Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га. Сподбише један другог и сташе се вући по авлији. Чељад истрча и удари у дреку. Њих два носе се као бесни — не да се Милун, не да се Среја.
метну је на земљу, па поче опскакивати и бранити је ногама од осталих својих другова, који се поређаше унаоколо, па га сташе заваркивати да поткаче ногом читу испред њега и да је већ терају докле могу.
— Ено га! Ено га! — шану Радош дружини. Сви се притајише, рекао би и не дишу, и сташе се шапатом договарати како ће тој зверци кидисати. — Да га ухватимо! Живо да ухватимо! — шануше слошки.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Давно је пала роса, већ се и исток румени, а поп још не заспа. И кад чу гдје пред његову кућу сташе кола, устаде и изиђе напоље. Пред кућом кум Нинко попушта штрањге коњима који се пуше у свјежем јесењем јутру.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Седео је, погнуте главе, док се мрак спуштао – и чекао. Био је већ мрак кад чу, да нека кола застадоше и сташе пред његову капију. Месеца на небу, тог дана, у Кијеву, није било. Ракич је био дошао по њега, парадан, сав у сребру.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Ово рече, више не могаше, Е већ пушке цикутати сташе. Бој се поче — Турци ударише, Једним махом хтјеше да освоје, Ма их Срби наблизу пустише, Па узеше на то око
Сјајно сунце, кô јуче, без труна, Кито строма, и зелени жбуна, Обарајте лисне гране ваше, Једном она пода вами сташе, Нема више ње сад, нема туна. Кад би знао ди је она саде, Да јој кажем срца мога јаде, Мога срца заљувени плам.
„Већ беже, беже“, виче злотвор клети, Ал' то им није ни на крај памети. Већ ватају се неког камењака, Па отуд сташе бити из пушака. Са сви је већ страна злотвор и оптекô Два-трипут је већ: „Предајте се!“ рекô.
о пламена, Упи с' усна у ту усну, Не зна усна од време(на), Све јој с' чини, сад тек кусну — У заборав тако сташе, Док се једва не расташе. 120. О, целиве, мој целиве, Узаман ли дуг им беше!
грану, а по гори Силан жубор већ жубори; Војници су већ устали, Па огледат мртве стали, А сувише те ајдуке, Што и сташе таке муке. Гледе тога па онога, Ал' нема им ту једнога; Поломљене гује леже, Ма најљућа — да л' побеже?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива па је чобан теши: —
Међед рече: — Ја ћу посијати. А лисица рече: — Ја ћу својим репом подрљати. Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати како ће пожети. Свиња рече: — Ја ћу жети. Међед рече: — Ја ћу снопље везати.
Међед рече: — Ја ћу снопље везати. Лисица рече: — Ја ћу класје купити. Пожеше и снопље повезаше. Сад се сташе договарати како ће вријећи. Свиња рече: — Ја ћу гумно начинити.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило!
“ Сташе људи, сташе деца, Те слушају рајску песму; Трепетљика не слушала. Благослови божја мајка: “Што слушало, род родило!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
“ Међед рече: „Ја ћу посијати.“ А лисица рече: „Ја ћу мојим репом подрљати.“ Узораше, посијаше. Дође жетва. Сташе се разговарати, како ће пожети. Свила рече: „Ја ћу жети.“ Међед рече: „Ја ћу снопље везати.
“ Међед рече: „Ја ћу снопље везати.“ Лисица рече: „Ја ћу класје купити.“ Пожеше и снопље повезаше. Сад се сташе договарати, како ће да вршу. Свиња рече: | „Ја ћу гувно начинити.
” Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши:
” Међед рече: „Ја ћу посијати.” А лисица рече: „Ја ћу својим репом подрљати.” Узораше, посијаше. дође жетва. Сташе се разговарати како ће пожети. Свиња рече: „Ја ћу жети.” Међед рече: „Ја ћу снопље везати.
