Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Слабо се разговарају а почесто погледају један другога испод очију. Као да их је стид што су онако завршили свој пређашњи састанак на Ивањдан. Па и кмет Пурко нешто оклева.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Дичио се што је глава тим честитим људима, који не учинише никад ништа што би био грех пред богом, а стид пред светом.
Изнесе му душу и срце као на длану. Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!...
Још га замоли да он помене његовој снаси, Мари, не би ли она матери казала!... — Стид ме, јаране!... Стид, бога ми. Не бих ја то смео каза ти, па да ме кољеш!... — А ти смеш!...
Све живо, и мушко и женско, потрча му и обасу га хвалом... Лазар се диже. њега је било стид овог света. Он осети како с правдом заједно и овај народ беше уза Станка.
Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, угуши желе њене. Она само махну руком и уздахну: — Девојка сам...
Али стид, стид што га је с мајчиним млеком посисала, угуши желе њене. Она само махну руком и уздахну: — Девојка сам... не ваља се!...
Али Станко стеже срце. Угуши те мисли и труђаше се да сасвим заборави шта је био. Стид га беше да, ма и збораним челом, своме новом друштву покаже како се плаши.
” У њеној души наста лом. Да ли да каже или не?... Стотину разлога нагонили су је да и то изусти, али ту беше и онај стид што га је с мајчиним млеком посисала, и он јој запуши уста... „Па и нана сад ћути!... Што ме бар не запита штогод?
— Па ко би му други и могао казати? — рече поп озбиљно. — Па зар баш ја? — рече Иван, а подузе га као неки стид, јер је он, као што знамо, и казао Турчину. — Него... манимо то, он је — добар човек... — Добар човек, добар човек!...
Иван оста сам. Неки га стид обујмио. Сад му се учинило да је одиста непоштено што је онако Турчину о попу и кмету казао...
А ми тако учинисмо с њим!... 8. ТВРДОГЛАВСТВО Чудне мисли обујмиле Ивана. С једне стране стид што је тако поступио, с друге стране, опет, прво обећање што је дао Турчину да тако на јалово прође...
Из очију сам му читао као да хоће да ми рекне: а и ти си ми отишао Турцима!” И опет га обузе као неки стид. Он је осећао да има греха на души, али је хтео да то сам пред собом оправда.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Жељна сам те. Хоћу твом Јоци да кажем... хоћу да му кажем... треба ви, брате, обојица да се жените! Мене као стид: — Е, богати, мамо, боже здравља! Док будем имао већу плату! — Доста је, хвала богу, паметноме.
Неће те нико ујести! — Знам да неће! Момак који га је пратио отвори једна врата. Мене би стид. — Изволи! — рече Јоца. — Хајде ти напред! Он уђе. Уђох и ја. За нама његов асистент, па онај момак.
Много сам мислио, много. И много сам хтео да кажем, и казао бих много да ме није, не знам зашто, стид. да сам могао, да сам смео, ја бих јој казао... казао бих јој: слатка моја мајка! Ух, а они у болници!
Затурио ногу на врљику, лактом се одупро о другу, а на шаку наслонио образ, па говори с њоме: — Стид ме баш да поменем баби, а ђеди не бих смео ама баш никако! Баш да знам да те никад ни узети нећу!
То ти мени кажи! Арсен поже главу, тури нос у шаку, стаде вртети раменима лево и десно, и кроз стид а сасвим протегнуто одговори: — Ја не знам!
Већ су два месеца од мога последњег писма. Ти си писао, молио, запомагао — ја ти ипак нисам ништа одговорио. Стид ме је било напослетку, јер бих се огрешио о своју искреност кад ти не бих све причао, а причати ти, опет, све, тако ми
Она трже своју руку из моје, но ја је крепко држах. — Та пењите се! — виках ја смејући се. — Зар вас није стид? У вашим годинама не можете да узиђете двадесет степена.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« па се даље шета. »И-ју! Е, та баш не зна шта је ни стид ни срам!« чуди се и вели гђа Сида гледајући кроз чвор на капији.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
Али од владике никако не долазило одобрење. Док било лето Наза и не досађивала попу толико. Стид је било. Једино, кад би он дошао на гробље она се увек налазила око њега, услуживала га само да би му пала у очи те да
А да га опет код себе, у колибу пусти, није могла. Стид је било да га тако, невенчаног, код себе прими јер: „шта би после за њу казао свет?“ А овамо, зима све јача.
Зато Наза заборавила и на стид и на све и почела свако јутро да одилази попу кући и чека га на капији. — Нема Назо — одбијао је поп осећајући се
Није више тамо просила и показивала се где су знали за њу и Лубу, да живе невенчани, стид је било, већ почела да проси и иде по селима. Али опет, која вајда кад Љуба исти онакав. Од тада још лењи.
То, докле је она, мајка му, била жива. А после, снахе, браћа му — испочетка и оне га гледале, не пуштале, стид их било пред светом, али после им се досадило и дигле руке од њега, те отада он могао слободно да иде, дрхти, скупља
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Ја не верујем. — Онда је друго било. — Онда је друго било? Зашто? Али, чекај знам зашто. — Мене је стид од тебе, Јуришићу. — Па добро имам и ја вереницу... Послушај ме, ето повуци ону молбу, повуци је сместа.
