Употреба речи страха у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрктале од страха. Само младићи стискаваху песнице, нестрпељиво чекајући свршетак злокобне беседе.

Гомила занеме од страха, изгледаше као да сања страшне снове; бледа и чисто бесвесна лица лутала по усправљеној светини, без цели, без намере,

Чак у трећем скоку чуо се лавеж паса и глас његових гонитеља. Ја сам дрхтала од страха, од узбуђености. Сиромах Алекса! Мој несрећни, мој гоњени љубавниче!... . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ја сам дрктао од страха кад ми је казао да тим путем мисли своју невесту проводити, али се њему противити беше узалуд; он је тако решио и тако

Ту смо одахнули. Отмица беше извршена. Стана је дрктала — од страха, или од зиме, понекад би јој се поткрао и уздисај, али испрекидан, угушен; а кад је Живко на своје груди притиснуо,

Цркли би од страха да се не укине пензија, после, опет, и сама би „чаршија“ била у нерасположењу кад не би чула новости на којима ће неко

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Кад има шта видети!... На ногама му жуте букагије, као восак!... — Аох! — повикаше сви, а очима узверише од страха. — Погледа... баш букагије!... Шта ће сад? Скинути не може. Хајде, Вели, да се полако гамиже, па што бог да!...

— Дете — оно, куме! Зар не видиш?... Та станиде!... — викну Радан и опсова тако страшно да се Мато стресе од страха; сподби ову главу шећера, па што игда може измахну те њом у воду; разлеже се пљесак под ћупријом, а он се некако

ама, све што је у бога, аваза, завришта око куће! Јадна Јулка умало није пресвисла од страха! — А шта ли ће то бити, друго моја? — Ништа друго, него онај — у камен ударио! — О, бог с нама и анђели божији!...

— Шта ћемо с њиме сад? — Терај у општину! И сва та гомила људи крете се доле у општину. Радош, пресустао које од страха које од бежања, па оде најлак кући. У доњем је крају судница општинска и одмах до ње механа.

— Бог зна шта ће и од Радоша бити? — рече Смиља и чисто се охлади од страха. — А шта ради, пријо? — упита Анђа. — Лежи, ништа за се не зна; све бунца, бог овде био, као луд.

Ни сама не зна куд је прошла и како је дошла. Код куће је затекла сву чељад заплашену. Она жива премрла од страха!... Ко зна шта је чека док се Живан врати.

врста простог платна усопши раби — помрле слуге божје утувити — запамтити фалити — десило се зло фрас — несвест од страха или изненађена фрлити — бацити Хамајлија — ствар која се носи о врату ради зштите од зла хамелеон — афрички гуштер

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Никога код њега, никога око њега, никога над њим сем страха... Он му се једини натурио за пријатеља. И он наже да побегне од тога пријатеља... Јурио је и јурио.

Он пође, заусти да га викне, а Лазар паде... Лазаре!... Лазо!... викну га. Али Лазар беше онесвеспуо од силна страха, па не чу вику његову. Маринко клече на једно колено па му придиже главу. – Лазо!.. Лако!... Лазо!...

— рече Крушка и опет благо. – Али преварио си се. Ове топле и благе речи, после оноликих мука и оноликог страха, падоше као на yцијано гвожђе... Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га yгyши... Полише га сузе, он зајеца...

— куне се Маринко. — Ама гдје су сад?... — Да нису у заседи?! — рече Маринко и чисто зину од страха. То их све опамети, те се почеше повлачити натраг откуд су и дошли. 5. СИМА КАТИЋ Хајдуци се смејаху потери...

Видиш како мили. А она је срећнија од човека... Шта је теби вајде сад од свега твога господства. Ништа!... Мреш од страха кад помислиш шта ће од тебе бити за тренутак-два... А ми се на то научили, па свеједно...

!... И кад му Станко приђе руци, он се збуни; чисто би је тргао од некога страха и, тако да рекнем, стида што му такав јунак руци прилази!... Тако и сад.

се ослободимо, да можемо бити људи, да се можемо сербезно пружити под својим кровом и на својој постељи, да можемо без страха загрлити и пољубити своје чедо, а да не помислимо да ће она мала, плавокоса главица пасти од ножа турског; дигосмо се

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

Искушитељу, пун сам страха, По беспућу и блату стида; Смрзавам од твог топлог даха, У тми без свести, злу без вида.

Све жега мори као чума; Долина пуна немог страха; У пољу насред белог друма Вештица диже стуб од праха. ЋУК Над смреком прва звезда блисну, Чу се ћук; негде вода

ПУТ Да ми је да нађем нови ритам неки, И горду способност којој не знам име, Да свагда без страха пут пређем далеки — Пут од једног бола до његове риме.

Знам за непроходне самоће без даха, Кад конци са свачим падну покидани, И у којим срце застане од страха; Кад свему око нас изгледамо страни.

И знак вечитога, Ако не у срећи свемира? — Свуд зија Твој понор и злочин; свуд су твоји пути Бесмисла и страха; саму, узвишену Над свачим, дух људски само тебе слути: Мајку која рађа и светлост и сену.

Али први човек и први краљ острва полудео је од страха. РУКА По мраморним степеницама које силазе у море, окружена народом, лепа жена Победиоца чека повратак у луку

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

се чује зујање и треперење вилиних коњица око оних силих бикова у лејама, и силно лупање у грудима Јулиним од неког страха. — Нема га,... отиш’о је — прошапута Јула. — Хунцут један!... Мисли он, ја сам му она са шора паоруша... Отиш’о је!

А она каже да би умрла од страха у подруму у помрчини онако сама, па волије и да га пољуби него да у тим годинама умре од страха у помрчини.

каже да би умрла од страха у подруму у помрчини онако сама, па волије и да га пољуби него да у тим годинама умре од страха у помрчини. А он је онда пита: а боји л’ се и кад је с њим?

У гневу свом, шта је само за господина владику рекла! Поп Ћира је побегао чак у трећу собу од страха кад је чуо бласфематичне речи гневне попадије своје, које је из истога узрока и сам писац навлаш изоставио.

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

— Ете га... у хаџијском, газда-Јанчином гробу. Тамо лежи! — Говорио би овај тресући се од страха и грозе што је у гробу видео жива човека како ничке лежи и као дише, мирише гроб.

Причињало јој се: како увек иду за њом Турци да је грабе, како их чује, види... И тад би, пиштећи од страха, готово луда, заклањајући главу рукама, трчала, бежала, крила се... — Нане, слатка нане, Турци!

— Нане, слатка нане, Турци! — цвилела би она тако по читаве сате бежећи и вртећи се у ковитлац од страха. Па, само да би је Таја к себи пустио, да не би сама напољу ноћевала, она га је слушала, дворила...

Знала је она унапред да ће то од ње чути. Сад је само гледала у Тају и служећи га, дрхтећи од страха, ишчекивала шта ће јој он рећи. Таја је међутим једнако јео, мљаскао, и гледао испред себе.

А Вејка није имала више код кога, но је од тада морала сама по пољу да ноћива. Затим се брзо изгубила, умрла, више од страха што је сама, напољу, него од глади. И тако Таја остао са варошанком. Чак изгледало је да му је с њом и боље.

Јер су онда знали како ће Цопа сигурно, и без страха, прљајући све око себе, да се увуче у газдин дућан, да седне спроћу газде на улаз, разбаца штапове, торбе и почне да

— А, а, Турци, а, а! ... Хришћани од страха, језе изумирали су стрепећи да Турци не скоче и све их посеку. Но тада би обично по неки стар, душеван Турчин изашао

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

дућана и око важних личности, без особитог запрепашћења и без неке напрегнуте одлучности као и без правог страха, чудно су потсећале на лица каквог узбуђеног становништва што су после снажног али некатастрофалног земљотреса

мучећи се да га изнесу из вагона; и кад га ту, на том излазу, опколи његова бројна породица са изразом онога немога страха и очима пуним суза.

Кључ! Кључ тај, дај ми га! И једним муњевитим, лудачким покретом он шчепа жену за груди. Па кад се избезумљени од страха жена и човек истргоше, бегајући међу онај зачуђени свет, он се зацерека оним ужасним, урлајућим смехом који је ледио.

Али сам брао клонуо јер, ево, сад је човек тај што ме баца у страшни ад страха, користећи моју природну слабост у друштвеном интересу.

Африка

кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења. Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично.

их, и док, бело обојена, фетишерка очигледно ужива и врти се све ближе апарату, мале имају пренеражени поглед од страха али не прекидају игру.

се само и посумња да један од сеоских младића у ствари није умро, него да је на даљој обуци, па да цело село дрхти од страха, а нарочито његова породица.

са каском у руци, сав задуван и лица потпуно декомпозираног од страха. Он је чуо наше дозивање али није одговарао да му не би наредили да се одмах врати, а каск, који се био откотрљао у

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама. Био је повијен и имао врат увучен у рамена.

Био је повијен и имао врат увучен у рамена. Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета. То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски.

Тада сам се ја већ сасвим био ослободио свога првога страха од губе, али не и одвратности коју човек осећа према свима болестима од којих се људско тело распада.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Кад су почели да преврћу и кола, неки хусари почеше да пуцају, из пиштоља. У ваздух. Од страха. Видев око себе то море избезумљених лица, разјапљених уста, закрвављених очију, и, кад удахну први мирис пиштоља,

Ако имаш чврсту надежду да се треба дохватити Росије, ја ћу поћи. И тако умирем сваки дан овде, од страха, да ми Ђурђе неког не убије! Пиши ти тамо, у Бечу, да сви ми идемо, и деца, и ја, и Ђурђе. Ја сам за то да се иде.

своје папире, апшит, из Темишвара, у своју кошуљу, а кошуљу око главе, Павле се спусти у воду, кроз прозор, најежен од страха да свеж ваздух, кад је дигао поклопац, не пробуди кирасира, Утонуо је у воду, нечујно, и отпливао од дереглије, као да

Растајући се од ње, Исакович јој признаде да је премирао од страха, да ће Валдензер, или Валдензерка, или Божич, нешто сазнати.

Нема страха, ни паклених мука, за онога ко се покаје, на самртном часу! Све му се прашта! О себи рече да, ето, њега, нигде не прате

од госпоже Евдокије, која је била запрепашћена, и ван себе, а која се покоравала, не толико, јер је уживала, колико од страха, да се не покаже ученик, који не уме да понови, оно, што му показују.

Осећала је, како је од неког страха прелази језа. Али, на њену главу, били су се сручили толики неочекивани фторобрачни догађаји, тих дана, као да је била

Било је и болесних међу њима. Кад су их превезли преко реке, обрадоваше се виноградима у Токају, али су премирали од страха, кад су чули какве их планине чекају, које ће имати да пређу. А бунили су се, што их тако брзо, из Токаја, терају.

У то време причало се о преласку Карпата, као о преласку неких Хималаја, па је, међу путницима у Пољску, било великог страха.

Док је, једном, мати – у очајању да не може од тога да је одучи – не затвори у свињац, где је премрла од страха. Каква мати. Она му се јављала у сећању, на малој, дрвеној, клупици, коју је вукла за собом.

Кад би се кола наерила, у тим, великим, очима јављао се страх. Била је сва шашава, тих дана, од страха, да не побаци. Муж јој је јахао, поред кола, лако, по турски, трудећи се да је насмеје и да је охрабри.

Покушао је да своју жену уразуми. Мислио је да је све то последица младости и њеног страха у туђини. Била је седамнаест кад су је удали, као што су се и друге ћери, из имућних кућа, удавале.

Теодосије - ЖИТИЈА

Постаде слуга зависти и злобе, и упропасти душу своју одсуством страха Божјег, и за многа добра Стефанова — безбројна зла, празноумни, против њега намисли.

види непријатељ мој срамоту своју и да се постиди, и руку своју да положи на уста своја, да се ужасне и убоји, и од страха уши његове да оглухну.

врата његова, и због великог немилосрђа према људима, који су саздани исто као и он, и због непоштовања заклетве и страха Божјег занемаривања.

Ви, дакле, не будите неразумни и без страха Божјег због овога, него штавише украшавајте живот страхом И трепетом, И немојте вршити војничку службу без правде, већ

И одмах призвавши светог архиепископа, исприча му о свим Угриновим претњама ратом, и велеречиво хвалисање без страха Божјега, и замоли га да оде до Угрина са великашима који су од њега дошли.

