Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
оне стране где је шума, па гдешто хучи преко широких плоча стрмо у вирове, гдешто завија између крупних као плашће стена. Воденица је баш под једном таком стеном, припета као ластино гнездо уз њу. Беше се већ давно смркло.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Чини ми се да је и памећу померио. — Сиромах! — рече поп. И минуше мимо кућу. А на срце као да им се навали нека стена... Иван их дочека смешкајући се. — Ама, као да сам поручио за обојицу!... — Ево нас, вала! — рече попа здравећи се.
Оседео си, а ништа не знаш!... Расположење, добра воља... све то прође... и оста нешто тешко као стена на грудма... Поп и кмет иђаху ћутећи.
Нико за њом да би речи... Њој се сви туга на срце. Она ледена стена што јој на срцу беше као да поче копнити... Ударише јој сузе и полише оне лепе, једре образе... — Куд ћу сад?
Она ледена, мртва тишина паде на њ као стена. Трепавице му отежаше; али дечко скочи и стаде ходати обалом да би сан разбио. Наједаред му се учини да неко плива...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
септембра 1943) НА ОБАЛИ НЕРЕТВЕ На шкртој овој груди и сувој подини, Где расте само трње и стена рапава, Нема ни мрав да дође у гладној години, Овде и љута змија од глади скапава.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
њој на другој страни млад медецинар; на другој са рајтпајчем, а према њој бркати уланерски официр; на трећој чека стена и шкољке неке на морској обали, а према њој маринерски обријани официр; на четвртој јесењи суморан ландшафт, а она
Биће свега доста к’о воде. Није дакле ни Јула била »каменита стена«. Онако једра и здрава, и она је осећала, и њена крв је бујније струјала у жилама, срце јој јаче било, образи се
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Агонија. А отуд преко оштрих стена јуре, хуче и запљускују пенушави таласи оне нове вере. Вуку се отуд неке црвене, крваве магле веле да у њима има пуно
Африка
Ево ме опет између два огромна монументална зида Салеа. Један је од џиновских стена што ограђују Океан, а други од огромних платана утврђења, бедема, четвртастих кула, печених од сунца и времена.
Црњански, Милош - Сеобе 2
тишину, Исакович чу да се ти људи разговарају, али са одстојања, као да се, једва још чујно, довикују, са неких брда и стена, издалека. Промукло. Њихове су речи, као из неких пећина, летеле по лазарету, као ласте.
Према Сунцу које залази, преко стена високих, у шуме, у којима опада пожутело лишће, они су нестајали, као неки облаци.
су, која је официрска жена добра мајка, а која није, која се показује хоћка, према Русима, а која је срца као стена. Ђурђе је псовао и Хорвата и Шевича и Прерадовича, а псовао и Кијев, и све светитеље Кијева.
Шесту препону, официри су звали „зид“. Стена! А седму: „гроб“. Гробница! Прекопута тих препона, било је неколико, дрвених, ложа.
Теодосије - ЖИТИЈА
Једни становаху у раселинама стена и у пећинама земље, и на морској стени као птице савивши гнездо сеђаху, кишом и ветрима шибани, сунцем и врућином
Утврдивши себи дом на стени у вишереченом Просеку, а та стена је веома висока — око две стотине сежања и више, а испод ње, као да се прилепила, река велика тече, која се зове
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Земљиште рашких племена је састављено од разноврсних стена, нарочито од шкриљаца; има и кречњачких маса, само ређе. Земљиште црногорских племена је састављено готово само од
Ова кршна Црна Гора је доскора била без путева. Није било других до пешачких стаза по кречњаку, преко шиљатих стена и шкрапа. Са ових је путања Црногорац могао изненада ишчезнути иза стене или у какву шкрапу.
са облашћу родопске планинске системе, која је састављена поглавито од кристаластих шкриљаца, гранита и еруптивних стена; али прелази и на области младих набирања које су састављене од разних стена.
шкриљаца, гранита и еруптивних стена; али прелази и на области младих набирања које су састављене од разних стена. Цела је област у скорашњој геолошкој периоди била испросецана раседима.
Именоване планине су састављене од кристаластих стена, на којима се само овде-онде јављају кречњачки кршеви. Изнад раседних одсека је пространа шљунковита тераса на десној
Грађана на северу па поред дебра у дебарску жупу, у којој се сужава и где се из ње дижу брегови и брда од старијих стена, нарочито око Коџаџика, код којег су развалине од града, вероватно Светиграда Кастриотова времена.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом. Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух што је продирао у груди као
Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом. Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух што је продирао у груди као нож. Поразбољеваху се многи.
