Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И једнако вијући се, заклањајући се руком од сунца, весело долази до Стојанчетових. — Стојно, — ословљава најмлађу — јеси ли учврстила љуљашку?
Што је лудо, што се не жени, што је не узима, љуби, грли, кад ето већ Ускрс и пролеће! Само код Стојанчетових што су јој као не бранили да одлази, а и код Младенових.