Јакшић, Ђура - ПРОЗА
А после?... Последњи лист је те жалостиве књиге тужан: на њему су нацртане високе јеле, мрачни борови, храпаво стење, а у подножију тога камења... гроб и мртвачка глава... Јест, драги пријатељу, живот је жалостан!
Застрављена гомила не дисаше — слушала је како ваздух, потресан бесомучном борбом, јечи и стење као етером опијени рањеник што шкрипећи зубима, јечи, док му невешти лекари лагано хладним гвожђем коштицу из
Гледао сам тамо у даљини подгорачке и сумраковачке планине.... Оно голо тавно стење плави се у сивој даљини; само онде где сунчеви зраци допиру, видиш као неке беле куле — то су стене од кречног камена.
Сâм онуда ходао, а око мене нема тишина... Могао сам мислити што сам хтео. То мрко стење чувало би моје тајне и никад не би оно сведочило противу онога који му се и срцем и душом повераваше...
Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Првовенчаног Краља жене доносе стакла зејтина, флаше вина, просипљу орасе, јабуке, крушке и дуње, црнē и белē, кроз стење и борје, ветрови с брда доносе кудеље вуне.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Готово га нека сумња хвата. Хајде па приђе. Кад тамо, а оно — газда Рака чучи у трњаку, па стење и ћути, а рога му стрчи за вратом!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Док вечерња магла изнад немих жала Пада, кô заборав, нечујна и сива. Пенуши се талас и мирно целива Слано црно стење на рубу обала. Видим врх звоника; то црквица мала Вири из маслина, топола и ива. Опет ноћ без мира.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Х ЈОВАН — А, а... Јоване! — храбре га пролазници гледајући га где, задуван, стење вукући своје торбе пуне хлеба, брашна напрошеног по селима. — Стићи ћеш, стићи... Још је рано! ...
Црњански, Милош - Сеобе 2
Он има извештаје руских официра, да је Чрна Гора голо стење, сиромашна земља, а владика прича о лепим, широким, пољима, плодној земљи.
Црњански, Милош - Сеобе 1
Затим је опет настајала густа шума, горе у планини, а за њом, као огромне камените завесе, стење, врхови, врлетне зидине.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Он није витез без мане као Обилић, јер уме да буде прек, плаховит и суров, али је утолико ближи народу који вековима стење под турским јармом.⁵¹ Бановић Страхиња плени не само својим јунаштвом, већ и својим човештвом.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Црна Горо, поносито стење, Круне српске ти драго камење, Успомено пребелога данка, Ког се сећа Србин кâно санка! Када гледнем твоје стене
ша туђа леба слади, И прија му — да кљусета товна! Али кљусе оће и да ради, Ради, стење, а све лете .....! ИИ Пре међ стоком беше брада У самога јарца, Али чуда — ево нађо С брадом и магарца.
— гледај тамо горе Оне беле поносите дворе, Стоје двори, слава нека стара, Кажу двори силна господара, Ударени на стење високо — Баш се види где царује соко.
Ох грми, грми, да се стење креће, А вијар чупа из стене дрвеће. Та стење кр'а с' и сваљује, побро, Ал' мора бити, па зато је добро.
Ох грми, грми, да се стење креће, А вијар чупа из стене дрвеће. Та стење кр'а с' и сваљује, побро, Ал' мора бити, па зато је добро.
Но Стојан данас весео је здраво, Ал' окле ово, ја не знадем право; Ма може бити да се све обрну, И стење клето са пута му згрну; Ал' може бити да се само смеши, Да срце јадно малчице утеши, Ил' ваљда је јоште штогод
57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада. Тек кад јунак наш уста
57. Стење старац, стење цура, „Јао, јао!“, виче млада. Псује старца, па га тура; Али старац као клада. Тек кад јунак наш устаде, Малко
24/10 49. ОСВЕТА И Пукло море поносито, Крај њег' стење стрменито, А на стењу двори бели, Бели двори и весели, Али у њи туга леже, Ако није још што теже.
За њом, за њом! свако збори, А страва га јоште мори. И одоше кушат срећу, Стење, дрва, све премећу, Десно, лево, свуда траже, Ма ниоткуд да с' укаже; Али тамо нешто ене, Зацрни се иза стене;
Мисли ове, као стење тешко, Падају му на срце витешко. Ври му глава, а мозак се креће, Чини му се, ни ђаво га неће...
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ма ко стао, брате? — мученички стење Бориша, јер му Илија својим шиштањем разбија и ону лагашну скраму чемерног сна овако насједећке. — Ма овај мој сат.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
гудуре, у мрачне станице; ал' не дршће Прометеј, не дршће титан на камену, на станцу прикован, већ оковима бије о стење, о стењу пршти сужно прстење, а из грла се ори грдан смеј, та доста грдан да га чује Зеј!
