Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
се један у другога, па се обојица забезекнуше, те упрепашћени почеше један другога питати: — Ама Иве, — рећи ће Стипе — ако се крижати знаш, и тако ти свете дивице мајке Исусове, јесмо ли ми ово?
Него знаш шта, врнимо се ваље натраг, па кад дођемо близу нашега села, зваћемо жене, па ако су Иве и Стипе код куће, онда нам не преостаје друге него окренути у били свит. Тако и учине.
А Манде ће из куће: — О-о-ој! Ко зове? — Ама, је ли Стипе код куће? — Није нêê! — одговори Манде. — Е Стипе, — рече Иве — виру ти и бога задајем, ово смо ми, сад више нема
А Манде ће из куће: — О-о-ој! Ко зове? — Ама, је ли Стипе код куће? — Није нêê! — одговори Манде. — Е Стипе, — рече Иве — виру ти и бога задајем, ово смо ми, сад више нема сумње, него хајдемо кући!
— Е Стипе, — рече Иве — виру ти и бога задајем, ово смо ми, сад више нема сумње, него хајдемо кући! А Стипе сав блажен раскрави се, па ће, као да му је сињи терет пао с душе: — Е у какви нас страх утира, пасја вира, својом
Ћипико, Иво - Пауци
С њим иду син му Јосо, Цирило и два момчета, оба сина чобана Стипе, да се сви, на позив, прикажу суду. Друштво се чуђаше зашто их по други пут зову, јер мишљаху да се ствар већ првим