Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
— Како то — рече Брне — није ни старо ни ново? — па не сачека одговора, но испи чашу и остави је пред Стипана. — Јево видиш, како.
— Таа-ко! Доста, доста! — рече Брне. — Вриме је лећи! Пак устаде и нагну се пут Стипана. Стипан ухвати за рамена од мантије и повуче к себи, те фратар оста у панталам’, прслуку и голорук.
— и маши се оружја. Бакоња се стани у трен крај Стипана, а Кушмељ опет спопаде ватраљ. Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица.
Осињача залелека. Фратар се укочањи на стоцу. — Натраг! — повикаше сва тројица. Ркалина погледа презирно Стипана: — А што се ти уплићеш, ти скитачу, ти вратарски тавозилу, а!!?
— Нен бонјимо сен мин ти’ принковођана, тин онружани денлија! — вели Шунда. Брне поче грлити Стипана и одмакну га у ћошак, пак се обрну к Јерковићима: — За име божје, шта оћете од мене?
Кога год сретну, свак поздравља фратра и свак пита Стипана гдје је био дујо и чији је клапчић. Бакоња се чудио гдје толики народ познаје стрица, а ето су одмакли богзна колико
Бакоња се ослободи, погледа старога куљешу отворено, па понови што бјеше путем научио од Стипана: — Бићу припокоран, припоштовани оче! — Е, па липо! Ајде сад са оним дијацима. Ајде поведите га.
Иза њега бијаше ред омањих зграда; пред једном поткиваху коња. Ту се бјеше начетала гомила слугу, међу којима познаде Стипана. Иза тијех кућа пружила се ливадица, а под њом одмах текла је ријека, шира но на другој страни острвца.
Сад се заврже разговор о свачем, а највише о прошлим сијелима. Сви се радо сјећаху Стипана и његове шале. — Ма, ди вам је Букар? — запита Бујас. — Ја га залуду тражим очима. — Јено га тамо у запећку.
— поче гвардијан хучући. — И ја сам то одма помислија! И ја сам одма посумњâ, а знате на кога? — На кога? — На Стипана, валај — рече Дувало. — Добра ти је та! — повикаше сви. — А шта ти мислиш Брне? — пита га Вртиреп.
— Даклен, опет сујма мора пасти на Стипана! — вели Дувало, пропињући се, те промоли главу кроз прозор. — А јест, душе ми, све како ти кажеш!
Већина не вјероваше да је Стипан проводио хајдуке, него то је могао учинити који други слуга од онијех што су прије Стипана служили, по свој прилици „какав притајени ркаћ“. А што се тиче Букара, сви су били већ увјерени да је погинуо.