Јакшић, Ђура - ПРОЗА
„А ја ти, Алекса, и не знам играти“, рекох му, тужио осмехнувши се. Он ме погледа, пун саучешћа, па онда стидљиво, чисто и не гледајући ме, рече: „Па, ево, ја да те учим, Грлице!“ „А куд ћу ја међу онолике газдачке девојке?
Ухватише се момци један до другога, не мож’ их се нагледати! Затим једна по једна млада и девојка, стидљиво гурнувши свога познаника, стадоше шарати коло. Ђошина мајка гледа до које ли игра њен син. Каква ли је и чија?...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Болови наступају све на махове и све чешће, али кад попусте, она је при себи. Стидљиво погледа попа, а на лицу јој се види некака страшљива спокојност. Онда болови наново учесташе.
— Да узмемо Иконију! — викнуше сељаци. — Добро! — рече поп. — Али дјетету треба сиса. Станоје Глувић стидљиво изиђе напријед: — Да простиш ти, попо, и ви, браћо, ви сви знате да се моја домаћица прије два мјесеца побабила.
Она окрете главу од мене: — Мишо, шта радимо ми? — Ништа рђаво, дете моје. — Мишо, — рече она стидљиво — што би твоја мати... Мене пресече. — Ћути! — рекох јој. Мора бити да сам изгледао и сувише озбиљан.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
— вели задовољно бирташица. — А каква калабалука? — пита је Пера. — Та, ето... нисмо имали другога посла! — вели стидљиво бирташица излазећи. — Сад...
Платише бирташици ракију и вино. Бирташица и бојтар захваљују и љубе поп-Спиру у руку. Они одлазе, бирташица их стидљиво испраћа желећи им срећан пут!... — А, ти, пештански трговче, ти си се канда опет почастио док сам ја била тамо напољу!
стаситији и лепши, и тиме је доиста показала да је добра машамода и да има укуса, па је окренула главу лево, и гледала стидљиво у земљу и играла лако као каква швигарица. — А што ми не хофирате?
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
И заиста он није просио. Кад би се приближио коме гробу, он би издалека почео да се глади, шмркће, кашље и стидљиво да заобилази око гроба, гледајући жељно у ракију, вино. Жене се сете. И зову га, дају му.
Чим отопли, замирише на зеленило, ето њега у варош с пуним недрима зеленог здравца. — Ете — смејао би се он стидљиво и показивао на здравац, — зелен, убав!... — И сваком, чак и деци, раздавао би.
Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас. — Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи.
И, као други просјаци, он нити проси, нити шта тражи. Ако му дате што — добро, ако не — он оде. Исто онако стидљиво, насмејан, блажен, бос, у старим чакширама и увек, увек погнуте главе с рукама у џеповима и пробирајући где ће да
Ухватили га и не пуштају. Он сео на крај клупе са спуштеним рукама у крилу. И исто онако насмејан, блажен, стидљиво одбијао је пиће што су му ови давали а сваки час се дизао да иде, јер ови почели да га дирају, пецкају за женске и
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Само да најпре пошљем по мог тату. Он ми је куратор, а тутор мом детету, — одговори стидљиво-смешно госпођа Перса. — Имате и фамилије, молићу? — запита Љуба. — Имам једног синчића. Сад ће доћи.
Јеси л’ ти са господар-Чекмеџијићем задовољна? — Ако ви јесте, и ја сам, — одговори стидљиво млада госпођа. — Е, сад молим господар-Чекмеџијић, ако смем питати, шта ви имате? — Имам куће у О.
Зове их сутра на ручак, такође и Чекмеџијића. Кад сутрадан тамо оду, Анка изнесе ракије и бадема и стидљиво комплименат начини. — Драго ми је особито . . . Изволите се послужити . . .
Црњански, Милош - Сеобе 2
Исакович сустиже госпожицу Теклу, брзо, стидљиво, јер се ето подетињио, па је узе под руку, као да води њену матер у шетњу, госпожу.
Да се то десило, не би била знала да и за њу има среће на свету! Кад се госпожа Евдокија мало смирила и покрила стидљиво, поче да га запиткује: зашто је тако гледа, непријатељски? Зар не види да га воли лудо? Шта гледа?
Петар се смешкао, мало, стидљиво, био је мало пребледео, али је Варвара помиловала обојицу по курјуку и смешила се на њих, сретно.
Тражила би само – тобоже стидљиво – да се мушкарци окрену, и не гледају. Кад би играла, груди би јој се тресле у корзету, а имале су, као и њена гола
су то женске тајне, још, али да она зна да је Варвара, најзад, затруднела, и већ у другом месецу, само Петар то крије, стидљиво, као девојка. Али је сретан, пресретан, и само се смешка. Ћути, па се смешка. Кад то чу, Павле се као трже.
