Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Где би мајка могла своје чедо проклети? Где је таква мајка која би то могла учинити!... Јело!... Рано!... И стаде се старица превијати над њом. Јелица и да је хтела није могла ништа рећи од силног јецања.
— Нано, — рече Станко — нама вала данас бирати старешину. Ми не хтедосмо без тебе то чинити. Реци кога ћемо?... Старица је ћутала. — Ја велим нека буде Станко! Он је и познатији с људима! — рече Крстивој. — Нека буде! — И ја мислим!
мојом детињском љубављу, да ћу, док живим, отимати робље од Турака и пуштати на слободу, нека се својој мајци врати! Старица се дигла на ноге. Она је дрхтала као прут. — Иди, сине!... Нека бог благослови сваку стопу твоју!
Ту је једна душа и једно срце. Све то осећа, све плаче... Ту је седи старина ђедо, ту је седа старица нака. Раном зором све трчи руци њиховој... Све се очи упиру к небу и све шапће једну исту молитву: — Боже!
И паде, паде као кап. Све опколи њену постељу, поливајући је сузама. Старица је жмурила и дисала испрекидано... Али свест је не беше оставила, то се познаде по првом погледу њеном кад очи отвори.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Ћирковић је имао стару мајку, која га је гледала као зеницу, а покраје њега и Алку је волела. Старица још у зачетку процеса умре. Јефта је за матером јако тужио, а процес му такођер већ душу притискао. Никад мира!
Африка
посредовање шефа села ја ипак постижем да уђем код ње, али не на ова главна врата но на једна споредна с друге стране. Старица, главна личност ове насеобине, остаје сва скупљена и ужаснута у дну колибе.
И још ми доноси три гривне, остале од ко зна какве Између колиба спава на земљи још једно живо биће То је нека старица која је најисушенији људски створ који сам икада видео у животу. Она је буквално костур обојен црно. Сликам је.
Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште. Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног
Рекло би се да су и ове мотке, и зид и старица од исте дивне, отпорне, вековне грађе. Њена глава, само велика и мрачна лобања на танком врату, има израз на дивнијих
се да дечаци уопште и питају могу ли ја ући, те најенергичније објављује: да се то не може, не може и никако не може! Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом.
сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.
Ја се сад бојим и од претходних, јер ми више ни они не изгледају смирени, те се нагло повлачим из ходника. Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.
Жена која се Негру нарочито допала седи на својој асури док јој нека старица лепи по рукама и ногама, по ноктима чланцима од прстију, надланицама и табанима комадиће влажне иловаче.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Госпожа Шмерц, једна мала старица, одевена у црну тафту – која је, кад би излазила у варош, метала шешир, пун ружа, на главу – мирисала је сва на зову.
Нећемо да будемо павори! Вика је била заглушна, али је све то надвикавала кукњава неких старица, око њега, које су се пљескале, очајно, по лицу, и, плачући, покушавале да га ухвате за руку.
Изићи ће она одатле, додаде, још једном, мада му она ништа није одговорила. Једна старица, међу њима, кад чу да говори разумљивим језиком, упита га ко је он.
Сети се старица, које су стајале, плачући, и чекале, пред арестом, у Коморану, у Марбургу, у Солуну и Смирни, па је ли се ко смиловао?
Свака би хтела да се врати у своје младо доба и да се претвори у лепојку, понова. На њиховом лицу нема, ни смирености старица, ни доброте наших старица, него гутају неке еликсире и клистире, који, кажу, подмлађују тело жена.
На њиховом лицу нема, ни смирености старица, ни доброте наших старица, него гутају неке еликсире и клистире, који, кажу, подмлађују тело жена. А ни старци, међу Бечлијама, нису много бољи.
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
ПРЕДИГРА Укусно намештена соба код Марића. И ПАВЛЕ, МАРИЈА МАРИЈА (собарица, старица, долази споља): Господине, један господин; каже позван је.