“ Али, у место тога, Христић се заплака љубећи своје старе родитеље, и онај стид порасте још више кад у сузним очима жене опази понос и радост што стоји поред рањеног И живог мужа.
„Деце, треба имати деце, жена без деце није ништа“, то је све и само се о томе говори. Да може и да га није стид од света он би зазидао све оне прозоре са улице. Не воли госте, не воли никога.
— Стид ме, вели један, да ми тај професор предаје кривично право — Па који ти је бољи, сви су ти једнаки! — И за политику је
Црњански, Милош - Сеобе 2
И она би, на ћеркином месту. Мушкарци ништа не знају. Девојке обуздава и фамилија, и свет, и стид, и страх, али све то не помаже, ако их не држе као куче на ланцу.
Све дотле, у својим анциларним љубавима, Исакович није осећао грижу савести, ни стид, кад на своју мртву жену мисли. Био је здрав, стасит, снажан мушкарац, и није могао, без тих слушкињица, живети.
– Очекивао је да ће она почети да лаје после тога. Као алапача! И сад га је стид кад се сети тога. Гледала га је, каже мирно, и немо. А сузе јој се појавише у очима.
А кад би га питали, зар га није стид, маторог, да смета млађем свету, Трифун би одговарао, да се решио да одсада удара само на младоње. И њихове жене.
Теодосије - ЖИТИЈА
како далеко залутао, стигао би ме отац мој, пошто му је могуће, и вратио би ме, па бих и оца бацио у жалост и себе у стид велик, а после тога не бих ни постигао оно што желим.
а и овога нису имали довољно за покој тела, већ колико треба за покривање наготе чији стид сазнасмо непослушношћу праоца.
Хе остави свога отачаства за које си поднео многе подвиге и безбројне напоре и болове, нити ме у стид и презир обуци, у туђем крају пребивајући.
Боже мој, дођи ми у помоћ! Нека буду постиђени и нека ишчезну клеветници душе моје, нека се одену у стид и срам они који ми зло ишту. Ја се увек у тебе уздам и свакој борби мојој прилажем похвалу за тебе“.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Сад ћеш сазнати оно о злату, сада ћеш то, коначно, напипати! - шапутао сам себи, иако ме је било стид да ходам за њом на очиглед читавог Каранова. - Ви само идите! - застао сам. - Ја ћу касније доћи за вама!
- а у томе „иди” било је нешто тамно и жубораво, готово налик на тугу. Наједном ме је, не знам због чега, било стид. - Ако треба да идем, ићи ћемо заједно! - рекао сам и тако смо пошли по Рашиду.
- Како те није стид да спаваш док отац говори! - стала је Станика поред мене и протресла ме за рамена. - Отац? Ах, да!
- стала је Станика поред мене и протресла ме за рамена. - Отац? Ах, да! X - Како те није стид? - пита ме Станика. - Како те није стид? - каже Стари. Ја, одговарам да умирем од стида.
- Отац? Ах, да! X - Како те није стид? - пита ме Станика. - Како те није стид? - каже Стари. Ја, одговарам да умирем од стида. Од стида због оцена, због писама, због самоубиства.
питам их. Да сам се претворио у мрава, да ћу се ускоро претворити у ништа? Не, одмахујем главом. Зар ме није стид? У мојим годинама они су... Боже мој, у мојим годинама!
Није ме стид. Оно о чему мислим за доручком седећи и слушајући оца и Станику нису ни оцене, ни писма. То је Рашида.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Брадавице јој опет набубреше, али овај пут је није било стид због њих. — Дођи… — прошапута. — Дођи! — Опустите се и спавајте... — казао је. — Све ће бити у реду.
Матавуљ, Симо - УСКОК
? Дошао си синоћ, а ја те сад видим! Долажаху од Мргуда да те траже, а мене чисто стид да кажем, е те још ни видио нијесам. Изидоше Крстиња и Јоке.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
ЖЕНА: Кој је јошт тај муж на свету, који својој жени капе не купује? Муж жени капу! Та да ти је стид да се на свет покажеш! МУЖ: Како море, ти то говориш? ЖЕНА: А како ти са мном поступаш?
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Речи са укусом детињства толико су посебне да нам неки несавладив стид забрањује да их, у говору или у писању, употребљавамо.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
“ Шта, опет да секу дуван на глави? Срам и стид да буде вашим ученима, тако народе огорчавати! Зар Маџари не уму после враћати, као што је и било свирјепства пређе
СМРДИЋ: Ми смо у одбору. ЛЕПРШИЋ: Ја би, али шта један човек може чинити. ЗЕЛЕНИЋКА: Срам и стид! Ви потомци Душанови? Одите, родољубице, да ми оперемо образ народности! (Узме пушку која је у углу висила.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
46. Но стид ови брзо преста, Брзо с' мома рашћерета, Малко стаде, али сместа Започе се шала клета: На крилу му цура цупка, Па
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
Јошан га је правио, срам га и стид било, газда човјек, а спетљао се с лудом Савком и сад јој не да ни близу својој кући.
Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА
А чим неко много виче, знај да виче да би нешто прећутао! ЈУСУФ: Хасанаго! Па та жена је само чувала свој стид, Кураном прописан, и у том стиду је чувала твоје име!
Ајде, молим те! Друге су могле да прекораче и јаруге, и стид, и обичај! И такву ти љубав — можеш је џукцу о реп! — која устукне пред обичајем и законом!
Ко толико пази на ред и образ, на стид и смерност и уздржљивост, ко Хасанага? Седећи овде, ја сам њему образ чувала, онако како је он тражио да се чува!
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
успоменом мога „високог порекла“ и охолим материним поуздањем у мене, све више се и више шираху, пружаху чак до — стид ме је већ! Нашто спомињати све оне жеље и наде, оне ране, убитачне зрелости, којом смо се чак и поносили?...
Тако пригрљену, стиснуту и обамрлу држах је у наручју. Оне друге стале и тапшу рукама. Осећах стид; али је ипак не пуштах од себе.
А онога стид што га она тако стара двори, па надохват посрче кафу, извади из појаса лимун или поморанџу и оставља, одлази.
Оне не могу да чекају. Дуга им вечера, а пре вечере да уђу овамо где су сви старији стид је. Чича Масе одовуд их дира, смеје им се.
Чича Тома једнако зове тетку, своју сестру, да му седи до колена, наздрави му и запева... Тетку стид. Моли друге гошће да је која одмени. Аја! — Није дан, неће. А она се снебива.
Жене не могу. Још их стид. — Ви прво као старији, па онда ми, — одговарају му оне и већ се дошаптавају коју ће песму певати.
— трже се и зарадова. И на његовом, не сувом већ подбулом лицу изби осмех, радост; али се то брзо изгуби. Обузе га стид.
Само она није смела њега, Миту, да оплакује, јер стид је да млада жена пред светом жали мужа, а нарочито да му набраја његове добре особине.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Разишô се у млазу, па шара бледи зид, плаветан као небни вид, па румен као стид. Запали срце моје, из њега сину зрак, кроз ока твога камен драг просинуо је благ.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Соба нерастребљена, по зидовима паучина, — како си почистила куину, тако си оставила ђубре иза врата. Није л ти стид? Дошао кума Мита, да цркнем од срамоте. МАГА: Па ја сам растребила. НИКОЛА: Растребила као тешко мени!
СТАНИЈА: Што је зло? Добро је, да се свет смеје. ЉУБА: Он ме учи. СТАНИЈА: Учи те безобразлук, да изгубиш стид. Сад си га најмила за слугу. ЉУБА: Какав слуга? СТАНИЈА: Што кријеш, те не говориш?
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Сви су студенци Есек и Ситна кружнице смутне одредба битна. Промаја туче с вртних милина, открила стид је - уздигла мост је. Стидљиву румен Кћери и Сина тачкасто драшка змијино грозје.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Блиста се патос, прозори, зид. Сва три прљавка спопадне стид. „Одавно ја се чистити спремам — рећи ће Рудар — а метле немам. Пијуком хтједох, ал нисам глуп, много је туп.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Пођох колебајући се. Требало је само једна пушка да плане, па да се одмах вратим. Али стид ме од војника. Воле пешаци да се подсмехну артиљерцима.
— Рече одлучно и окрете се војницима: — Напред! Осећао сам се мален према овоме великом дечаку. Било ме је стид. У мени је нешто навирало... ободох коња и стигох га. Сјахао сам, онда извадио нотес, и пред њим исцепах лист.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
ДРУГА ГРАЂАНКА: Баш сте ми нашли време за позориште! ТРЕЋА ГРАЂАНКА: Није вас стид! ЧЕТВРТА ГРАЂАНКА: Ужице се црни од црних застава!
Ајде, сам кажи да ниси видео! БЛАГОЈЕ: Нисам... ГИНА: Је л ти сад срце на месту? ЈЕЛИСАВЕТА: Како вас није стид? МИЛУН: А сад ме слушај! Одавде има до сутра да ми се изгубиш! ВАСИЛИЈЕ: Где да се изгубим? МИЛУН: Не занима ме!
ДАРА: Јашеш се овде са оним крвавим зликовцем! СОФИЈА: Што то говорите? Па зар вас није стид? ДАРА: Пред ким да ме је стид? Пред бестидницом? ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке!
СОФИЈА: Што то говорите? Па зар вас није стид? ДАРА: Пред ким да ме је стид? Пред бестидницом? ГИНА (Благоју): Ево ти твоје ослободитељке! ТОМАНИЈА: Закитила га, ђилкоша, видовом травом!
ЈЕЛИСАВЕТА: Њу ће и сахранити у оном кориту! СИМКА: Прави разлог је што хоће да сакрије стид! ЈЕЛИСАВЕТА: Гина и стид! ВАСИЛИЈЕ: Због чега стид? СИМКА: Због чега, због свега!