А они који су били са светим, припавши к њему, говораху: — Помилуј нас! Гинемо од страха, и од наших коња ниједан неће остати, нити знамо камо се разбежаше!

А лађарима, који изгубише наду да ће преживети, руке сасвим ослабише. И сви нашавши се у невољи од, страха умираху. Јер ова нада на спасење остави их.

Видевши човека код гроба светога где стоји, побоја се веома и од страха смете се, јер мишљаше да је привиђење или да су крадљивци ушли у цркву. Дошавши к себи, рече: — Ко си ти?

Ја се увек у тебе уздам и свакој борби мојој прилажем похвалу за тебе“. И бесима без страха рече: „Ако би и још веће мноштво пукова на ме навалило, неће се бојати срце моје.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Нешто слично се видело 1914. године, кад је аустроугарска војска заузела велики део Србије: после првог страха Шумадинци прибирају последње напоре, потпуно потуку непријатеља и изгоне га из земље.

“ Истина су се од пре двадесетак година појединци ослободили овог страха; али то није захватило шире народне слојеве. Па и после ослобођења 1912.

Нападали су на Србе у великим четама, и пре но што би напали на сточаре лелекали су ради уливања страха. Такође су гледали да праском из пушака поплаше сточаре. Продирали су и одводили стоку и из најјачих села, као нпр.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

— Овамо га! — дочека други, и као по команди обојица скочише право на мој џак. Од бола и страха ја крвнички дрекнух, а они... Чуо сам само фијук вјетра кроз високу траву поред ријеке.

Чича од страха само зажмири заборављајући да скине џак с леђа, а кад је поново отворио очи, око њега је све било пусто.

Само се храбро држи! ДЕВЕТА ГЛАВА Вал страха пред медвједом — Продрмусане реченице: Бјежи, Кнеже! Мачак лав једе мјесец — Насмијана крушка — С неба падају мачке

Око њега се на све стране ширио леден вал страха тако да је лишће у околини зимогрожљиво треперило, а заспале птице сањале су зимски дан и дрвеће под ињем.

мачак... бјежи... крушка... мјесец ... — Шта то бунцаш? — забрудна Крушкотрес. — Да ниси пошашавио од страха? На сву срећу нашег Шарова, Крушкотрес га добро протресе, па му се свака кошчица, свака мисао и свака ријеч вратише

— У срећки број пет има мудар запис: „У страха су велике очи“ — рече Миш пророк. — Можда се тако и вама од мачка учинило да је коњ. Идем ја да то провјерим.

— Охо, ево их! Гле како крупно дишу, сигурно од страха! За сваки случај, Брко опрезно испружи руку, напипа нечију длаку и весело прошапута: — Они су, они!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Нечим што не спада у рад пирамидалних ћелија мама то зна и отуда њено лагано одмахивање главом, израз страха у кутовима усана и оно „Ти лудо, лудо дете!” Ту нико никоме није у стању да помогне!

- шапнула је мама, а ја сам одговорио да хоћу. - Он долази! - погледала ме је а у њеним зеницама јавило се зрнце страха које се постепено прелило на дужице, а онда преко читавог лица. Опет зажелех ону кућу у шуми, али не рекох ништа.

Једино што није било магле и сутон је био тамномодар као море у колорсинемаскопу, а љубавници ходали ослобођени страха да би неко могао да их види и чинили су све оно што чине сви љубавници света.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

То је тако читав сат трајало, кад наједаред сви беже у креденц; нешто страшно долази, ене звекеће на њему. Сала од страха готово празна. Кад али кроз велика врата улази делија, јашући на магарцу. Већ је насред сале.

Црњански, Милош - Сеобе 1

које се био заплео, и да се извуче испод кожа, ознојен и го, јер го је увек спавао, она се пробуди и скоро безумна од страха напипа огњиште, духну у пепео и нађе жар. Запалила је жижак, који осветли и њу, сву, и његову огромну сенку на зиду.

Огромним корацима прилазили би домаћима, премрлим од страха, па их миловали, умиривали и враћали пред огњиште, из кутова, својим шакама широким, као лопатама.

Искочив из кола, Комесар се обазре да види хоће ли бити кише, па стаде пред њих. Они су дрхтали од страха, а и он је дрхтао од страха, узвикнувши: „Ви Срби најрадије бирате посао војнички, па зато...” Даље није могао.

Они су дрхтали од страха, а и он је дрхтао од страха, узвикнувши: „Ви Срби најрадије бирате посао војнички, па зато...” Даље није могао.

Кад је Месец изишао на улицу, цео се град најежио од страха. Вече је међутим пролазило мирно и пук је само цвилео и завијао целу ноћ, под градом, као пребијено псето.

Она је врискала од страха, да не умре и да је не остави, без заштите, са малом децом, ту, међу том послугом његовом циганском, што је личила на

Кад се опет појави, у светлости над водом, међу коњима побеснелим од страха, није могао да виче, јер су му гркљан и уста били пуни песка и воде.

Треснувши главом о земљану пећ, крај постеље, дође јој да виче, од страха, у тај зид, видевши шта је учинила. Тим пре, што је Аранђел био те ноћи тако неисказано одвратан, слаб и смешан.

Пси су урликали напољу. Загушена од мрака, није могла да викне, а, премрла од страха, није могла да се макне. Тресла се од језе и осећала је како је, с ногу, обузима ледена зима.

Слушкиње од страха, комшије, јер се чињаше тако жута да је изгледала самртница, а кир Аранђел, кир Аранђел, јер се гадио.

ноћи, од жалости да ће можда когод из пука погинути, ускоро, и да ће гинути и остали, па се тек сад трезнио, од муке и страха.

Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду. Боја њених очију беше се разлила и он је над њеним мртвим телом губио свест,

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

За трудницу и плод посебно је опасно ако она доживљава интензивно осећање страха. Несумњиво зато је и забрањено трудници да гледа језиве призоре: клање стоке, пожар, туче, наказе, мртваце и сл.

изненада уплашити трудницу ухваћену у недозвољеном послу, можда је делимично мотивисана управо избегавањем емоције страха. Трудница мора да избегава и љутњу, јер то „шкоди детету“.

емоцијама јесте и забрана ометања труднице да испуни своје жеље, будући да осујећење и доводи до љутње, жалости или страха.

¹⁰² Због страха од урока и злих бића детету се крштено име обично замењује другим, новим именом. А овај надимак често сасвим потисне

“²⁶ Очигледно се овом магијском формулом дете ослобађа страха и тако му се помаже да прохода. Друга велика група обичаја, магијских поступака и обреда Врши се када је дете већ

онда притисак и коњтрола одраслих нису толико велики, па она могу слободно, по својој вољи да уреде свој живот, без страха да ће се одрасли превише мешати у њихове активности.

и драматичним променама у биолошко-психолишком функционисању детета, које су праћене снажним емоцијама напетости, страха, неизвесности, осећањем издвојености и велике психичке пометње, ступају на сцену строго фиксирани ритуали прелаза који

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Друга је била њена пријатељица. Обе су гајиле аспарагусе и умирале од страха када падају бомбе. А бомбе су падале сваког другог дана, тек да нам не буде досадно док чекамо одрасле да се врате на

— Твоје су! — прошапутала је. — Воз иде сутра увече, у десет и двадесет. Ноге ми се одсекоше од страха. У то време није много људи путовало у свет. Најпре сам као нешто ћутао, а онда почех панично да се извлачим.

Најпре сам као нешто ћутао, а онда почех панично да се извлачим. У ствари, умирао сам од страха, а говорио сам да ствар још није зрела, да не знам довољно добро француски, да моја уметност мора да проистекне и да

играли сумануто целе ноћи пробадајући се иглама. Са Андреом сам слушао, занемео од страха, потмулу грмљавину њихових тимпана, арлаукање и испрекидани дах играча, чија су боса стопала тутњала по утабаној земљи.

– Теби говорим — каже девојка. — Имам празну кућу, схваташ? – Чујеш ли шта ти каже? — пита Бел Ами, гутајући од страха пљувачку.

у животу и првим познанством са заносним мирисима младих женских вратова, тренутак који малим блудницама отвара капије страха изазваног близином мушког даха; та четири такта љубави и смрти – четири такта којих ће се Бел Ами сећати и на самртној

Тада кроз њихове закречене вене проструји нешто налик слатком узбуђењу; мешавина језе, страха. освете и уживања због праведне казне, која, ето, најзад стиже и ове охоле, домалочас неповредиве изабранике среће.

светлу, па и оној кардиографској траци по којој је поигравала танушна линија његовог живота, његовог срца, његовог страха од смрти. Потребно је, дакле, да пешачи свакога дана по двадесет километара!

—Једанпут си ме изабрала када су даме бирале, ти се тога, наравно, и не сећаш, али ноге су ми се одсекле од страха. Све време си ти водила, а ја једва успевао да ухватим корак! Хтела си, у ствари, да наљутиш свог момка.

Застиде се због страха да јој случајно не затражи револвер или турпијицу за нокте. — Не — рекао је. — Желите ли још нешто?

— Право има човек! — говорили су одушевљени читаоци. Не бих ја дао ово наше ни за стотину метропола! Умирући од страха како ће то примити, стални гости хотела »Европа« послаше му литар лозоваче за сто. Захвалио се келнеру.

Матавуљ, Симо - УСКОК

А ви се у граду, да-ти (ваљда), препали, е ударио Црногорац, па трубетате и бубњате и дршћете од страха, а ми, сиромаси, дршћемо овдје од студени!

— Казуј, Марко, сву истину, све како је било, јер ти и онако не може ништа помоћи. — Хоћу, господару, не од страха но због образа — одговори несрећник, коме се крв поврати у лице и исправи главу...

Милица побјеже у колибу. — Нека, жено! — викну кнез. — Зар од њечијег страха да је удајемо. Рако се умијеша: — Не мисли то Крстиња, но једно, што је дјевојка одавно приспјела за удају и што,

Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

Он пати од страха да не буде довољно отмен, да његова поезија не личи одвећ на поезију других песника. Он поезију схвата као неку врсту

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

јаруге и раскршћа преко дана су били пусти и увредљиво обични, особито за онога који се неком згодом тамо намро страха.

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Изађем у башту, он бесни: „Шта ћеш у башти?” А сад тражи да му дођем у планину, међу војнике! Од страха нисам смела, ефендијо!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

Пун страха, и као са неким гнушањем, окренух се од матере само да је не гледам онако хладну, нему и задовољну. — Не плачи, Маријо

Господе Боже, света Богородице... Господе, Господе... Боже, шта је ово! — шапташе она дршћући од страха и кријући поглед од светлости. — Умудри ме, слатки Господе! ... Ох, грешна и црна ја!

Сећам се једном: Дошао он кући пијан, ухватио стрину, завалио је испод себе и туче душмански. Ми се од страха сакрили по амбаровима. Станоја у том иза куће, у дворишту, цепаше дрва на дрвљанику.

И да би заиста изгледало како је дошао тек „онако“, послом, а не из страха, да њега види како му је, пошто се са мном рукова, одазва матер му у кујну и поче јој нешто наређивати.

Све су се надали на Миту, чували за њега, да после с њим, и они сви заједно... А овамо, опет из великог страха, да не буде он као што треба, не поквари се, проневаљали (а баш тада је била почела младеж да се квари, иде по

Нарочито матере, онако забатаљене, потамнеле а престрашене. Готово да излуди од страха, јер осећа да му нема лека, да ће јој умрети, а опет једнако нуди га, бдије, а у исто време мора да надгледа кућу,

Ништа њему није. Спавај. Марику ја зовем. — Ух! А ја нешто сањала! — одахну она од страха и врати се охрабрена поново у собу. У том из кујне изиђе Марика. Била је буновна.

— Па, од страха што се она не обзире на њ, пада и он до ње на гроб и почне, гурајући се у њен скут, да плаче, јеца. Она га и не

— почела би да га утишава, пригрљава, меће себи у скут. Али тек тада синчић јој, у њеном крилу, ослобођен од страха, још више би се ражалио и продужавао да и даље јеца, плаче. После се диже.

И, као увек, одмах би тамо по кући почела нешто да распрема, ради, пали ватру, и то ужурбано, као од неког страха, и навлаш лупарући, ударајући, да се чују одјеци, ударци, као да би тиме хтела да смањи онај нем, пуст изглед мале,

осети се ту, у соби, затворена, слободна, седа у соби, готово се изваљује, као одмарајући се од оног плача на гробу и страха што је претрпела идући сама путем... У том би почеле и комшике да јој долазе.

