Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
— Можемо. Хајдемо заједно. — Хајдемо... Попа се диже, огрте свој „ресаник” и узе дреновачу. — Стојо! — рече попадији. — Ако ме ко устражи, кажи нека очека, ако буде што нужно, пошљи Ивановој кући, тамо ћу бити.
Док је он надгледао посао, баба Стоја опра и привеза ране рањеницима. — Стојо, сестро!... — шапутала је Петра. — Може ли преболети? — Кост му је само пребијена — није размрскана... Моћи ће!...
Она је поимала колико вреди њезино знање, па се некако и сама дизала. — Стојо, сестро!... Је ли боље? — пита Станкова мајка увек кад Стоја рану одавије. — Боље је — вели Стоја озбиљно.