СИМКА: Прави разлог је што хоће да сакрије стид! ЈЕЛИСАВЕТА: Гина и стид! ВАСИЛИЈЕ: Због чега стид? СИМКА: Због чега, због свега! Софија јој је Секулу спасла од мучења...
СИМКА: Прави разлог је што хоће да сакрије стид! ЈЕЛИСАВЕТА: Гина и стид! ВАСИЛИЈЕ: Због чега стид? СИМКА: Због чега, због свега! Софија јој је Секулу спасла од мучења... СОФИЈА: Ја га спасла?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
МОЈА РАВАНИЦА Блудно гледам твоју богородицу свету, што мирише ко гробови у цвету, па ме је стид да живим. Надамном мирише у облацима сивим шума твоја фрушка, од тамјана кадионица сребрних.
Нек се они врте као шарен врт, ко ће нам забранит да волимо смрт. Улице су нам деца и друзи, неће наш стид у чеду да пузи. Није за живот твој поглед охол, него за сласт и сан и бол.
Сећаш ли се, ноћне су нам тице и лопови, и блуднице, били невини. Стид нас беше домова цветних, зарекли смо се остат несретни, бар ја и Ти.
Иста је наша псовка прва, нож и девојка насред села и стид домаћа. Здраво, наше обесне жене! Истом су сузом, болом и страшћу кошуље и свадбе нам извезене.
Теби, што си ми у тело засадила ветровито биље шума, ишчупала стид и страх. Теби, што си ми очи помрачила тугом звери, а кожу осветлила веселошћу облака, слава, Слободо!
На Ловћену је срамота и стид. На твом лицу лукави братски сјај. Не треба нам твој поздрав и уздисај. Зар рука да диже против речи свете,
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
„То је он говорио за мој живот“, сину му у глави. И размишљајући о том непрестано, њега обузе стид и кајање. „Мој је живот доиста ружан и свршетак му не може бити леп, као што магарац не може имати паунов реп.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
— Еј, Јуло несрећна, шта учини од нашег детета! Знаш ли да ме је сад стид проћи кроз варош, сви ће да намене пружају прст к’о на белу врану...
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
И Софку већ стид од толиких дарова и чисто поче да се и нећка: — Доста, тато! — Све ће теби тата! И са њом поче да се пење, пустивши
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Њему се ражали. „Ама жено, богом те кумим, што ти је ноћас? Није ли те стид да људи чују?“ „Пејо! Пејо!“ кликоваше она тихо кроз плач, „отклони срамоту од нас!“ „Ама што ћу ја, де?“ попусти он.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Добро му је кô риби на ватри. Доликује му као крмачи клепетуша. Држи ријеч кâ и решето воду. Зна за стид као куја за пост. Зна пливати као брус. Иде напријед кâ и комад у шаци. Има као у кукавице гнијездо.
— Ко се не стиди свога образа, не стиди се ни туђега. — Где нема страха, нема ни стида. — Изгубио стид, изгубио вид. — Часна хаљина срамоте не покрива. — Чувај се онога који ставља образ под опанак.
— Кажите ви мене најприје: које мене родио? — Ми не знамо. — Ну, стид вас било, а све бабе у моме селу знаду. 6 Питали попа црногорскога: — Кад ће, попе, ово Божић доћи?
12 Питао син оца кад је пошао по свијету: — На што ми треба највише пазити? — На страх божји и на стид људски. 13 Питао син оца: — Шта најприје може човјека изневјерити? — Око и падање.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Е? — учини Бујас и диже високо обрве. Бакоњи се одмах лице зажари и очи помутише, те Бујас виде да га обузе стид, кајање, срџба и мноштво других нејасних осјећања, и он се крену да изађе. — Стани! — рече Бакоња.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ломи се већ твоја трска На ветру. И киша прска По голом месу што пати. БУКЕТ Каранфил, црвенкаст као стид, Отвара слатку латицу сећања.
Од росе — земља се за ноге лепи, пуши. Ја дижем пали лист: у руци — пуца! Сунце о врата брда сјајем куца. (Стид му у млад руј боји чело, уши.) Глад ми завија у стомаку — псето, Па зрње неког млечног класа жваћем.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Он и дале седи нем и непомичан, дебелим сукном окован. Сећање на облачење кошуље стврдну се у Симки у стид и женски бол. Ђорђе нагло и нервозно завуче руку у недра и баци кесу на наћве.
Сетио се Вукашина у гуњу и чакширама поред воза за Париз, па је поражено и разочарано викнуо: „Како те није стид да у том зеленом изиђеш на улицу? Ни на једном пристојном и уљудном човеку нисам видео такву одећу. Аман, не брукај ме!
— Мучио сам се. — И сад треба да отцепи полутку. Није право — гоВори а не мисли, осећа само неки чудан стид, не зна шта ће са собом. — Полутку. Право... А шта се то тебе тиче? Откуд ти знаш шта је право?
изненадним муком и миром, поче да разумева смисао његових удараца, грдњи, псовки и нечега одавно и од себе скривеног. Стид јој се разгоре у глави и на лицу.
