је стари ашик. У многим песмама је спеван с многим, сад већ честитим и примерним матронама, старицама. Млађи свет и не пева

И сам стари пензионисани председник суда, кога су млађи чиновници међу собом звали „мачор“, и он би се сваки пут окренуо за Зоном,

још онако у лету, у скоку, скрстити ноге и одмах се и посадити прекрштених ногу, као Турчин, и све је то, што би наши стари писци рекли, свршио у једном окатренућу.

Пред кућом пуно шимшира, а међу шимшировим дрвећем један велики стари шимшир, који чак и хлада даје. Нико не памти да је икад мањи и тањи био; и сам дед Манчин причао је да се још дететом

Уосталом, и без тога не би се дуго чекало на то, јер тамо, на Истоку, раније се и сазрева а раније и стари. Чим девојче почне да гризе доњу усну и терзија јој почне да мери и шије фустане — она је за удају; а дечак, чим почне

— Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше јабанџије!...

— Батиса ни се све, снајке-Јевдо! Све ни батисаше: и варош, и чаршију, и село, и цркву, и кућу, и стари адет, и стари чес’, и старо живување — све ни, бре брате, батисаше јабанџије!... Овој како ће да му бидне, кој ће да знаје!...

“ Е, зашто нећеш? — „Не могу“, рече. — Зашто не можеш? — „Не могу, рече; трупам, рече, сас оне пусте потковице ,како стари мезулџијски, рече, коњ!“ Е, куд се научило теја речи да збори?!

Из даљег разговора дознао је Мане од Васке да је по чорбаџи-Замфировој кући прави лом због играња Зониног, за које стари Замфир зна, а још више због Зонине наклоности према Ману, о чему Замфир и не слути, јер сви крију то од њега.