Јакшић, Ђура - ПРОЗА
И једва сам чекала да га опет видим... а, овамо, кад нам дође, ја бих хтела да побегнем некуда, али не могу: стојим и гледам ону врану косу што му густим праменовима кружи бело као снег чело; гледам му у велике грахорасте очи, и само
Кад га видим, ја се сва стресем, срце ми силније закуца, увече не могу да заспим — мислим на њега... Једнога дана стојим ја на мали врати и гледам непрегледну равницу што се од наше куће надалеко простирала; нешто сам се дубоко замислила,
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Фочић у Шабац дође, хтео је и тамо кнезове сећи, но његов брат Мус-ага Фочић није дао но рекао: „Ја за ове кнезове стојим добар!
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду. Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим Кô потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени.
Али ја стојим срца празна, За сваку тајну зла и добра; Руку је моју снашла казна За плоде које и не побрах. Искушитељу, пун сам
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Гледа узверено и на страну, одлаже ногама као ја кад ме друштво чека напољу, а ја стојим док ми сеша не одсече хлеба. Узима новце, главу окренуо на другу страну, па кад прође, прогунђа као за се: „Још само
, вратио сам се у 8 увече и појео две ћулбастије. С новом кухарицом, коју смо пре два дана добили, стојим на доброј нози. Синоћ сам јој обећао купити јој нове ципеле. Она је „оборила очице и поцрвенела”.
Макс се осети посрамљен. Истури груди и, обичним тоном и речима којима се они зову на дуел, рече ми: — Ја вам стојим у сваком погледу на расположењу. Само не тако српски...
Могао си себи замислити мој положај: ја стојим на мору, сам на једној дасци, у страшној бури, и давим се. Шта да радим? Што да те лажем? — ја је волим!
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
?... И после, ’оћете л’ о црквено-општественим ствар’ма да разговарате?... Ако мислите о њима, стојим вам на служби... о њима се ваљда тек нећете са мојом Сидом разговарати?! — Добро те нисте рекли: с вашом Жужом!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
— Видиш, Гавро, да мене госпођа Макра волије него тебе. — Не би’ рекао! — А како ја стојим код вас, госпођа-Макро? — запита Чарукџић. — Шта ми је до вас, ви сте ожењени! — Ја немам жене.
— Како несигурно? — запита Марко. — Какво је ваше состојаније? — Состојаније? Ја стојим овако: свршио сам правне науке, био сам јурат, сад су ме избрисали, но таленат је остао.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
Очевидно је: да ја стојим на граници једнога друштва које пропада, и које са свих страна посмртна звона оглашују, и гледам оданде како се нова
Ето: нема помоћи, нема излаза, нема спасења ван смрти... Остао сам са свим без осећања јаве. Са истом неверицом стојим дању пред сензацијама стварности, као што ноћу стојим пред појавама сна.
Остао сам са свим без осећања јаве. Са истом неверицом стојим дању пред сензацијама стварности, као што ноћу стојим пред појавама сна. И увек помамно, у непрекидној грозници сна тражим ону разлику.
Тренутно, седећи овако, сањам страшне слике и пробуђен, ево, стојим стално пред неком мрачном. опасношћу од које не могу да умакнем.
Увек сам чудно свестан кад сањам и знам да сањам. Усред оних представа око мене стојим, као циник, сумњам, не верујем. Не верујем!
Африка
се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти. Стојим један час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи
Теодосије - ЖИТИЈА
И ако сам ја, како прав стојим и ходам? Нисам ли јуче по земљи пузио на коленима и штакама, а сада прав и без сваке сметње ходам?
И када је сан са страхом ОД мене отишао, одмах се осетих да прав стојим код гроба светога. Много сам стојао плачући ка светоме, и молећи се за помиловање моје бедности, док и ти уђе, оче!
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
) ЂАКОВИЋ (устаје): Хвала, господине, и кад год вам затребам, ја вам стојим на расположењу, било да што напишем, било да вам какав користан савет дам. СПАСОЈЕ: Хвала!
