Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
— рикну Милун н улети у кућу, зграби с клина некакав зарђали крндељ без кремена, па стиште напоље као помаман. Кад би на вратницама, умало се не удари с Видаком писаром, који таман хоћаше да уђе. — Ехе!
— окупи Симица јадиковати. Капетан зазвони и Симица изиђе из канцеларије, бришући зној као грашак крупан, па стиште као опарен кући. Сутрадан освануло је нахоче опет на свом првашњем месту.
Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг. Оно све ближе к њему, па удри камењицама. Он онда стиште бежати што игда може, а оно све у скок за њим.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Јанко и Милица договорнијем погледом прекидоше игру; она му се маши руке, али он стиште њену и принесе је својим грудимâ, разумије се, то учини брзо и кришом.
Зар растати се за навијек! Па то је што и умријети! Срце му се стиште од помисли да више неће видјети своју драгу Лудмилу, свога зета, њихово дијете, које носи његово име!
Мазиш ту дјевојчину и тражиш јој домазета из бијелога свијета! Њему преврије, те је свом снагом стиште иза шаке и тргну! Крстиња лако врисну и додаде: — Аман, човјече, не ломи ту руку која ти је дјецу одњивила.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Само што се сва на груди свали, Стиште груди, не мого да данем, Вас немоћан тео сам да панем, Боже, Боже шта је ово туда? Али ево још већега чуда.
Одо доле, доле — али куда? Ја се стресо, стра ми стиште груди, Па из тешка санка се пробуди. Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те није на јаве!
Та што ће ружа без сунашца свога?“ То млада рече, лати га за руку, У оку сјајном ону љуту муку, А руку њојзи стиште Стојан мио, Па вако оде говорити тио: „Да, ја се спремам, ја ћу некуд поћи, И то скоро, јоште ове ноћи, На веље
око врата лати га белога, Па љуби, грли суђеника свога, Из ока још јој суза се отиште, Што јад јој дотле у срдашцу стиште.
“ 72. Јунак канда нема воље, Јер не стиште руку њену; Да ли мисли на што боље? Да л' на ћерку ње љувену? Триес и шес мајци лета — То заиста пуно смета. 73.
Међ њу стаде и међ милу. „Молим, госпо, тако нете!“ Али госпа и на силу Ћаше ћерци и полете: Двапута се гњевна стиште, Двапута је он отиште. 127. Сада теке госпа севну, Подбочи се, јао, брате!
131. Сад из петни наже жила... Ал' заман се, јој, отима, Слабачка је сва та сила, Јер он стиште кâ кљештима. Она цичи, — јао, Боже, Ни маћи се баш не може! 132.
ИX „Ао зеко, а мој јаде, Куд доброта твоја оде? Шта би ово нуто саде?“ Па га стиште и ободе, Коњиц наже већ два пута.
“ Цикну Лима, већма се наљути, Па се Бајку још једном упути. Ох, мач бојни свагда мејдан дели, Ал' га Бајко стиште зуби бели.
Кâ брат брата што гледа својега, Смеје с' сунце, као да га кори, А корећи канда 'вако збори: „Де је слутња што ти стиште груди Штоно јутрос мозак ти залуди? Глај пред собом то крваво поље, Та море ли јоште бити боље?
Ох, Турцима мука ли је вела, Срб од воде узаптио ждрела, Други Србин с друге стиште стране... Шта ће Турци?... Ваља да се бране.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
ДА МУ СЕ ОСВЕТИ Градио некакав човјек међу под обором, па међа се провали и један га камен грдно удари у главу. Стиште објема рукама од муке главу, а стисне очи и зубе, па погледа на они камен срдито говорећи му: — Бре, крвниче!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Сердар је викну. Она изађе. Збиља бијаше блиједа. Адолф јој стиште руку, по њемачкоме адету, и погледа је значајно. Она се зацрвени. „Само срчано и мушки да се растанемо...
“ Отац и мајка погледнуше се. Милица зину, па је гледаше у чуду. Сердар стиште очи, па се прочеша чибуком међу обрве.
„Невоља ми је, е виђо мазиш ону ђевојчину и наговараш је да се уда за онога скитача из свијета!“ Сердар плану, па је стиште иза десне шаке и трзну њоме. Жена се преви и паде на кољена, па хукну од муке. „Аман! забога!“ једва изговори.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
У толикој горчини, Бакоњи слатко паде то неочекивано понашање Бујасово, те му пријатељски стиште руку и ћутке отидоше у кујину гдје затекоше преплашенога Бутру како прича Балегану страшни догађај. — Мучи ти, мали!
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Гурну руку у недра и помери је с леве на десну страну. Злато суво зашкрипа и Ту шкрипу крв разнесе по свим жилама. Стиште кесу да угуши глас жутих наполеона, да их не чује ноћ. Он се још више смањи, толико да се могао увући у кесу.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Али он не беше више онај исти; и сунчане обале веселог и страсног Јонског Мора није могао да позна! Болно, он стиште очи и погледа у се. И, гле!
Да, пут је стрмен, ал' хајде, видиш Да не премаша снагу једне жене!“ И тада стиште с камена на камен, У хиром скоку - к'о лака газела. Очи јој сјаху.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Онда се са гужвом, коју стиште, бацила за њим. — А, не то! Пардон, не то! Али га грудва стиже иза увета. Живо заузета, она је хитро и одушевљено
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Осврнух се, готово са зебњом: земља је била поплављена сутоном и покривена дугим сјенкама. Грдна тјескоба стиште ми срце: обузе ме осјећај опћег потонућа. Помислих да на свијет пада вјечна ноћ.
Ћипико, Иво - Приповетке
Закитивши се тиме, беше задовољна и јаче стиште руку своме Марку. Народ одоздо, с мора, све више придолази; дубрава испод цркве испунила се столовима и кућним
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
На путу је шумар срете: „Ти си крала, пуста жено!“ И књижицу своју вади И бележи име њено. Удовици с’ грло стиште Кâ да ј’ гŷши мòра нека, Па не може да изусти: „Нисам крала мога века!
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Када он поново отвори очи пред њим ће бити празан зид. Дечак до бола стиште очне капке, желећи да заборави, желећи да не мисли.
— Е па, задржаћу те! — заинати се дечак и стиште шаку, али се Зрака, ипак, извуче и полете у висину, љутито и без поздрављања.