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
СТАНИЈА: Ху! ЉУБА: Срамота је вући јастук из кревета пред страним. СТАНИЈА: То је срамота, а друго није? (Седне и стење.) ЉУБА: Шта ти је, мајка? СТАНИЈА: А, куку! ЉУБА: Ти нешто не можеш. СТАНИЈА (опет стење).
(Седне и стење.) ЉУБА: Шта ти је, мајка? СТАНИЈА: А, куку! ЉУБА: Ти нешто не можеш. СТАНИЈА (опет стење). ЉУБА (устане): Оћеш ли у другу собу, па да легнеш? СТАНИЈА: Нећу, нећу! ЉУБА: Ти си се од пута разболела.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Да смех тај ме мимоиђе, Љубовиђо Љубовиђе. Куд погледам - све сановник: о језама лебди стење а реч једна звоно, звоник, Љубовиђа, жуборење. Повезујем крај са крајем и вишњама пуним зделе.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
пусти се шором, па равно иде пред кућу трошну старице Виде, до самог прага споро се пење, шиштећи дими, хукће и стење. Повика баба: „Јадна ми срећа, ето ми старог, пијан ко врећа! Опет си капут пропио, авај!
Табан-точкови много значе, с њима се шуња, силази, пење, с њима се чак и скаче, ништа не смета стење. Познаје деда и стара кола и њихов мотор, два спора вола, ти су га вукли, куне се брком, пужевим трком.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
ВИ НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И
ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код просека древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, К'о огромне развалине. Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи људи, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди.
Осташе му мрачне горе, Где се Рудник небу пење И под небом орли боре, И остаде суро стење: И ту спомен славе старе Диже цркве и олтаре.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
А то могу лако да му и у оцену ставе, и тиме је његово напредовање за дуго времена обустављено... Коњ стење и командир очајно гледа како животиња гризе земљу. Онда нареди да један војник остане поред коња док не липше.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
ОМЛАДИНИ 95 ПОЗДРАВ 96 ГАРДИСТА И ТРИ ПИТАЊА 98 ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ 100 ЕПИЛОГ 102 СУМАТРА 104 СТЕЊЕ 106 ПОСЛАНИЦА ИЗ ПАРИЗА 107 СТРАЖИЛОВО 109 СЕРБИА 120 ЛЕТО У ДУБРОВНИКУ ГОДИНЕ 1927.
И милујемо далека брда и ледене горе, благо, руком. Београд, Браће Недића 29, 1920. СТЕЊЕ Данас сам био тако весео! А сад? Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно.
А сад? Гле, једва дишем, са осмехом мутним, уморно. Далеко, негде, иза шкотских обала, диже се, из мора, модро стење, тако грдно, тако пусто, суморно. Ја га се сетих! Ја га видим!
Нови сада светли у даљини. Острва се црне. Уоколо је пустош мора. Под светлошћу једне лампе, рибари раде. Ћути се и стење. Мрежа је као бескрајна, а блато једнаш залива кљун брода. У води се љуљају црне сенке. Сатима раде за тај моменат.
Међутим, нико није наслутио, па ни ја, оно што сам предосећао у песми коју сам назвао Стење. ОБЈАШЊЕЊЕ „СУМАТРЕ“ Уредник Српског књижевног гласника, Богдан Поповић, позвао ме је, при штампању Суматре, да у
Све је од камена. Облаци никад да одмекшају, а из мора се диже огромно стење. Небројене куле светиље, ближе и даље, трепере целу ноћ и, скоро, цео дан. А звезда никад нема.
Играли смо по води, са небом и стењем, и љуљали се са острвима. Осетих како је стење лако, и видех како се обала преврће. Над сваким валом који би нас засуо лебдели су и лепршали црни корморани.
Ужасне ове жуте воде, и модро стење носе ме мирна, испружена, без страсти и страха, некуд. Љуљамо се, између стења, са острвима, у море, што се спушта све
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
Заиста приметим једног странца који је молио и запомагао да га пусте јер има журна посла. Једва човек говори, стење управо, потиснут и згњечен радозналом светином.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Тамо, од Прекића кућа, чује се грмљава од пушака, а Вилин до мршти се на ту грмљавину, па јечи, шушти, стење и хуји...
Једни, готово војничким корацима, иду пољаном, други се пењу уза стење, трећи силазе у јаругу, они прескачу преко клада, ови се провлаче кроз трње, шибље и коров, и цела та маса, одлучно и
А ја гледам из трња како се размахују капци на бисагама по такту његова хода и престављам себи како он стење, мршти се и псује, па опет корача, а бисаге на њему чине: клоп-клоп... клоп-клоп...