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
Мангуп сам ја. Стојим у трпезарији крај огледала и у њему при одблесцима сунца гледам своју црвену косу, своју шашаву њушку с пегама и
Он је још говорио како смо ми једна ужасна генерација, али ја више нисам разумевао речи. Чинило ми се да стојим под водопадом. Затим сам запловио. Око мене су пролазиле чудне земље и градови обојени у црвено.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
Још и то. Да ми је само знати ко их је здипио, био бих у стању да га задавим на лицу места. Стојим тако као кривац поред оне париске регистрације 75, а успели момци и њихове још успелије жене ћуте и гледају ме као да
После нешто брзо причају на француском и енглеском са својим женама, а ја стојим и све се више смањујем. Једва ме човек може и приметити, колико сам се смањио.
« А тетка изиђе из куће на двориште, гледа ме како стојим усред ђубрета и миришем, па се крсти и десном и левом. Село је њено у равници. Хиљаду двеста душа, сами старци.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Е, да испричам сан? Хоћу ли? — Можеш! — одговори старац, смијешећи се. — Усних да стојим пред манастиром, као чекам њекога.
Поповић, Јован Стерија - ЖЕНИДБА И УДАДБА
) МУЖ: Али, молим те и с тим твојим љубљењем. ЖЕНА: Ја те милујем. МУЖ: Сад ја немам друга посла него да стојим да ме милујеш. ЖЕНА: Ти си моја сва радост на свету. МУЖ: Молим те иди гледај посао; не тандрчи толико.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
сада, само једареда Да га јоште моје око згледа, Боже, једном још је амо стави, Па ме онда, ако оћеш, смлави. Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође?
Стојим, чекам, ето већ сутона, Боже благи, де остаде она? Стојим, чекам, гле и нојце вође, Боже, Боже, заш она не дође?
Ја ту стојим, око душе моје Слатки часи умиљато с роје, Око пламти, срце јаче бије Који часак да споменем прије?! Кратко је
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Паметна ђедова глава! Стојим тако у обасјаној ноћи, пред хладњикавим неземаљским видиком какви се јављају само у сну, помало је и страшно и тужно ..
И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара,
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Стојан, као увек, само стао пред њим. — Нека — одговори му — Могу и да стојим. — Седи до мене, седи ко што приличи мужу, домаћину! — И реч „домаћин“ нагласи. Стојан је покорно ћутао и није сео.
пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за „слатко јело“. Стојим и ја иза ње. Крстим се.
А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их са очевим сахатом на прсима, па као да ми вели: — Божић, сине. Видиш ли?
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим до земље кад сједнем до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Ако што урадим, не ваља; ако не урадим, опет не ваља. Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
је стајала овако: шармирала сам једног финог типа из Финске на мртво име, али нисам умела с њиме ни да бекнем пошто не стојим баш најсјајније са страним језицима, па ми је апарат одузео читавих 25 коба! Неправедно, на часну реч!
Чича Мића и готово прича! — Драги докторе — рекох следећег јутра — стојим вам потпуно на располагању! Само напред! Чепркајте по мојој сиротој меморији памћења колико год вас је воља; ко зна,
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Лудо коло под орахом. Витлају се вране зраком. Одзвањају зумбул-дојке: о осмици снују тројке. Нити стојим ни путујем. Једно будим — Друго трујем.
- Стојим а летим нâјлепшој међу змијама лепим. Треће певање Рајска благота: зверје трепери, пиринач вуче мравиња војска; з
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
Јесте ли чули како је бединтер казао? МАРКО: Хм! Хм! Ја се радо не мешам с оним пред ким стојим гологлав. ЈЕЛИЦА: Зато се и праве визите да се људи упознаду и да не стоје гологлави.
АЛЕКСА: Нисам ни окусио, веруј ми, па опет трпим; трпи и ти мало. МИТА: Како ћу кад сам малаксао, те једва стојим? Увуко сам се у кујну да што изварам, али кад ми почеше црева крчати, омлађи помисле да што друго радим, па ме
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Отад, ево, мину пола вијека, све спорије откуцаје бројим, искри иње, примиче се вече, а ја опет покрај Уне стојим. Преброј авам потопљене дане и враћам се у моје Хашане.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Али ће к'о рајски феникс, сијнути слобода мила, И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим.
з Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међу царства твога гробницама твојим Ми смо бележили.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Мали је ваш мач да читавој земљи главу посече. СЛЕПИ КРАЉ У ИЗГНАНСТВУ Из васељенске ти престонице пишем. Стојим на прозору, ја царев гост и слушам жамор на улицама иза дворског зида, разговоре соколара пред ручак и складне
Које је то племе? Рогоз се пробија кроз снег, стојим на месту где ће долетети птице и почињем да разумевам Словене.