Имате ли млађе у кући? РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Та крастава, ољуштена Мимика, Боже мој! - Како сте, милостива? - кезили су се мангупи покачени о црквену ограду, а старица, поскакујући као да гази по нечем врло клизавом и несигурном, понављала да је, хвала Богу, сасвим добро.
Моји су строго свесни. Сада сам био ту, окружен мрмором старица изнад кога се чуо пискутав глас попа. Говорио је о нашој будућности иза смрти, о свему што ћемо имати кад умремо.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
На њему се лежало, волело, у њему се киснуло. У Врсару га је закрпила нека љубазна старица, јер се поцепао на трњу. Шта је све чуо, шта је све упијао као сунђер. кога све није додиривао.
Да продају стару кућу која се руши, да уговоре изложбу или да летују. Трећи да сахране стару мајку. — Сирота старица! Ти је знаш? Хелен и ја смо је звали дође у Париз и живи са нама, али није хтела… Знам да није хтела. А знам и зашто.
Видим и неког пса — разлајао се, а вукове не видим око тора! Старица, која је све време мирно лежала на леђима лица окренутог стропу, одбијала је дуге димове.
Син јој то рече. — Је ли добила макар саму себе? — упита старица једва чујно, не испуштајући цигарету из уста. Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму
Син поново погледа новине па затим њу, а онда рече да је »добила саму себе«. —Дај да видим! — нареди старица. Син јој додаде новине са резултатима последњег извлачења и она виде да »није добила саму себе«.
Да се захвали. По соби су пијукали тек излежени пилићи. Једна старица их је гонила, вичући: »Иш, ђаво ти срећу понио!« С времена на време, када се изгубим, долазим у ову кућу да се поново
У трећој кући, нападе те по ноћи газдин син — манијак. Вриштала си. Отказали ти следећег јутра. Нека старица је захтевала да је негујеш све до смрти, и потурала ти на потпис густо куцану страницу хартије.
Матавуљ, Симо - УСКОК
“ Старац рашири руке, као орлушина крила. Старица, оборенијех очију, поиздиже прсте и залепета њима, као заплашена јаребица.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
А све чешће пушке попуцују, Узбуни се село испод куле, А зајеча са танане куле, Са ње кука сиња кукавица Та старица Фатимина мајка, Она гледа јадна за хајдуцим', Ох ено их — али сад их неста, У тами се веће изгубише — Јао тамо, да
се жури живо, Пра, олово, пиће и јестиво — Сеја знаде шта брату ваљаде, Па најлепше спрема што имаде, А ни мајка старица не куња, Већ рад' сина тамо амо цуња, А војнима љубовце лагане Брашненице спремају танане.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Чисто сам претрнуо кад сам је малоприје спазио уз овај путељак. — А жива ли је стара? — Ех, грешна моја старица, гурале је усташе у кућу да је живу запале, а она се отима и моли: мене ви тамо, каже, у шталицу, гдје је лежала моја
И он дошо да види. Старица се нешто сашапта с Хусом и донесе Марку охладњео печен кромпир. — Узми, војниче, па кад будеш пуцо из топа, бубни
Еј, ви тамо, дајте брзо један завој. Ошамућена старица зачуђено је гледала у свој окрвављени рукав и тек послије неколико тренутака дође до ријечи.
Прави правцати магарац, а под њим људске ноге. Старица се здрвени и од чуда се умало не прекрсти. — С чељадећим ногама? — Јесте, мила и рођена бако.
Остадоше му само чељадеће ноге, да се други људи сјетују и узму у памет. Старица одједном живну, усвијетли очима и побједнички гракну: — Аха, нек ми сад кажу да га нема. — Кога то, бако? — Кога!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И заиста стари осветлаше образ. Мајка течина с Мојом бабом и још неколико њих старица запеваше: Аџи-Гајка девојку удава.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
И данас Мачак унутра живи. Видимо уз њ све нова лица: ловци на гласу, синови млади, четири снахе, старица Цица, шеснаесторо унучади.
