Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Оно голо тавно стење плави се у сивој даљини; само онде где сунчеви зраци допиру, видиш као неке беле куле — то су стене од кречног камена.
Учитељ и стари Сремац!... Ту нешто има!... Ђошина кућа беше некако баш испод једне стене смештена, а сва опала, не би човек веровао да у њој људи живе...
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо.
и Никола сиђоше, па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз брдо поред Беле стене. Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим. — О, брате, ала ме онај данас наљути — јеси видео само! — рећи ће Сава.
Пресамари преко Голога брда. Пред њим пукоше дубоке зарошке гудуре, чести шевари и стене, а врло ретко њиве и још ређе куће. Пут иде баш кроз сред Зарожја, поред вратница кметових.
С једне стране густа шума, и дању је мрачно у њој, а камоли ноћу. С друге стране кршеви и стене, све некаке окапине, чини ти се сад ће се сурвати доле.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале се у дну; мирно и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
својим благим шумом Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом. ЈУТРЕЊИ СОНЕТ Код цркве Св.
Кап за капљом клизи низа мрачне стене; А кроз разнобојна окна једва доспе Месец, да нечујно хладно сребро проспе По ногама свете неутешне жене.
Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сâм дан постања Сва звездана кола са великог свода.
Јер ти си постала у мени, и била Мисао исконска што најзад однемље, Златна нит из стене, и семе из земље, И мах у рамену још нениклог крила.
Бол именâ која не помињу више? Крик заборављених љубави што вапи? И страшно ћутање натписа са стене, Што поста нечитљив? И проклетство немо Речи, што сад чаме, непротумачене? Тугу траве путем куд сад не идемо?
ХЕРЦЕГОВИНА Наши ће им ветри пепео разнети, Спраћемо са стене погане им стопе: Заболи смо копље на великој мети, Сад је пут наш налик на сунчане снопе.
Као твоје ждрело што не зна да скрене, И међе су срца неменљиве, преке: Наша душа има боју наше стене, И наша крв тече куд и наше реке.
га се бојали вепрови; где је окрвављеним рукама ишао до орловских гнезда, старе давио и младе крао; и одакле је рушио стене, да у понорима чује њихову смрт; и где је живео силан, разуздан и шуман, као водопад.
Из његовог огромног мрког тела дизала се танка плавичаста магла, као са мокре стене. Био је млад, бујан, огроман. и, налик на необуздани ритам из извора, у њеним прсима диже се и узбурка дуг и таман шум
Африка
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не види више ништа до густо зеленило, из тесних круна палми диже се узбудљива перјаница
Две огромне стене од крвавога базалта, обрасле жбуњем и шумицом, по веровању су сâм Сумангуру и његова жена. Оне су фетиши.
Црњански, Милош - Сеобе 2
Пред вече тог дана, друм, који је био сад тврд и каменит, изишао је на неки пропланак, на ливаде, испод једне стене. Исакович виде, у даљини, аустријски форпост границе, а у једној удољини, сеоце, са дрвеним кућама, из којих се дизао,
Коњи, на последњој узбрдици, набрекнуше. Иза својих кола, Павле угледа, на видику, у даљини, високе врхове и стене Бескида, које су се дизале до неба, али, у близини, брда су била нижа и врхови благи. У дубини су се плавеле долине.
Ливаде, овце, његова кола, шумарци, шуме у даљини, врхови, стене Бескида, све је било бело, ињем попало. Као да је цео предео покривен неком мрежом паучине, која је од снега.
Теодосије - ЖИТИЈА
У једној нижој пештери испод стене светога велика змија пребиваше. Међутим, звери дивље по до ласку светога у миру с њиме бејаху, и као суседу му никакво
завист подигоше, и пошто се заједно са оном поквареном змијом договорише, напрегоше све снаге да га многим нападима од стене и од пештере одагнају.
И како не могаше чисте молитве творити од велике буке и шиштања змијина, дојади преподобноме, те са стене своје доле ка змији рече: „Од Господа мојега Ицyца долина ова н стене ове и са пештерама мени су у део дати, и пештера
и шиштања змијина, дојади преподобноме, те са стене своје доле ка змији рече: „Од Господа мојега Ицyца долина ова н стене ове и са пештерама мени су у део дати, и пештера у којој си се ти угнездила да живиш и пода мном сада покварена лукаво
стајања, гле, као неким оружјем, молитвом и постом, поуздањем И вером преподобни наоружан, узе мочугу своју и са стене циђе, хотећи да се дохвати пештере у којој живљаше змија.