ја сам хтео да вас поведем на сигурну страну уз мале жртве мени разуме се бог не може ништа ни данас кад овако стојим по страни у стању сам и да спасем неколико људи имам своју квоту избављења јавите се ви не знате шта је све на
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Сва лица уозбиљена, сви журе, само ја стојим на средини круга, неодлучан на коју ли ћу страну. — Пардон — обратих се једном каплару.
Видим да ме је велики белај снашао, а и онако сам уморан да једва стојим. А мислим опет, не могу је ни оставити саму са буретом. Ако наиђу пешаци, све би јој попили.
Кога тражите?“ — запита. — Капетана Свету — рекох. „Није још дошао“, и утрча у другу собу. Посилнога нема и ја стојим сам у предсобљу... Не смем да уђем... Било би ми непријатно да наиђем на... тако нешто, јер ви знате пешаке...
Црњански, Милош - Лирика Итаке
И оставља ме загледаног у бездане воде. НА УЛИЦИ Кад светиљке сину и улице пођу у висину, у тами стојим ја. На свему што прође мој осмех засија. Нестану боли, окови и лаж, од мог погледа зависи сва драж, свега што прође.
Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра. Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра. СМИРАЈ Сетим се, како су, у љубави, драги, први дани.
Али сам добро дошао. Он ће на Пијаву, идућег месеца, па, ако треба да погинемо, заједно ћемо. Иако ја стојим, пред њим, у ставу мирно, чини нам се као да смо се вратили у детињство и да се, војника, играмо.
Батаљон, дакле, кроз три дана одлази у Италију без мене. Ја стојим пред кафаном, код моста на Дунаву, и посматрам како младе жене трче за својим мужевима и деца плачу.
Пошто је дезертера било и при вагонирању, батаљон маршира на станицу, опкољен стражом, која је узела нож на пушку. Ја стојим уштогљен и салутирам кад пролази чета у којој сам и ја до јуче био, и која одлази, без мене, у ватру.
рат се за мене свршава не само у Бечу, него се заклињем србијанском суверену у самој згради Министарства рата у Бечу. Стојим уштогљено.
“ А Ђурица га онда пита: „А је ли његов министар био на Солунском фронту?“ Ја стојим сав црвен у лицу. Видановић ме онда поставља за привременог, предметног, наставника, у Крагујевцу, али ми одобрава
Европи, изложбама, Србима на Сен Мишелу – да заборавите већ једном све, да се опет једном, безбрижни, сетите вечности. Стојим високо. Дубина моста д‘Јена, која се бели и сјаји од кише, и пролази испод чудовишта Ајфелова, одводи у бескрај.
Све су љубави у вези. Стојим прав, и видим море и ону далеку пругу што тече око видика и где је свему крај. Доле, испод бедема, чека ме један
Осећам да се оне спуштају огромне, горостасне, чак на дну мора. Стојим прав, и осећам мир, тамо далеко, на прузи видика, која, модра и широка, обавија небеса.
Свуд стојим загледан у небо, и провлачим руком по ваздуху и милујем га, милујем га. За мене је све што ће ми се догодити свеједно,
са кљунова лађа без туге растанка, веза, савести, гледао у зору широм отворених очију, тако одлазим од свега овога; стојим на животу и гледам, са овог звоника, пружајући руке у зрак, милујући небеса.
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Био сам млад а била је јесен у мојој Јасеници и она је зарезала дубоке и светле успомене у мојој души. Стојим на брежуљку и посматрам ту јесен чаробну, посматрам њене дивоте и њене богате дарове, посматрам оне јединствене,
И опет јутро, и опет његове чари!... Стојим у воћњаку и посматрам други, још лепши, још пријатнији рад. Тресу се и купе шљиве.
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
) Браћо! Хвала вам на изразима поверења, које ми је утолико драгоценије јер стојим пред озбиљним задаћама и тешким дужностима.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
— А он? — А он застаде мало па ме погледа, па врти главом. А после оде путем. А јуче и јопет тако прође а ја стојим пред чколом, па кад мину крај мене а ја за вес, а таман он прође а ја се и јопет искашља’ ка’ и јуче? — А шта он?
