Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
Све ти црно само језа моја бела Мој ти курјак под грло Олуја ти постеља Страва моја узглавље Широко ти непочин-поље Пламени ти залогаји а воштани зуби Па ти жваћи изелице Колико ти драго
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима. Још ме чудно гледнеш понекада, Да ме страва свег спопадне млада. Та мислиш ли о Цвети мојојзи? Нађе л' мане ти какве на њојзи?
се ти вукова И вампира и смукова, Гвоздензуба и вештица, Они дечи изелица, А сувише ти псоглава, Па и узе грдна страва; Од стрâ им се коса диже — Деца једно другом ближе.
42. Кад се оно гуја љута Око срца нама сави, Кад јој свако ћаше с пута, Када сваког страва смлави, Ти на главу њојзи стаде, Раскиде је на комаде. 43.
Ваља стрмен под њом море. Страва гленут одозгоре, Ко не свиче, нек се мане, Јер инако збогом дане! Мозак врти, тоне глава, Кâ што реко, божа
Мозак врти, тоне глава, Кâ што реко, божа страва. Он на клупу сада седа Па у море доле гледа: Валови се о кам боре, Чине му се њему зборе.
За њом, за њом! свако збори, А страва га јоште мори. И одоше кушат срећу, Стење, дрва, све премећу, Десно, лево, свуда траже, Ма ниоткуд да с' укаже;
„За њом, за њом!“ језик муца, Ма срце им чудно куца. Они иду, ма што ближе, Већма им се коса диже, Под кожом им страва мили, Дела помоз', Боже мили! Завирише: ето ли је! Но, гле чуда, ту је није!
ти угледа моје, Нешто тешко носиш у недрима, Па од свога тајиш побратима; Још ме чудно гленеш кадикада, Да ме страва свег спопада млада.
Влајко, Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на пусте Турке нагоњаше; Чете рабри, а мори га страва, Страва, брате, онај клети ђавâ Штоно срце из јунака трза Па лудано ноге му убрза.
Али неће Подгорица Рајко: Мимо себе чете пропушташе И на пусте Турке нагоњаше; Чете рабри, а мори га страва, Страва, брате, онај клети ђавâ Штоно срце из јунака трза Па лудано ноге му убрза.
“... Ово рече, остави га страва, Па Турчину јурише чињаше, Он чињаше, а Бог помагаше. Украј њега свуд Србињи беже, Ал' он напред главе турске
Ох, да видиш турске веље јаде, Када њима серашћеру паде! Уздрма се Турадија цела, Срце страва покоси им вела, Па куд камо не би размицања, Нити траже стаза ни путања, Веће гребу кано и зецови, А гоне и Срби
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Ханаан је једно гробље, твоја мајка јадно робље!” тако далек збори глас. А чује ли тог поздрава, тог поздрава смртних страва, израиљском роду глава? — Самсон спава.
Знадем шта се тамо спрема, ал' Самсона више нема, место њега ен' у клети на постељи мојој спава авет грдна мојих страва, — Дагон ми се њоме свети, што му храма обесвети; ено вам је, сад навал'жте, на њој, на њој кив искал'те!
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
Како сам се осећала? Као бело робље, ако већ хоћете да знате како сам се осећала. Пазите сад — соба: страва и ужас! Напукло огледало и стари умиваоник, бокал воде, чаша за остављање вештачких зуба, излизан тепих и кревет са
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Зар није, кажи?! Подземно царство кроз таму тражи. У чарној гори колиба стоји, ко год је види, тресе га страва, вјештица баба око ње броји колац по колац, на сваком глава.
Тамо их страва и данас туче, у некој шпиљи вјечито чуче. Помељар Ћоса узима торбу и брашно сипа, кући се спрема. Диву је Брки
Јастреб га штује, вук му се склања, змија га шарка по сву ноћ сања. Пред њим, дан хода, шири се страва, његовим трагом путује слава. ЛИЈИНО ПИСМО Једнога дана, видели нисмо, Јежић је, кажу, добио писмо.
Када газде мину страва, рече Раде, мудра глава: „Идем крадом извидити шта би оно могло бити.“ Иде Раде
То ти је, бато, оклопник велик, одозго дрво, одоздо челик.“ „Дрво и челик!“ — медо се трже, хвата га пуста страва. — „Ваља ми маглу хватати брже, бојим се — оде глава.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
седети по боју голи у колу За њихову се душу молију и тела да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Срце подрхтава... Да ли нас виде?... А можда су тамо наши. Није ипак пријатно. Иако је припекло сунце, ледена страва прожима тело. И, пред блиским сударом, артиљерци се окрећу, тражећи очима пешадију.
Пођосмо. При врху чујемо већ фијук куршума, и ледена страва обузима тело. Ноћ је, и не видимо страх на лицу један другоме. Ћутимо и саплићемо се о неке предмете.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
непрегледно жито, И на месечини плави кукољ цвета, Узвикнућу громко кроз пределе неме, Да обузме сваког неверника страва: ''Јест, само је она лепотица права, А ја њезин пророк за вечито време!
Сатрвен и сможден, у очима страва — Разјапљена уста, али грло неми — Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми!
Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
Јер, ко снежна лава, у истоме часу Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио И земљу им за поприште, да се боре, назначио. Из грмена великога лафу изаћ трудно
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
А часови струје монотоно. Тужбе ветра у гранама голим Са звуцима мог срца се друже. За све које волим — бол и страва, Немир живи; а њих можда трава, Мир жељени с неба чува плава; Док тог срца у златној самоћи, Које досад невоље су
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И он га се боји; гроза и страва пузе му уз сваку длачицу и он не може да се сагне да узме гуњ. Само гуњ. Нека њему остану губерица и торба у којој им
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Године 1814, за Хаџи-Проданове буне, кажу, стално су освитале нове главе. Тако се око Стамбол-капије населила страва и, сва непрозирна, падала по зидинама, пустари и прљавим водама у шанцу; остала је и онда кад кочева са главама више
априла 1941. године, у рушевине претворене чувена Коларчева пивница и чувена Трајковићева апотека, страва је, на мах, изгледала затрпана а онда је, много виднија, препокрила сравњени угао.
Будио се, најзад, из те паклене море, страва се разбистравала, препознавање трајало: имао је десет или једанаест година, измицала је седма деценија осамнаестог
ишчезавања, било оно што је гледаоце испуњавало најлуђом стравом и неким сазнањем које су хтели, одмах, да одгурну. Страва се, после, као паклена пара, расипала свуд по околном глибу и развлачила под корацима пролазника.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
грубим Збрисах чедне дражи неказане тајне; Јер, к'о снежна лава, у истоме часу, Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
чедне дражи неказане тајне; Јер, к'о снежна лава, у истоме часу, Сурваше се на ме бол, туга, и страва, Тајна страва која у тренутку засу Клице нове наде и живота права.
ноћи, Што гледа за Степом где промиче степа, Без наде, без даха, без воље, без моћи, Сатрвен и сможден, у очима страва Разјапљена уста, али грло неми Сам, једина душа испод неба плава, Сам на бесној мисли што у пропаст стреми! ...
Попа, Васко - КОРА
обешених празнина Задње мисли се легу У топлим шеширима Прсти сутона вире Из обудовљених рукава Зелена страва ниче У питомим наборима У ЗАБОРАВУ Из далеке таме Исплазила се равница Незадржива равница Разливени догађаји Расуте
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
оном вечном ведрином младости што опија душу до лудила среће, он је наједанпут осетио како му је изненада немила страва заледила срце. И он јасно осети да се никако не може подићи до ње, да се онако не може радовати.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
СЛУТЊА Небо мутно, издубљено, кобно; Дан убијен притиснуо боје, Светлост, око; и мртвило гробно, Мир и страва око мене стоје. Кроз природу, преко дрва, ружно Јесен иде; голе гране ћуте.
Ћипико, Иво - Приповетке
приправила, поче да поима боље свој нови положај, и чим се више примиче дан одласка, већа је стрепња обузима: весеље и страва да иде у сусрет нечему новоме наизмјенице савлађује њену женску природу, а на махове, угрожена злосрећном слутњом,
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
учитељ, учени вер– ски човек; законик фис — племе, род, братство хак — право, правда, одмазда, наплата џас — страх, страва, ужас шиндра — дашчице, обично борове или букове за покривање кровова
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Па зашто се не угледам На високу дугу? Зашто моје гусле гуде У узаном кругу? Да ли мене каква страва Од тог задржава, Бојим ли се ја власника И њихова гнева? Ја се бојим само Бога И укора свога, А за друго...
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива. О, дај ми снаге над силама грубим. Врати ми сличност да усним, док страва Тишти ми чело и ниче на столу. Она је део предела што спава.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Дневне туге рађају сне худне, А сни ноћни растуже нас будне. Јесмо л’ без зла који час? Човек, страва човеку, ах! већа, Гони правду, што је свију срећа, Гони мир из света сав.
Живот не чини клетим стихије и звери у природи — човек је човеку већа страва. То је закључак Мркаљев.” ЈЕЛЕНИ ДИЈАКОВИЋ ЗА НОВУ ГОДИНУ (стр. 164). И ову песму је први објавио др В.
Ћипико, Иво - Пауци
— Тешко је болестан стари Анте, — јави се најзад неко из гомиле. А доље једнако чује се шкрипање врата. Иву обузе страва и чисто јежурива зебња обиђе га по тијелу. Најпослије опази да су се врата отворила... — Куд је коза?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Треба прегазити. Брза валовита река хучи пред нама и ледена страва нас обузима, јер су коњи ислабели, те не знамо да ли ће се одржати. Ни дубине не познајемо.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
И како то учини, таки нападе на њега страва и уздркта се сав и препаде се у својој мисли. И кајао се је зашто је он то дрзнуо учинити и таки га преузе срчана
Богу се молећи приступих до частнога древа. Него, идући ми тамо, велик преузе ме дрхат и нека страва напада на ме. Склањам се там-овам, а сва се од страха тресем. Дођох до оних врата што су се пре затварала испред мене.
доби од свашто се боји и стрепи, ноћу причува и дркће, врата тврди, оружје на мети држи, на опрезу спава и опет га страва хвата те се обзире и све прислушује и од свога се пенџера боји.
могу се проћу јаче снаге обдржати, та и прегнух се на једну страну круто и савијено, кад ме надбори и привуче к себи страва голема страха за непокорство.