том човеку, за кога су је дали, Ита побратим; и кад је то дознала, чисто јој је одлакнуло, као да се ослободила неког страха, бојазни... Чак јој и било мило што се тако с њим лепо свршило, и што ће јој он од сад бити као брат, а не друго...

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

У двору се поплашише и стану од страха дрктати. Наје данпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте!

Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха; сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође и сјутра осване дан.

чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха. Онда ће запитати она тичиће да ли је долазила змија шестокрилка да их поједе, и како су остали живи.

Кад цар чу шта је било с толиком војском и таквим војводама, задрхта од страха да му не отме царства, те га позва да се помире.

Поврати му се срце од страха, а виле се згледаше па ударише у кикот, док се не ухватише у коло и стадоше као помамљене играти.

Цар с голом сабљом у рукама отвори врата и пође к Премудром Соломуну да му осијече главу. Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ће иде к њему са сабљом, а он се насмије.

ЛИСИЦА И КОКОШКЕ Привуче се негђе лисица близу једне куће и опази кокошке, а оне од страха полете на најближе дрво. Кад лисица то виђе, нађе се на чудо, па гледајући кокошке навише рече им: — Што бежите,

мачка се препадне од свиње, па нада уз крушку, а међед помисли да је она већ свињу удавила, па иде сад на њега, па од страха падне с крушке на земљу, те се разбије и цркне, а лисици остане све жито и слама.

те једе; а ја полагано хајде, хајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу а она се уплаши, па од страха п...е и исп...е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о!

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

МАКСИМ: О, будаласти мисли! Жена мужу да учини што из љубови! Море, што год чини, чини од страха, или за корист; то добро упамтите.

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Све до Трга Републике. Мислим, ваше приче и све остало: то ме збуњује! Што сам мислила о вама? Боже! Крепавала сам од страха да нисте какав надувенко, ако разумете шта оћу да кажем, мада се то не би слагало са оним што пишете, схватате?

Хоћу да кажем, човек је могао да му најмирније пружи неку ствар до које му је нарочито стало, а да не крепава од страха да ће је разбити или покварити. Тако некакве руке, не знам како да вам то објасним!

Овде сам ти само у пролазу, да покупим кирију од куће ... — А чиме се бавите тамо напољу? — упитах, ван себе од страха да поново не улетим у неко срање. шпански квекер или ирски псетер — Петљам ти нешто око културе ...

Тип, још увек полумртав од страха, све кравате оставио у Италији где живи; оћу да кажем, још га увек вата језа да га којим чудом онај новинар не нападне

— Налазим се у стању опште узнемирености, патим од неодређеног страха, тескобе, напрегнутости и неспокојства — одверглах. — Анксиозност!

Није ни приметио да је грлић уперен у њега. Зажмури од страха, свуче леву ципелу и баци је, а ногу подви под себе јер му је чарапа била поцепана. Шта да вам причам?

Али, да видите, одједанпут, уочи. Нове године, то ти све постаје преко ноћи лежерно а овамо, у ствари, крепавају од страха да остану сами, јер мисле да ће се богзна шта догодити без њих. Хауг!

Оду до Зокијевог бифеа да се поврате од страха са по једним ТАЏИКСАДВИНСОВХОЗТРЕСТОМ. Замислите какви су то професионалци: поразбијали су све живо сем флаша, које

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

Пијетао не зна, од страха слијеп, гдје му је глава, гдје ли је реп. Најзад се срећно заврши борба, упртач пуче, одлети торба, а Лисац

Кроз грање вири од страха жут и пита: „Бако, носиш ли прут?“ Бакица руке предано шири, унука зове, топло се смјешка, а Мјесец, лукав,

у туђем крају, без топла кута, одједном чуше тајанствен глас: „Ви, које веже другарство врело, јунаци млади без страха, мане, знајте, ко тражи упорно, смјело, наћи ће једном свјетлије дане.

“ Сањају поља под златном луном, док Ћоса иде са торбом пуном, весело ноге језде. Путује млинар без бриге, страха, ките га велом сребрна праха немирне крупне звијезде.

За мене ради свакога дана крилата војска Џивџана хана.“ Дивима леђа од страха бриде. „Чујеш ли само страшнога ђиде!“ Брко се јежи, ал ипак тражи: „Па чим се храниш, делијо, кажи?

У теби живим без бриге, страха и бранићу те до задњег даха!“ ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ Медвед и свиња и с њима вуја грмнуше громко — права олуја:

Легоше на под од пусте страве Жућа и Тоша, глава до главе. Од луда страха промуца Жућа: „Ти си ми, Тошо, брат! Громове чујмо, па савез кујмо, нек ђаво носи рат!

Ти га се бојиш, бојим се и ја, па ипак неко улови тигра. Сигурно ловац, кад за њим јури, од страха жмури. Носорог тешки, тврђава сива, тромо се креће, изгледа злог, ево ти тенка, опасна, жива, уместо топа — стрши

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

К'о устргнут цветак, што се гробу спрема, Он за радост не зна — ал' ни страха нема. ПОЖАРНИЧКА ПЕСМА Тиха поноћ земљу скрива, Све спокојно снева сан И милине рајске снива, Док не сване бели дан.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

Ваљда из страха да нас не наљуте, гледали су нас запрепашћено и немо, док је Танасије, заваљен на предњак топа, певао на сав глас:

У немоћноме бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од страха, стоји скрштених руку над својим јадима и уздише.

Послужиоци, занемели од ужаса и страха, заузеше своја места... Али, непријатеља нигде... А војници се на оној обали даве и кидају мост, који Сава почиње да

Сетисмо се тада и потпоручника Александра. И он нам испрекидано, под утицајем страха, исприча: — Наређено ми је да на обалу пренесем муницију за четврту батерију. Предао сам муницију и хтео да се вратим.

А из села журно беже старци, жене и деца. Усплахирена изгледа, претрнула од страха, напушта нејач своја огњишта и целокупну имовину, да би само сачувала голи живот. Зачу се команда: „Спрема за паљбу.

Нешто из страха, а можда и по инерцији покрета, пешаци су на обема странама пуцали све бржим темпом. Аустријска артиљерија је тукла

целом фронту, изузев оне врзине, где су непријатељски војници нашли природни заклон, и где пушке сада праште само из страха да не би неко кренуо на јуриш. Али непријатељска артиљерија као да је помахнитала.

Њихова уобразиља у ниском шумарку види читаве пукове, и, најчешће из страха, враћају се. Или по целе часове стоје на једном месту, стрепећи од свакога шушња, чак и од свога рођеног даха.

Тешило нас је само то што исто стање страха мучи и непријатеља, и утолико више што је он на туђој територији. После онога страшнога дана, царовала је свуда около

А од њих обично и почиње. Кажу да те мртве страже по целе боговетне ноћи пуцају, из страха или због разних привиђања, која проистичу од шуштања лишћа или од клаћења дрвета. И онда ваде бомбе.

Али кроз рику топова извежбано уво војника чује шапатљиви шум хаубичког зрна и лица се грче од самртнога страха... Људи се значајно погледају и сумњичаво врте главом. Борба је узимала маха.

Ми смо и даље дејствовали. Разорне гранате тукле су непријатељску пешадију. И исто осећање страха владало је код оних доле у равници, као што је и ова хаубица кидала наше нерве... Али сада нам се крв следи од ужаса..

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

хвата мислима за поједине речи Стојанове, али у глави опет ври, а срце се све више стеже од неког нејасног злослутног страха.

Она дрхташе сва, као у грозници, не знајући ни сама да ли је то из страха, или љутње, или јаког узбуђења. Неко закуца на вратима тихо, лагано.

Нестало и страха и зебње, и она се већ почиње чудити чега се то досада плашила. — Чуо сам, онај лудак, Богосав... шта је радио и кажу

Он се хвата ње још усрдније. »Чује он за ту промену... већ тамо, депеша... па му се одједном одсеку ноге од страха... Дрхће и чека дан, два... Трећи дан долазе три човека у срез, јављају се капетану. Комисија!

дрекну он грозно и лупи дршком од камџије по актима. Гојко стајаше, пренеражен, зелен и блед, разрогачених очију од страха, ноге и руке му дрхћу, а на лицу му се, поред преплашености, јасно чита пређашњи израз тешкога умора и горкога

а вилице се тресаху од страха. — Па... сад?... Шта ћемо?... — Оди да видиш... Писар је доведе до врата Гојкове учионице и показа парчета хартије.

Гојко се осврташе око себе унезверено, дрхћући од страха и узбуђења. Ноге му упадаху у нешто меко, ситно, он погледа око себе, по поду беше само сточно ђубре.

Не може још да се прибере од страха. Ноге, му дрхћу, и он се једнако осврће око себе, очекујући какво ново, још горе зло. »Шта је ово ?...

Љубица претрну и застаде... Гојко беше већ позеленео од страха. — Баш смо погрешили!... прошапта Љубица страшљиво, обрћући главу изласку. — Па... да се вратимо!

Ну, одједном он стаде опажати како се Љубица све више мења према њему... Следи се од страха и стаде пажљиво мотрити...

XИX Дође испит. Љубица се тек опоравила од болести, па жива премрла од страха. Истина, Гојко је радио и са њеном децом, док је боловала, она сама види како је много он урадио, али се ипак плаши,

мишљаше Љубица потом. Богме страшно!... није баш тако обично, како причају. Не могу још да се приберем од страха«. Још истога дана Гојко је одвезе њену оцу, па се он другога дана врати, рекавши да ће предузети неки већи пут.

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Руке нам не дрхте, од стара прстења, него од жуди, страха и сажаљења! Ах, није тај страх само наш уздах, кад видимо шуму, како лако цвета.

Иако сам био блед као крпа од претрпљеног страха, ја сам из Сегедина пошао на ратиште задовољан. Пред полазак, телеграфски сам позвао своју матер, из Иланче, да дође

Ужасне ове жуте воде, и модро стење носе ме мирна, испружена, без страсти и страха, некуд. Љуљамо се, између стења, са острвима, у море, што се спушта све ниже, на ртове, који се дижу све више.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Реч је његова била као гром и говор његов као пролетња грмљавина; земљу је подузимала језа од страха и милине: беше и весело и страшно. Господ проговори: — Анђели моји, дело моје још није готово.

Он је убијао кога је хтео и остављао у животу кога је хтео. Нико му се није смео протиВити, И народ је дрхтао од страха и само се молио Богу.

Свирка се прекиде, прекиде се и игра. Сви попадаше од умора, па онда ђипише: роде и чапље од страха одлетеше далеко, гуштери шмугнуше у рупе, жабе поскакаше у воду бојећи се да се не понови с њима то чудо што их је

На његову кукњаву дотрчаше комшије, али кад га видеше побегоше од страха. Предвече се врати жена кући и запрепасти се кад код куће нађе, место мужа, некакву грдну птицу. — А-а-к-ко си ти?

— А-а-к-ко си ти? — замуца жена дрхћући од страха. — Ку-ку! — одговори пекар. Жена познаде мужа по оним његовим зеленим, пакосним очима.

Сви стоје бледи Од страха— Свако задивљен гледи Где се далеко у висини Бели ко мало клупче праха... После се вијор спусти Ко меко, бело крило И

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

Никога он не погледа, ништа не рече; на његовом лицу никакве промене, ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети

Јест, то су муке које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв

Јест, То су муке које не може сваки поднети. Нека кукавице дрхте и бледе од страха, али ми ни за тренутак не смемо заборавити да смо потомци врлих предака, да кроз наше жиле тече племенита, јуначка крв

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

И пси се сеоски утајили, па не смеју ни да лају; сваки се завук’о под неки заклон, па ћути, тек понеки од страха заурла... А бучје још шапће и под њим тихо, лагано жубори планински поточак...

Како ко стиже, тако леже на росну траву, не пуштајући гласа од себе. Бесмо изнемогли од умора и — страха... И ако се крило, ипак је сваки знао куд и зашто идемо.

неки смелији младић да исказује гласно своја надања од ове потере, али га кмет, по дужности, и плашљивији суседи, од страха, ућуткиваху. Тек кад се одморисмо под растом, почеше да се прибирају гомилице, све раме уз раме, и да шапућу.

провлаче се; при каквом незгодном скоку опсују крупну псовку, намрште се, и онда видим, да код њих нема ни помена од страха. Ако хоћеш да наведеш сељака на зло, само га наљути, па да видиш после шта се чини. Људи почеше да се љуте.