Испи нуну чашу. Нешто се у њему стиди што пије, узе другу чашу да што пре угаси стид, да у слаткој, врелој ракији подави све те црвиће што гмижу по глави, ударају у зидове лобање, теку по жилама.
„Моји унуци по мом имену треба презиме да носе“, рекао је. Сада осети стид и због речи и због тадашњег узбуђења. Само стид.
Сада осети стид и због речи и због тадашњег узбуђења. Само стид. Без прекида се разговор наставља, јасан по смислу, по неку реченицу сам додаје и лепо види месец у прозору и
’Је ли ова Аћимова млада?’ питао је жене. ’То је твоја снаја’, обрецну се моја мати. Било га је стид и није дозволио да му твоја мајка пољуби руку. Чим је вечерао, отишао је у воденицу. У воденици је и умро.
Тиквина врежа са жутим цветовима вијугала је поред њених ногу, преко сувих, жедних грудни. У цветовима је познала стид. Хитро их покрила сукњом као да скрива своју голотињу.
Коса му је дим што нечујно пузи по каменом зиду апсане. Од стида, осећа Андра, па је и њега стид због туђег стида. Хоће нечим и себе и Аћима да утеши, а цигара у бусену и дим споро и нечујно расту навише.
Још у младости је смислио ту жену коју, сит, голу и ситу, тера од себе да би осетила стид. Откако је спустио на кревет, малаксалу и без свести, ноћи проводи уз њен кревет.
Аћим жмури и седи наслоњен на зид. Ако сам помилован? бије по њему нешто што само личи на стид. Капетан без речи изиђе. У тишини звиждуће апсанџија, пева петао и ковач удара у наковањ.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ја, каква је пуста! Тако ми имáна, Стид је не би било да је код Султана! Па још када шеће и плећима креће, Ни хоџин ми запис више помоћ' неће!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
И та опасност појавила се, после, као неки неиздржљив стид што га је осетио још онда: кад је између два стражара с бајонетима, каљав и крвав, с лисицама на отеченим рукама,
Није то било без утицаја на моју вереницу (просто ме стид да то кажем) што сам ја скинуо своју униформу и што су војници, подофицири и млађи од мене официри, престали да ме
принео чашу с вином да се прикупим за нову причу, кад ме она свом снагом лупи по руци: „Пропалицо, вели, зар те није стид да то причаш? Алкохоличару, вели, па ти ништа друго у Француској и ниси радио него ждерао то вино и дан и ноћ.
То се видело јасно и по чудним неким немирним покретима њезиних руку. Изгледало је да се њима жури да сакрије сав стид, као да је гола. Онда се вратила са чесме, ушла унутра да се још брже појави напољу.
Мисли Митар овако о томе, па га баш при овој помисли велики стид обузе. И као хтео би овога стида да се ослободи и све као неком четком, коју у својој руци осећа, тај стид да обрише,
И као хтео би овога стида да се ослободи и све као неком четком, коју у својој руци осећа, тај стид да обрише, и као стегао је чврсто ову четку и брише оне облине, и самога би себе избрисао да не постоји, кад га
Са погледом прикованим за земљу трпео је тај стид, једино чему, са својом душом од гвожђа, није могао да одоли. И згурен, брисао је све даље, и питао се: шта је то што
Само стид, страшан и неиздржљив стид, и то да се поглед не може подићи, не сме ослободити земље. Онда је стао, био је готов.
Само стид, страшан и неиздржљив стид, и то да се поглед не може подићи, не сме ослободити земље. Онда је стао, био је готов.
— Јарчија, мала брадица, овако — показује Икета. — Па лепо, чекај, стани — мучи се Мија, и све га више стид што не може да се сети. — Је л’ имао онако неки знак или, рецимо, белегу? У ком’ је воду био?
звизне и пукне прстима, па се удари шаком по колену, бајаги пропаметио се наједанпут и сетио се, а оно није, него га стид да остане и даље тако пред Икетом, и не може више ни да издржи онај његов подсмешљиви поглед. — Фиииууу — вели.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Не, то није био стид. Страховао сам само да му се мој нови друг због тога не подсмјехне. (Тек, каткад би ме подишла помисао: не вриједи ли
(Тек, каткад би ме подишла помисао: не вриједи ли то страховање колико и сам стид?) Иван га је назвао Главоњом. Нисам му то замјерио; ограничио сам се да га ја тако не називам.
Такав се ни до конца каријере неће ослободити тог стида, и тај ће стид до краја кочити сваку његову кретњу, сваку његову ријеч, спутавати и парализирати читаву његову физичку и психичку
Права је радост у ствари безразложна. У том и јест њена чудесна љепота. Стид од једноставности, од наивности, тешка је мана. За човјека уопће, а за човјека-умјетника поготову.
И то ме боли. Хтио бих да с њим разговарам подуље, присно. Или можда да му кажем само то да сам често осјетио стид, људски стид; који пут до те мјере да сам се стидио и што живим. Ето, само то. Али он ме сигурно не би разумио.
Хтио бих да с њим разговарам подуље, присно. Или можда да му кажем само то да сам често осјетио стид, људски стид; који пут до те мјере да сам се стидио и што живим. Ето, само то. Али он ме сигурно не би разумио. Свеједно!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
му да удари себе у главу, па би хтео и у груди, а хтео би и да откине парче свога тела, да би таквим болом угушио онај стид од себе сама...