Стараху се о томе како да га од стене и од пештере одагнају. Једнога дана, тако, усред дана као велики облак гавранова и у обличју свакаквих звери сакупивши
Зато допушташе често да беси на њега навале, да га са оне високе стене гурну и о камен разбију, али он, божијом силом чуван, никакву повреду смртну не претрпе, и опет у пештеру улажаше с
Испод те стене иа којој преподобни стајаше, река С високих гора сходећи близу протиче. И једном, од снега и дажда великог беше
Када то видеше, беси се стадоше радовати и окупивши се у гомили на светог нападоше и са те стене, по божјем попуштењу, у онај поток мутни стадоше га вући, и по оштром камењу раздираху тело његово, сами себе
Теби се међу људима место не нађе, па си у наша пребивалишта дошао да нас протераш, и наше стене и пештере себи у део неправедно наследио јеси.
Прими их и одреди им да се настане у пештерама испод друге стене, прекопута његове. Потом, из света одлазећи, нареди им да донесу секиру и мотику, и на тој подвижничкој стени у
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Са ових је путања Црногорац могао изненада ишчезнути иза стене или у какву шкрапу. Карсни терен скрива човека исто онако као и густа шума, можда још и боље, и врло је погодан за
Црњански, Милош - Сеобе 1
зидање цркве насред села, коју беше започео, крчење шума, на острву, где су пањеви остајали у земљи, огромни као стене, све то није ишло ни по његовој жељи, ни по његовој вољи.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
били, који нису никад својом руком зажегли пламен, ни истерали искру из кремена, нису води помогли да шикне из стене, нису градили колибу од глине ни од сламе, нису низ поток пуштали сплава, ни имали барке поломљене, нису никада за
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
) Господо и браћо! Ви знате шта су Србљи били у старо доба. Од душана дрктале су стене самог Цариграда. Но ова лепа слава наша пала је као жертва бесомучне навале турске.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Бела зора већ је туна, Јоште путник један — глај! Поред стене, поред жбуна На врлетни стиже крај. Како стиже, сунце грану, Светли с' гора и долина, А путнику душа плану, Па
Шикће вода око чуна, Матица је веће туна, Страшне стене и вртлози — Благи Боже, де помози! Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале!
Шикће вода, а чун реже, Бежи вртлог, стене беже — Живо, руке, не сустале! Ето мене до обале. Чун ту вежем, лаким скоком На обалу па излетим, Па лаганим
1843, 1. дек. ПУТУ КРАЈ „Ја обиђо млоге доле, Млоге реке, млога врела, Горе, луке, стене голе, Млоге дворе, млога села; И опета нигде кута Дено млађан да се станим, Да с' немирна манем пута, Свог
“ Пева путник, па силази Кроз камење низ планину, Пут се вину, он упази Дивне драге и долину. Гледа путник с стене голе: „О красоте, о дивоте! Нос' ме, стазо, доле, доле!“ Закликтао од милоте.
“ Нека пљуска, нека воде, Нека грома и ветрине, Гора има красне згоде, Има стене и пећине, Ту ћу, мила, да се скријем, Па олуји да се смијем.
Када гледнем твоје стене дивне, Срце младо у менека живне, Јера овде послије Косова Сунце српско грануло изнова, Очистила с' она веља
Црна Горо, гнездо соколова! Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слава још више небеса.
Црна Горо, гнездо соколова! Да тврде су поносне ти стене, Чеда твоја тврђа него стене, Стена стену гони до небеса, Твоја слава још више небеса.
Збогом горо, збогом стене голе, Збогом чудо красно и сувише, Шта ћу јоште да тумарам доле, Те красоте већ не нађо више!
вреоце студено, Стењем, цвећем дивно окићено, Ту се воде понапијем добро, Те погледим околине, побро, Ал' стајау стене поносите, Липе гране рашириле вите, Нигде никог, дебело залађе, Благо драгу ко ту драго нађе!