доле, као и огромни потоци камења са врхова, под којима су белела се читава поља дубоког снега и великих, тамних сенки стена. Кроз јеловину, он се пео за пуком, изгубив после уопште из вида земљу и села, доле.
Заборавив за тренутак и где је и куд иду, загледан у високе зидове стена, над којима се сјало небо сасвим бистро и сасвим бледоплаво, Вук Исакович се беше смирио, заједно са људима свога
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
које остављају и оставе своје кости под планином Видушом (задња пошта Билећа), тамо где се динамитом мора разбијати стена да би укопали човека. А сјајни су били В-ићи!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Из лепе књижевности су му преводи Персијска писма од Монтескјеа (И—ИИ, 1866, 1869), Галебова стена од Жила Сандоа (1874, 1869) и, са рускога, Истинска служба од И. Н. Потапенка (1892).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Црна Горо, гнездо соколова! Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слава још више небеса.
Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна, брате, беше стена ова, А у њојзи грдна рупетина, А у рупи једна грдна сова, А у сове грдна главетина, Та док би је бумбар облетио,
Чудотвор се амо живо крену, Диже пијук па удари стену, Пуче стена као гром да груну, А из стене грдна сова муну, Ја помисли да оће да бега, Али она управо на њега, Нуто среће!
Српче јадно подобно ће бити Да душману бритку сабљу сити, Неће бити соколова ока, Нити плећа кô стена широка, Нити груди као сињи камен, Кад удариш да истераш пламен, — Место раста, место оморике Буће само трске и
ао грмљавине, Погнале се небом облачине, Посуктале оне муње лаке Па раздиру небо и облаке, Дршће земља, помиче се стена, Вихар чупа дрвље из корена, Мрак је сада, све сад опет гори — А мој Боже, света не умори!
Да је само туна једна гора, Само вода бистрога извора, Само једна стена поносита, И дубова на њој једна кита, О, да има само ту пастира, Да по нашки у врулу засвира — Гору, врело, твој,
29. Са неголеми ту се стена слива Умилно његов жуборећи пад, На брежићи му дикоји почива Зефирима љуљан њежни цветић млад; Мложина липа тебе
“ Ал' не збори ћерка њена, Укоченим оком гледа. Бледа као бледа стена, Ледна као груда леда, Ни што чула, ни видела, И крв јој се уледела.
Ти бијаше свет мој цели, Брзо л' ми се, брзо оте!“ Ту умукну, затрепета, И пребледну као стена, Очи к небу она шета, Тамо на крај од гребена, „Боже, суче свету свему, Прост' ми, прости, ал' и њему!
нити рида, Нити лије грозне сузе, Нити косе русе кида, Јад силени и то узе, Гледи ока укочена, Стоји као ледна стена. XXВИИ Сад од земље бесно ђипи, К небу страшне очи ита, Диже руку, зуби шкрипи, Ох, да јада страовита.
Погледа их два-три пута, Тад се пружи, па шичући, Оде својој ладној кући, Тамо, дено стена пуче, Приближи се и завуче.
“ И у мисли сав се збио, Ни виђаше ни слушаше Како му се подсмеваше; Седи као ладна стена, Као душа осуђена, Лете мисли на све стране, Ма све празне и лудане, Не мож' латит ни једине, Тек се роди па и
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Од сухога стоји злата саливена слика њена, под ногама слике златне бела стена од степена. Од сухога стоји злата саливена слика њена, на темену слике златне кров од храма мирно дрема.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Мој народ није стег царски што се вије, него мајка обешчашћена. Зној и сиротиња и мржња што тиња у стиду згаришта и стена. ДИТИРАМБ Столећа те дигла разапетог. О роде благословен бол. Славу сам пево мира светог, које точи убица охол.
Далеко је оно, далеко, што моје здравље пије. Често зазвони у ноћи, мирисно и меко. Често је као сунчана морска стена, на којој сја једини камен који цвета: мир. Смрт моја зависи од певања тица, а немам ја дома, ни имена.
Са својих прозора, на Булевару, видео сам Омишаљ, у морском плаветнилу, чије куће висе, са стена, као шпанска села. Ја сам заборавио многа имена играча, али сам запамтио Престинија и Грандиће, а највише нашег левог
Међутим, бура је тада већ била тако јака, таласи толики, да нисмо успели, до поноћи, да у луку уђемо. Са стена, на обали, одјекивао је глас оних који су нам довикивали: „Броде, држ’ десно!
То је мала каменита увала, са кафаном, једним финансом, са лупом дасака и стругањем боровине, испод стена, на копну, и под једним шумарком. Живот, жене, љубави и патње, ту су као у романима Хамсуна, норвешког књижевника.
Ветар још није био легао, а хука мотора носила нас је све даље у плаветнило мора, стена, острва и облака. На крми се лагано окреће точак.
Место вечитог проблема равнотеже и односа у компоновању са људским телима, он осећа основне форме стена, стабала. Престају оне слатке, виртуозне форме што стоје на врх прста; у природи ништа не стоји на врх прста, а у сну
Шест дана ћутим и живим у мраку. Погнуте главе идем од камена до камена, а кад се успнем на врхове стена, милујем руком ову обалу. Немам коме да кажем добре речи. Рибари се осврћу за мном и гледају ме мрско.
Океан је ту био румен и зелен, пун стена, на које су падали вали и пене, као бели венци. Цео тај дан био је тако весео.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
? — узвикну он и некако запрепашћено и плашљиво погледа на нас. А ми сви бесмо као хладна, окамењена, непомична стена, на којој је извајан врхунац човечје плашње, страхоте, ужаса... Једва дођосмо к себи.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Ћути кô вуна у врећи. Уздише као сироче на даћи. Хладан као богојављенска тестија. Хладан као стена. Чист као сунце. Чува га као очи у глави. Шути као мрамор. Б) СУПРОТНА Батли кô бјели зец.
Да се дигне народ и да наложи ватру па она два крша што су се у страни наднели над језером, па кад се стена усија да је одгурне доле у језеро, сви би нечастиви погинули.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
ТАЈНА 20 ПЛАЧКО И СМЕЈАЧКО 26 ЈАСЕНОВ ЛИСТ 29 ЗЛАТНА КРАБА 30 ЛОКВИН ЦВЕТ 34 ТАШКО ОРАШКО 36 ТАЛАС И СТЕНА 40 ВОДЕНИ ЦВЕТ 43 ГАЛЕБОВА СТЕНА 44 3ЕМЉА ВЕТРОВА 48 КАМЕНО ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ
И СМЕЈАЧКО 26 ЈАСЕНОВ ЛИСТ 29 ЗЛАТНА КРАБА 30 ЛОКВИН ЦВЕТ 34 ТАШКО ОРАШКО 36 ТАЛАС И СТЕНА 40 ВОДЕНИ ЦВЕТ 43 ГАЛЕБОВА СТЕНА 44 3ЕМЉА ВЕТРОВА 48 КАМЕНО ЈАЈЕ 52 МАЛИ СВИРАЧИ 56 КИШНА ПТИЦА 60 ЦРВЕНА ЖАБА 64 МАЛИ ВОЗ 68 ВИЛИНИ ЛЕПТИРИ 70 ЗЛАТНИ
Испод ораха допирао је нечији тихи смех. Је ли чудо што је једва чекао ноћ? ТАЛАС И СТЕНА У часу кад велика јутарња светлост дотаче море, са дна се подиже талас и пође у висину. — Гле, ја путујем!
За тренутак му се учини да све око њега шумори, шушти, певуши, поздрављајући га. Једино је стена ћутала. »Можда ме није чула?« — помисли талас и поново назва стени добар дан, али се стена и не маче.
Једино је стена ћутала. »Можда ме није чула?« — помисли талас и поново назва стени добар дан, али се стена и не маче. Усправна, бела, глатка, она само презриво подиже обрве и загледа се у даљину. »Заиста ме није чула!
»Заиста ме није чула!« — закључи талас смерно, па је још једном поздрави. Али стена се и не осврте на његов поздрав.
Та зар се није тек пре неколико тренутака родио? Од стида талас се згрчи, а стена помисли: »Драг је, али неозбиљан овај малецки. Не одговара стенама да се друже с таквим брбљивцима, а ипак!
Понекад му се чинило да се и сам камени, чекајући да му се она осмехне или да му пружи руку, али стена је ћутала. Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме!
— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!
— Ја тебе? — стена презриво набра уста. — Зар не видиш да си тек локвица воде? Стена може пољубити једино неког јачег од себе!
Затим се склупча крај њених ногу и прошапута: — Буди моја невеста! — плахо се подиже и загрли је, а стена се трже, обрадована. »Гле маленог!« прође јој кроз главу док јој је талас нежно дотицао стопала.
« прође јој кроз главу док јој је талас нежно дотицао стопала. Нежан је био додир његових руку и усана, и стена само што не рече »да« кад гордост у њој скочи. — Којешта причаш! — осмехну се презриво. — Бићу онога ко ме покори.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
“ Ој, не знам је тешит', Срце ми је стена, Лепше ли је теши Другарица њена, То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана, Ох, румено
И у мојим груд'ма жар млађани тиња, И моје је срце чежњом опијено. „Ил' мислите, можда, ја сам хладна стена, Да крв не тече у жилама мојим; Не варајте се! Сит сам селских цура! Ја бих да Вашу наклоност присвојим!
Попа, Васко - КОРА
ветар лепотом даљина вара Боде податна бедра Искусних ноћи и невиних таласа Смех свој зелени не жени И ваздух уједа Стена која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице земље Поноћним прстима Језик вечног
на улицу силазиш Само да се са сенком твојом поиграм Лишће сам суво Дуж улица којим пролазиш Да твоју сенку чујем И стена сам нага крај друма Којим се удаљујеш Да ме твоја сенка одене 26 У овој ноћи без јутра Ко је та светиљка са
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Као колосална стена која се котрља низ стрмо брдо и чије је заустављање апсурдно, тако су јурили догађаји у сусрет овом другом рату.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Боји се, ако што ода, да ја не кажем за паре, па да јој све одузму... ћути као сиња стена! ... А Јово пропаде! ... Море, добро је њему. Издржаће неколико година, па кући...
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Чак ни бројни галебови који су грациозно облетали око црних стена и својим крицима поздрављали путнике који су се при ближавали обалама Шттске, нису могли да разагнају нерасположење
Ћипико, Иво - Приповетке
је го крш, што се зими следи, а лети је сув; нигде надалеко капи живе воде, већ се пије кишница што се сакупља између стена, пије се онако млака, каљава, са стоком, до задње капи.
И током целога живота тај каштел у радости и невољама долазио му је пред очи. Стари каштел сурих стена, накривљен, пун крцат птичијих гнезда, који је у тишини тајанствено ћутао, а нападнут олујом, стењао и јецао; у чије
Велики везири, паше, судије, јаничари, крвници, робље у костиму... Јаничарско двориште — на пољу огроман платан, стена на којој се одсецаху главе, рупа где се стављају на доглед радознале светине.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом. Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух, што је продирао у груди,
Пролазили су испод огромних стена што су им висиле над главом. Чисти и безбројни потоци жуборили су са тих стена, и ваздух, што је продирао у груди, као нож“.
доле, као и огромни потоци камења са врхова, под којима су белела се читава поља дубоког снега и великих, тамних сенки стена“.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Те су просторије на два пода и са уздужним тремовима: ради њих је стена, која све пећине затвара, испробијана за онолике прозоре колике су обично арнаутске пушкарнице.
Аге тражиле земљу, па да се заузму. Види он намере њихове, па као стена одбија. Најзад лажни сведоци, суд и робија његовом сину... Отац сам, а ко не воли децу?
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
И галеби хрле гнезду још за вида — Гнезда су им у пукоту стена, хрида. Тихо плови бродић мали по пучини И нада се ведрој ноћи, месечини.
Или ће се одбит’ само, То ми текем прија, Као што се бурно море Од стена одбија. XИИ Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем? Да ли ми се снива? — Јер овакве гласе данас Само сан дарива.
фора!, усклик за одобравање и изазивање. фрише-фире (нем.), игра с картама. хрлити, журити, хитати. хрид, стена. чемпрес, дрво кипарис; значи смрт и жалост. шик, лажно злато, варак. шикосан, превучен златном хартијом.
Краков, Станислав - КРИЛА
По кланцу пливају дубоке сенке. Хладно је од њих. Вода скаче несметано преко стена, хучи, пенуша се. Само је у вировима мирна као зенице. Крај обала се вуку гладне врбе, и шуморе приче риболова. — Пст.