Ђенерал који је носио име Пувала, почео је да једе слова свог имена, и да га пише: Пухало. Стидљиво. Једини понос, који су били још сачували, и у који нису смели да дирну, од срамоте, пред ландсманима, било је име
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Од деце се очекује смерно, стидљиво и уљудно опхођење с родитељима. Мада се у српској патријархалној култури строго поштује ауторитет родитеља, овај
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
»Само ми је још она данас требала!« помислио је, пре но што је ушла и стидљиво села на ивицу фотеље. Испитујући је равнодушно, сазнао је да није из овог града, да је завршила факултет и да нигде не
Премештао је са длана на длан. Једна дама с друге стране округлог шанка погледа га с благим чуђењем. Он јој се стидљиво осмехну и слеже раменима. —Отишли су да га зову... — врати се Поп. — Дај ми грудву! —Кад имамо воз?
у градској болници, поново позивали на свечаности и недељне ручкове, а у скромној хотелској соби појави се опет стидљиво стручак пољског цвећа у чаши.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим тако смерно и стидљиво, управо млитаво, како то само наше домаћице умеју.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
42. Плану огњем детић пусти, Па је узе у наруче, На душека тад је спусти; Ал' се брани дивно луче, Још стидљиво њему рече: „Не! — ако нас ко затече!“ 43. „Кô затећи? Није него! Кад су врата затворена.
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— пита кум Петар и у невјерици загледа униформисана дугајлију. — Остадох, за длаку — стидљиво признаје момак. — Па и мени се нешто чини да јеси — разњежено каже сељак и опет шири руке.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Чувала је, па сад задремала. — Иди спавај, тетка! — рекох јој благо и тронуто. — А не — трже се стидљиво она — не спава ми се, него онако... Обећала сам јој да ћу је спремити и лепо јој вежем „чајку“ како је она везивала...
Клекну до свога брата чича-Томе, наслони се на његово колено и гледајући стидљиво у свој кут, чупкајући бошчу, запева мило, дрхтаво, из дубине...
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
да ли се сећаш још и тих дана, те црне траге срамотних рана срезаним крилом стидљиво скриваш? Заставо моја, заставо тројна, свијено срце народа бојна, о чему сниваш?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
— Та донела бих ја, чико, и више, али немамо; и то смо једва ја и мајка којегде по буџацима настругале, — одговори стидљиво девојка.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
ЉУБА: Е, моја мајка, то су времена луда. СТАНИЈА: Дабогме, што је стидљиво, то је лудо, него што је безобразно, то је код вас лепо. Ајде, нека проси девојка момка. ЉУБА: И то може бити.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Разумем! — понављао сам, а при поласку замало да војнички поздравим и готово стидљиво се дохватих за шешир, и упутих у правцу оних шатора и људи около њих.
— Немој! — вели Јела и ухвати дете за руку. — Е, кад нећеш да се свучеш, идем... — Па добро — рече стидљиво Јела и раскопча блузу. Кроз ланену кошуљу виделе су се контуре облих груди. — Скини, скини!
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
се унезвери, опет је стаде обузимати зебња, али досадашње узбуђење беше веће, те надвлада, и она опет обори главу, стидљиво и плашљиво, а груди се подизаху и спуштаху бурно, све јаче и јаче.
Све, све... хоћете ?... Он већ једва владаше језиком. Љубица дисаше све јаче, а главу стидљиво оборила, па слободну леву руку само преноси преко чела, а десна све више дрхће у његовим рукама.
Кад дођоше до прага, он се осврте и погледа је онако ђачки... Она обори главу стидљиво, а он је полако обгрли, па је одједном стаде љубити тако страсно, бесно...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
!... Међер нема наше куражи далеко!... — Па шта мислите да радите? — упитам стидљиво. — Како шта мислимо! Видећеш ти само наше јунаштво! Нема наше куражи надалеко, кажем ти.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Господин или боље рећи госпођа Перса стидљиво обори трепавице и поче да дише убрзано, баш као каква цурица из нашег века после нежног пољупца.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиравајући га, промуца: — Ћути, алате! И пусти му дизгин.
Станковић, Борисав - ЈОВЧА
ВАСКА (трза се): Ех, ништа то! ЈОВЧА Да ниси болна? Да ти није тешко? ВАСКА (понизно, стидљиво али убијено и болно): Ништа ми није.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Бакоња се чудио колики је Шкембо. Дође и Галица носећи вучију воде. Галица, већ зрела дјевојка, стидљиво се поздрави с братом, па уђе у кућу. Бакоња оде да поздрави фра-Захарију.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
У цветовима је познала стид. Хитро их покрила сукњом као да скрива своју голотињу. Кукурузи су стидљиво помаљали плодне ресе, кријући их зеленим шаловима лишћа од врелог сунца, пред заранке.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
да она одавна није запамтила толику његову благонаклоност, од које се просто донекле и застидела и сам поглед ка земљи стидљиво оборила.
