Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Кад је изјутрта дошао, моја добра тетка лежала је мртва на својој јадној постељици. Срце ми се стегло, ћутала сам, не могући ни речи проговорити, ни сузу пустити... Осећала сам сав терет моје усамљености.
Она четири влажна дувара наше собе изгледаху ми тавни, хладни, баш као земља на новоископаној гробници... Срце ми се стегло; из очију ми није канула ниједна суза; необична тишина овлада целим мојим створом; лед се својом мразном кором ухватио
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
али хоћеш! Нешто ти њега стегло за обе ноге па тегли наниже, као олово... Бе деде, бе деде, отимљи се он; аја, хоће лепо да одвуче на дно!...
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Наша је кућа проклета!... На њу пљују и бољи и гори!... Чак Сима... Сима бежи од моје куће!... Тешко ми је... Стегло ме нешто у гуши, па ни мрети ни живети!... И опет обоје сагоше главу... Сузе су капале, па и престале.
да га закоље... Људи притрчаше, те отеше нож... — Зликовче!... Хајдуче!... Алекса није могао речи проговорити... Стегло га нешто у грлу... — Ето, браћо! — запева Маринко. — За прабога хтедох погинути!... Зар што истину говорим да погинем?
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Али свега тога не би. Зато стаде сама певуцати тихо кроз зубе неку песму, а нешто јој се стегло у грлу, тако јој је жао и неправо. Постаде већ и нестрпљива, а и понос девојачки би дирнут.
— Ту песму више да нисам чула! Јеси л’ме разумела? Ви’ш ти то ње!! — викну гђа Сида, а стегло јој се у грлу од силне жалости. — Да ми више ниси залевала! Гледај ти то ње само!
Црњански, Милош - Сеобе 2
Имала је само као неки слап од злата, на себи, дугу, бујну, плаву, косу. Исаковичу се било грло стегло, а језик сасушио.
Причало се да има већ и обешених међу њима. Исаковичу се, у сумрачју, пред том капијом тврђаве, срце било стегло, не толико од мрачне слике тог затвора, колико од сећања на равнодушност његових земљака, према судбини оних, који су
Монтенуово позвала, у своју ложу, и помиловала, и, слатко, као девојчицу, пољубила, госпожи Евдокији било се срце стегло. Осећала је, како је од неког страха прелази језа.
Милићевић, Вук - Беспуће
Тек завитлало се нешто у њему, заиграло, заболело га, стегло га, стресло га и тјерало га даље, даље отуда, из тога бљутавог живота у коме се гушио више од осам година.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
У глави нема да се јави ниједна мисао: као да је прогутала велику дозу опијума, па јој то стегло, притисло мозак, и она пада у све веће бунило.
Само не могаше ништа проговорити: стегло га нешто у грлу, па једнако голица, и он само гледа прилику и згодан тренутак да што пре излети из разреда, да се не
кâ рђав слуга газде... па то одмах у скитњу.... Љубица гледа и отвара уста да нешто каже, али је стегло нешто у грлу, па не може ни гласа да пусти.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Нешто га стегло, па само стоји и гледа по школи. Доиста, сам јад! Ни оне скамије, ни они прозори, ни она висина и ширина — једном
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Објесио руке (низа се) као пиштоље. Обрадовао се као сироче сунцу. Оде на јагму као алва. Стегло се као гладна година. Паде као кап. Помрчина као тесто. Право као стријела. Пролази као мимо турско гробље.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— И тако, грло ми се стегло, ноге као оковане, а ја хоћу да трчим за вама, али не могу, док ви журно одмичете и некако лако као да летите.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
игра и удара као дамари... У ушима шум ... и тамо шушти, удара, пишти... Срце се стегло, следило: окаменило се... А очи се упрле у црну, тамну ноћ, као да у тој суровој, немој црнини траже објашњење неке
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Кад ли рука руку додирне, све стреса се тело, Свака задршће жила, ноге с’ одсеку таки. Стегло с’ грло, па не мо’ш за живу главу говорит, А у тишини жеља само све већма бубри.
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
“ — Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! — набрекну један на котлара. — Видиш, стегло се чојеку грло, па не мере да приповиједа. Симеун искапи на душак. — Ђе оно стадо' ја?
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ЈОСА (јавља се на вратима). ЖИКА: Не пуштај више никог! ЈОСА (повлачи се). МИЛИСАВ: Стегло нам се срце, знаш већ како је, и једнако шапћемо и договарамо се.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
А Ману стегло нешто у грлу; заболеле га слепе очи, а у устима му горко и суво. једва је чекао да престану Цигани. Кад се свршила
А он се дере: „Уа, уа!“ А Мана облио мртвачки зној. Стегло га нешто у грлу, дави га, притискује му груди... Око њега се све врти, а земља чисто тоне под њим, — и он јекну силно: