Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Тако Хаџи-Муста-паша освети кнеза Ранка и свима јаничарима такав стра̓ зададе, да се ни име јаничарско у београдском пашалуку није смело изрећи.
На том позоришту света је млого скупљено било; јер и Срби и Турци, да би већи стра̓ од дахија имали, морали су доћи да ове прве жртве српске гледају.
и чујемо где пушке пуцају, а дотрча момак Црном Ђорђу и рече: „Ударише Турци многи а наши се туку, али су врло у стра̓у.” А господар Ђорђе само повика: „Потрчи коњик, а и пешак брже хајде!” па ободе дората и оде.
Ја ону ноћ у мисли пођем себе разговарати и мислити колико ћу ја за стра̓оту знати? — толико, колико ме од чадора одведу; а како сабљом ударе, више (се) плашити нити стра̓оту трпити нећу — то
— толико, колико ме од чадора одведу; а како сабљом ударе, више (се) плашити нити стра̓оту трпити нећу — то ће одма проћи.
Ја онако чекајући толико дана и сваку ноћ онаку стра̓оту око себе гледећи већ сам себе прегорео, али ми је жао момка, који ће с моје памети погинути, опет жалим и коња где
али нису, но сам ја моји̓ 18 дуката потрошио, а да сам имао, и више би̓ потрошио, гди сам запао и у каквој сам муци и стра̓у био”. — А, којекуда, ко тебе посла у Турке? Ти иде по Петробургу, иде по Бечу, пак оде у Турке да све тајне покажеш”.
— Стоје они Поцерци у највећем стра̓у, гледајући ону тројицу без глава, док један рече: „Господару, нисмо имали међу собом свога војводе, опрости нам
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Летос сам, знате, излазио у вересију, па стра'ота божија — само да сте ондак видели. — Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? — упита Манојло.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
А Јула јој каже да је снивала стрáшно. — »А ти узми, ’рâно мало воде па попи, то помаже; одма’ ће те проћи стра’«, вели јој мáма и каже јој нек’ се прекрсти и нек’ прекрсти јастук.
Сад већ, бога ми, и ја видим да ми је сав стра’ узалуд био. Ништа од свега тога, моја Сидо, није истина! Какав зуб избијен! Какав зуб! Као да се тако лако вади зуб!
Црњански, Милош - Сеобе 2
А оно, видим, слободније од тебе! А чу и то, у мраку, како му мати одговара: Стра ме је! Ситница је то била у мору сећања, али му је била драга и сачувао је у сећању, заувек.
А баба примети то, па ће упитати, његову мајку: Што је ово дете вако ћудљиво? Звера, као да га је стра! Његова мати онда поче нешто да шапуће његовој баби, а баба се на то удаљи некуда и врати са дугим прутом у руци.
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
— рече Софра. — Плачу па још да знају што смо ту прекужили, умрле би од стрâ’ — упадне Кречар. — Какав стра’ — кад смо победитељи? — примети Чамча, па опет отпоји „Возбраноје”.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
¹⁶⁵ Постоје и многе басме, којима се оне изгоне, као што је ова: „Бежи, моро, посеко те! Бежи стра’у, избаја те, искара те, прекара те, през горе, през море!“ итд.
друга, већа деца узму за руке мало дете које још не уме да хода, воде га и говоре му: „Цам, цам, цама, цама, мечку стра, тебе не стра!“²⁶ Очигледно се овом магијском формулом дете ослобађа страха и тако му се помаже да прохода.
деца узму за руке мало дете које још не уме да хода, воде га и говоре му: „Цам, цам, цама, цама, мечку стра, тебе не стра!“²⁶ Очигледно се овом магијском формулом дете ослобађа страха и тако му се помаже да прохода.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
СКОРОТЕЧА: Зацело. ЖУТИЛОВ: Али, ево у булетини другојаче стоји. СКОРОТЕЧА: Не знам, тек код нас је велики стра. ШЕРБУЛИЋ: Забога, куд ћемо сад? ЛЕПРШИЋ: Али како може Сентомаш пасти? СКОРОТЕЧА: Чујемо да су мало топова имали.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Одо доле, доле — али куда? Ја се стресо, стра ми стиште груди, Па из тешка санка се пробуди. Пробуди се, избави се страве, Фала, Боже, те није на јаве!
Свирац свира, Срце дира, Рука с' диже на посао, Да л' ће коме бити жао? Нога лупа, диже пра, Наоколо свуда стра. Нога лака, срце здраво, Коло лети, коло ђаво, Поскочица ђаволица, Што је тела, то и смела, Ал' је жеца одолела.
огрејана Да донесе нама бела дана, А мени се млађаноме чини Као мачак ноћу на сланини, Кад што шушне, а он од стра скочи, Па кроз таму засјају му с' очи. Ој давори, учитељи клети, Да чудне сте и дивне авети!
' И унутра улегоше — Но да видиш среће лоше! Обоје се скаменише А од чуда што спазише, Од стра им се коса диже — Деца једно другом ближе.
свет ми то одвукло, Баш цео свет, и оставило м' сама: Грдоба празна, ја у њој зрно прâ — Големи, језни мене прође стра. 40.
драгог гледи, У њега гледи, па дркће и бледи, И гледаше га баш по сата дуга, Де срце њему тешка мори туга, Па од стра љута сва задркта млада, Јер њега така не виде никада.
Паде и ти, Сентомаше! А са тобом, славо мила, Скраше се Србу крила! 35. „Издаше нас!“ свуд заори, Свако срце стра поплави; Нит ко мисли да се бори, Само гледи да с' избави... Ох, и Лале славне наше Лађама се већ нагнаше. 36.
101. Како оде унапреда, Ох, пусто ли свуд бијаше! Како врата једна згледа, Како даље не смејаше, Како накрај стра га прође, Те отварат врата пође. 102.
Ух, што л' ово тако јекну? А тај жубор све то јаче! И све амо ближе, ближе — Коса му се од стра диже! 110. Страшан жубор амо сави, Муња севну, а гром груну, Бура с' диже, вијар зави, А кроз избу ледно дуну;
Ма што чини наша сека? 142. Боже мили, што да чини? У изби се шћућурила, Дркће, стрепи, стра је кини, Па — Но већ је, браћо, сила... Збогом, збогом, ја вас славим, Али нећу да заглавим! УТОПЉЕНИЦА (1.
Кроз срце му кô стра мили, Као да га небо кара, Кô да нешто преговара. XВ Сад гром пуче, све затресе, Засину му ћа у двора, Мало што
Беше тамо млого муке, Звеке, цике, уке, буке, Јоште лишће, трава, цвеће, Од голема стра трепеће; Ма већ прође, све је тио, Бојак давно утолио.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
чујеш ли песме, знаш ли какве су?” делила чује и делила зна, од опомене спопада је стра', од помисли се крвца слеђује, а камо л' гласа тутњавина та, што залечен тек бол позлеђује, ал' ипак вели: не зна, не
— ал' преста рик, тишина, камо лав? Ни гласа му, — чувара прође стра': „Ни гласа више? — Ха-ха-ха-ха-ха!” В Аскалон је диван граде, приморје га више нема: двор до двора, храм до
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
КУМ: Али шта сам ти онда тек пропатио! Повучем, а мени сва кика остане у руци. Грозница ме чисто увати од стра, мислећи да сам јој ишчупао курјук, а не сећам се, да је коса туђа.
Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА
Мало затим ПЕРСИДА). ПЕЛА: Оваковог стра откад сам жива нисам препатила. Није шала, навуче жена моје аљине, повеза се, пак канда у воду утону, а мене остави да
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
) СОФИЈА: Што сте ме препали! ДРОБАЦ: Пливаш и по ноћи? СОФИЈА: Ко сте ви? ДРОБАЦ: Није те стра? СОФИЈА: Чега да ме буде страх? ДРОБАЦ: Ко зна ко море из овог мрака да наиђе. СОФИЈА: Па шта ако и наиђе?
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Само да не каже ономе... — Вала, брате, нек чини шта хоће, али мене је стра', — вели један. — Море, кога није? Знаш ли да ми душа оде у пете, док смо пролазили оним ђавољим закопаником.
— Што се брукате, ојађеници; зар вас није срамота, да се у 'воликом народу бојите једног човека! — Љубиша, је л' те стра'? — упита неко. — Мене, вала, све'дно, — одговори он полако. Сви ућуташе. Звезде побледеле.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
Зар ми и ти нијеси мој?“ Стана у исто вријеме простријеља очима момка. Он сједе снужден. „Не, баш од стра’, но онако... Богме дјевојка присијела за удају, а ишту је“, дода Јока бојажљиво.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Око неко доба ноћи пођемо кроз широки канал; кад ти ту нападне на нас такова стра[х]овита бура да нико није већ мислио главе на суво изнети.
” ,.Шта ће говорити? Псују се, ето ти га! „О, импии хоминеѕ!” - рекао би, пак опет почне читати. Правда да је било стра[х]овито, но ништа мање морао сам се неколико реди мојега прелата вики и плашњи смејати.
Уз Дунав путујући, иде се лагано, но мирно и безбрижно, нити је другога стра[х]а разве од комараца, а њих тада јоште не бијаше; следоватељно дођемо мирно, све частећи се и разговарајући, до
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
У мал’ што не дође до руку. Бујас му објасни: — Ма, не вели он, Иве, да си страшљив од стра, него, знаш, од стрица, да не дозна, па да те не истира.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Опрезно ћу тада по мразовом цвећу Куцнути на прозор. У првоме стра'у, К'о сад да те гледам, нећеш знати ко је, Кад из мрака чујеш моје „Бау! бау!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Да ми је само да ово виде Макарони и Мађарони, стра’ у пете да им сатерамо. Крв злотворска да им се следи. Бре, бре, бре, вели, никад краја овој процедури.