Далеко пред нама зачу се пуцањ, па онда викање. Пуче још неколико пушака. Да ли од страха или радозналости, тек ми за час истрчасмо уза страну и нађосмо се у неком густом трњаку без горе.

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

” Ех, чича Богоје, Што је много — много је! Донели дванаест баклава, као; И Стева од страха заплакао. То се десило око подне: сва су Окна сијала, блештао је цреп. Кратко је трајало.

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

пред чудесним сјајем Лепоте твоје, слаб, без једног даха, Као да сваког часа живот дајем, Прилазим теби пун побожног страха, Посрћем, клецам, докле ме привлаче, Ко провалија тамна и дубока, И док страсним преливима мраче, Твоја два црна

Сад кроз жиле моје струје крви разне, Ја ропћем и певам, ја кунем и славим, И корачам смело, без страха од казне, Кривудавом стазом и путима правим! Очајање, туга, беда? Празне речи!

НА ГАЗИ МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Зло се трпи од страха горега. Ко се топи хвата се за пјену; над главом се надодају руке! КНЕЗ РАДЕ (брат владичин) Што се мрчи када коват

Крст засија кâ на гори сунце, и сав народ на ноге устаде, часноме се крсту поклонише. У томе се разбудих од страха. ВУК МИЋУНОВИЋ Срећан био, дивно ли си снио!

Ондена се мало не покласмо, и сад дрктим од његова страха! ВУКОТА МРВАЉЕВИЋ Ја по сву ноћ пртљам и снијевам; док се дигнем, ја све заборавим.

ВОЈВОДА ДРАШКО Нема тога ко с' не боји чега, да ничега ано свога хлада. Они страха другога немаху до од жбирах и до од шпијунах; од њих свако у Млетке дркташе.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

Ту би продужавао, а она би сама морала да их двори, служи. И тада би слуге брата, већ онесвеслог од страха, кришом износили и склањали у комшилук, да га не би заклао.

И онда бар њу не треба да лаже, бар пред њом не треба да се претвара. Знала је она да он бежи из страха од сиротиње, која ће, ако није већ, а оно сигурно доћи, као што је знала да им још одавна, и пре ослобођења, имање а

Доцније чак и по две и три године, а од њега ни гласа: ни где је, ни шта је. Мати да премре од страха. И то не што се бојала да ће сасвим остати сирота, готово без хлеба, иако се увелико почела да бори са сиротињом.

Брзо га довуче к себи и држећи га међ коленима и, не слушајући његове неприродне гласове од страха и радости, откри своја прса и на своју једну дојку силом положи његову руку придржавајући је, притискујући је...

И Софка виде како јој мати, због тога страха да није на самрти, и да им зато шаље гласнике, као опраштајући се од њих, а не могући се од самих гласника уверити о

ако се он реши на нешто, ма то било и најгоре и најстрашније, она има само да се покори томе и слуша, она од слутње, страха, готово се разболе. Нису по- | магали ни његови све љубазнији поздрави и обилатији поклони.

сигурно доћи, али да је наредио да нико то не сме дознати, нико га не сме видети, мати сасвим малакса и готово паде од страха.

И тек сутра сиђе. Магду одмах, тобож неким послом, готово отера у село. Софка је пак знала да је то учинила само из страха, знајући да се Магда неће моћи уздржати, и да ће по комшилуку избрбљати о очевом доласку.

те он остао го у кошуљи и гаћама, ни како му један опанак остао тамо негде | у дворишту, него, отварајући крила, а од страха не знајући шта да говори, он поче коњу: — О, алат! Ја, алат! — Живи ли сте?

И бар ти ме, Софке, не мучи. Зашто, моје је и овако много. Ох! И опет се предаде, али једнако тихо, из страха, да онај горе не чује.

Испод својих танких обрва јасно пусти поглед и, на изненађење оца, који као да се још није могао прибрати и смирити од страха, она кратко, топло рече: — Хоћу! Свекру као да више ништа није требало. Приђе јој.

До речи није могао да дође. Као да никако још није веровао у све то. Колико је пута у потаји дрхтао и тресао се од страха, при помисли да од свега неће ништа бити; да Софка, каква је, сигурно неће пристати, испустиће се овака прилика, неће

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

– Ал’ где ли страха нестали су трази Под зором бледом и поднебљем млаким? Небеса канда отворише груди. И маса звезда отпоче да пада

Сами, у куту тешког, црног влака. Мала језа зиме, или страха, мину Телима нашим при одласку мрака, Када хладно сунце са висина сину.

НА ПУЧИНИ У немирним сенкама савести, На пучини усталасаног осећања, У дане сумње, непогоде, страха, Лелујају се светиљке сећања: Фар надâ мутно сја да нам навести Обале спаса и одморна даха.

мрзим наше једнолико време Безбојно, сиво, и у њему душе Скомрачне, ситне, пакосне и нéме, Што се у ропству свога страха гуше.

руку свемоћнога Цара И отмену душу своје тужне мајке, Он је био јунак легенде и бајке, Богодани витез без мане и страха.

ме није било, Његов се страшни разлегао рик Огромним цирком; а када се јавим, Главу у моје спуштао би крило, Без страха, али с пријатељством прâвим.

Кад сам рекла: грли! грлио ме дивље, Да ме жудно, али и несвесно смрви. Али не подло, али не из страха, Он ме је, на знак мога прста, пушт’о. Обуздав’о буру своје дивље крви И покорно главу крај ногу ми спушт’о.

Али оних што иду одавде Пуни стрепње и страха и мука Ретко кад се мисао дотакла: Да си излаз из животног пакла, И утеха, и велика лука Вечног Мира, Истине и

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

„Станите — који се с мјеста не устави убићу га!“ викну човјек ческим језиком. Дјеца се уставише од страха. „Ходите сви амо, ја ћу вам скинути гњездо!“ рече и насмија се. Дјеца се сад бојажљиво стадоше окупљати.

Ти лијепо знаш, Илија, да ја никоговић нијесам, нити да би се од страха коме уклонио, но ме веже што и тебе ако памети имаш... Ја бјех заспао па овце пређоше амо.

Баш и јуче долаз...“ „Прекини баба!“ викну сердар срдито. „Да је удајемо од нечијега страха! Нема ли она педесет брата! да је и уграбе, стигли би је заиста, те донијели њихове главе, за јабуке, теби мајци!

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

— Ко се не стиди свога образа, не стиди се ни туђега. — Где нема страха, нема ни стида. — Изгубио стид, изгубио вид. — Часна хаљина срамоте не покрива.

Зато она јасику прокуне овим речима: — Трептала до века, ни од ветра ни од кише, него од страха божијега! ПАПРАД (БУЈАД) Док је још свети Сава ишао по земљи, и чинио добра, пређе једном преко Јавора, и дође чак

! Ја сам цар Ирод, четворовласник, и нема цара преко мене. Сва земља нека дрхће од страха мога! (лупи ногом о земљу). ГАШПАР: Нас је, царе, звезда овамо довела, и познали смо да се родио цар над царевима.

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

” | Кад он ово чу, од страха паде на земљу и као заклан заспа. У та му исти час дође опет на сан оно исто дијете говорећи му: „Ти си устануо, умио

” Кад се чоек пробуди и растријезни, кад ли се не налази на ономе мјесту ђе је био од страха пануо, него у некаквоме бостану пунану цвијећа, па се прекрсти, узме своју кљуку и мотику те опет на оно исто мјесто

педесет а педесет остави му; али кад јој се муж пробуди и не нађе пунане сто, кидише јој тако да је погуби, те она од страха баци нањ оне цекине а он падне у несвијест и почне бљувати те и оно срце избаци; у тај мах дође некака рука бијела као

плаче, те он по гласу трчи, кад ли нађе своју заручницу ђе се при- | била при једноме камену на пола мртва од великога страха и плача; он притрчи к њој и плачући је пригрли и завиче: „Ха благо мене, ево ми је!

Цар се на чуду нађе шта ће како ли ће: хтио би се женити, а ђевојке нема, хтио би клетву преступити, али не смије од страха да га не постигне, и онако узмучен у мислима, баци они прстен, те ђе ће?

Кад виђеше слуге, сви се од страха и од чуда препадоше и побјегоше казујући цару, док и сам цар виђе, и брже боље опет за бајалицу, а она му одговори да

у ону гору, кад ли нађу ђевојку више мртву него живу, нешто од муке без рука, нешто од глади и самотиње а нешто од страха.

И целу ноћ су курјаци по земљи испод ње урликали да је сирота од страха једва жива остала. Кад ујутру сване, она сиђе с дрвета и пође опет по шуми не би ли како из ње изишла, али шума све

и она се са свим ослободи па почне лава миловати и хранити погачом, док у један пут чује звеку од оружја, и хтеде од страха пасти, док ето ти у собу уђе некако створење у медвеђој кожи; петао, вашка, мачка и лав отрче одмах предањ, и стану се

Девојка иза великога страха чисто се обезнани кад види У госпоским хаљинама прекраснога младића. Али он приступи к њојзи, и рече јој: „Не бој се,

” Цар с голом сабљом у рукама отвори врата, и пође к Премудроме Соломуну да му осијече главу. Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ђе иде к њему са сабљом, а он се насмије.

те једе; а ја полагано хајде хајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уплаши, па од страха п..е, и исп..е тефтер; кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси г...о.

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

Ко сачува заповести његове, у њему пребива, и овај у њему.“ (І Јн. 3, 22-24) Јер „страха нема у љубави, пошто савршена љубав страх изгони, а ко се боји не усавршава се у љубави.

Велику тугу и бојазан примих, једно од пустошења, а друго од страха од безбожних разбојника. Остави ми манастир у малом и скромном изгледу, у којем ми отиде, и првог игумана, преподобног

Велика туга и бојазан ме обузеше, једно од пустоши, а друго због страха од безбожних разбојника. Али како се љубави изволи Богоматере и Наставнице наше и господина Симеона светим молитвама,

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

(Таре чело од зноја, страха, језе. Измиче се од жене, блаже): Јест, убићу те, убићу. Говори, кажи да си лагала, да није истина.

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Смијући се његову претјерану страху, сваки се помало ослободи свога страха. Чим би свршио дневни посао у коњушници, спопао би Букара или Бобан, или Тртак, просто, ко га прије уграби.

Биће несретњик изашао, те се сукобио са разбојницима, па (од страха, а не да изозове узбуну) почео викати, те га премлатили и бацили у воду.

У исти мах угаси се кандиоце на другој страни и други часовник преста куцати. Наћвару се прекиде дихање од страха, те се једва исправи на кревету и једва прикупи пару да викне синовца. Бакоња се не пробуди.

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

Сад бар имам тврди оклоп око ума И могу да стојим усправно, без страха. Нек о главу доба лупа из свег маха. Не знам: да л крај мене дише град ил шума, Да л сам свеж ко шибље ил ко пањ

КЊИГЕ Опколиле ме ноћас књиге — Зуре у мене из свог праха. Ћутљиве — ко од страшне бриге. Збијене — ко од тешког страха. Ја знам да свака као жива (Мада неима ока, уха!) За мене неки говор скрива У непомичној урни духа.

НА ДРУМУ Са рушевине мога стиха Која се слути из свог праха Зачу се реч тек једна тиха Испрекидана ко од страха. Насмешен (ал и препун страве) Окрећем слух и бечим зене: Да ли то беше звук сред јаве Или је био јек из мене?

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Дачић трза конопац црквеног звона, да сељаци суде сељацима, занесен звоњавом на узбуну, савија се и усправља, дрхти од страха и зиме, Аћим ми је наредио, газда, посланик, власт, цима брзо и нервозно, неправилним, изломљеним ритмом звоно туче по

Па му је откопчала чакшире и гурала руку међу његове бутине, укочене од страха. Да је имао снаге, он би побегао. Узела му је руку, без речи, само је брже од краве дисала, и чинила његовом руком све

сиђе, али се сетио ноћи кад се враћао с пута, с рабаџијама и Толом, сетио се бачених ђинђува, острагуше на коленима, страха од хајдука у Јасичкој планини, па оног плача у механи, у соби за трговце. Тада је ово и почело...

Прекор мужу загубио се у тмуши страха кад су ушли у ћелију оца Методија. Човечуљак с великом косматом главом, која се за танак струк црне мантије

Чула је како восак са свећа капље у пепео. Чула и своје дисање Било је толико гласно као да ветрови дувају. Од страха је зауставила дах. Чула је срце, њега није могла да утиша. ...До удаје нисам више ништа згрешила.