Гребен за тренутак би освојен. Низа стране поваљаше се сумануте бујице бегунаца. Скакало се преко стена, саплитало преко шиљатог камења, али се јурило све брже. Ранци су побацани.
Онда војници подижу увис очи и пипају се. Или лупи у стену. Запара, зареже, и сече. Када се дим разиђе, стена је расцепљена бела рана, а испод ње крвави вртлог. Иначе би дан био тих.
Клобуча се дим све брже. Облаци су туђи, смртоносни. Горе неко колебање. Војници — гледаоци појавили се опет више стена, сада мало опрезнији, али је веселост ишчезла. Горе се нешто чудно догађа.
Високо у зраку покоји шрапнел грмне. Ноћ пада. — О... о..., неко застења. Сви ћуте и журе напред. Неколико стена диже се пред њима.
На другој обали су била оборена стабла. Вода је хучала и пенушала. То је била весела зимска песма. Крај стена за коље су били привезани мали чупави коњи, и њине велике мршаве главе уморно су висиле.
Петровић, Растко - АФРИКА
Ево ме опет између два огромна монументална зида Салеа. Један је од џиновских стена што ограђују Океан, а други од огромних платана утврђења, бедема, четвртастих кула, печених од сунца и времена.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
) Чујете л’ хуку старе гладнице Како јој крчи празна утроба? Али је стена постан залогај, У желуцу ће црном застати... Па шта велите? Ја бих желео Да од тог липше стара дртина!
сваку ову мрвицу Турчина бесног кости покрити; Где нема људи, где нема груди Које ће камен бити стенама, А оклоп-стена слабим женама; — Где нема Вељка!... (Почивка.) Жалосна земља!... РАДАК: Та жалост јој је срце изела!
Вуче!... (Узима једну троногу столицу и седа на њу.) Шта ми је сад?... Кô да ми поноћ паде на очи, На груди стена с својим теретом Дисање слабо гуши у груд’ма. (Баца пушку доле.) И ти си тешка кô од олова! Радаче!... Вуче!...
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
“ Ој, не знам је тешит’, Срце ми је стена; Лепше ли је теши Другарица њена. То румено чедо, Мелем наших рана, То пролеће живо Сред јесењих дана.
Ја пред њима нисам клекô, Нисам прса своја био; Ја им нисам ништа рекô, Ја сам хладна стена био. Ха — осмејак тај ме сећа, Шта је чудно овим људма — То је ова кита цвећа, Што ј’ на мојим виде грудма.
слеже, — Срце не подлеже; Хај, читаво гробље у њега је стало — И још нешто мало: Јоште једна плоча, — јоште једна стена, У њој урезаних некол’ко имена, — С њима с’ певô, плакô, ништа им не скриви, — А сад су ти мртви, — макар да су
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
КЊИЖЕВНОСТИ Стеван Јаковљевић СРПСКА ТРИЛОГИЈА КЊИГА ТРЕЋА Садржај КАПИЈА СЛОБОДЕ ОТВОРЕНА 2 СИВА СТЕНА 28 ЦРНА РЕКА 37 „МАЛАРИЈА НАС САКУПИЛА, МАЛАРИЈА РАЗЈУРИЛА“ 53 „ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ“ 74 НА ЛЕЂИМА ЈЕЖА 89 ПОДНАРЕДНИК
Све оно што смо испричали и он, и ја, све је то бледа слика онога што смо одмах затим препатили. СИВА СТЕНА Светислав се одупре лактовима и лагано привуче рањену ногу. Онда продужи: — Ситуација је тада била оваква.
Паљба је постајала све живља... Мишић се опет умеша: — Зар је толико важна била та Сива Стена? — Исто толико колико и сам врх Кајмакчалана. Она заједно са врхом чини двоглаву аждају.
Одозго нас притискује влажна магла, испод нас хладна стена, и наше тело јежи се од студени. Глупо је уопште тући се, али је још бесмисленије овакво мрцварење кад не знамо тачно
А међутим, треба да се олакша ситуација првој и трећој армији. Командант Источне војске тражи да се заузме Сива Стена и Старков Гроб по сваку цену, јер ћемо онда сићи у долину Црне реке и заћи иза леђа бугарској армији.
Ми остадосмо као на длану. Пред нашим очима указа се тада та проклета Сива Стена, која нам се причини не као сива, већ црвена, пламена, огромна, а из оних отвора горе куљну убиствена ватра.