све сама прашина, С њом се титра под небом ветрина. Све већ стене смрска и растури, Осим једне, тој се сад пожури, — Грдна, брате, беше стена ова, А у њојзи грдна рупетина, А у
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Испод траве је велико камење; из ње излазе стене покривене маховином, тако да се тешко корача. Уз острво је врло живописна шумица пуна птичије граје.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
— У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи вале О вечите, хладне стене. Ал' над висом, што се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе, Пет векова он
снаге, српске славе, Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене. А тај вечни, сури стражар — То је царски ор'о стари Над суморним урвинама Столећима што стражари.
А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. РОДОЉУБ Ја сам путник са Вардара, Где је Српство без слободе; Ал' сам чуо тужан жубор И Миљацке, бистре воде.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Добро је, рече, ако је таква воља да поново видим земљу своју и воћке у мом крају, крећем! Ено познатог тела стене и покрета реке што се баца од гајева до кланца, сунце као никад сјајно и двори високи, без броја.
викнем са обале Дунава некад сам с врло умним лицем питао себе бити ил не бити данас могу да говорим гласно и са стене стојећи између Прометеја и Бала ја јесам Антихрист демон трула муња али сам против рушења овог света!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Разјапљених вилица, леш је био леђима пресамићен преко једне стене и стакленим очима зурио у бесконачност. Груди су биле раздрљене и крваве, а ноге грчевито подавијене.
Војници ваде своје завоје и превијају једне, другима подвезују руке да им не би отицала крв. иза једне стене лежао је на леђима један наш пешак, готово дете, са великом раном на челу. Био је још жив и непрестано је махао ногом.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
СОФИЈА: А река мирише на лубеницу, јесте приметили? Па тако дивне стене за сунчање, и дивно дрвеће! Тамо је препуно маслачка и камилице! Сигурно живите ко да сте стално на излету!
(Утрчи у кућу) ГИНА: Пази да ти јајници не озебу!... Дивна вода, дивне стене за сунчање, све јој је дивно! Камилицу види, а рат око себе не види! СИМКА: Ти глумци су увек живели мимо света!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
1919. ХИМНА Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв. Завејаше горе мећаве снега, Несташе шуме, брда и стене. Ни мајке, ни дома не имадосмо, селисмо нашу крв. Немамо ничег. Ни Бога ни господара. Наш Бог је крв.
Месеца још није било, али је ноћ падала у воду брзо. Брда су тавнела. Нови је све више бледео, а стене и пучина били све тамније љубичасти.
Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих
А звезда никад нема. Из стења тече нешто, црвено као крв, а стене су посуте неком жутом маглом, која гуши, страшна као сумпор. Шест дана ћутим и живим у мраку.
Мрак свуд, неки провидан, жут мрак, који гуши. Иза једне ужасне стене, танковрхи као конопља, љуљају се јарболи. Страшне, огромне крпе и мреже лепршају по кућама.
Сва се савила на исток, преломљена од бура. Нигде један миран пут – сви се превијају, крхају, беже. Стене су разбијене и набацане, као степенице, све дубље и дубље.
Море и небо, чим прође подне, слију се у мрачан, модар бескрај. Огромни вали падају на стене и увале, које грме. Некад, једног ведрог руменог дана, пре хиљаду година, можда су одавде пошле дуге, јонске лађе, са
Замара ме полако, тако да ми се руке опуштају са стене, глава клоне, и високо, на врху земље, опкољен сурим небом, осетим мутан осмех.
бури, тешио ме је да их овде и нема; а сад, кад сам му признао да сам ради тога дошао, обећава ми буру која ће трести стене и засипати кров хотела. Кажу да у стењу има пећина и рупа, и да ће, у њима, пуцати вода, као топови.
Теби, јер теби је сам бог дао власт јер никад ниси заборавио те стене поносне, суре, орловите. Мучениче, свече наш неклониче.
На пепелу крвавом Црне Горе није доста горка сласт нове зоре но ти што си очувао част. Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти...
Мислиш да су стене дедовина твоја. Ловћен да даје стене за пазар. Ти... море сети се, да знамо у Гори Црној пашу да дочекамо па кад је проклетство наше крв и никад није још
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Хумови, горе у даљини, стене— Сав је предео куд поглед окрене Блистао као некад стари Еден Пре негʼ из нега Адам би изведен: Кад свет сијаше
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Мало даље чује се Вилин до. Тамо пада вода са високе стене, па у овој ноћној тишини прави лом и грмљаву... Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
из тесне собе, одашиље громове На Романију, на Козару, на Ртањ и на Комове; Ко Зевс с Олимпа, ил Прометеј с кавкаске стене Шаље, у све кутке земље, правописне билтене, Опомињући народ (који купује сир и поврће А на његове се укоре нимало
да У питању су уважена господа Коју, на путу до царствујушчег града Вијене, Ваља безбедно пропустити крај Беле Стене...
Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ
они раздробљавају ту препреку, остављајући местимице поједине мање области тих хладних вода које им се одупиру, као стене које се одупиру морском приливу.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?
му руке облаци силазећи ниско, ниско, одлазили су и враћали се час као киша, час као измаглица над морем, али он се од стене није одмицао.
Можда ће од његова меса мали ојачати? — предложи једна од најмудријих галебица, али суседа с врха стене рече да би ту једино могло помоћи месо морске корњаче.
Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене. — Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море! — Онда и мене баците!
На дно мора бежале су рибе од врелине, кад се изнад галебове стене појави Месец а галебић задрхта. Сву ноћ га је пратио погледом.
Тако је то трајало девет ноћи. Девет ноћи је Месец рунио чуперке сјаја на дрвеће и стене, по небу и по мору. Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у
Боље се врати мени и буди што си била, а младић нека иде својим путем. Неће дуго. Једино су стене вечне, врати се... — поколеба је начас нежност у јајетовом гласу, а онда се сети светлуцања песка у пустари и
А када га је вода избацила, узалуд је тражио тело свога сина. Свуда око њега биле су само крхотине, а надохват руке стене родног острва. За тренутак му се учини да из таласа чује јауке. — Бар да и ја потонем!
— Како ћу онда ја проћи? — осмели се дечак да запита, а Троглавац се тако несмеја да су се доле у планини стене круниле. — Проћи ћеш, не кукај. Зна она да си јој спасао сина.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
душом, свом и свагда; - слична Судби, тако и ти, силна, непомична, Стојиш измеђ' мене и свег око мене; Док из сухе стене бије нова вода, И плави цветови из старога пања, И сијају као у сам дан постања Сва звездана кола са великог свода!
Љубичасте горе, гранитне, до свода, Зрцале су у дну. Мирна, и без пене, Површина шушти и целива стене; Свод се светли, топал, стаклен, изнад вода.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
мутне ноћне магле, згужване у бесформне масе, па се вукле, надимале и полипском подмуклошћу пузиле заплитајући се о стене. А дубоко доле у бездану тонуле су нејасне трунке грађевина.
Закрвављене очи крвавих и непокопаних бораца, што леже око стене, са које ти пишем ово писмо, ево моле ме: да чувам тајну о пустоши што су их починили људи у тренуцима кад то више
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
Управо када сам намеравао да се пустим низводно и тако разбијем о стене, у блеску светлости сам угледао познати дијаграм који је илустровао хидраулички принцип по коме је притисак течности у
Ћипико, Иво - Приповетке
се, мимоиђе окрајне куће; дохвати се врлетне стране над селом и, замакавши, заклони се иза једне големе, устрмљене стене, с које чобани пазе на стоку.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
композицији Саве Шумановића поред осталог казао: „Какве чврсте и снажне конструкције избацује из себе, чвршће но стене.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Појављују се потенцијални тропи, најчешће у виду поређења: људи као тице, планинске стене што над главом висе, као неки наглавачке окренут свет, па најзад ваздух као нож.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Сегло небо, ал’ се трже; Шта би срца, шта би стене Без Милене узор-жене? — Јаук, лелек, вâј. Радост ова спасоносна Нема краја, међе нема, Радост ова преголема
Нек’ ти здраво семе не пада на стене, Нек’ ти сваки осмех тисућ’ мисли крене; Кад говориш српски, нек’ те свак’ разуме, Нек’ те свак’ разуме — боље него
Скрпиш ли песму, ти је Читај пред висом стења, Јер глуве стене имају, Јест’, имају — стрпљења. РЕЧНИК (Скраћења: грч.—грчки, јевр.—јеврејски, лат.—латински, нем. —немачки, тур.
Краков, Станислав - КРИЛА
Чепркао је под каменом у води, и сигурно је хтео извадити рака, када се одједном иза стене тешки кундак спусти, и нешто тупо пуче. Устављени војници се подигоше, и почеше скакати са камена на камен.
