Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Већ је стигô на обалицу Разастрео кабаницу: „Јоште нису дошли мраци Још су овде дана зраци.“ Вади од појаса Врулу мека гласа.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Сад паре или кукуруз, то ти је. Не дам ја мој мал да га сваки упропашћује. — Па није ти, болан, још ни стигô овај кукуруз. Још се није ни запурењачио... Кад стигне твоја њива, стићи ће и моја, па ћу ти дати.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Ишô је сад од немила до недрага, прошô је и кусе и русе док није стигô на једну велику планину, а на тој планини један велики косати, брадати дида, а том диди и коса и брада пуна свитли
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Па где нађе љубу? Где је узгред стигô: У греху је нашô, Из греха је дигô. Пољупцима првим Спрао прошлост њену, Кликнуло му срце: Имам добру жену!
Многи пузећ’ брзо стигну до трпезе, — лако ј’ то, — Кол’ко си се ти находô, док смеш рећи: „ту је сто!“ Сто си стигô, али да ли благовати смеш за њим? Радо би те са тог стола послужили, — али чим?
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
— Е, људи, баш 'нако по старинску! — чуди се котлар. — Да шта ти мислиш? — продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô...
— продера се Симеун. — Кад сам стигô у Мајдан, мртво све кô гробље. Ниђе никог!.. Паче није! Нијесам још био стигô... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Хаџи—баба, лелек, ситне вале броји: Заклепеће кашто и на једној нози Замишљено стоји. Он је ноћас стигô од свештених страна, Где евлија свете провођаше дане: Где бисерни талас плавога Јордана Орошава стране.
ТЕЛЕГРАМИ Академији наука Париз Геније људскога рода, Наш Богдан Поповић млади, Јавите, је ли већ стигô И шта међ вама ради?
„Брка“ Брци Београд Богдан је још јуче стигô, И јављамо вам ово: У част је његову Ренан Држао поздравно слово. Париз је окићен сјајно, Заставе свуда се дижу, А
Глас његове чудне среће До цара је стигô веће, И жељан га узе плам Да абата види сам. „Но мој драги,“ он му рече, „Ко толико блага стече, Непоштењем он је,
Мамузе му ситно звече, А мач звони о степене... Он је дрхтô кад је стигô До мирисне собе њене. Већ две ноћи и два дана Како страстан заспô није; Већ две ноћи и два дана Како слатки отров