се ређаху и понављаху у памети сви јутрошњи тренуци, и сваки га шибаше све љуће и јаче, јер му сваки тек сад откриваше стид и срамоту његову... »Шта ми оно рече ?... Боље да се вратим кући! Их, срамоте!... А још харамбаша, хајдук!...
Ђурица му одузеде часовник и дувански прибор па га пусти, оставши љут на неуспех и на стид, који му причини весели путник.
— Који нас ђаво вуче у цркву! ... Стид ме је, вала, од самога себе. — Ако се стидиш, ниси морао ни долазити — одговори му Станка. — А ја сам задовољна.
Откуда он... Гле, и крст!... Те је онај што смо га носили на крстоношама« — осећа како га обузима стид, ужас. — Ђуро, пољуби овај свети крст... Покај се бар сад, пред овим гробом... — говори му попа узбуђеним гласом.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
почне ћешити и казивати да то тако ваља давати на славу божју цркви и манастиру, али дијете рекне: — Ма како га не би стид и страх од бога да нам од петоро однесе једно?
— Па нека, кажите ви мени слободно, било што било. — Е, бако, стид нас је, чудна је заповијед. — Па чудна, чудна, сваког чуда за три дана доста; кажите ви слободна својој баки.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
53 БОЛ И СТИД 54 ПРВИ ЗАГРЉАЈ 55 СЕЋАЊЕ 58 ПЛАВЕ МИСЛИ 64 ПОД ПРОЗОРОМ 70 ПОД ДУДОМ 72 УТЕХА 74 ПРИЧА 76 НА КАЛЕМЕГДАНУ 78 ТИШИНЕ 80
да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
Нек тренут овај и бол што нас гони Расклопи небо и утули пак'о: Пољубац, к'о смрт, не види јауке. БОЛ И СТИД Драга и ја на забаву неку, Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
је ударио по образу, и то је била једина физичка казна коју је он икад применио али се ударца скоро и дан-данас сећам. Стид и збуњеност који су уследили били су неописиви.
Ћипико, Иво - Приповетке
Милиње је спопада, вели му: — Нећу ти љубав никад наплатити! — и, да је није стид, сита би се наплакала. Девојка већ заборавља број дана откада су отпловили, и жељно ишчекивани крај наслућује у души:
Немаш ни преобуке... —Пошаљи ми је по куму! —Вратићемо се скупа —Остаћу још који дан; нећу празнуж руку горе, — стид ме...Тако је и оно двоје гворило... —Чега те стид? .. . Чему си исилазио?...
Тако је и оно двоје гворило... —Чега те стид? .. . Чему си исилазио?...Имао си код куће свој ручак, а знаш како се код нас каже: ко има ручак, лако му је за вечеру!
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Ево најпре целе, уосталом изврсне строфе, с подвученим примерима: Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, паробродизапловишеморе; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.
излази из њене заштитне, тамне и влажне утробе, сукобљава се с пламеним сунцем, које сажиже и које изазива „завист и стид“ („Као вучица ти ми уми језиком вид [...] И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид“).
] И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид“). Синовљев однос сасвим је антитетичан: он би да се поистовети са сунцем („Сунце, једино теби што сам желео бити
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Богдана. Нијесам је до вечерас окусио откако сам из куће оно изишао. Нијесам могао да се наканим: било ме стид... — Па сад, несрећниче? — Сад није... у својој сам кући. — А од мене? — Што од тебе? — Што си учинио ту бруку!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Детић рече: „Добар вече!“ Па одговор чека њен. „Добар вече!“ мома рече, — Стид је зави у румен. Ал’ ка’но што, не знаш како, Од пупољка буде цвет, Њене прве речи тако Развише се у ћерет.
“ „Рибо, рибо, златна рибо, сад је истом зло. Рибо, рибо, добра рибо, страх ме је и стид. Ти начини моју жену тја и царицом, Ал’ и тим се њене жеље не зајазише.
„Ево, сада вуци!“ вичу слуге веште, И Бровел је већем утурио клеште. Ал’ у том тренуту — стид је, срамота је — Лав се сети ко је, лав се сети шта је; Одупрô се чуду снагом и очајем, — И прснуше везе кâ
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИИ КУЛА ЛОБАЊА Жалбо црних птица и тужне похвале Празно име иза смрти и обијен вид То није љубав то је патња и стид Кад одјеци померају места и обале.
ПЕТРУ ЏАЏИЋУ СВЕСТ О ПЕСМИ АЛЕНУ БОСКЕУ Мене ничега више није стид. Клону сунце преко свега. Жељен плод пун је ноћи. Глас, што себе сања, зид откри у даљини где зазидан ми брод.
Поклонити себе животињама и цвећу и снагу своју дати глади црног корења? У овој ноћи мене није стид што певам из зида лепше но на слободи. Сунце ми у пети бриди. Блешти зид на крају пута што никуд не води. Реч ватра!