А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена. Громке експлозије сваки час потресају клисуру. Војници ћуте, а један поточић жубори.
Около је било разбацано камење. Преломи стена били су свежи, што ме подсети да сам сада и ја на домаку тога мерзера. Пожурио сам да бих се дочепао неког заклона.
Терен смо извидели... У висини њихових ровова налази се једна огромна стена, и иза ње је постављен тај мерзер. Решили смо да једне ноћи извршимо препад ножевима и бомбама.
Али они су били хладни као стена. Наиђе поднаредник са једном цедуљом за требовање бомби и муниције. На његовом лицу видео се осмех.
Према аеропланским снимцима, та се стена пружа у дубину десет до петнаест метара, и непосредно иза ње налазе се два рововска оруђа.
Иначе, онима који су наступали од Солуна, она је била са леве стране. На њој је Сива Стена. Пред самим насељем наш ауто заустави један официр граничар.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Међ горама у долини, Покрај пута нетрвена, У лиснатих дрва тмини Уздигла се сива стена Дворца мала, чудновата. У шушњакма окол’ њега Од славуја густа јата Песама им слатка нега Пролазеће редом зове,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
“ ЈЕЛИСАВЕТА: Ти буди стена! Нек’ се о твоје груди раздробе Пучине мукле бесни валови, Робова твојих дивљи синови.
Нек’ се о твоје груди раздробе Пучине мукле бесни валови, Робова твојих дивљи синови. КНЕЗ ЂУРЂЕ: И тврда би се стена разбила. — ЈЕЛИСАВЕТА: Само не тврда воља, Не мушка реч!... КНЕЗ ЂУРЂЕ: „Воља и реч?...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
седла; ремен којим се тај пртљаг везује теслаисати — тесати теслимити — уручити, предати; уступити, продати тимор — стена тиморина — предео пун високих, стрмих стена, камењар, крш токе — „металне плоче и дугмета пришивени на предњем делу
— тесати теслимити — уручити, предати; уступити, продати тимор — стена тиморина — предео пун високих, стрмих стена, камењар, крш токе — „металне плоче и дугмета пришивени на предњем делу ђечерме или џемадана, које се стављају као
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
6 ЈОШ... 7 ПУТ У ГОРЊАК 8 НОЋ У ГОРЊАКУ 13 НА НОЋИШТУ 15 ВЕЧЕ 16 ОРАО 18 ПОСЛЕ СМРТИ 19 ЈА САМ СТЕНА 20 ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... 24 ПИЈЕМ... 25 ПАДАЈТЕ, БРАЋО...
Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.
Реците само: „Доста је славе — Веран је био народу свом“. 1858. ЈА САМ СТЕНА Ја сам стена, О коју се злоба мори, Светска чуда и покори.
Ја сам стена... ал’ крвава!... Испарана гневом, једом, Заљуљана муком, бедом!... Смрт ми грозна, немилосна, Са песницом коштуњав
пасти... или вечно Зла и подлост презирати Ледним оком горског лава... Ја сам стена, ал’ крвава!... 1860. ЋУТИТЕ, ЋУТ’ТЕ!... Ћутите, ћут’те!...
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
4 Блажен у теби да занемим. И од нема мене стена да прозбори гори, гора цвећу. И радост наша теби, дародавче, руменилом да окади просторе.
У стаду му јагње ја. Води ме стазом твојом У тихи дол свежих вода. Стена ми је вечни Бог, И луг цветни мој врт, И свежи ми смокве хлад Кад подневни пече жар.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Ту одмах у близини је и Вампирски зуб, гола оштра стена. Вампири на њу довлаче девојчице што су тек напупиле. Извлаче их из топлих постеља, омамљене и уснуле, па им шапућу
Али, кажем ли да је та мрља само једна друга стена и ништа више, сасећи ћу крхку травчицу чаролије у корену. А могу је пустити да се разрасте уместо да јој прљим нежне
Одавде, из врзине у коју сам се сакрио још јутрос, прежам трен када ће џомбаста грбава стена изнад Мртваја вира примити на себе мога брата у Христу, бившег монаха Доротеја и лепу властелинку Јелену, жену
Засад је стена још увек празна, поподневно сунце пали у њеним белим зрнима оштре искре, још је опора и непријатна. Али сунце већ
И он се најзад одлучио да се окрене. Али, било је одвећ касно. Стена на којој је она до малочас седела, узалудно га очекујући, била је празна.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1884. НА СТЕНИ Зевсова пламена стрела на стену удари доле, И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме, Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле, И бурни његов лет Са горском
Ах, познајем га, и пре сам га знао, Са светла ума, правде и врлина. Сталан кô стена, мудар као змија, Он чува народ и брани слободу, Чело му ведро, а поглед му сија Кô јасна звезда на небеском своду Он
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Можете замислити муке тога човека, коме су обе ноге сломљене, и кога ми сада вучемо преко шиљатих стена. Када смо га, грешника, извукли, он је био мртав... — А како превукосте остале возове? — пита поручник Протић.