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Крв праведна дими на олтаре, ћивоти се у прах развијаше. Земља стење, а небеса ћуте... Луна и крст, два страшна символа — њихово је на гробнице царство.
Тијесна су врата уљанику, за међеда скована сјекира. Јошт имате земље и овацах, па харајте и коже гулите! У вас стење на свакоју страну зло, под горим, као добро, под злом.
Т'јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну
Т'јело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу. Море стење под силом небесном, колебљу се у мору небеса; волна волну ужасно попире, о бријег се ломе обадвије.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
осећати како ће кроз грло сву крв и сву утробу избацити, јер тако поче да се надимље и од бола, неизмерна јада, да стење. Али се брзо трже. Изиђе у кујну.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
једна захвата у мени Корена све више: једно уверење Да је то најбоље, док сунце румени, Док нас бура бије о рапаво стење.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Никола стење и ваља главу по узглављу од сена, нож је испод главе, осећа га, види, чује му глас, шкрипав у ребрима, крцкав у хрскави
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
М. Ракић ЦXВИ НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже; Над урвинама тавним орли се с облаком боре. А доле са страшним шумом Вардар се пени, и стиже И
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Усред оног суровог стења којим је опкољен, он ми се чинио јак, постојан, истрајан као и то стење, човек у коме као да су збијене све неисказане патње и болови расе и све невероватне снаге њене издржљивости и
Но иде се живље, јер се не спотиче о стење и људи се гужвају по неколико у реду, јер има ширине. — Ту смо, близу смо. — А по води не могу нас пешице.
И за мало, па само црвене полицијске капе стајаху око Илије Илића. Лежи он крвав, изгужван, жут, стење, превија се. Из косе му цури крв, црно празнично одело све у прашини, опанцима изгажено. — Шта је ово?
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
“ ни „како здравље?“ већ удари по диди. Дида опет нит̓ ћути нит̓ јауче, већ стење. — Јеси ти правда? — на диду ће овај, а дида опет њему: — Борме, читава нисам. — Па зашто онда стењеш?
— Па зашто онда стењеш? — Зато што у мени има мало неправде. — А то правда у теби стење? — запита још овај. На што ће дида: — Не, брате, то неправда стење.
— А то правда у теби стење? — запита још овај. На што ће дида: — Не, брате, то неправда стење. — Како неправда, — зачуди се сад вилиштањац — мени је баћо казô да ће под вилиштаном јаукати правда.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Праља пере кошуље Па пева кô луда; Калуђер се Богу моли Па стење од труда. Копач млата мотиком Па сади кромпире, А госпође зноје се Око фрише-фире.
Краков, Станислав - КРИЛА
Један мали прљави војник се занија, паде, па се хитро диже и скочи за стену. И други не повређени смакоше се мало за стење. Његове руке пипају по лицу и лепе се топлом крвљу. Не осећа бол. Удар га је занео мало.
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
гору љуљајућ, Спушта се доле на дно Дунава, Те песком мути страшне валове Што се у бесу своме распињу, О тврдо стење теме лупајућ. ПОРФИРИЈЕ: Дабогда, Раде, ал’ ми се све чини: Турци су!... Но да утулимо ватру? РАДАК: Чекај још!
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
После једног часа упаде Милош и као врећу стовари једног Бугарина међу нас. Кад овај виде да је међу Србима, поче да стење и моли да га не убијемо. Каже да је официр. Такав нам баш и треба. Умирили смо га и понудили цигаретама.
Али сада, изблиза, видим исконску пустош. Разбацано стење и разривене падине. Читаве реке осулина пуних каме ња које се непрестано осипа. Све је дивље и гломазно.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ходите, сетни потомци, справљајте мајци опело, Снажна бивша негда, Србија мртва лежи. Народ без свести стење, јер страсти је трзају мртву, И слепоћа духа црни јој ископа гроб. Гди је Србије гроб? Је л’ Косово? Марица? Прилип?