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
” То рече, па Милоша мрко гледа, Ког’ оцрни притворством Вук неверни, А Милош када смотри која беда И стид му грози, за тај укор скверни Одговори: „До колена ти седа Тај издајица злобни и чемерни, А сјутра ће се знати
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушастог Ликоту што носи шкрљак кô и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца! — И ја се, људи, томе чудим: што би то могло бити по сриједи?
Часног ми крста, не крстио се њим већ клањô кô Турчин или носио шкрљак кô трбушасти Ликота — срам га и стид било Кристова лишца!
да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама кô трбушасти Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! — викну мајстор Глишо и презриво пљуну.
И владике почеше кô и шикутори носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и' и срам било Кристова лишца! — уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Чини ми се тада Да сам био сличан каквој чедној жени, Што, пошавши стазом на којој се пада, Трза се, а стид јој образе црвени. Те вечери Воља роди се у мени. (1910) МРТВИ БОГОВИ Мудрости доста! О, пали смо ниско.
Сакривена од светине, клечи, Стид је да се са гомилом вајка, Сама, хладна, без суза, без речи Бога моли Југовића Мајка.
Плачемо кад поноћ пред очи нам навре, Стид нас да без венца мремо у осами, И дижемо с муком горостасне лавре, Да бисмо их свесно сагорели сами.
Зар ниси горда као бесцен урна У којој лежи прах мртвих царева? А ти си тужна. Стид ти образ прели. Разумем. Ова ноћ светла и бурна Тражи у нама блесак палих днева. Умрлог Бога ми би васкрс хтели.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
Из таме себе тамом потеци ван; ругобом ноћи штурину оплоди дан у видела непребол, у стид. 3 Чујем вас: на мужанско грло зацвили дете, рикне из питомине звер.
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Нарочито из родбине, комшилука или познаника, кад би коме требало новаца, ниједан није се обраћао њему лично, као стид их било, а и бојали се да их не одбије, већ би увек прво молили бабу, с њом уговарали о цени, о интересу и као увек,
Као да им је неугодно да их он види тако задовољне, срећне, што ће да се проводе, шетају. Стид их од њега. Зато они из куће право одлазе и чекају њу код капије, док она овамо код њега дође, да му јави за њихов
Ћипико, Иво - Пауци
из детињег доба сазријеваше, — и заметак што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу. Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да се тој сили подвргне.
Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!.
Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је
Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи... —Зашто? Реци! —Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на по ријечи. —Што?
и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!” Радивој диже главу и вели одлучно: — Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо!
Али, ето, сада ни ње нема код толике божје и његове земље! А када га неко сретне или стигне у путу, чисто га стид када мимо њ прође; ваљда ће се онај досјетити да је у варош по жито пошао, а празан кући се враћа.
—Што плачеш? — упита Раде, обзирући се око себе. —Убиј ме! —Кажи што је? —Стид ме, а друкчије све ми једно... Али кад сам код тебе, пече ме.... —Кажи! —Безмало те ме не превари поп Вране...
Неће му се да завири у сваку кућу; иако није при невољи срамоте, ипак га је стид скитати се уоколо, носећи своју потребу на пазар. А и познаје своје сумјештане.
Па се тога часа смисли, узе шешир и пожури за њом. Иде за њом, а у себи носи онај њен стид и дрхтај дугих трепавица; не гледа никога, већ бесвјесно за њом корача.
И онда нисам господарица од свога живота.. Ма пустите! Стид ме ја!— прекиде дјевојка говор. — А да си с њиме зачела? — упита Иво просто. — Било би боље... Не би ме оставија ...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Како ће клонути њена прекрасна главица. Као покошена травка. Како ће је сузе облити. Паника. Стид. Волела је издајника. Никанор Вест о Доротејевој издаји проширила се Кулом као куга.
Пљускање. Пршти јадна вода, хо, хо, хо, ха, ха, ха, хи, хи, хи. Преостаје ми да се надам да ће их нагло ухватити стид, поцрвенеће и престаће. Хоће ли? Требало би. Имају ли они по двадесет и пет година? Имају. Па?
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Он се је сећао свега, И стид га толико узе: дође му да чисто бега! Та, пијан да није био, он не би за царску цену Зборио онаке речи, да кметску
“ Мислећи донекле тако, Амора пред собом виде, И стид га за дете узе, па рече да кући иде. Јер, најзад, и није лепо, пристојност уопште не да Да једно невино дете комотну
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
То сам и радио. Са димом дувана и мирисом каве излетеше кроз отворени прозор стид, очајање и бес. Ја осетих како ми крв струји живље по жилама, мисли буде у мозгу, а самопоуздање у срцу.
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Па се јавио неки меланхоличан стид, можда први пут у животу Станојле Перчинове, што је ружна и незграпна, што се није могла удати како се удаје, и имати
А нисам учинио нешто што се не би дало поправити. Учинио сам што и и други учине, па поправе. Не замерите мој стид и држање. Стекао сам једно васпитање које поставља границе. Ви треба да ми верујете.