БАКА У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета; кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета; над кровом плави вије се дим; ту живи Мјесец и бака с њим. Од синоћ Мјесец код куће није, а бака чека...
У шуми старој огањ гори, блиста у мраку на крају свијета, кад ближе приђеш — од сребра двори, по њима мудра старица шета ... Носећи капу невидљивицу ...
ПОКЛОН У броју седам Берек-сокака унука Перу продаје бака. Џабе га даје, старица вели, хитно је врло, бака се сели. Путује на југ. По врелом дану причаће приче орангутану.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Прошле зиме цело је језеро било замрзнуто. — Значи, није се могла ловити риба? — Не, није се могла ловити риба. Старица поред њега, не гледајући ме, каже: — Младеж из Белмонтеха отишла је пешице на Веће.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Фркће окисо коњиц и журно у село граби, И већ пред собом видим убоги и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Ју, грдан, ко ти то рече! — и девојке се закикоташе. — Је ли, бога ти — приђе ми једна старица — знаш ли где је Дринска?... Ех, јадна децо.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Дочекала ме је једна старица, калуђерица, са белим платном око главе, као нека холандска рибарка. Имала је бело куче ка крилу, које је лајало на
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Он пресеца електричном брзином весео смех старица и укочи, као конвулсијом, њихова насмејана уста. Свако се плаши од онога, што му је тако близу...
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио: »Хе, хе слатко зенско!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
„Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!“ рече тихо Ивана, сердарева жена. Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштио кућама, „а ова“ рече „ђевојка јест шћер царева, а ова | старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех
Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у
Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је
срио Турски брод, пун робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, „а ова ђевојка“ рече, „и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја
“ Кад цар то чује, повикне: „То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти — ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Отвори церков; ту се поклоним и целујем предивно изображене иконе. Кад, ето ти пречестна вида старица с другима двема господичнама, љубопитне знати ко сам, куд и зашто идем.
Кажем им и како ме је они нитков баркаруол оставио на брегу. Сожале оне о мени и рече ми старица: „Благодари бога што ниси се на горега намерио који би ти и торбу однео.
и по много реди за исту реч имао кога питати. Старица, мати учитељева, жена његова, сестра, брат, сна[х]а и ко би год у кућу из комшилука дошао, сви су то били моји
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Девојчица је била тако слаба да није имала снаге ни да устане ни да заплаче. Тек пред ноћ сажали се једна старица, подиже малу и однесе је својој кући, изненађена сјајем који је избијао из њених очију. Откуд девојчица у мочвари?
Али старица не обрати пажњу на речи доконих. Упорно и нежно засипала је лековитим травама дететове красте, хранила га и одевала как
Једна од суседа посаветова старицу да девојчицу врати тамо где је и нађена, али старица одречно одмахну главом. Тако протеку три године.
Тако протеку три године. Већ се и сама старица забрину да ће дете остати богаљ, кад на прагу четврте године девојчица стаде на ноге, прохода и поче да расте.
Само су јој златасте очи јаче блистале. Старица уздахну: »Ко ће је хранити кад ја умрем?« Поче учити девојчицу везу и чипкама не би ли тиме, касније, зарађивала себи
Још је више изненади да мала зна и оно што она није знала. »Од кога ли је све то научила?« Старица се запрепасти кад у везу виде птице и цвеће каквих нигде није било. 3атим поче помније да је посматра.
Руке су јој биле нежне и хитре, очи пажљиве и пуне топлог, златастог сјаја. Такве очи старица још никада није видела. Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира.
Подсећале су је на зраке сутонског сунца, цвет драгољуба, крила лептира. И нехотице, старица се забрину. »Можда су сељанке биле у праву?« помисли. »Можда дете није од овога света?