И прошле ноћи и колико пута... Чују се топови? И ти увек верујеш и остављаш ме да луда од стра’ дрхтим целе ноћи док се не вратиш. Ја слутим... Најпосле ће те ухватити, па шта ћу после и како ме остављаш?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
– О, Мет Фираја, а зар још шећеш по земљи! — викнух му, и он стаде као укопан, али без знака каквога новога стра– ха. — Скидај пушку да се јуначки убијемо! Он готово несвесно скиде пушку и тупо ме загледа, не говорећи ни речи.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
(пуцају) а село да се чури (гори, дими), народ си рипну да бега, ама све беше сањиво, брљиво, пудљиво, дечица набрала стра' па плачу, жене окају (вичу, кукају), нико не разбира што се прави, а Турци зашли па кољу.
Турци му побили све укућане, а кућу запалили. Њега јадника ваљда је сам Бог спасао, али је ето сироче од стра' полудило, па која му вајда сад и од живота...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Баталијун! Баталиј-у-н!“ Јече, људи, горе и гудуре — од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и
Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Срце му препуче. Удари му крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио?
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
— У Островици (Сићевачка клисура) баје се дивљом зевалицом (антіррхінум оронтіум) као »травом од стра« (цетерацх оффіцінарум): суву д. з. врачара умаче у воду и шкропи болесника (ГЕМ, 21, 1958, 225—263).
Ћипико, Иво - Пауци
„Добро кад је и толико!” опази други. — „Ко може, и коњ му може!” Ја слушам ча свит говори, и, вирујте ми, ни ме стра'... Ако ча и буде, биће мала ствар. Говорим тако и дици; а они су за право рећи и предали... Еле, зивнуло и нас.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
“ – Миш у лављој шапи поче цијукати Пола мртав од стра' поче се правдати: „О ти, силни лаве, царе животиња! Ја сам погрешио, цела је истина, У твојој сам власти, можеш ме
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
И дохватило је оно њено ваздашње неразумевање богатства, немар за богатство, и као неки страх од новца и имања. „Тај стра' ме је ваљда и нагонио да поузимам гомилу деце, да би некако спала с мене одговорност због онога што имам...
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
И Робинзон Крусе на њега не мало впечатленије учини. Толико година у пустињи без људи, и потом стра од дивјака! — Он запита свога поочима где су острови на којима дивјаци живе, да он к њима отиде, пак да види би л’ га
је путање бирао; добро је он знао: не донна нé тела цомпрар а луме ді цандеа (жену и платно при свећи не узимај), но стра ако ову прилику пропусти, која је јамачно волшебница у преображеном виду, да нигда неће белог света вадити, приволе га
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
могох, побего м. побегох, састадо м. састадох, њи м. њих, њиов м. њихов, саморана м, самохрана, снаа м. снаха, стра м. страх, пра м. прах, вала м. хвала, уватити м. ухватити, итд. итд. Врло су чести и застарели облици: њга м.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Мане, Мане, мајка ти не плакала! Што мислиш? Ја сам си проста жена па се ич не разбирам и не знајем овај сагашње... Стра’ ме што ћеш сас мен’ да напрајиш резилак како онај твој Митко чорбаџи-Петраћов што напраји сас мајку и татка му!...
Тој ти је, Јевдо, што каза’, отоичке, наш к’смет!... — Ама, бата-Таско, неје ми мен’ мука ни стра’ за тој! Неје, две ми очи! Ако што неће да ме питује; ако, бата-Таско! Та што да ми је па за тој? Друго заступи саг!
“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску... — Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско.
“ Ама стра’ ме да не узне инку белосветску... — Е, ашкољс’н за тај реч! Тој ме и мен’ стра’, Јевдо! — одобрава чорбаџи-Таско. — Батиса ни се све, снајке-Јевдо!
— „А ја си, рече Петракија, уфати’ таг ники стра’ и зорт; — зашто си премећем по мој памет, па уфати’ и присети се за много, та реко’: Море, неје без ништо!...
Не знајем си што се работи и збори по чаршију... Па ти да си распиташ, да видиш, демек, за Мана мојега... Зашто стра’ ме; рече ми да ће да се жени, — а саг па, кад му реко’, — а он стануја пишман!...
Зоне, море, — рече дршћућим гласом и испрекидано Мане. — Ја си знајем све... Теб’ те стра’ од татка... Стареји твоји, ете, не давају те... Ама, ласно за тој!
Ја си имам голему роднину... Ћу те одведем у кућу роднинску; седи си тамо сас сваки чес’ до венчање... Од кога те стра’? Кој ти што може!? Ја си имам сијасвет кардаши и побратими; ће изгинемо, — а теб’ те неће давамо!... — Јок! — Зашто?