Настаде страшан породични тренутак: замор онога који је давао и бринуо, и стид онога којије примао. Нашли се очи у очи не отац и син, него два човека, онај који је радио и живео са сталном
А у том очајању још једно очајање: кривци нису злочинци, него бесрамници и несрећници. Стид и срам је погодио паланку право у образ и у срце. Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина.
Мртва тишина усред поднева. Људи, браћо! Мртва тишина. Смрт је према томе мала ствар. Стид и срам су опоганили живот. После смрти остаје туга; после срама остаје смрад. Људи се гаде себе, повраћају себе.
ја сам најкривљи, ја сам убио и ону девојку и оног дечака убијте ме, што пре, не могу да трпим стид и срамоту!” — Мија, на сва питања, и она која хоће да оцене догађај, и она која дете штите и спасавају, виче једно те
знате, оматорела сам, леђа да пукну.” И заиста су пуцала леђа; и пекао је Нату стид, кад је први пут унела туђ веш, и осетила како као гусеница мили по глави реч: вешерка.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Свака грана причињава ми се као пушчана цев. Полетео бих, али ме стид од људи. Страх ме, чини ми се, издиже изван седла и ја замишљено јурим, бежим... Коп се саплете.
А ја, иако нисам припадао овој батерији, делио сам њену судбину. Нисам имао куд. Стид ме је било од људи да бежим, а и страх ме да се упутим сам кроз ноћ, у којој свакога момента може планути пушка.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ О шумо, горо, загрлим ли те јутрос бреза мирисних Би стид ме века о коме причу усних: Да отац је хладно погубио свога сина, Па у сенци га закопао великог мога млина, А да лав
О шумо, горо, напијем ли се жедан вина залуталог облака Опет ме стид је неког дванаестога века. Сним: богумиле гоне усана жеђју пуклих ко рака И незаситљивих бола, уморних, самртних без
Чим у жудњи опасах бедра друмом журним кроз горе, Стид ме би... видици, бескрај, пароброди запловише море; А као тикве журне у пољу, Као хлеб врућ, извором Сањам.
Можда се противуречим! Мене би било чак стид да се никако не противуречим: и ова проза је једна песма. И велики филозоф натурализма донео је истину о љубави: љубав
Видех бога. Одједном би ме стид од тог што рекох и ужаснух се. Они нису хтели ни мог имена нити ичијег, ја сам учинио по трећи пут исти ужас.
Као вучица ти ми уми језиком вид И мрачну пругу беса низ дивљу ову кичму И поклони ми Њега, Сунце, и с Њиме завист и стид Година толико већ је да спремам дивљу сич му: Поклони Сунце, чија прљи ме врела сачма Залуд ме млеко твоје блажи и
матер да јечи Јер ја сам и њу, свету, вређао својом речју Опевао муке њене, не склопив очи пред Тајном Не питав за стид њену у Објаве ми звечју Када бих сваким стихом враћао себе у дом Нит вучица ми уми влажним језиком вид Нит мрачну
ми уми влажним језиком вид Нит мрачну пругу беса низ ову вечну кичму да спреми ме за Сунца огањ, са њим на завист и стид Па ипак година толко ко звер отровну носим сич му.
Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној; И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид: Само бих дубоко цвилио у немогућности да сам пред њим роб, И као да је неко још цвилио у мени, тако несхватљива беше
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Била је то она једна, последња кап: стид и гнев зали образе Крилатог Белка. Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више не може остати у
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Ја каква је, пуста! Тако ми имана, Стид је не би било да је код султана! Па још када шеће и плећима креће... — Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
(в. бел. Е, б) зазор — стид заклоњати — заклањати закон — вера, обичај: На кумство се иде по закону замандалити — превући мандал или засовницу
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
— Ехе-хеј! Ту ли си опет! — клицала је она. — Дошао си, дојурио, дотрчао! Срам те било, стид те било, бруко једна! Јао-јао-јао, како сам ноћас туговала, како сам само цвиљела.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
господству (или аште јесу официри, јако изволиш реци величајшем моштноме господству), уступати натрашке од слова, за стид и снебивање образа опет укор ми је, од вас частна образа чијино сам у својој ми официји на ово наређени у слободи
Ове ето, само леп разговор испрала, а ове прећња и стид. Ове ваља насамо и шапатом световати и прокарати изподмукла; мало се испречити.
вода испред закопа што се натраг узбија, тако и очни зглед испред свашта силовита секне сниже и прикупи се к себи, а и стид га и очобоља и старост заузстеже и смањкава се.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Опет мала починка. — Бре! — поче хаџи Замфир — исквари се много свет! Батисаше се и селскије!... Ни има веће стид, ни чес’ ни па срамување оно старовремско!... — Па, посмешило се дете...
— псина пшешко — псеће ракли-сапун — мирисни сапун рахатлук — одмор рз — част, поштење резилак — срамота, стид родљаци — рођаци роднина — родбина роспија — жена пропалица саг — сад сакати — волети сал — само санким —
— сакрити слази — силази смиће — смета сокаки-лаф — оговарање спацирување — шетња спроти — према срамување — стид срма — сребро срма бензилуци — сребрне наруквице станала — постала стовна — тестија строшити се — сломити се