— Она зна језик птица и трава! — Ту је потребан другачији језик! — одмахну старица главом. Тек сад се заврте коло! Бацао је Ђаволак чичак, бацао, а људи су једни друге већ отворено под чичак гурали,
— Ово мора да је нека зараза! — рече шапатом нека старица, али се њена изјава прочу. Је ли чудо што сусед од суседа поче бежати? Али број унесрећених је растао. Шта сада?
самом окрајку града, тамо где улице прелазе у њиве, па у светлу дубину неба, у кућерку пригнутом до земље живела је старица звана Татага. Када је и како сазидала кућерак? Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема?
Одакле је? Има ли икога свога? Је ли заиста глувонема? То ни најрадозналији нису могли да докуче. На сва питања старица је, осмехујући се, слегала раменима и настављала да живи вечито сама као да је пала с неба.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Фркће окис'о коњиц и журно у село граби, И већ пред собом види убог и стари дом. На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом; А ветар суморно звижди кроз црна и пуста
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Она је врло отмена, образована и неописиво љубазна старица. Говори неусиљено, срдачно, матерински. У току нашег разговора прича ми опширно о својој породици. „Драги Боже!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Обоје старих беху будни. Али док се старица, окренута зиду, вешто претварала као да истински спава, дотле је он, узнемирен и нестрпљив, час устајао да хода по
— Ти ниси при себи, несретни. И упола исправљена у кревету, старица настави очајно и прекорно: — Опет су те слагали, проклети да су. И прошле ноћи и колико пута... Чују се топови?
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Одмах затим појави се на вратима баба Мара, Ђуричина мајка. То беше мало погурена старица, збрчкана лица, зелених лукавих очију.
да ниси сама. Гледај је као очи у глави, а ја ћу се старати за све што вам устреба. Старица се одистине обрадова. Одједном јој нестаде онога обичног, подмуклолукавога погледа, и на лицу јој, први пут после
Је ли ти то мени доводиш снаху, Ђуро? — Јесте, мајко: снаху и ћерку. — Добро ми дошла, дете моје! — рече старица и стаде је искрено грлити и љубити. — Благо мени, кад је’ вака девојка изабрала мога Ђуру.
Као одговор на његову зебњу зачу се из отворене собе сухо слабо кашљуцање и за њим се појави на вратима суха увенула старица.
Кад оде сав свет и кад се на ономе месту, где мало час сиђе жив човек, издиже гомила влажне земље, једна погурена старица приђе тој хумци, паде на свежу меку земљу и обгрли сухим, слабим рукама ту кобну грудву, која јој прогута јединца сина.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
- Ах, моје дете - узвикну једна старица која ме је чула - не криви их, они су то урадили само из несташлука. А ово искуство вредеће ти много више од туцета
На вратима Касл Гардена седела је једна старица и продавала колаче и шећерлеме. За око ми је запао један комад пите са шљивама као што би то запало и сваком Србину
Моји планови и моје тежње занимали су их као да сам и ја био члан њихове породице. Добра старица била је нежног срца и многу је сузу пролила слушајући причања о мом животу од онога дана када сам се опростио са оцем
Топили су се од Милине и старица и старац. И по њеној жељи све то сам морао опет препричавати њеним пријатељима Словенцима.
И ја сам то препричавао неколико пута, сваки пут са пуно успеха. Старица ме је за то награђивала тиме што ме је обасипала многим малим поклонима и што ме је често у недељу и на празнике
Ћипико, Иво - Приповетке
Светлост се напоље разасипље, насупрот се кући одблескује и захвата главе некојих Загораца. Тргом се однекуд вуче старица; уљегне у отворени дућан наврх улице и из њега се врати с купљеним хлебом у руци.
„њезиноме шкољу”, како га рибари називљу, по пучини, смежуралој и помодрелој од свјежега јутарњега сјеверца, долази ми старица чисто пред очи, и не могу никако да је из памети истиснем.