Отвори на њима су били као црне ране. С друге стране реке, која се у кланцу повијала, поврх црвене стене, као борово дрво, дизао се дим увис. Мешао се са маглом.
Било је вредно, те је прво јутрос уранило. Већ се примакли оградама. Полегали су на ивици кукуруза. Чекају знак са стене. Земља је влажна. Пуна росе. Вилице ударају све јаче једна о другу. — Нагло су ме пробудили... Хладно је...
По њима је трава била жута и клизава а цвеће бодљикаво. Са црвене стене је још неко пуцао. Нешто тешко лупи о кукове. Пуче. Мија се сруши ничице на земљу.
Земља је била пуна белих мравињака. То су били наши. Шуме су биле збијене и црниле се. Беле стене мешале се са белим рововима. Све је изгледало као нека огромна разастрта карта.
мајор, који је судећи по лицу волео исувише коњак, наређивао да се телефонира у пук, Казимир је изашао испод стене и загледао се у црне остатке.
Шуме су биле пуне влаге и мириса смоле. До њега је допирала песма реке у клисури. Крај једне стене осмехнуо се војницима који су резали конзерву. Они га нису ни спазили.
Крај реке су биле кујне н стене су поцрнеле од дима. На другој обали су била оборена стабла. Вода је хучала и пенушала. То је била весела зимска песма.
У батаљону се већ и четврти командант променио. У штабу под огромним блоком ”Свете Стене” Душко је затекао плавог веселог човечуљка. Рекли су му да је то нови командант батаљона.
Сви су питали о новој офанзиви, смени и зимовнику. Капетан Дановић је наредио да донесу коњак. Око стене су чамили голи, рањени грабови.
Петровић, Растко - АФРИКА
У једном удубљењу између шуме и изненадне црне стене у води, урођеничко село дугих тамних слемена од стабала сасвим ниских над земљом.
Збијено и издубљено ово село изгледа као какав заспали крокодил који би главом био над таласима и телом иза стене. Из шуме над селом, где се не види више ништа до густо зеленило, из тесних круна палми диже се узбудљива перјаница
Две огромне стене од крвавога базалта, обрасле жбуњем и шумицом, по веровању су сâм Сумангуру и његова жена. Оне су фетиши.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Кад убију гују љуту — Још се дуго она миче. То трзање само трпе, — Не разуму хладне стене. Ал’ мени се то трзање Чини, да су — песме њене.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Тада баш распали нека бугарска хаубица. Али ми се сјурисмо у седло између врха и Сиве Стене. Управо, ми ту Сиву Стену нисмо ни видели тада. Магла је још увек била густа као тесто.
Једну смо јој главу дотукли, али је сад ова друга још жешће палацала. Кад је ведро време, са Сиве Стене влада се унеколико кајмакчаланским врхом... А, сем тога, треба знати и ово.
Био је дан, када сам се пробудио. Тада сам сазнао да су Бугари побегли са Сиве Стене, јер су им друге трупе зашле за леђа. Па зашто смо онда ми улудо изгинули?
Напоменуо сам поднареднику да води рачуна кад чета пође, и да ме тада пробуди. Онда сам зашао иза једне стене и легао. Кроз сан сам осећао како ми сунце блешти у очи. Тргао сам се. Около не беше никога сем мртвих Бугара.
Требало је више од једног километра проћи кроз ватру па да стигнемо до наше чете. Људи се прибили уза стене или претрчавају од камена до камена. А сунце осваја и нека трептава јара подрхтава са голих стена.
Громке експлозије сваки час потресају клисуру. Војници ћуте, а један поточић жубори. Иза једне стене њих неколико превијају двојицу рањених. Мало затим сручи нам се на главу читава река од камења, те се сабисмо у гомилу.
— Видите ли ону огромну стену лево? — пита командир. — Да. Изгледа као нека мања кућа. — Иза те стене сместили су два топа. А сад да вам објасним.
Три су пребацила, а један је експлодирао изнад велике стене. Извештавам о томе командира. Сад је требало скратити даљину.
— проговори командир. — Добио сам наређење да у току ноћи извршимо напад на бугарске положаје у правцу велике стене, иза које се налазе смештени рововски топови.
Знак за паљење бомби даћу ја. Једна половина баците бомбе лево од стене, а друга десно. Потом у неколико скокова, са ножевима, у њихове ровове.