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Шта ти чини отац? — Клања. — Шта ти чини мати? — Крсти се. — Шта чиниш ти? — Ја стојим међу њима, па се каменим. (Казало дијете којега је отац био турскога закона, а мати хришћанскога). — Што чине дјеца?
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Сад се ја забринем, како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум, да ми је дугачка коса: кад стојим, до земље, кад сједнем, до ушију, па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј, па навезуј.
мисли да сам кака авет и бежи од мене; и у ову кућу не сме нико да уђе, ни близу ње прође, јер виде и знаду да ја овде стојим, а ти једна ниси се плашила овамо доћи, ваљада си знала да ја авет нисам?
Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу! Док ми падне на ум да ми је дугачка коса: кад стојим до земље, кад сједнем до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Колко вам имам? ЦМИЉА: Седамсто. ЈАГОДА: Колко је народа! Треба се кроз ову масу пробити! МИЛЕ: Ја с човеком стојим овако! Ишли смо зајдно у занатлинску, шапто сам му „Отаџбину” од Ђуре Јакшића! „И овај камен земље Србије...
АНЂЕЛКО: Слушај, мош ти то мало брже, оће ови шкембићи да ми се оладе! МИЛЕ: Са тим Илићем ја стојим ево овако! Могу да ти пролонгирам шта оћеш!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Ја ћу ти дати за годину педесет дуката и трапезу, а још толико можеш од други[х] заслужити, ја ти за то стојим добар; пак на концу године имаћеш довољно за поћи куд [х]оћеш”.
Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА
Ко ми спржи траву: њен зелени смисо? Ко ми спласну воде па стојим сред муља И удишем ваздух који сам већ дисо? Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се
Ноћ је тако дуга, скоро с бојом гроба, У њој моја глава ево већ се љуља: Ја укочен стојим с каменом сред зглоба. СЛОБОДА ЈЕ УСАМЉЕНОСТ Сâм сам. Слух ми ко у хрта: Не шкрипи ни орман (о нисмо у причи!).
Ево бежим кроз њу, из ње, али споро. Мање ми се ноге као у корњаче. Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче: Стојим усред магле неодмако скоро. Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха.
Цео дан сам ишо, а кад ме мрак таче: Стојим усред магле неодмако скоро. Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха.
УМОРНА ПЕСМА Где неста страх пред светом ту и песма преста. И гле: стојим сада — дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места. Шта да радим с руком и у њој са слободом?
Ако ме ништа не прене (крик живине, Корак, пад чаше ил кашаљ у дубини) Стојим све тако док ми се не учини Како сам овде затечен од давнине.
А онда: покрет ма какав (прах у лету) Сети ме како стојим у туђем свету. КУЛА НА ПЕСКУ Није ли касно (сати јутра иду) Додати опет неку реч тој хрпи Речи, што лежи одавно у
Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи. Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји).
И сад, док стојим на пô друма, Гонетам ту реч што је била И прошла мимо мога ума. Можда и нисам моро стати: Јер зраком то тек пуче
Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам. У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје.
НА СЕПТЕМБАРСКОЈ ПЛАЖИ У ХЕРЦЕГ-НОВОМ 1991. ГОДИНЕ Не знам да ли да стојим? Не знам да ли да бежим? (Ја се помало бојим На овом песку где лежим.) Да ли да кренем Богу? Или окренем врагу?
(Ја се помало бојим На овом песку где лежим.) Да ли да кренем Богу? Или окренем врагу? Да макнем некуд ногу Ил стојим у свом трагу?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Тада само ћути, а ја га дворим. Било је дубље од бунара, од Мораве, од сињег мора, то његово ћутање. Аја стојим у њему и благо ми око срца. Понекад запева. Глас му није био богзна какав, али се видело да мушко пева.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Јабланови само високо у зраку Шуме, шуме чудно, и дркћу у своду. ...Сам крај мирне воде, у ноћи, ја стојим, К'о потоњи човек. Земљом, према мени, Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим Себе, и ја стрепим сâм од своје сени. Ј.
Али ће, к'о рајски феникс, синути слобода мила; И ја ћу стајати ведар где сада погружен стојим, И наш ће ор'о бели широко развити крила Над урвинама твојим. В.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Зато набавих класно дело Ериста Маха о развитку те науке. Када га проучих, осетих како стојим на чврстом тлу, а духовни поглед ми се разбистрио и раширио. Моја расправа захтевала је и знање математике.
„Треба ми, драги рођаче, твој савет и твоја помоћ“, рече му. „Стојим ти, господару, на расположењу главом и рукама“. „Поручио сам код кујунџије Диокла златну круну и измерио му на кантар
Обазирући се лево и десно, пришуља ми се и прошапута: „Важнијих ствари имам да са вама говорим“. „Стојим вам, драги мој, радо на расположењу“. „Но овде то неће ићи, ствар је строго поверљиве природе, а овде нас ослушкују“.
Так сада ми пуца пред очима да је црква пред којом стојим она што је познајем под именом универзитетске цркве. Нисам је одмах препознао, јер ми је, овако нова, изгледала
Вратар ме упутио на њега, јер зна да је онде рођен. „Ја вам, поштовани господине“, рече ми он, „стојим радо на расположењу, но добро би било да и мог оца упитамо за савет; он има далеко више искуства но ја, а пропутовао
ми својим погледом да његовим заузимању имам то да захвалим и отвара ми свечаном позом врата која воде у светилиште. Стојим пред Кивијеом.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен: и ране и тифус, један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме.“ Напићемо се, богами. Она ствар мора да је изравната.
довијати. Арнаути седе скрстили ноге, пуше и смеју се. И онда поп хоће да исповеди Секулу. Он и то одбија: — Боље стојим код Бога, п... п... по... попе од тебе. И штрицка пљувачком на попа. Па се после три плотуна сви разилазе.
Онда стојим ја над његовом главом и гледам бедно, уплакано лице. Он се трза, мучи, час испрекидано уздахне, час зајечи, груди му
нас двоје тамо негде сасвим у њему, на њему, по њему, охлађени као лед, смрзли, сасвим залеђени, ја осетих јасно да стојим пред полуделом; и ужаснут појурих натраг ка зиду, одакле сам дошао.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
И чинило ми се да тачно осјећам што осјећа дрво, само што оно није тога свјесно и не зна да то изрази: стојим тако у шумној, мрклој ноћи, слијеп (јер дрво сам замишљао увијек слијепо; оно има силно истанчан опип, осјећа и
међу његовим грањем; оно слути у далекој ноћи и најмањи шум вјетра који још није наишао на њ — али је слијепо); стојим, дакле, тако у ноћи, раширио гране-руке као нека тицала, као неке антене, и слутим промјену времена која се завргла
Ваљда од тога у каквом се расположењу у том часу налазим, или у каквим односима у тај час са самим собом стојим. Пошутјесмо. — Силно су нарасли ови ваши цедри, од времена кад сам долазио к вама на лекције латинског!
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Чиле је зажмурио и чекао да онај дрекне... — Па, шта је било? — Ништа. Стојим ја, вели чиле, тако и чекам, док тек оно врекну, а осоје се проломи кâ да си топ избацио.
Погледам: онај лежи у потоку, а Добросав га дрма за руку. — »Шта је било ?« питам Добросава. — »Ја стојим, вели, под прозором и чекам... ћутим тако, док он одједанпут излети кроз прозор... као врећа...
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Сад се ја забринем како ћу сићи на земљу. Док ми падне на ум дај ми је дугачка коса: кад стојим — до земље, кад сједим — до ушију; па узмем нож, па све длаку по длаку одрезуј па навезуј.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Покидани, растурени сви листови из живота: Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука; Још ја стојим, кржљав израз свих болова и страхота. Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.
будућност пламен лиже, Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио, И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже, И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.
Ту некад ја сам живот свој плакао. Ту некад беху сан и звезде саме. Кол'ко велик гроб! И ја, ту, крај њега Стојим к'о облик умрлих времена, Последњи човек на граници свега, Последњи талас отишлих спомена.
Ако ништа против ви имали не би Стојим вам на служби без икакве плате: Ја не могу никад дозволити себи, Да ви, лепа дама, и мане имате.
Да сам збиља такав, ја вам добар стојим, А за речи своје и жирирам само; Јер њих увек гледам да с делима спојим. Ако је по вољи, заклон ено, тамо.
Ја морам овде, крај свачије раке, Да стојим, гледам, с очима без сјаја, Где неуморно, из победе сваке, Из топлог срца мога нараштаја Могила расте пут поплаве јаке.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
И ја сам често био на тим литијама у старом, напуштеном селу и када бих се тамо налазио имао сам утисак да стојим на светом земљишту.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада – као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје
Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА
Кажите ви мени, Анка, како ви онако стојите према мушкарцима? АНКА: Боже мој, откуд ја знам како стојим! ЖИВКА: Хтела сам да вас питам, да ли на вас онако лако натрче мушки?
ЖИВКА: Ето ти сад! Никад ја то у животу нисам добила. НИНКОВИЋ: Се ком ву вуле.1 Како желите, ја стојим на расположењу.
госпођа ми је наредила: који год продавац прође, да купим све колико год бројева има, али свега је један прошао откад стојим на капији. Не знам да л' још да чекам на капији?...
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Не ли је ово наша света митрополија?... Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад —
Иако сам стар и уморан, опет ће стојим. Закон је најстарији. Ха, а пред Турцима сваки дан стојим и дворим ги како ни кумове несам двореја кад сам био млад — не дирај ме!...
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Мирна срца стојим, крајње дане бројим Да се скинем с душе пријатељ’ма својим: Ако ј’ и то мало, већма ћу их смирит’ С обећањем да се
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
(Затеже се.) Ја могу, видиш, а теби је тешко. ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да приватим.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
ИИ У сну то стојим испод запаљеног дрвећа пред чудним знацима и више немам руке у простор прогнан и у време. Већа све бива сенка моја
Савест не уме да пева, јер се боји Осетљиве празнине. Крадљивци визија, Орлови, изнутра кљују ме. Ја стојим Прикован за стену која не постоји. Звездама смо потписали превару Невидљиве ноћи, тим црње.
Петровић, Растко - АФРИКА
се ломи грана од скока каквог мајмуна, а ћутање шуме остаје неповређено, апсолутно у својој величанственој страхоти. Стојим један час као храбрећи се у мрачној соби и онда се враћам истим путем, размичући грање и папрати, које ми превлачи
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Обузело ме је неко жалосно расположење. Та пучина пред којом стојим прогутала је хиљадама наших војника... — Е, ти хоћеш да нас расплачеш, а ми једва чекали да једном стигнеш на Крф!
Посматрала је и она мене, али са извесном досадом на лицу. Погледала је чешће на другу страну, као да ја и не стојим поред ње. Зато се нисам ни старао да јој моје присуство учиним пријатнијим.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
КНЕЗ ЂУРЂЕ: Нека улазе! ЈЕЛИСАВЕТА: А ти излази, Стара дртино! ВУЈО: Одавна и стојим, свијетла госпођо, па сам ти и додијâ... Хајд’! хајд’! отис’ћу ја... ал’... (За себе.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
страшне На раме ми тице слећу И злослутним гракћу гласом: Пакост, злобу и несрећу — Што злокобних Два’ест осам стојим лета, Презирући, смејући се Пакостима безбожника; Хладна, нема — За радости и за злости Непомична, неосетна, У
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
Видећи Младена диже се да га стојећки поздрави. Младен га ослови: — Шта радиш, Стојане? — Ето, батке, стојим — одговори му он свело, уморно. Кући кад дође, виде да већ сви знају. И мати, и баба.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
у почетку равнодушан, постаје оштар, очи су му сиве и ледене, гледају ме право и ја не знам куд да се денем, као да стојим гола сред исцерене гомиле.
Гле, ја стојим под Лаушевим прозором. Ветар њише капак који цвили на шаркама и, с времена на време, удара у дрвену пречагу.
Прилетеће прозору, нагнуће се да дохвати ландараво крило капка и онда ће онде на калдрми под прозором видети мене док стојим у кошуљи, окисао, промрзао и нем, загледан горе у њу као у репату звезду што се изненада појавила на небу.
Нико није дошао на прозор. Дошле су кишне капље распршене у фијукању ветра. Стојим бос у леденој барици накупљеној између клизавих облутака, прсти ногу су ми се укочили од хладноће, кошуља ми мокра,
Трепћем, очи су ми пуне воде. И на своје запрепашћење, осећам како у томе уживам. Стојим ја људескара на киши раскречених ногу, зинуо сам горе у капак који ландара и шкрипи, у дугој мрачној јесењој ноћи, ја
Видим себе одозго са највише куле како стојим у тами као утвара. Изгнаник. Странац. Око мене црне се камене зидине, глатке и сјајне од кише, а иза зидина у млаком
Долазе до потока. Као да би хтели да га пређу, али не могу да нађу газ. Вода ври и пенуша. Стојим на стази, хладан цурак воде ми силази дуж кичме, размишљам шта бих могао учинити: да ли да однесем нарамак грања до
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Алу ће, кô рајски феникс, синути слобода мила, И ја ћу стојати ведар где сада погружен стојим, И наш ће орао бели широко развити крила Над урвинама твојим. 1889.
Где сада замишљен стојим, Од раног детињства свога ја сам, у души својој, Блудио по истом крају, по цветним пољима твојим.
Но ко верује мору, на коме замишљен стојим, Кад изненада почне страшан и грозни бој? Шуми, О шуми море! У дубинама твојим Ја дух огледам свој. 1889.
3. Па и овај спомен, где замишљен стојим, Јесте неми сведок о витешкој сили... Међе царства свога гробницама својим Ми смо бележили. 4.
Бадава се молиш... са песмама својим... Рашчупан и страшан ја пред тобом стојим. 2. Већ је прошла зима и пролеће влада, На престолу седи плавоока Лада Природа се бујна из мртвила буди И зеленим
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
Само са седиштима стојим рђаво; све клупе и столови који су некад овде стајали иструнули су потпуно; остала је само још по која нога, но ни та
РУДОЛФА ИИ, ТИХО БРАХЕ И ЊЕГОВ ПОМОЋНИК, СМРТ ТИХОВА, КЕПЛЕР И ЊЕГОВИ ЗАКОНИ Даљ Баш на овом месту наше преписке стојим Вам, драга пријатељице, пред тешким једним задатком: да Вам растумачим законе кретања планета и историју проналаска
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Буде и смешно. Гробар — пет кућа је назид'о за пет синова, али му жао и мука што ја стојим и не може да шчисти ону килу пшенице у своју торбу.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
На подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њенога оца. Она боно рече: — Онда никад нећу бити твоја!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Потрчим каткад сенком те чудне реке што пада по тлу, Ја се не могу уморити више никада - као у сну, И трчим тек да не стојим, нити познајем јаде нит спас: Из дана у дан пребијам безмерне просторе, Плавило одмакне одједном провидне своје
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
И твоје слатко говорити име Небу и сунцу и горама плавим! 1903. ЧЕЖЊА Гдје сте?... Ја будан на прозору стојим Наслоњен челом на стакло... Све спава... Ноћ сјајна, кô да по окнима мојим Полако шушти ваша коса плава...
Но све је прошло... Кô јаблан без росе Сам гинем сада и у чежњи стојим... Ноћ сјајна, ко да свила ваше косе Полако шушти по окнима мојим. 1905.
Дршћем и горим кô жар сред огњишта, И бацам кисто, јер не видим ништа — Овако близу кад пред сунцем стојим. 1907. ПОД ВРБАМА Сјај ђурђевске зоре ране Падао је преко страна, А ти крадом газила си У ријеку, испод грана.
Никад! Моја сузо, када ћеш ми стати? — Никад! 1901. ПОШЉЕ МНОГО ЉЕТА... Пошље много лета овдје опет стојим; Лепеница тече исто као прије, Над њом стара врба још једнако бдије И Високо шуми врховима својим. Гдје си?
А ја, слушајући зорине славуље, Само ћутим, стојим, И господу своме покажем све жуље На рукама мојим. Из њих кад прочита сву повест човека, Радошћу ће сјати, И
А ти у љуљајци па се њишеш ти'о, Кô на међи један мак црвен и мио. Ја крај плота стојим, гледам у вас двоје; Једнаке сте као капље на цвијету! И не могу више знати лепши ко је, Или ти ил' она?...
1908. ЧАСОВИ Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô С огољеним грањем, заспô је у ноћи.
Ја знам, ти често из окна Гледаш где ја, са својим Чежњама, на месечини, Као стуб један стојим. 39 Момак девојку љуби, Но ова другом је склона; Тај други воли другу И с овим венча се она.
О драга, ока сјајна и мила, О цвете зао и мио, Твоја је клетва у реду била, Ујед је сувишан био. 53 Ја стојим на врху брега И чезнем сентиментално. ''Што нисам птица која!'' Све тако уздишем стално.