” Међед рече: „Ја ћу снопље везати.” Лисица рече: „Ја ћу класје купити.” Пожеше и снопље повезаше. Сад се сташе договарати како ће вријећи. Свиња рече: „Ја ћу гумно начинити.” Међед рече: „Ја ћу снопље снијети, и ја ћу и вријећи.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
“ погна коња у сав трк, а сви остали за њим... А ркаћи „плећи даше, и бјежати сташе!...“ Боже мили, што се од њих чини!...
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Где је та кишна ноћ тишине, па нанула Ход кроз пусти ходник док не сташе? Куд неста давни звук од пада чаше?... Не само кости под земљом: и музика је трула.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: —
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Да беше ден, тесмо да се бранимо, ама ноћ, па свет СИ спи. А кад Турци сташе да фрљају пушке (пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво,
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Момче младо голобрадо На све редом лепо гледа, А узима Цвет-девојче. Кад се сташе окретати, Проговара младо момче: „Чујеш мене, Цвет-девојче!
У гроб њега положише, На гроб руже пресадише, И краљица сузе трише: Није њега, није више!... Око гроба виле сташе, Смртну песму запеваше, А краљица над свим’ виче. СТРАЖЊА ПЕСМА ВИЛА Ој, путниче, Самртниче!
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
узабраним По литицама; По косама враним, По витицама, Балканске тискаше цветове, Што браше, Кад гацаху сметове. Сташе Гордо на врхове снега пуне, Оклен кô вијор груне Пожар за четом која наступа И у крвавом се зноју купа.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Он навали шећер и ракију, па донесе црвенику вино. Кад се ладна напојише вина, о свачему сташе бесједити, како који добар јунак јесте; Југ изваде књиге старославне, те казује пошљедње вријеме: „Видите ли, моја
до појаса, сужњу мој невољни, кој' Турака побијаше буздоханом шестопером, тере војску побијаше, и нитко мур супрот сташе, каурину једну?
очима јаде прегледати: каде паде красна поглавица, а згледа се млога породица, у јунаке крвца узаврела, па се сташе даривати даром, а њинијем даром немилијем: из пушака црнијех крушака, доке дуге пушке истурише, док то поље магла
Кад на први десет наишао, нитко не сме пред њег да изиђе, да изиђе да коња привати, већ га сташе стрелом стријељати. Беседи им млађани Ненаде: „Не стрељајте, браћо из горице, не била вас вашег брата жеља кано мене и
Небом свеци сташе војевати и прилике различне метати виш’ Србије по небу ведроме. ’Ваку прву прилику вргоше: од Трипуна до Светога
Боже мили и Богородице! Када Србљи докопаше Турке зулумћаре у бијеле руке, па их сташе Србљи разводити преко поља без свијех хаљина, без ћурака и без антерија, без сарука, у малим капама, без чизама и без
Бој чинише пуно и за млого, ја у дану пуно седам сата; све разбише Турке на буљуке. Сташе Турци натраг узмицати, рањенике Јањи проносити; ев’ Турцима индат придолази, Недићима нико ниоткуда!
је срећа, ту је и несрећа: у Недића нестаде џебане, а не могу на ноге устати да потраже по друштву вишека, већ изгласа сташе дозивати: „О дружино, браћо Србадијо, није ли се у ког догодило ја вишека, да нама докучи?
Избављајте те србињске душе а од турске, од нечисте руке!“ Кад то чуше Сембери Србињи, одмах сташе куповати робље, а Иван им стаде продавати.
Заручници млади, тј. младој заручници. Кој’ Турака побијаше, тј. који је убијао Турке. И нитко мур супрот сташе, тј. и нико није могао да му се супротстави. А он јунак гдо бише младо момче голом сабљом на дуратом једном, тј.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ама допосле како супроћ Бога сташе неваљало чинити за царства израиљска у Самарији цара Факеја, с божијим попуштањем дође с војском сиријски цесар