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
] ЧЕТВРТИ ДЕО ПРВА ПОЈАВА Ноћ. С једне стране мрко црногорско стење, на другој се види полумесец: Станиша сâм, а тамо даље Бошко, Богдан, Станојло, Мира и остали бегунци.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Опело чујем и песма црквена Сипа на мене маглине јесење, Уморно плачу пољане и стење, Модро је све што беше тако рујно. Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!... Кô боланог нада, небу подигнута, Подиже се гора од
од камена љута, Болну диже главу, а коленом клеца Каменито срце Млава јој просеца: Зајазит се не да, мумла, јечи, стење, И у муци тешкој прождире камење; На њу, грешну, сунце никада не сија, Само гром је, мразну, са хуком пробија,
Поноћ гледа силу беса, Па се јежи, стрепи, стреса, Вихор диже урнебеса, Риче страшно, јечи, стење, Ломи дрвље и камење; А са крова запаљена Пуно гара, дима, жара Повијајући, сила њена Често сипа из недара А у
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Кад дрекала спопадну бесови, оштри зубе о кремено стење у пећини па отуда тај шкрипави звук који се каткад чује из дубине гротла и отуда, понекад, она бела пена што плива на
Никакав изговор више нисам у стању да нађем, да бих одложио пењање за неку другу прилику. Ведро је, стење је суво, топло је, није оморина, немам пречих послова. Ништа ме не боли. Полетан сам и чио. Дакле, данас је тај дан.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
коњиц, мрсећи срдито гриву, Он пуста прелета пола, ливаду, поље и њиву И мутне растури вале у хучном полету своме, Што стење ваљају с гора и храшће столетно ломе.
Под мрачним, суморним небом варварских и дивљих Гета. 1888. НА ВАРДАРУ Суро, вечито стење гордо се у небо диже, Над урвинама тавним орли се с облаком боре; А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже, И
1890. ВЕКОВНИ СТРАЖАР Код Просека, древног града, Где с тутњавом Вардар стиже, Кô огромне развалине Под небо се стење диже. На висове стења тога Не достижу живи луди, Ту једино дивља коза Кроз урвине мрачне блуди.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Кошуља навучена на њено тело претворила се у камени оклоп, који је чврсто стегао пламенога дива. Заробљени Титан стење, бесни и надима се толико да му оклоп пуца, а из пукотина куља црвена крв.
Овде препуцава на жеги и зими камење и стење, али не пушта гласа од себе. Ово је мртав свет. А онде горе у зениту, камо још нисмо бацили наш поглед, онде виси на
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
беседе на свима концертима и све те говоре, без разлике, почињао је са: „Пет стотина је пуних година како српско племе стење под туђинским јармом.
Па онда, кад сте већ и тај напор постигли, ви наилазите на трећу препону: један широк простор и по њему расуто огромно стење и камење бесконачних и уображених количина, а прескочити једну бесконачну или уображену количину теже је много него
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Заошину. Гр-р-р-ру! Тресну, урликну. Тама... понор... Гр-р-р-ру! Ала у ушима пишти. Или је то јаук. Гр-р-ру! Неко стење. Али шта ми то ноге притискује? Гру! Гр-ру! Гр-р-ру! Мајко моја! Као да се брдо свалило. Рањен?!... Напрежем свест.
Гр-р-ру!... Напрежем мисао. Знам, знам, све још знам... Али откуда ми ова земља у устима. Гру! Гр-ру! Онај опет стење, јечи... Та људи су зверови. Доста! Гру-у-у! Господе!... А Луки тече крв из носа.
А када они челни крену, последњи тек седају да се одморе. Голо стење штрчи из земље, наборано и нарогушено, као да се сва земља најежила.
Засађено је дудињацима, избраздано и разривено врлетним потоцима, који хучно јуре са оних планина, ваљајући у долину стење и камење. А засеоци местимично, овде, онде, и нахерене куће вире тужно из оних дудињака, као красте на болесној кожи.
По боковима Ветреника између шуме од кестена нагучило се стење, чворновато као стиснута песница, и као да некоме прети... Коме?...
Као да је дошао смак света. А планине високе, избраздане јаругама. Огромно стење као да је из земље израсло. А у међупросторима густа шума. Требало је освајати сваки камен, свако дрво...
Људи без размишљања појурише низ литицу, вукући за собом коње, а за њима се суљало камење и стење. Дохватио сам из руку сеиза коња, који није могао силазити са два, и сунух низ падину. Омакох се...
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
убави дечак Велеса, Чија су уста саздана за љубљење, даде да по срцима заплеса Расцветано воће и усамљено стење. У мислима, све девојке оплођене Већ рађају јунаке, И ноге су јаке У сваке младе жене.
Купало, Купало, Пролеће, Убави деране Велеса, Мој драги: обновљено љубљење, Расцветано воће, насмејано стење. У мислима сад свуда поздрављају јунаке, А ноге у жена јаке; Пред њима радосно мре се: Младачке и ускочке главе
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Он би се умио, обрисао руке и лице, и мало — али само обичаја ради — стењао би и јечао почешће. „Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај смрт да ме узме у Горицу да се не мучим... пшешко живење моје?! ...