Код једне коморе оставио сам свога коња, и пошао пешице. Осматрам стене и чукаре које су се натквесиле једна изнад друге, као да ће свакога часа пасти. А чак горе, под врхом, налазе се наши.
Чуо сам неки жагор и наскоро наишао на коњушницу брдске батерије. Војници су заравнили земљу иза једне огромне стене. На задњим ивица ма побили диреке, а преко њих и оне стене положили греде, изнад којих су набацали земљу.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Славан сваки свом сабира, Сади, стани, слади, среће, славе, Стазу, стабла, стубе, стене, сјајност. С'тради спомен сребрној седини, Сврх светлости светила сунчана.
1858. Никола Боројевић НИКАНОР ГРУЈИЋ ПРСТЕН Иди к драгој, међ високе, ој прстене, стене, Дар си мали, ал’ срдечан, вредан руке њене.
ју код прозора, поклон витким стасом Учини јој, — проговори к њојзи тихим гласом, Тихим гласом, да не чују ни камене стене (Ах, бојим се и сав стрепим!) ове тајне њене.
Сестре виле Там’ су биле, И теб’ кажу А не лажу: Код нас ишта, Тамо ништа — Голе стене Без промене; А шећера И бисера, Сребра, злата Као блата У нас доста, Кâ там’ поста.
Сва древеса и камење И зелене траве, Све дубраве и све стене И пећине старе, Сви ви мени помозите Овде туговати, И до жељне смрти моје Са мном друговати.
кад се крај Каменице спустимо, ето Славонског, Којим се Срем поноси, Гибралтара, Петроварадина, гди, као што соко са стене На ловца изван домашаја гледи, Гледи на Дунав и шајке по њему, и топу се руга. (в.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КАП. ЂУРАШКО (озго са стене): Нећеш, неверо! (Пушка пукне, Станиша посрне.) Прости, Станиша! А доста ти је, мислим, занавек...
(Пушка пукне, Станиша посрне.) Прости, Станиша! А доста ти је, мислим, занавек... (Ђурашка нестане са стене.) СТАНИША: То није Црногорац, Рђаво гађа. Само је леву сису очешô. (Бошко, Богдан и Станојло долазе хитно.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
хоћу да радим не губећи време, Да не кукам после како немам среће, Како је за борбу слабо моје плеће И како су људи стене глухе, неме. Ја хоћу да радим, ја тражим живота, Не плашим се борбе, у њу ступам смело.
Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем. За мене нема тајне.
И ненасити, гвоздена кова, Небеса траже нова и нова. Албанске стене ледом посуте Дршћу и слуте... И урла пустош буђена из сна И цикће поноћ погледа рисна, А разјарена Деца Дана
И Бог још један у души се сруши. XXВИ Неми су за мене олтари кô стене, Амвона нема да ми очај чује, Опрости чежњи која себе трује, Да појми душу и идоле њене.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Побожна обитељ светог манастира Грешноме је телу давно нашла мира. Онемеше стене што неме бејаху, Умукнуше звери у дивијем страху.
То су уздисаји... А славуји тихо уз песмицу жале, Не би ли им хладне стене заплакале. Немо поток бежи — ко зна куда тежи! Можда гробу своме — мору хлађаноме?
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
да се дечак пре свега устремио на зла створењца апиште, која како народ говори станују баш овде, у пукотинама ове стене.
Смерају ли да нас сву тројицу потерају по чупавим саборишким обрешцима, и Доротеја који још ништа није покушао против стене и мене који се гадим од саме помисли на неки рад, поготово на туцање камења?
Клесање стене боље напредује него што сам очекивао. Расте рупа, но расте и гомила ситног камења и камене прашине што остаје после
Припремио сам јако бјелово коље, зашиљио га и одоздо и одозго, згулио му кору и пренео га код згодног усека између две стене куда је пролазила стазица утабана свињским папцима. Чекао сам ведру ноћ.
јарцу који пропет на задње ноге брсти џбун, или бари што се рачва у неколико рукаваца и, најпосле, пресеку неке друге стене која је однекуд доспела у сигу. Наравно, ово последње је једино тачно, сасвим тачно, а све остало је пука уобразиља.
Што год бих урадио, ситно или крупно, ваљано или траљаво, намах би сенка оне проклете стене и њезиних седам храстова, пала преко мога дела и горки укус пораза би ми опекао непца. Зар да погинем због ње?