Кад дође господин капетан, сви ће они на мене да пруже прст: „Тај је први донео сламу!“ Јежио се од страха. Иду, рекла је Симка. И оно друго што је она рекла. Узеће децу и побећи из села.

Дуго се гледају без речи, они са страхом од војске, а он са страхом због њиховог страха. Онда гологлав старац, Аћимов вршњак, викну: — Да изнесемо касу! Она је већа од печата. Нека виде шта има Прерово.

Сељаци се разређују па опет збијају у гомилу, само неколицина полеже уз општински зид, али од страха нико не бежи. У суседним кућама жене врискаво закукаше. — Не лај, радикалски брадоња! Ништа тебе не питам.

Од страха ниси могао ни у снег да паднеш, галамџијо! Из ината се не диже буна. А шта би ти, Аћиме, радио кад бих ја овом народу

сутону, он се једва провуче кроз затворска врата, у ходнику се одвезане руке млитаво заклатише и, кад угледа гомилу страха у гуњевима, усиљено се насмеја. — Браћо, убијен је Чакаранац! — љутито рече да би смрскао мук, и клону уза сама врата.

Певаш, мишићу погани! — стеже му врат, тресе га и хоће главу о зид да му слупа. Од страха, Мијат се не брани. Гудиш у пустој кући. Они чији хлеб ждереш нису ту. Можда се неће ни вратити.

Мајци није могла да погледа у очи, избегавала је, изналазила послове ван куће и од мутног страха ни реч с њом није проговарала.

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

— Једва сам га спасао од мачака! — малишан спусти повређену птицу на руб кревета, а девојчица од страха завуче главу под јастук. Али већ након неколико тренутака њен страх прерасте у сажаљење. Птица је једва дисала.

— Погледај како блиста! — кликну Смејачко, а Плачко од страха затвори очи. Падну ли: ни кожица им, ни кошчица до земље неће стићи.

Дечак задрхта. Да не долази тај глас из пањића који држи међу колонима? Чији је? Од страха није смео да принесе ножић пању. Ако је неко унутра, могао би га позледити, могао би га убити.

— То сада и сам знам, будало! — плану дечак, а ветар га, као да перце збацује, стресе са себе и ишчезе. Дечак од страха задрхта. Сам! На целом белом свету сам!

Дечак се од страха окамени. Свуда око њих титрала је врела небеска плавет. Где ту да нађеш извор? Да нађеш реку? — Дај воде!

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Језа, не од страха, од згранутости. Њему, Господар-Јовану, јесте, један једини пут: у августу 1842, у Жабарима. Ишао је на Вучића и

године. Васа је измакао замци, Марко није; убили су га, из ненада, док је био без оружја. И сам помало змај, без страха, од свих људи на свету Марко је Васи био најближи.

Осмехивао се: у њему, ни тад, није било ни страха, ни бола. Полако је одлазио из себе а свуда је била светлост. Опет је лебдео и као да је, негде испод, видео капију

Мачва је упознала смрт која хара: и глад, и кугу, и насиље, и умирање на коцу, у диму, под копитима; многа обличја страха и смрти.

Стојан је упознао живот који хара: и туђину, и издају, и беду, и презир према себи; многа обличја страха и понижења. Вратио се, јер више није могао без Мачве а Мачва као да је могла без њега.

Тада би, само за час ослобођени сваког страха, постајали, само за тај час, чистији у себи. Прво искуство о томе стекао је једне вечери када је свет био под снегом.

ће ослепети, јесте, бесни Хасан-паша, ако, ослепеће, Вишњић више не прихвата ударце, не види их, само се спушта, без страха, у добри бездан. Недељама су га, после, неговали. У истој, турској кући, у мутваку.

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

В. Илић ЦXВИИ НА ГАЗИ-МЕСТАНУ Силни оклопници, без мане и страха, Хладни к'о ваш оклоп и погледа мрка, Ви јурнусте тада у облаку праха, И настаде тресак и крвава трка.

Нашто, када је на јаде нам дата! Мати вечног страха; Кад не допире од покрова даље! До гроба мрачна, А тајна преко ништавога праха.

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

И сам високи заштитник закона тргну неколико корака уназад, а израз страха изобличи му лице. Шта се догодило? Иза плота указа се глава неког чудовишта, толико ужасна да им свима ноге

Чим номофилакс то виде, израз страха на његовом лицу замени се другим једним који наговештаваше свако отсуство мисли. Он зину и стајаше ту као прикован.

учење Анаксагорино усвојено од научника, и ја сам га, стојећи под моћним окриљем нашег просвећеног владара, могао, без страха од оптужбе, употребити да израчунам величину и отстојања Сунца и Месеца, о чему се до сада није ништа поуздано знало.

И њихови гласови подрхтавали су од страха и узбуђења. „Е, сад смо награбусили!“ рече један од њих. „А нисам ли ја лепо говорио да се шут са рогатим не боде“,

Велзеру, ученом начелнику вароши Аугсбурга, у три своја писма која непотписа својим правим именом већ псеудонимом, из страха да не буде прогањан од старијих“. „Па шта би онда?

А једанпут се прибојао, а милостива госпођа завриштала од страха мислећи да ми је куцнуо последњи час“. „При тим мојим опитима“, настави Лавоазије своју причу, „показало се да је

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

треба да се заснива не на осећању изазваном застрашавањем (не дам више да ме плаше Богом), на једном вештачком осећању страха, него на оном природном и свесном осећању дужности.

Тада заборави све по стоти пут па осети како га гуши један мучан осећај страха у сну, исто онако као у рату, у црним кишним ноћима пред наговештену борбу, кад је извесност да се погине увек већа од

бледу (уколико не беше крвава) главу Петронија Свилара, који, не схватајући ништа, цвокоћући вилицама и обамирући од страха, отвори своје замућене и мокре очи.

тешке а невидљиве гвоздене полуге равномерно, и једна за другом, спуштају и слажу на саме моје јадне, пуне неисказаног страха, груди. Ох, зар је оно створење само зато живело да мени спреми овај мртвачки покров?

којом сам тако подло и тако дивље срушен, оборен, крваво смрвљен у сав онај бесмислени вртоглави бездан живота пун страха и пун сумње, пун рђавих снова и пун ужаса! Ох Боже! Била је недеља.

Подсечених крила, ја никад нисам могао полетети, ја сам увек скакутао. И тако гледам себе, сав живот — умирање од страха. А зашто? А шта сам? Из чега сам? Где ћу?

теретом, да кроз злочин ступим у нов живот, и да престанем с камена на камен прелазити реку, гледајући преда се, пун страха да се никад не уквасим?

И усред оне збуњености од срама, од кајања, од страха, од гриже савести и жаљења себе сама, он, први пут, јасно и оштро, осети како нешто као ужасна сенка старости паде

Дисао је тешко, убрзано, као да се с највећом муком пење увис, дрхтао је од неког нејасног, језивог страха. Без снаге, без храбрости, без власти да влада собом он није могао пронаћи излаз. Онда је покушао да се насмеје.

Е, верујте, господине, у моме бурном животу, па и за време рата, у најстрашнијим борбама, никад црњег страха претрпео нисам. Дакле причам ја то мојој жени и чекам ефекат.

Он пак чинио је њој у томе по вољи, не из каквога страха од ње или какве потчињености, него зато што му је било жао нејакога створа, па је то наравно после прешло у навику, те

Тако ми части, не дрхти ми рука од страха, нити што се бојим хоћемо ли и овом приликом успети. Не, драги рођаче. Моја рука дрхти, јер сам узбуђен и срећан,

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

Увијек је остао исти!“: из оне инфантилне скрби за озбиљност, из оног пубертетског страха пред неозбиљношћу, који већини људи остаје једно птичје страшило за читав живот. Чудно!

Оригиналност још никад није никла из страха од баналности. Намјерна оригиналност најпоузданији ми је симптом одсуства оне праве.

И то, вјерујте ми, не због недостатка фантазије. А не!... Напросто, рекао бих, из неког страха од одговорности пред човјечанством... Заиста, шкакљив задатак!... — Услишите ме: изнађите некакво прихватљиво рјешење!

Јер напрам њему диже се други факат, актуелнији, и зато фактичнији од њега: факат нашег страха. Јест, био сам увјерен да нећу умријети.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

Овце, од страха, јурнуше на ограду и тиме надражише курјаке, те се један од њих залети први и скочи на чатал. У исти мах севну секира

Одједном, кад сунце изгреја, иза Ђуричиних леђа зачу се неко тапкање по прашини. Он се трже, и умало не скочи од страха, кад виде човека насред пута. Ни сам не зна како се уздржа од покрета, који би га издао.

Он није заборављао ни то, да је ова послушност из чистога страха, али тек њему мило беше видети да му се овако безусловно људи потчињавају.

А Ђурица остаде са некаквим помешаним осећањем: беше ту чуђења и страха, али беше и блаженства и среће. Па ипак, кад се мало прибра, увиде сам да је та срећа непотпуна, да је тај срећни

Наједаред случајно погледа низ равно поље, и крв му се следи од страха, што му изазва ова изненадна коб. Далеко пред њим касаху на коњима три жандарма.

и обрте се ђаку, па му добаци неколико кратких испрекиданих речи, услед којих се овај намах расани и разрогачи очи од страха и чуда...

Али га двоумица прође брзо, кад Ђурица подвикну: — Доле косе! Све косе попадаше, а косачи, пребледели од страха, гледаху зачуђено у наперене пушчане грлиће, као да су им очи приковане за њих.

— А ви — обрте се по том осталима, који од страха једва стајаху на ногама — сад вам праштам, а други пут вам не гине куршум у леђа.

бегунаца забруја чудна ноћна песма, пуна неке миле и суморне сете, некога неразумљивога и блаженога душевнога страха. — Што није свакад овако ?

Ђурица дахну душом, одговори истим знаком и задовољно, после безузрочна страха, седе на постељу. — Што ли је то Јово поранио ? — рече он. — А ја мишљах друго... — И ја мишљах...

Најзад се, после тешких напора и страха, бегунци нађоше у Смедереву. Тамо се склонише одмах; Тимина лозинка даде им све, што им је, за прво време, требало...

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА

Кад је девојка набрала цвећа, окрете се, па кад опази Петра, дрекне од страха и падне у несвест. Петар јој притрчи у помоћ.

У двору се поплашише и стану од страха дрктати. Наједанпут неко проговори: — Отворите, царевићи, врата! На то вели најстарији син царев: — Не отворајте!

Кад им сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан.

— Каква нам је корист од мртве? Слуга не даде омести, но поново потеже ножем, а краљева се кћи од страха баилдиса, па у тој незнани избљује змију што јој је прве људе давила.

чудноватим гласом закречала тако да су све горе одјекивале, а наш Марко увукао душу у се, па ни мрднути од големога страха. Онда ће запитати она тичиће да ли је долазила змија шестокрилка да их поједе и како су остали живи.

Он потече, а сви једанак за њим; али кад дођу до воде, почну жабе на сву прешу скакати од страха у воду. Кад то виђе старјешина, повиче на зецове: — Стојте, не топите се!

и свак други ко говори да смо ми најстрашивији на овом свијету; јер виђесте ли како поскакаше жабе у воду од нашега страха!

једе; а ја полагано хајде, хајде, те се привучем близу, па потегнем лисицу ногом у стражњицу, а она се уплаши, па од страха испусти тефтер. Кад га ја отворим, а то у њему пише: мени погача, а ћоси шипак!

Цар с голом сабљом у рукама отвори врата и пође к Премудроме Соломуну да му осијече главу. Соломун је мирно и без страха сједио на јастуку, па кад види овога ђе иде к њему са сабљом, а он се насмије.

Како ти смијеш правога Турчина напастовати? Пошто раја побјеже од кадијна страха, онда кадија полако вели ономе Турчину: — Те папуче и та ћинтерац остави мене, а ти гони магаре, и алал ти било.

— Па, болан, што их не бијете, него их трпите? — Богме, ефендија, није ласно хајдука надвладати, него од страха, кад га који мирни и поштени, овако као ја, срете на путу, овако му се поклони и скине капу — као ја теби, ефендија.