— Сједите, немојте ради мене... — и прекидох, стидећи се што се старица испред мене исправила. — Не мари, ви сте ово први пут дошли на шкољ, а ко дође, ваља да се најпрво са мном
— Знате, има јој преко седамдесет година... —Збиља? — рекох ја, иако сам знао за то. —Не знам право, — одговори старица — али се добро спомињем: видите ону шкралу доље у мору? — и руком показа на њу.
сам била дијете, нијесам могла никако до ње, ако се не бих изула и подгла скуте, а ето сада, фала богу, може се сувим. Старица климну главом и сједе, извинивши се да ће брзо довршити посао, па ће ми онда показати манастирске развалине, гдје сада
сјајним очима; оно није онакво као што је под теретом — покуњено, трпељиво, већ је живо, окретно и улизане длаке. Старица је разговорљива, па ми прича што је знала о животу фратара овог манастира, но ја је прекидох; занимало ме оно дивље
о животу фратара овог манастира, но ја је прекидох; занимало ме оно дивље магаре, желио сам чути како га је могла старица, онако јака и окретна, савладати. — А знате ли како их хватам у лац? — претрже причање, разумјевши да ме то занима.
— Овога сам ухватила натраг мало дана, стога је тако дивљи, поносит. О, умекшаће се! Старица се приближи да га помилује, но оно мигну једним увом и поче кроз ноздрве силно фрктати. —Пустите га!...
Е, није се добре воље предао, ма пашће му сила, баш као и мени! — старица заврши живо. Па онда наједном као сјети се: Заборавила сам вам понудити чашу млијека, — говори ми, па не чекајући
И чињаше ми се немогуће да ће се игда припитомити и под теретом трпељиво поднашати над собом туђу, господареву вољу... Старица попође мало и оштро звижну неколико пута. Домало иза борова покажу се двије козе, иду мирно и слободно прама нама.
Јача трпељиво пусти да је старица помузе, а затим се обје повратише откле су и дошле... Срчући топло млијеко, ослушкуј ем хармонију морскога шума и
— Ако ћете да вам право речем, отада и знам што је живот, — одговори старица очито искрено. —Могли сте се удати за онога.... —За старога Андрију мислите...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Једино тебе покудит’ не зна Злорека стрина, пакосна прија; Воли те моја старица мајка — Па што те не бих волео и ја! »Јавор« 1885.
Наврши се тридес’т лета и још на то три, Спрема старац мрежу своју опет ће на лов, А старица ћути, преде пред кровињаром.
Петровић, Растко - АФРИКА
посредовање шефа села ја ипак постижем да уђем код ње, али не на ова главна врата но на једна споредна с друге стране. Старица, главна личност ове насеобине, остаје сва скупљена и ужаснута у дну колибе.
И још ми доноси три гривне, остале од ко зна какве Између колиба спава на земљи још једно живо биће То је нека старица која је најисушенији људски створ који сам икада видео у животу. Она је буквално костур обојен црно. Сликам је.
Преко пута ове мајке седи старица на троношцу, крај уласка у станиште. Поред ње наслоњена је једна гомила мотки од најскупоценијег угасито црвеног
Рекло би се да су и ове мотке, и зид и старица од исте дивне, отпорне, вековне грађе. Њена глава, само велика и мрачна лобања на танком врату, има израз на дивнијих
се да дечаци уопште и питају могу ли ја ући, те најенергичније објављује: да се то не може, не може и никако не може! Старица прилази да чује о чему је реч, говори брзо арапски дечацима, слатким преклињућим гласом.
сам волео а која је чинила све што сам хтео, па да је молим да узме нешто од мене чиме би учинила молбе за њену душу. Старица се очито разнежава, пресамићује још више у својим краповима.
Ја се сад бојим и од претходних, јер ми више ни они не изгледају смирени, те се нагло повлачим из ходника. Дерани и старица учинили су то већ пре мене. Идемо сад кроз она врата лево у нови ходник. Ја немам више ниједан филм у апарату.
Жена која се Негру нарочито допала седи на својој асури док јој нека старица лепи по рукама и ногама, по ноктима чланцима од прстију, надланицама и табанима комадиће влажне иловаче.