И жена му се већ забринула, трза га за капут, стидљиво га умирује: „Лакше, Јаћиме. Умири се, Јаћиме.“ Али Јаћим никога више не гледа и не види, мутно му је пред очима, нити
А кад смо га са тешком муком савладали, умирили и расанили и кад је потпуно дошао к себи, он нам, нешто стидљиво, исприча овај свој баш нимало чудноват сан: — Чувам ја, као, овце на ливади, и то овде негде у Албанији.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
На раскрвављеном западу румен је стидљиво премирала, разгарала се, сито се гасила, и опет се ражаривала у потмулијој ватри.
А он је заљуљао раменом, малко стидљиво: — Како кад. Некад јест, некад и није. А који пут је црљено-црљено, мили боже, рекао бих сама ватра!
— Xоћеш ли да те учим свирати на овоме, мишо мали? —питам га. А он стидљиво поникне слијепим очима, смијеши се и потврђује главом, без ријечи.
То сад мами моју мисао. Помишљам да бих можда тамо могао бити малко, малко користан. Стидљиво гајим још само ту малу амбицију: да, овакав какав сам, и на свој начин, бар нешто собом допринесем очовјечењу човјека.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Каква ти је то гошћа? — прекиде је Новица. — Сестричина ми... удовица јадна — одговори она и саже главу стидљиво, као да у томе, што јој је сестричина удовица, има нечега стиднога. — Удовица зар ?... Вуци је овамо! — викну Новица.
Ћипико, Иво - Приповетке
ваљаће ти, — одговара Спасоје, и очито жали оца. —А како мајка? — сјети се наједном млађи, и стидљиво обори очи и маче се с мјеста. Држи се и — одговори отац, замишљен.
Краков, Станислав - КРИЛА
Кратак нож је натакнут на цев. Сигурно је био стражар. Нико се није одзивао. Голи је погледао стидљиво своје мршаво тело, и загазио у хладну воду. Стресао се.
Било је масно и подерано. Понео је са собом једну дугачку узицу. Иза врба су стидљиво повиривале мршаве кућице. Отвори на њима су били као црне ране.
Ипак су највише биле тражене жене из угледних кућа. Зато се сада, када је жега попустила, гвоздена капија отварала стидљиво и лагано. Хроми вратар је пропуштао госте, мерећи их зналачким погледом. Само су официри имали приступа.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
— Шумадинац? — Јесте, господин потпоручник. — А ти свираш, свираш. Он стидљиво обори главу. — Па... помало... тако. — А зар се не плашиш да те чују Бугари? — Свирају и они. — И тучете се.
Ставите ме у ваше срце. Арлет ме топло погледа и уједе се за усницу. Лако руменило обли јој образе и она стидљиво обори главу. Полета, која је седела према нама, приметила је Арлетину забуну и претила ми главом.
— Јеси ли био у рату? — запита га наш вођа, иако је било очигледно да је он још млад. — Какав рат! — и окрете стидљиво главу на другу страну. — Колико ти је година? — Седамнаест. — Је ли било борбе око овога села?
Ћипико, Иво - Пауци
— Онда, зашто сте долазили? — опази шјор Лука нестрпљиво. — Да знам колико је. Фала, Фала! — Ја грем ћа! — рече стидљиво дјевојка, кад јој се Иво приближи и хтједе да нешто рекне. — Аддио! — поздрави Американац.
Девојка се не брани, али неће новаца. Он једнако наваљује. — Узећу, — шапне стидљиво, — једну банку. И то је пуно!... А кад зарадим, повратићу вам... Зашто да ми ви дајете? .
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Занео се не сачекавши Павлов одговор. Али мало после опет плану свест. Милан се сад некако стидљиво и отуђено стаде повлачити у свој свет. — Идите мало у шетњу. Лепо је време. Шта ћете овде...
тако жива у разговору с Мијом да су је другарице трзале за кецељу; а Мија би опет постајао најпажљивији кад Јана, стидљиво, пружи свој вечито слаб цртеж. Знало се да Мија брине сталну бригу о њеним цртежима.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Само тренутно, али упечатљиво, дубоко... Стајао сам задивљен. Изгледало ми да је разумела моје усхићење, те обори стидљиво очи. дугачке трепавице сенчиле су њено лице... Најстарија дохвати судове са водом, и пођоше.
Окружени овако плаветнилом мора и гледајући румене и снажне морнаре у чистим оделима, наши су се готово стидљиво И бојажљиво прибијали у крај.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
Сви потрчаше оној букви и сјатише се око дјевојчице, која је стајала уза само стабло и скромно и стидљиво притискивала лице уз глатку кору дрвета. — Шта радиш ту? — строго поче Јованче.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Јер и зноја има о тому; не од сунца, ама од кметских ту поштених многих и разумних образа! Ал' баш за знојење се стидљиво толико и не хаје; у томе од срдца вода излази, а иза такве воде боља роса с беседи се прикнађава ако и мори се тело.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Куде си гу видеја? Збори, келчо ниједан. — Несам гу видеја, бата-Коте, — вели стидљиво, шапатом, шегрт Поте — куде смем ја па да гледам чорбаџијске керке?!