Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
ме трже, Па ме доле у тавнину врже, Сама тмина, сама тмина густа И празнина око мене пуста, Путе пусти, путе страовити! О помози, Боже силовити!
136. Па с' устави — сад ће бити! „Вос ис тен тес?“ — То је доста! Стаде бојак страовити... Од Срба је госпа проста; Још умукну клета она: Што ће — дође цар од дома. 137.
XXИИИ Гле над реком тог гребена! Ал' је гледа страовити! Она од њег' уплашена Тужи, цвили, даље ити. Стоји гребен, гле га само!
XXВ Па можда се сад пробуди, Па устаде, па њој ити, Њој, за којом тако жуди — Ао Боже страовити! — „Збогом, мати, прости, прости, То за сузе и све труде, За све неге и милости, За несане, за понуде, То ти само