— пита опет бостанџија. — Бели, ни сам не знам што то од страха радим, — доклопи хоџа. НАСРУДИН И ПАС Једном Насрудин-хоџа ишао некуда кроз село, па на њега налети пас његова

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

и звукова Забрујаше песме цвећа, Песме сунца и облака И анђела и јунака И младости и пролећа: То је била песма страха И падања и уздаха. То је била песма јака, Клик орлова, цвркут шева: И у нама све запева, Све запева, све заплака.

” 17. СЕПТЕМБАР 1912. ГОДИНЕ Освојиле небо планине облака, Хладан ветар дува и сунце је зашло. Време кобног страха, невидљивих рака, Аветиња коло отаџбину нашло.

Кроз моју душу, преко страха, рана, Прође победа, вера, нови зраци, Осмех и лице зоре доброг дана, И просто име: сељаци, сељаци.

Ваша жарка љубав и витешке груди Донеле су веру и времена боља, Велика и светла, без страха и студи, И испуњен завет са Косова поља. Кроз топовску рику и дим од пушака Подигла се најзад царевина стара.

И тада, без страха, У свет их водим и спуштам код људи. Љубави моја, слико снаге моје, Живећеш са мном; са радошћу многом Украси себе и

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне, Дане магле, пуне страха и ужаса, И часове живог бола кад се куне, Кад се плаче и без суза и без гласа — Све их видим покидане као струне.

1912. ТАЈНА Тај осећај страха, што у мени расте, Како ме је наш'о баш у ове дане, Кад кровови трошни дочекују ласте И кад зумбул гледа где листају

Тај осећај страха, што у мени расте, К'о с пролећа воде, к'о црни облаци, Да л' крије у себи смрт што ме полази? Ил то прошлост моја —

Ил' судбина за ме спрема нове даре И гробове нове, пакао открића, И залазак славе и љубави старе? Ил' осећај страха то има да значи Мог несрећног рода пораз свију снова?

Ил' то ужас прича, разум да се мрачи, Да ја ступам сада у свет без болова? Ил' осећај страха то има да значи Да ће срце моје пропасти у тами, К'о звезда у блату, к'о глава на пању, И вампири да ће становати

И падају главе, лепе и без гласа, По путу што води престолу слободе. 1915. ИДУ Очи им вире из гробнице страха. Без душе. Црни к'о подигнут гроб. Усне препукле од врелог даха. Над сваком главом надвила се коб.

И мирише земља која стално расте У гроб и тишину, мој далеки друже. Једно твоје вече. идеш кући споро Улицама страха, и душа ти јеца. Твоје гладне очи, моја дивна зоро, Храни љубав мајке: “Нека живе деца.” Улазиш у собу.

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

Свет изван Идвора изгледао ми је сувише велики и загонетан. Али кад сам се искрцао, нестало је мога страха. Са жутим кожухом на леђима, шубаром на глави и шареним торбама чврсто стегнутим рукама, кренуо сам да тражим

То ме је ослободило и охрабрило па сам говорио без страха и искрено, јер сам веровао да говорим људским бићима чија срца нису окована гвозденим калупима које су измислили

Врло брзо су схватили шта сам подразумевао под америчким схватањем, али се нису супротставили, вероватно, из страха да ме не би увредили. Видели су на мом челу жиг правог Американца и нису хтели да у то дирају.

Врло брзо су схватили шта сам подразумевао под америчким схватањем, али се нису супротставили, вероватно, из страха да ме не би увредили. Видели су на мом челу жиг правог Американца и нису хтели да у то дирају.

феномена било је такво да су била могућа многа остварења која данас имамо, и имали бисмо их још онда, да није било страха неких људи да ће своју апаратуру за једносмерну струју морати бацити у старо гвожђе, а исто тако и машине за

Због овога страха морам увек да мислим на себе. Добри доктор изгледао је замишљен, али није рекао ништа. После неколико дана појавио се

Ћипико, Иво - Приповетке

Неки у лађи трну од страха: хтјели би да не гледају у лешину, но очи им бјеже на њу, као да су затрављени. Ено, сад лађа пролази поред љешине,

Њихове разрогачене очи пратиле су га непрекидно; дрхтао је од студени и страха. У тим часовима јављале му се из потаје незване мисли о сласти у јелу, спавању и слободном кретању, у чему је био

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

учинило јој се да чује Развише ружу ветрови, што је тобоже наручио Ита, њена непрегорела љубав: она, овамо у башти, од страха, почела да скупља око себе одело, као крије прса, себе, да се не види ништа од ње [. . . ]”.

и углед породици; с друге стране, венчање је тако приказано (искључиво из Софкиног доживљаја) да већ и то што јој „од страха и ужаса поче црква да се врти” - јер не може више издржати, пустиће дечју руку која непрекидно измиче - снагом

превеликоме и гушење у премаломе, то је као у лошем сну (и опет најчешће дечјем), у оном најгорем, који обједињује два страха од два на супротним крајевима уређена простора (а оба симболизују смрт).

Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако. Али због тога што то мора да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем слободно руку да

среди”, између Стојана и Јована, но на то се канда заборавља само да би се истакло како је „ишла ближе” - све из неког страха - „уз ону страну пута где су били зидови”.

Као и његов брат, у сну, и он је надњом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду. 252 Повежемо ли сада у мислима појединости које смо изблиза разгледали,

И у том магновењу: „Као и његов брат, у сну, и он је над њом видео, ван себе од страха и жалости, плаве кругове и у њима звезду”.

мирно слуша бискупова наговарања да пређе у католицизам, затим се буни и брани своје православље, да би одмах из страха одустао и, у недоумици, посегао за једином још преосталом ствари која би бискупа могла навести да га се окане:

мрака, који је беше опколио, а којег се тако ужасно плашила”; „Загушена од мрака, није могла да викне, а, премрла од страха, није могла да се макне. 351 При свему томе одређену улогу има варирање, усмерено ка појачавању.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

ПРИЧЕ Садржај СУЉ-КАПЕТАН 2 НЕОБИЧАН МУЧЕНИК 8 НАША ЗАГОНЕТКА 13 ЉУТА ПРАВОСЛАВКА 18 ДВЕ ЖЕНЕ 24 ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ 28 КАД СЕ ЦАРСТВА МИЈЕЊАЈУ...

ОКЛОПНИК БЕЗ СТРАХА И МАНЕ Пред сами последњи долазак султанов на Косово, 1911. године, једнога ранога јутра пријави нам митрополијски

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Из страха ти радост ниче. Над Миленом звезда сјаје, Спасена је, спасена је Мајка рода твог! Ех, радуј се, Светли Кнеже!

То ја кличем са дна срца, Исред душе задрхтане, И те речи страха мога Ја на обе шаљем стране. Кад већ мора бити борбе... Ал’ ме трже мисô нека — Зар баш борбе бити мора?

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

и чуо када ненађен роним У простор пре речи где труне моја глава Када летим и не мичем се ко човек који спава Ружо без страха, сузо, одбегли ждрале, Жалбо црних птица и тужне похвале?

Граде Нема осуђених ноћас сви сањају У вртовима где расте неповрат и папрат, и наде Нема, али нема ни страха од змије Пред вратима иза којих простор гњије.

Свет ће спознати онај ко га мења. Слаби су позвани да постану вође. Дозивај пепео без страха јер нема Пепела већ само пламен који спава У камену мутном што потајно спрема Излазак сунца изнад мртвих глава.

Краков, Станислав - КРИЛА

Аероплан је стрмоглаво ронио ка Ближила се као чудовиште. — Падамо, падамо... Огромна тестера страха пререзала преко половине. Зарио је прсте у ивице та, као да га је хтео уставити.

Из села је залајао пас, потом други. Војници су улазили у кукурузе. Жуто лишће шуштало је опоро, и дрхтало од страха. Под ногама су стабљике пуцкарале н уздисале. Иза кукуруза се као прљаве грбе дилази сеоски кровови.

Омичу се и звече копите коња... — Остављају нас саме... топови одилазе... И у том тренутку се осећање не страха већ тупе туге разли по њима.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Душко скоро луд од страха и умора испењао се најзад на камениту косу. Није он бежао ка превоју, куда су сви нагли.

Разуме се да је било доста мртвих. Војници су цвокотали од неспавања и страха, трзали се, шапутали и дремали. Узаман су праштале пушке, клепетали митраљези и севале бомбе.

Бели бркови су добили грозницу. Зуби му нису цвокотали јер их није ни имао. Душку, који је лежећи мокрио од страха, излила се жуч, те је одједном постао мртвац. Бар по изгледу. Уосталом свима је било подједнако.

Около је ваздух био пун задаха крви и јаука. Један Црнац урлао је тако страшно да су напољу рањеници дрхтали од страха. Онда су Црнцу натурили на уста маску, стао се гушити, најзад је заспао, и кроз сан мумлао страшне неразумљиве речи.

Петровић, Растко - АФРИКА

кроз Африку (на овај црвени, пурпурни пут, усечен као у живо месо копна), обузет сам неким поетским расположењем туге, страха и усхићења. Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично.

их, и док, бело обојена, фетишерка очигледно ужива и врти се све ближе апарату, мале имају пренеражени поглед од страха али не прекидају игру.

се само и посумња да један од сеоских младића у ствари није умро, него да је на даљој обуци, па да цело село дрхти од страха, а нарочито његова породица.

са каском у руци, сав задуван и лица потпуно декомпозираног од страха. Он је чуо наше дозивање али није одговарао да му не би наредили да се одмах врати, а каск, који се био откотрљао у

Н. сам није знао како је маломе име; он га је звао: „Мармитон!“ и мали се одмах појављивао ужаснутога лица од страха, клатећи као мајмун својим огромно дугим рукама. Био је повијен и имао врат увучен у рамена.

Био је повијен и имао врат увучен у рамена. Лица скоро сублимног од трагичности. Очи огромне, светле, раширене од страха, уста од увета до увета. То цело држање, та непрестана забринутост и страх, та ограниченост, сасвим су животињски.

Тада сам се ја већ сасвим био ослободио свога првога страха од губе, али не и одвратности коју човек осећа према свима болестима од којих се људско тело распада.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Време је споро одмицало. Хтели бисмо да смо што пре горе, у својим заклонима. Ово мучно стање ишчекивања не долази од страха. Сви су они решени да умру. А верујте, господо, нема ничег страшнијег од човека који презире свој живот.

Посматрао сам са задовољством како се тешка бомба извије у висину, па одозго суне наниже. И нама се коса диже од страха, јер све мислимо, сад ће међу нас. Њено дејство на морал оних у рову мора бити ужасно.

Сад се још више разређује, видим супротни брег као кроз неку копрену. Од неког лудог страха притрчао сам Груји. — Ваљда нас не виде, неће, неће — вели Груја, али некако сумњиво, бојажљиво. — Ипак, да потрчимо.

— Свирају и они. — И тучете се. — Па јес’, рат је — и насмеја се. Говорио је доброћудно, без страха, као да је на својој њиви, где чува стадо. Застао сам да предахнем и тада сам га погледао.

Овако се више не може. Дакле, и њима је тешко, мислио сам. Осетио сам неко задовољство због свога страха... У близини нашој учесташе пушчани пуцњи. Куршуми су фијукали.

У мени је тињало пријатно осећање задовољства што нисам на његовом месту. Али у исто време и страха да им се шта не деси. А они су сви били осуђени на смрт.

Све је дивље и гломазно. Или се то мени само чини, пошто су у страха велике очи. На ма ком месту био, стално гледам како се помаљају ћувици и понеки крајичак од непријатељских ровова.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Училишчна мјеста всја опустошена, Учитељи вељат дјетем не приходити в школе учит еја. От велика страха моровија јазви Доми оставиша, в гору побјегоша, спасти еја хотјашче.

— Чини ми се да на пенџер к мени људи гледе. Кад, други пут, тресак јешче већма звекну, И ја ђипих из постељи и от страха јекнух. Трећи јешче страшњеје груну по дувару, И сад се ја нађох у зноју и жару.

Сад ће кто кроз пенџер промолити главу, Или с мојих врата обити ми браву, — Мислим ја у себи и на сабљу гледим, А от страха и трепета као рита бледим. Онако стојећи, са сабљом у руци, Пустахије проклињем: — Изели их вуци!

—, К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица. Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем? Како л' да ти, што неможно, словами излажем!

В'јенац плете, убира се, или се к сну спрема, Све уз припјев дал'ко нечиј, страха близу нема. Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат први, Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви; Те дај данас, те

ни зној, Од сваке светске опроштен буре Живот је био твој, Две грозне, пуне године беда, Што посла људма Бог, Без страха ти си преспавао тихо Заблудом ума твог.

