Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Чувај се вранче да те она не погледа Дошла је, с белим шеширом, кроз грање, У зори где се пуши, пун магле, црни стог Пљускали је таласи класја, у мрачном небу иза ње Севнула муња граната као јеленов рог 2.
А ујесен се спусти таква тама да ти је најдаљи видик онај стог! Седиш на прагу, зуриш у мрак, и не знаш је ли све на свету погасио зато што те је напустио, ил зато да би ти
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она кад трчи, па све овако — он тури главу међ' ноге, а ја држи, држи! Па напослетку, кад ништа не помаже, а ја у стог или у тарабу, у зид, где стигнем! Ништа она под нагим богом не види, само кад једанпут ухвати хук!
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Мрак опружа руку тамну на кумовске сламе стог, па укида једну сламку са тог гумна небеског. Буновно се сламком титра о тамбуру, о жице, месечево коло игра — силне,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Више куће ти стог, на небеса свемогући бог, па дијели народу: некоме шаком, некоме капом, а тебе, бане, домаћине, и шаком и капом и
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Нећу да чујем. Ја знам шта радим. А кад буде отишао, ти ми за знак на стог пободи виле са снопом трске, да могу да видим из ливаде. Не заборави шта сам ти рекао. Аћим полако изјаха на пут.
се да уз свако стабло стоји припијен Тола, кидисао би, опипавао, па би нешто шушнуло у сењаку и нека сенка минула за стог. Он би одјурио у стају по виле, претраживао сењак, набадајући сваку гомилицу мрака и сламе.
Онда се усправио и јурнуо у сењак, попео се на стог и поред самог стожера укопао се у сено преко главе и, дрхтећи, без суза и сна дочекао јутро гадљиво се стидећи мајке,
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Ту се, у том стешњеном и густом зеленилу, нејасно оцртава по који кров од стаје, по неки стог заостала сена, тамни се понегде кровина иа кошари, на качари, а над целом том групом извио се у ведро небо вити
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
кад смртно спава, Са очију дремежа не стреса, Већ да жмире чами у немару Чекајући шта ћеш му да пружиш: Пред очима стог си ми крвава.
Али нема зле среће да среће нема у себи, Стог’ се и зове срећа, мада је худа и зла: Колико лепих ножица, и каквих једрих листића Жељно ту око види — зналцу и туга
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
часе јада И болни уздах цвета који вене, Јер још си лепа, пуна магле снене, Мада у мени крик страсти је сћуткан. Стог бежи таква, маглена, прозирна, Да запамтим те увек такву исту, Као икону од зла што спасава.
Ћипико, Иво - Пауци
И да забашури унутарње узбуђење, стаде да гледа стог росног грожђа око којега летијаху шарене лептирице, једва дотичући га се.