Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
да се преобратила у чисту прозу, ти су се гласови појављивали у оној мери у којој су песници почели да напуштају стилску периферију у језику и да на елементарне језгрене језичке елементе примењују своје обликовне поступке.
препознати све док су Станковићева синтаксичка одступања проглашавали за слабо знање језика, недовољну писменост и стилску невештину. Све да је и заиста тако, више се ове појаве у српској књижевности не могу објашњавати на стари начин.
У првом случају је у питању песник који у властитој књижевној традицији зачиње нову стилску формацију; у другом – следбеник, без обзира на стварну вредност и снагу коју његова лирика може имати.
комуникационо, нормативностандардно и на крају, дакако, рационално језгро и, с друге стране, на маркирану, емотивну, стилску и ирационалну периферију, изгледа као да је одвајкада дат, а у ствари је тек у нашем веку до краја и строго изведен.
Он измиче свим шизмама у природноме језику на граматичко језгро и стилску периферију, на рационално и емоционално, на неутрално и експресивно: похрањен је у његовој исконској творбеној и
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Оно ће се одушевљавати оним чиме су се генерације већ неодушевљавале. Ту стилску и идеолошку херметичност и заптивеност епохе разбиће тек Бранко и Његош: они су били живе снаге наших модернијих
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
Правцем који су они означили ишло се и даље. Каснији развој је доносио и све већу стилску диверсификацију. Разиграна машта појединих писаца водила их је у експерименте, не само литерарне већ и језичке, док су
Доментијанову реторичност и поетичност подредио је чистој нарацији и тако постигао жанровско јединство и стилску уједначеност. Створио је широку приповедачку реку и јарким бојама сликао време, људе и њихове односе.
Сви ти бројни покрети, поникли у разним земљама, слили су се у једну општу књижевноисторијску појаву (стилску формацију) за коју се усталио назив - авангарда.