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

Сад их ожежи, обележи их Са усијаним врхом перета, На њима страха грозне трагове Остављајући, Ђурђе, буди ме! Да само ове ноћи грмљаву Стрепећи срцем даље не слушам...

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

— Идеш ли, роде? Идем, идем — једва је одговарало дијете, дрхћући више од страха него од студени. — 'Ајде, роде, 'ајде... О страшне ноћи и мећаве — ђе ће ми ово убого сироче моје главу изгубити!

Стевица поблиједио, па дрхће као прут. Очи му се укочиле од страха. Пушка грмну, пас скикну! — Тако! Кад проту не знаш чувати, који с тобом залогај братски дијели, а ти сад носи

Ненадно и несвјесно сав бих задрхтао од непојмљива страха, суморности и туге која вјечито лебди и обавија ову камену и нијему престоницу минуле босанске снаге и моћи.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Но ни тебе нема, мој жељени Боже. — — Па зашто разумем целу васељену? Чуј! Страха и вере ко ми дати може? Узбудити душу чамом сатрвену? Сурвајте се стене!... Не!... И то разумем.

Хоћу те, Животе, и страсно те штујем, У вртлогу страха ја о теби снујем. Рођен сам да будем пророк оној чети, Што ће ведра чела силно тебе хтети.

Улицама пустим густи снег се слаже, Изнад кућа дршће лик туге и страха, А градом препуним самртнога даха Одјекује тупо бат туђинске страже.

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

Како су пали, најјачи, Израиљци? Не говорите о томе ни Гату, ни по улицама Аскалона, Из страха да се непријатељ не руга Господу. Певаће девојке у земљи Филистинској, Играће девојке по свирци свирала.

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

И Младен изишавши и прошавши поред те њене собе, трзао би се од страха видећи како, макар поноћ била, она једнако још седи.

Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи и за

А све из страха, зебње да у разговору са њима случајно не дозна, не докучи што за Младена: како није добар, како тад и тад оставио

И то што је Младен тако дуго чекао, желео, напослетку дошло је. Свршило се и то. Напослетку сасвим. Нестаде оног страха, бојазни, да ће сада, пошто је отац умро, можда свашта бити од њих. Очева смрт престаде да се осећа.

И, као некад, кад се из дућана што заборави да пошље, тако и сада, истраживајући, без страха да их то неће осиромашити, већ љутећи се, као некад, опет корила је Младена: — Младене, што бре не донесете?

ни за шта да га пита, а најмање за то, она за та два дана, очајно, брижно, плачно пратила га, стрепећи и умирући од страха. И баба му као да је то знала.

Не за њега. Он је са собом већ био свршио, био начисто. Али било је тешко у кући. Чудна, пуна страха, зебње била је нека тишина, неко мртвило. Као да се нешто откинуло од куће.

Али још као са трагом страха од пређашњице, као још не могући се сасвим навићи на тај нови одношај, живот, и као још стрепећи.

било, а и бојали се да их не одбије, већ би увек прво молили бабу, с њом уговарали о цени, о интересу и као увек, из страха да не буду одбијени, да не би морали од другог непознатог да узимају новаца или њему продају имања и тако се чула,

њега пробудили и седе у постељама, не смејући од њега да се покажу да су се због њега пробудили, већ сада, цептећи од страха да му није штогод позлило, рђаво, и зато шета, седе кришом гледајући отуд из својих соба овамо у њега, прате му

мора да долази и сетивши се шта је учинила, као неки кривац, сва задувана, преплашена на грдње од бабе, а нарочито од страха да Младен није долазио, не видео је код куће, јер после на очи не би смела да му изиђе, кришом, и видевши у кујни бабу

А од Младена чисто је стрепела. Сасвим га, од страха, остави, напусти. Дрхтала је пред њим. Пред долазак му из дућана, на ручак или вечеру, она би се уплашила, ужурбала.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

»Јабучица« коју људи имају у грлу (а жене је немају) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога) није прождро, него му је остала у грлу (Вук, Рјечн., ѕ. в. јабучица; А. Николић, Срп. нар. прип.

т. (»лозица с округлим листом«), употребљава се при бајању против страве (против последица претрпљеног страха). »Трава се стави у лонац с неначетом водом, који је тако затворен да пара из њега не излази.

У Лесковачкој Морави »од страха се даје одвар од траве страшник« (СЕЗ, 70, 1958, 581). — У Островици (Сићевачка клисура) баје се дивљом зевалицом

Ћипико, Иво - Пауци

— Пустите ви, — рече равнодушно гоњач, — док је у мојим рукама, нимајте страха! Гоњач мазгу умири и с другом двојицом господе поможе пресвијетломе господину да сјаше, и тако његова пресвијетлост

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Наговара игумана да се отараси и њега и његових травуљина, и да га пошаље онамо одакле је и дошао. Нико више, из страха од заразе и из гађења, не долази овамо да се моли богу и да пали свеће. Недељне службе обављају се у празној цркви.

Изабрао је Дадару јер је Дадара дандара, кучкин син, јебац без премца, витез без мане и страха. Он се неће стидети да јој заиште, њему је лакше то него да пита за хлеб. А и јак је. Бистар. Деца ће бити лепа.

Четвртасто Богданово лице, црвено од умора или од стида, или од страха, или ко зна од чега већ све не, надуло се као да ће сваки час пући, ћела му се усијала од зноја, дебела жила на челу

Христова реч ће утрнути. Намножиће се свакојако зло, охолост ће сменити благобојажљивост, а бес — кроткост. Неће бити страха од божијег суда. Ако Доротеј посрне, посрнуће најбољи међу нама.

И најтврђи су морали да побегну одатле при погледу на хрпу меса у усиреној крви. Посматрао сам луде избезумљене од страха, згађене и растројене како посрћу и повраћају, чуо сам лелек жена и вриштање деце.

Често се будим у току ноћи обливен знојем од страха, нешто гломазно и тешко лежи ми на прсима, не да ми да дишем. И увек тај исти сан.

Зар то неће бити доказ нашег страха пред судбином и наше неверице у добру вољу и намере Господа. Зар ми сумњамо у потпору Свевишњег?

Грчио сам се од страха да неко не продре у моје грешне мисли, веровао сам да сви одреда знају за моје тајне болове, одакле потиче мој

Неки су тврдили како ће, после свих милошта које му буде пружила, тај големи трапавко постати ужасно љубоморан, све из страха да не изгуби такво благо. Љубомора ће га учинити сумњичавим и опаким.

Надао сам се да их нико неће пратити преко ливаде из страха да не буде окужен нечастивим који је у њима и да неће приметити торбе.

преко поља, трстика и врбака крај Мораве све до првих петлова, или док се ти несрећници не скљокају на земљу од страха и умора. Ту одмах у близини је и Вампирски зуб, гола оштра стена. Вампири на њу довлаче девојчице што су тек напупиле.

Срце ми је у грлу, од страха ли, од поноса ли, од радости ли. Откако знам за себе плашили су ме саборишким чудовиштима.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Тако побожно факир пада. Служећи верно богу свом: Свршетак игре смрт му спрема, Ал' он од смрти страха нема, Него се гордо срета с њом. 1887.

Јелин, и Сармат, и сила робља, Кô тучне статуе Крона помамно стресају копља И већ, у дивљој страсти, без нежне туге и страха, Кô црни гаврани кличу и Вуку лешину Граха. 1889.

Већ коњаници први у трку бацаху стреле На градска гвоздена врата, на платна и куле беле. Но силна Брамина војска још страха и плашње нема У опсађеном граду крвави отпор се спрема.

нека владаше у пољу само, Кô да је престао живот под струјом мртвачког даха, И грешна жена се стресе од неисказаног страха, Сама, у пустом пољу... Сумња је паклена узе, Од бола, од стида, страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха.

Сумња је паклена узе, Од бола, од стида, страха грунуше њезине сузе Као бујица плаха. Она се стидела јако, Зашто да презре мужа и брзо посрне тако?

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

На овог не смедоше перипатетичари више упрти свој доглед, из страха да не би сагледали његове месеце. Они су још увек веровали у кристалну сферу звезда некретница, на којој су ове као

Станковић, Борисав - ТАШАНА

амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да... КАТА (у чуду): Луда ли си? ТАШАНА (горко, с насладом): Јест луда, да!

ТАШАНА Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха. КАТА (сасвим преплашена од Ташанина изгледа, појури вратима): Како страх? Од чега те страх? Ама шта је то?

И онда не би тек могло да се заспи, да се ноћ проведе мирно, и да се сасвим не излуди, побесни од страха. (Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник.

Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а камо ли да заспиш и одмориш се — а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по

Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха. Једва чекам звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како

И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако. Али због тога што то мора да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем руку слободно да

Теби, дедо, теби хвала! Ох, да тебе не беше, жива бих умрла или, ко зна шта бих од страха и самоће учинила од себе и деце... Али, зато молим те, преклињем те: да ми долазиш сваког дана.

И то не из страха што сам Турчин и што могу зулум да чиним, већ из љубави, као брата, а највише из сажаљења што сам сироче, сам без игде

Не знаш ти, да се од страха излуди! Буд морам да га чувам, туд морам и све камење, што са собом донесе, да извлачим и склањам.

мени кад пођем да га од баре истргнем а он исколачи оне мртве очи на мене и почне да режи, да ми чисто срце стане од страха... А здрав је, здрав као вук. Никаква болест на њега неће. Све ће нас покопати и посахрањивати. И зато ме страх.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Пита мајстор Коста гошћу своју ово оно. Ристана прича живот сироте: живот пун рада и жеља, младост пуну страха од старости. Мало-мало па каже неки чудан израз; српска реч, али необична.

Жена се скаменила, избезумљена, како је после говорила канда и не толико од страха кодико од онога што човек може да буде и да ради. Прошло је око три минута до звиждука: ужасно много времена.

предузети да би појава или нестала, или се забранила, или се као пример неверујућима увукла у ред демонстрација ради страха Господњег.

—Лако је вама, госпа попадија — вели гробарка, искрено ви не живите на гробљу. Деца ми плачу, а и ја сам мртва од страха. — Значи, Нато, да Бог хулитељу још није опростио грех.

Јуначки је неко време трпео, и све порицао, од страха да не разудари глас по варошици, и стигне до оближњег села где се спремао да запроси имућну девојку. Узалуд.

Кривог рамена, ваљда и од боја, увек усплахирена од муклог трпљења и страха, сува и сива, скроз недружевна, остала је само још траг Влаовића, споредан, последњи траг читавог збора снажних и

Јер тај Марко, силни Марко, бојао се болести. Нешто од тога страха било је у њему урођено, а опомињао га је и лекар, јер је много волео и пио ракију.

Је ли то био отсев страха Марка Влаовића? Уопште, несрећни последњи Влаовић почео је да се грана на све своје претке који су потегли да Влаовиће

И понављао је то и пред служавком, и пред дететом, и унео тако у своју кућицу атмосферу потиштености и страха, а у себи, рекло би се, кренуо комплекс инфериорности.

Неко чак и псује, али се осећа да није озбиљно. Граја расте. Човек, пошто је од страха ћутао, воли да виче и говори више него што треба.

Оно што се над њихову кућу надносило, Савини су прво кресали, не знајући ни сами зашто, од страха, и мира ради. Па им је онда зеленило, и дебео хлад, и љуљање тешких грана улепшавало живот.

И између себе су се све мање дружили, због страха од неке заразне асимилационе наклоности. Издалека, породице су се посматрале, и на један скоро манијачки начин

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

Када смо се, после овога тешкога пораза, једва могли прибрати од страха, сакупили смо се на моме тавану да утврдимо стање наше војске.

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Сваки јачи клопот топа или каре појачавао је моју узнемиреност, вероватно из страха да непријатељи не чују. Кад наиђосмо најзад на друм, мучно стање ишчекивања је врхнуло.

Батерија крете. Командир извади цигарете и понуди ме. Руке су ми још дрхтале од страха, да једва дохватих цигарету. Заустих, у наивној искрености, да кажем командиру како се никад нисам оволико препао.

А наше становништво стоји преплашено пред кућама, избезумљено од страха и тешке слутње пред наступајућим данима. Неки већ товаре ствари и беже.