Ћипико, Иво - Пауци
—Не будали! ... Зар треба да он за то зна? Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице мајка Петрова, старица, леже уз ватру, застење и моли сина да боље наложи. — Помете ме, — вели.
— Зануђаше га брижљиво мајка. — Нијесам... Само сам прижеднио. Донеси ми мало разводњена вина ! — Чекај, чекај! Старица изиђе и убрзо се поврати, носећи чашу, скленицу вина и, преко руке, чисте, бијеле простираче. — Ево ти!
— Ево ти! — рече му благо. Иво прихвати и наточи. Уто је старица средила постељу. Кад бијаше с послом готова, загледа се у сина. —Бићеш уморан? Блид си, пој опочини!
Остадоше Јуре и Јелка, је једнако сједећи једно до другога — и не разговарајући. Ну чим је старица замакла да се завуче у постељу, ухвати он дјевојку за руку и придржа је у својој.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Фркће окисô коњиц И журно у село граби, И већ пред собом видим убог и стари дом: На прагу старица стоји и мокру живину ваби, И с репом косматим својим огроман зељов с њом А ветар суморно звижди кроз црна и пуста
И где су они? Је ли она жива? Ил' све одавно вечни санак снива? Можда је некад у минуло доба Старица мајка долазила туне, И лила сузе више рâна гроба, И звала сина што у њему труне.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Старо Натино срце научило шта је нежност, шта је милост. Много су празника доживели сиромашни старац и старица. Живот је богат, пребогат, богаташ бескрајан.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
суморна И тако стара; И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку, Не би ли се преварила да им зготови Али је старица та тако лукава; Она не би ни свраку Приправила тек онако Олако, Олако.
Руке су човек као што птице су њина крила; Руке у рђавог су сличне пустошном тлу, и горама, А смерних старица с чијег вретена истиче свила даду да им се прочита мудрост исписана међ борама.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ходу радује, кад, наједном, као укопана застаде Лепотица и сенка јој пређе преко лица: у сусрет јој је долазила старица толико јадна и погрбљена да се чинило истога ће се часа као бритвица преклопити и сложити на земљу.
На прелазу, старица застаде. Очигледно је требало да пређе на другу страну, а река људи и возила није престајала да тече.
Али, Лепотица слеже раменима: све она има! И породицу и дом, шта би још могла да пожели? — Никад се не зна! — рече старица и пружи јој огледало не веће од длана, рекавши да таквог није било, нити ће бити.
— Ако се у њега добро загледаш и из дна душе нешто пожелиш, огледало ће се разбити, али жеља ће ти бити испуњена! — старица се осмехну, а Лепотица узе огледало више да старицу не ожалости, него што је веровала њеним речима.
Да јој на длану није било огледала могло јој се причинити да јој се старица само приснила, али огледало је било ту. Она га ћушну у шкрињу међу кошуље, па заборави и старицу и сусрет.
Други су уверени да се првима старица само привиђа: из мора излази Лепотица од јутарње звезде блиставија. У руци су јој две травке, гледа у њих, оклева коју
лице, угаси се његов смех: Мицко је све ређе долазио, а игре њихове трајале су једва неколико тренутака кад би старица некуд изашла или мајка била одсутна. Чим би се зачули кораци у ходнику Мицко би одлазио. »Али шта је Мицко?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Већ је на крај стазе. Сада брвно води Преко уске реке што кривуда луком; Старица не стрепи, она напред ходи, И слободно хвата за доруке руком.
Но старица само тресе се и грца И упире поглед у споменик бео, Сврх ког устремљени орô светломрца, Као да би мајку огрејати хте
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— зачуди се стара Марија. — Пошао Николетина у војску и рекао нам да те припазимо и дрва ти донесемо. Старица се осмјехну кроз навреле сузе и показа им руком огромну камару дрва наслагану поред хамбара. — Не брините, дјецо.