Леви крај Преслапа губи се у врлетима и кршевима. На једноме месту ближе предњем крају, искочила гола стена, испуцала по површини као храстова кора, а на врху је шиљата као зуб раздирач у тигра, и небо пара.
— Морате сјахати. Нема пута, а и види се одозго. Наши ордонанси прихватише коње. Пођосмо пешице преко заобљених стена, са којих је сукљала топлота као из загрејане пећи.
Терен је на овом нашем положају страховит. Све сам крш и камен. Нигде дрвцета. Свуда унаоколо гола голцата стена, тако да се ни за педаљ дубоко не може искористити никакав заклон. Грешним пешацима је најтеже.
— Јест, ја знам да су ту неки камењари, само нисам знао како се зову. Од њих, дакле, још даље лево је Сива Стена. Иза ње се пружа планинска греда Старков Гроб.
чини само његов врх, кота две хиљаде пет стотина двадесет и пет, затим кота две хиљаде пет стотина седамнаест и Сива Стена. Они у ствари чине тактички и стратегијски чвор. Само ту коту Кајмакчалана не треба замислити као неки шиљати врх.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Зелене и плаве боје гора и стена са прстију сисате А са Азије оштрих мириса боле вас груди и Африке. Док радите жуди вас земља удаљена А заносе вас као
Мостови, мостови, за вас колико је ломљено стена, И колико грбача свијено, и колико исплакано плена; На сводове мостови, колико вам жудим, и колико узбуђен И толико
Као храну, Прождире туберкулозу. Под њом пустош крша, Ровитих стена. Или је једини грозд окачен о лозу, Као сок из тебе сише туберкулозу.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
престајала да прича о облацима који плове високим, плавим небом, о цвећу руменијем од корала и ветру који у шупљинама стена ствара пригушене, нежне гласове. А онда ту су и руже!
Твоја се стена на власи косе држи! С мравињаком у наручју дечак закорачи на врежу и пређе преко ње безбедно као преко моста.
— Гле, силеџије! — рече стена кад извор јурну да кроз њу пут пробије. — 3ар ниси могао замолити да ти сама дам пролаз? — Откада сила бога моли?
Истога часа отпоче рат између стене и воде. У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био!
Какав је то ужас био! Од немоћног гнева кључала је вода, у комађе се претварала стена ношена бујицом у долину. — Остви ме у планини! — молила је стена, али вода милости није имала.
— Остви ме у планини! — молила је стена, али вода милости није имала. Мрвила је и комадала стену претварајући је у своје обале, своје дно.
Ругала јој се: — Сада си моја обала! Моје дно! Али, и обала и дно одговарали су: — Стена смо и остајемо стена! Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали
Ругала јој се: — Сада си моја обала! Моје дно! Али, и обала и дно одговарали су: — Стена смо и остајемо стена! Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и
Моје дно! Али, и обала и дно одговарали су: — Стена смо и остајемо стена! Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена!
Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена! Је ли чудо што се разјари река, тресну их о обалу и све, осим једнога, претвори у зрнца песка?
моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена! Је ли чудо што се разјари река, тресну их о обалу и све, осим једнога, претвори у зрнца песка? — А сада?
— рече и поцрвене. — Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја: — Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш? Није знала, али времена за истраживање није било. Приби се, Корална Грана уз Белутак, осмехну.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Но мени тужне се врате И ћуте кô стена наге, И неће да кажу шта су Виделе у срцу драге. 37 У недељном оделу Кроз шуму филистри јуре, Кличу, кô јарад
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
бел. Е, 4 стасити — стићи, приспети: У ријечи коју бесјеђаху али стаса од Хорвата Мато стина — стена стио — хтео Стјепан херцег — Стјепан Вукчић Косача, господар хумске области од 1435. до 1466. Године 1448.