Заћутасмо... — Е, то си додао! — Слагао си! — Сигурно је пошашавео од страха! — Да видимо! — Ама шта има да видите? — брани се Душан. — Он, како је почео, овако треба да заврши.

Опет талас преко брода. Лађа брекће. А острво Видо нарасте и деца се наједном укочише од неког страха. Окретох се. Лешеви, голи људски лешеви, преко стотину мртвих људи набацано на обалу, на гомилу, разјапљених вилица,

Зато се сада не чује ни песма, ни шала. Али на лицима њиховим не види се ни траг од каквог страха. Иду стегнута срца, прибрани. Пред вече смо стигли у Солун. Била је недеља.

Неко камење сручи ми се на леђа. Отворио сам очи. Била је то тренутна слика посматрана кроз разрогачене очи од страха. Телеса људи и коња као нека лавина стропоштавала се одозго, ваљајући се једни преко других.

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

“ Онда казани захукташе јаче. Још смрти, смрти, браћо, и мало муње; Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари. У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа. Ко иде? Ново време. Шта носи?

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Сам под окрутним оком сунца! Сам! У мирису Цвета осети се страх од смрти, али понос у њему био је јачи од страха. Цвет се пркосно усправи и рече Капљици нека иде. На трепавицама му је блистала роса. Можда суза? — Не оклевај!

Наједном, Капљица осети како јој образи постају слани и како је неко вуче у дубину. Од страха она затвори очи. А, када их је отворила, виде да се налази на самом пешчаном дну, пред ногама премудрог Морског Цара

Није се питала како то, одједном, лети; куда лети. Летела је ослобођена страха, чак и тежине свог сопственог тела, кад зачу гласак: — Не стежи нас толико! — Ко то говори?

Он се поклони мајци и рече да одлази: хоће ли с њим — он више не може остати у племену! Ошамућена од умора и страха мајка није знала шта да учини. Како да остави племе? Како да Белка остави самог? Зато рече: — Остани, Белко!

Узалуд су му поданици упућивали узвике пуне дивљења! Цар је од страха једва дисао. Коначно се присети: или ће отићи он, или поданици чија је висина изнад прописане!

Радан од страха затвори очи: све ово је сан и друго не може ни бити! Када он поново отвори очи пред њим ће бити празан зид.

Из ње ће он изаћи тек онога тренутка када у Царевини не буде ни цветка. Тада ће моћи да на миру и без страха од пророчанства наслика Царичин светли лик. Дотле, нека се одмара и скупља снагу.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

СТОЈАН Иди! СТАНА (плачно): Немој, бато! Немој на мене да се љутиш. Шта ја? Жива нисам од страха. Ето целе ноћи нисам... А и нана. Она се сада не љути на тебе него на оца. А он тамо, причају, чуда чини по Собини.

А с њиме — црни је мој живот! Од њега никад Божја, блага реч, само вика. (Стиска се за главу): Од страха ми, синко, већ памет изиђе. Издалека граја, свирка и песма се разбира.

Јеси чуо? ПОЛИЦАЈА (понизно): Јесам, газдо! САЛЧЕ (кричи од страха): Не то, газдо! Не то, газдо! АРСА (Полицаји): И ти, кад дођу да је воде, са пандурима да си тамо!

Храбрећи се): Иду, иду сватови! (Уплашено, гледајући на Коштанина врата.) Ох, кад ће већ да је одведу? Умрех од страха да не побегне! Из кућице излази Коштана. КОШТАНА Ох! (С муком придржава се за врата.) Зар ја тамо?

КОШТАНА (дршћући од страха и посрћући полази у колибу): Чекај, чекај да узмем бошжчу... Ох! (Улази у колибу.) ПОЛИЦАЈА (иде за њом и стаје на

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Воће убојних кола мислиће да си устукнуо од борбе из страха и тако они који су те ценили презираће те. Они пак који ти желе зло говориће с подсмехом о теби и кудити те због

Његове су речи: „Једном ми је земан умријети, и потле ћу, Мејо, одмирати“. Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини.

Тефтиши су особито бивали послије ратова, кад многи људи од страха турскога побјегну у хајдуке... Хајдуци држе свој закон, посте и моле се богу као и остали људи, и кад кога поведу да

У шеснаестој години он није задрхтао од страха, и успео је да надвлада агу од Рибника и да надмудри два пашина сина. Осветио је на тај начин не само свога оца него и

људског достојанства, зове у „планине и кршеве љуте“ и у „пећине, куће зазидане, што су њини стари зазидали од велика страха и зулума“.

бога ми, незнани јуначе, Арапин је шћерецу испросио на срамоту у цара нашега, вечерас ће доћи по ђевојку; од његова страха великога ми се тако рано затворамо“. Не да Марко затворити врата, већ он стаде да види Арапа и његове кићене сватове.

Цијел Стамбол јесте позатворан од мојега страха великога, осим врата од Новога хана! Да л' у њему ниђе никог нема? Да л' је како лудо и манито, које јоште за мој

Оде Дојчин у поље широко ка шатору црна Арапина. Кад га виђе црни Арапине, од страха је на ноге скочио, па говори црни Арапине: „Ој Дојчине, да те бог убије! Јоште ли си, море, у животу?

кадо, моја вјерна љубо, ево има девет годин’ дана, кâ ј’ отишô Раде у хајдуке, да не могох сербес вечерати — све од страха Малог Радојице; богу хвала кад га данас нема и кад њему хака главе дођох!

А поводом тога што је султан, угледавши Мусину главу, скочио од страха, Маретић каже: „Може се мислити да је ова црта неким особитим путем дошла да нашијех пјевача из старогрчких причања о

је са собом носио главу грдосије Медусе, коју је прије убио, па коме би год показао ту ужасну главу, онај би се од страха окаменио, као нпр. краљ Атлас“.

поћи ћу, па макар се не вратио жив. Све му каза од краја до конца, тј. каза му све од почетка до краја. Од његова страха великога, тј. веома се плашећи њега.

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

да постојим Рече мачка испред кера Па побеже у два смера Шта ми треба да се прсим Другима рачуне мрсим Хоћу страха да ме дрма Да се тресем иза грма То пас рече испред лава Па одмагли ко мећава Погледајте ово лице То је лице

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

Понеко чобанче тако и заспи с главом уз камену плочу, сања чудне снове, а кад се од страха прене, дуго трља очи буљећи у овце, милује отпао камен и шапуће: — Гдје си, Јованче, сад си био ту?

Док је страшни учитељ прилазио посљедњој клупи, Стриц је осјећао како му се његове дуге ноге све више дрвене од страха као да се претварају у два обична букова штапа. Да лав на њ јурне, чини му се, он с мјеста не би могао да макне.

— Не, био сам у оближњем љескару — одврати Стриц тако озбиљно да читав разред, и поред свега страха, прасну у смијех. Учитељ швићну по ваздуху донесеном шибом да јој испроба виткост, али она истог тренутка пуче преко

Дјечаку од страха стадоше очи. — Мајко мила, колики је! Гле му само ушију! Па гле . .. Па он има улар на глави! Зауларен вук, еј!

Из ходника, још ближе њима, дође одговор. — Ја сам, зар не видите. Дјечаци се згледаше блиједи нешто од страха, а нешто од одблијеска са зидова. Круг свјетлости њихове лампе опрезно поће у дубину ходника. — Ехеј, гдје си?!

Мачак одједном сједе и хукну: — Ја више не могу никуд ни макнути. Тек сад су ми се одсјекле ноге од онога страха од малоприје. — Дај руку, ја ћу те повести — протепа добродушна Луња.

Јурио је кроз Гај као поплашено ждријебе, али му се од страха све чинило да он то још увијек стоји у мјесту, крај страшне рупчаге, а дрвеће шашаво јури крај њега, проскакују испод

А гдје ли сам ја ово? Пипну се је ли остао читав и рука му додирну хладан грлић боце. — Охо, и ти се следила од страха, сиротице моја!

— Дрекавац! — помисли пољар нијем од страха и паде на леђа. Ово је заиста било и превише послије читаве оне малопређашње трке. — Давите ме, кољите ме, носите ме!

Не предајем се! Груну кубура као гром, задими се бојиште, излети штап из чичиних руку, а пољар, падајући од страха на земљу, само што цикну: — Упомоћ, погибох!

Ту долазе усташе с пушкама, жандари, а она... прецркнуће од страха док их само види. — Можда баш и неће — пецну га Јованче.

— Ух, па то си ти! Откуд ти само та пушчетина? Ноге су ми се подсјекле. Ошамућен од страха и трке, пољар се спуза на туру у јаругу, а кад Јованче извуче жбун из пећинског отвора, старац повири унутра и рече с

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

ОВОГА ВЕКА 29 ПРОПАСТ СВЕТА 30 ОГАЊ ПОХОТЕ И МЕСА 31 ПРАВИЦА 32 ПОХОТА ОЧИЈУ 33 СМРТ И ЖИВОТ У ЈЕЗИКУ СТОЈИ 34 ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА 35 ГОВОРИ ДВОСТРУКУ и ТРОСТРУКУ РЕЧ СВЕТИ ПРОРОК И ЦАР ДАВИД ЗА БОЖИЈИ СТРАХ 36 БОГ СЕ ЉУДИ

СЛУШАЊА 95 СВЕЋА ЈЕ МОРЕ 96 ПОХВАЛА ВЕЧИТОЈ МЕРИ 97 ПОСЛЕДЊИ ДАН 99 САН 100 ГОСПОДАР ВОДА 101 ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА 102 ПЕВАЧ У3 СТРУНЕ 103 УЗАЛУДНИ БЕГ ОД ЉУБАВИ 104 ПРСТЕН НА ПРСТУ 105 ИЗ ДАВИДА 106 ТВРЂУ МОЈА ПТИЦА НАЂЕ СЕБИ

391 СТРАШНИ КРЧМАР 392 ПОГРЕБНА БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ

БЕСЕДА 394 СУСРЕТ У СНУ 395 ПАКАО САМОЋЕ 396 ИЗ МЕТАФРАСТА 397 БОГ СТРАХА ИЛИ ЦРНО ОГЛЕДАЛО 399 БОГ СТРАХА 401 ПАХОРСКИ БОГ СЕ СРДИ 403 ПРОРОК ГОВОРИ 404 У ВОЋЊАКУ ОБРАТОМ ЧАРДАК 405 БОГ ПРОСЈАК 406 ПРЕ ВРЕМЕНА БИ И ПОД ВРЕМЕ

ПТИЦА СТРАХА ПРОРОКА ДАНИЛА Ка нека птица затворена у соби и преплашена ода шта год, плахо прхуће ударајући и лупајући по буџаци

би брже згодила где прозорац излетити напоље — тако се је душа Данилова узврдала и узмутила била у њему од анђелскога страха.

НЕСКАЗАНИ СЕ СУКОБЕ СНАХОДИ ... Свуда више све испуњено Бојања се и страха Неголи које слободе веселе. Рођење плахо и болестљиво, Смрт преко мере страховита, А по смрти тамо Несказани се сукобе

Лађари се за пут по води без страха с лађами путовати спремају; морске галије се од пристанка им на ширину извлаче појући нове Богу песме с великом

И што наш господин јоште чини на води? Посвећује све воде, а и зли, личући му на крв. ПЕСМА ЉУБАВИ И СТРАХА За кога је страх, — страх да му је! А коме ли ваља имати част и поштење, част буди му!

Запрети мору и пресуши га. Рекне што бездни и запусти је. Виде га у телу на земљи море и од страха му пробеже. А Јордан заустави се од извора свога и потекло му врати се натраг, да није дубока и голема вода докле се у

му к људма милости и безмерна дара, како сâм ето, невиђен, несмештен, свега урадилац и владалац Господ, когано од страха стрепи небо и земља и воде, и свако му се колено поклања на небу и на земљи, и оно што је доле, под земљом, — не кроз

РАЂАЊЕ Мрака измакох, а луча му не могу поднети; не знам што ћу. Тами опет родих свет, а од страха смрче ми се. Роћењу рад сам, ал', чудна прилика! снебивам се смутно.

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

— Ја-гу, што си збори! — кара је Парашкева, а спустила глас мало од страха. Еснафска жена, па каква си је!... Кад ћеш си, мори, Доке, црна Доке, ете, памет да спечалиш! Тој ли је зборење?

И што би она сад учинила, као послушна кћи, од страха очева, застрашена и присиљена, — то му није требало. Зато је Мане остао и даље хладан и повучен и оставио их без