Боже, зар је то могуће? Тамо на ивици стене што се надноси над вир, седи нека жена у дугој белој хаљини или кошуљи, обујмивши колена голим рукама.
Кад најзад у паници поново отворим очи, видим да га држи за мишицу и да га гура према ивици стене као да хоће да га баци у вир. Поново у мени васкрсава слабашна, мутна нада, да ће њој то стварно поћи за руком.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Буни ли ми душу та природа снежна, Ил' младости моје усномена нежна? О, путници ждрали! С ове суре стене, Маховином седом што се крије сва, Валови столећа о коју се пене, Остављен и тужан дозивљем вас ја: Вас прогони зима у
У подножју Вардар шуми И високо баца пене, И с тутњавом ломи гране О вечите, хладне стене. Ал' над висом штô се диже Парајући магле плаве, Живи један сведок стари Српске снаге, српске славе.
Пет векова он стражари, Без одмора и без смене, Пет векова он стражари С ове страшне, суре стене. А тај вечни, сури стражар То је царски орô стари, Над суморним урвинама Столећима што стражари.
А кроз кланце бурни Вардар Са тутњавом баца пене, И ломи се с мутним валом О вечите, хладне стене. 1890. У СПОМЕНИЦУ ПРИЈАТЕЉУ Ј. М. М. Х.
1892. БАБАКАЈ Црн, растављен од пољана зрачних, Ту се Дунав о кланце разбија, Лаки чун се као перце нија Изнад стене и провала мрачних.
је хтела да се страшно шали, И оборила је громове на мене; И моји дани, као бурни вали, Разбијаху се о гранитске стене. Несрећна љубав беше свему весник!
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
А када сам са врхунца острва Халкија, кроз маслине, ловорике и пиније, угледао плаветнило мора и у њему беле мраморне стене острва Оксије, ја сам се толико уживео у доба Одисеја, да бих се мање пренуо да сам њега самог пред собом видео, но
Све боје које трепере кроз овај прозор само су одсјај Сунчеве светлости. И ове јеле, и оне стене, снег, па и само небо, све су то тамна тела!
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
булке Пусто месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град
месо луди на мени Напушта ме напуштам га Груди разбијам шта ће ми више Води ме живи траг ваших зуба Од стене до стене од звезде до звезде Води ме из круга у круг СМРТ ЦРНОГА БОРБА На спавању му одсекли главу Однели је у град цара пса И
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
мој је цео свет, у руци ми је онај кључ што свака гвоздена врата отвара; у руци ми је Аладинова лампа, пред којом се стене отварају; у руци ми је само да помислим, па ће ме диплома одвести тамо где сам пожелео.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Пролазимо уском стазом кроз бодљикави шибљак и пењемо се уз неки крш. Дебели слојеви снега прекрили камен, те се стене углачале као стакло. А на коњима летњи потков.
Поче већ хладан ветар и нека суснежица која бије право у лице. У заклону једне стене седи изнемогао војник. Образи му упали, али јагодице румене, види се да је у грозници. Тешко дише и гледа мутним очима.
Али сем трновитих биљака и камења са црвенкастим лишајима, као да су стене крвљу попрскане, ничега више није било. Потпоручник Драгиша пронађе у своме сандуку кутију Нестловог брашна за децу.
Али наједном... Ту сцену никада нећу заборавити. Топ је прелазио преко једне обле залеђене стене. И поред све наше пажње, точкови склизнуше, цев занесе војнике који су гурали, и док си трепнуо, топ полете у амбис,
Онда смо набацали камења, те једва пређосмо. Пута даље није било. Пред нама је широка, а стрма плоча неке стене. Лево је крш, десно понор. Требало је суљати се. Коњи се устежу.
треперавих и дрхтавих да изгледа као да се покреће и онај тајанствени свет мора прикован за хридине и потопљене стене. — Ала, мајко моја! — вели задивљен Груја. Са нама стоје и неки пешаци. — Кажу, господин потпоручник, да је слано?
— Кажу, господин потпоручник, да је слано? — пита један. Ја потврдих. Један се осуља низа стене, и захвати шаком воду. — Пих... као пресолац! Он испљува воду. Ама ти не би био „репоња“ кад не би свашта лизнуо!
А при врху је испресецан као тестера, или се на његовој грбини оклембесиле стене, као слонове уши. Леви крај Преслапа губи се у врлетима и кршевима.
Дурбинима претресамо шуму. Као да је пуста. А међутим, пушке наново запрашташе. На врху Ветреника, иза једне стене, појавише се неколицина и застадоше.
Дошли су сада људи... Планине су почеле стењати под силним теретом. Људи су земљу разрили. Столетна дрвета су пала. Стене су почеле прскати. Ваздух се проламао од хуке. Понори су јекнули.
— Наравно, ми — вели прибрано и одлучно потпоручник Светислав. — Ја сам, господине мој, рањен код Сиве Стене. — А ја сам рањен на самоме врху... — А на врх су изишли прво четници...
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Нека га више ништа не пита! Љутито машући репом риба се изгуби иза стене, а Седефна ружа се обрати медузама. Али, медузе нису имале ни воље, ни времена за приче о Горњем свету.
Ко ће брже? Ко веселије? Цуп, цуп! Заборави Капљица и на обећање и на повратак, и на Цвет. Кад, наједном, иза стене, ту где нежно сијају очи морског крина, виде Капљица двојника свог Цвета. Пљесну рукама Морски Цар и Цвета нестаде.
Одабереш ли травку живота, нема ти спаса: вечито ћеш земљом лутати — склизну змија иза стене и нестаде, а Лепотица пође у сусрет својој судбини. Ко зна колико је ишла! Ко зна када у море заронила!
Само је од пучине ка обали вијугао сребрни траг. Шћућури се старац иза стене и виде како се његов унук пење риби на леђа, како по таласима јаши. — Сребренка, проклетница!
Коначно: може се човек на перјаном јастуку угушити, од неке глупе болештине настрадати. Склони се Варалица иза стене да увреба прву стражу.
Варалица се сав у ухо претвори, ништа не чу, али опази како са друге стране стене расте сенка неке дивовске птице. Ка небу поглед диже Варалица и уздрхта.
»Ово ти је, будало, крај!« помисли али га сенка орла прелете. Једва корак даље од стене стрмоглави се орлушина и рече људским гласом: — Не грчи се, дужник сам ти! Орлић којем си помогао — мој је син.
На част ти! Мене још нико није преварио. Слушај ме пажљиво и памти: иза седме стене је вештичје легло, а оне никада не спавају. Мало их пред зору, начас превари сан, али и тада им је једно око отворено.
Убрза Варалица корак да стигне до вештичјег лога пре него што се Месец до врха неба попне. Тако и до седме стене дође, провири: вештице варе траве и полугласно певају: Растварајте се траве, растварајте, несан нам у сан
»Сад могу само напред, па нека буде шта буде!« — вирну Варалица иза стене. Вештице су сркале чај. »Сад!« — рече Варалица самоме себи кад виде како оне као покошене падају у сан.
— Откада сила бога моли? — грохотом се насмеја извор и шикну кроз стену. Истога часа отпоче рат између стене и воде. У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био!
Сави се око јасена и упита га шта да ради. Поћута јасен, па рече: — Не разумем те: ако је неко део стене, зашто би се претварао да је река? Трске су биле разумније: — Зато што је река најмоћнија, најјача! Најмудрија!
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
С торњем, у пристранку, мало село ћути. Тихо. Сврх стене се круг месеца жути. 1908. ПОД ЈЕДРИМА Једра црвене. Сјај вечерњи пао, И море пљуска по хридима голим.
Он о једној палми сања Сред источне даљне стране, Што самотна немо тужи Наврх стене усијане. 34 (Ум збори:) О, када бих подножица био Куда ходи моја драга љупка!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Река ће се натраг поврнути и Сунце ће од свога му хода престајати и Месец се задржати, стене јерихонске саме попадати, те освем пушчаних хитаца, осови и стршени ће напредовати те непријатељску војску морити и
Да таки они одонуд срну из пазузе ћератске с мора с вашинами јуришам у град, кад се где пробију градске стене. Али од њих похуљени Христос, Бог наш којино свуда види где се што чини, изаради намољења му за христјане да не изгину
То се згоди оним хвалиоцем, што са суха бијаху навалили изсобарати градске стене. А на мору што им бише с Татари оправне чунице за јуриш градски, кад бише близу недомак граду прамо влахеријске цркве,