Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Словенска антитеза, на пример, не уступа ни пред таквим оригиналним почетком као што је: „Нетко бјеше Страхинићу бане!“ Уосталом, она није ни честа ни увек иста: Или грми, ил' се земља тресе?
Такви су, на пример, ови: Тешко свуда своме без својега! (Женидба Душанова) Помало је такијех јунака кâ што бјеше Страхинићу бане. (Бановић Страхиња) Све је свето и честито било, и миломе богу приступачно.
12 БАНОВИЋ СТРАХИЊА Нетко бјеше Страхинићу бане! Бјеше бане у маленој Бањској, у маленој Бањској крај Косова, да такога не има сокола.
Господара слуге послушаше, те сокола ђога оседлаше; опреми се Страхинићу бане: уд'ри на се дибу и кадифу, поноситу чоху сајалију, што од воде чоха црвенија, а од сунца чоха руменија; окити се
Кад разгледа и проучи књигу, ал' му књига доста грдно каже, књига каже ђе га куне мајка: „Ђе си, сине, Страхинићу бане? Зло ти било у Крушевцу вино! Зло ти вино, несретна тазбина! Виђи књигу, нечувених јада!
А виђе га старац Југ Богдане, виђе зета јутру на уранку; плану Јуже како огањ живи, Страхинићу зету проговара: „О мој зете, бог ми с тобом био! Што си, зете, јутрос подранио? А у образ сјетно, невесело?
Кад пијаху вино и ракију, сви се фале за добре јунаке, фале с' зету и богом се куну: „Волимо те, Страхинићу бане, но сву земљу нашу царевину“. Ал' да видиш јада на невољи! Бану јутрос нема пријатеља: није ласно у Косово поћи.
Кад то виђе Страхинићу бане, прохесапи и умом премисли: баш је чадор силна Влах-Алије, те ђогина коња пригоњаше, копље јунак скиде са
Кад га биђе Страхинићу бане, те му селам турски називаше, пијан дервиш оком разгледаше, па му мучну ријеч проговара: „Да си здраво,
Шта помињеш некакога бана? Ово није Страхинићу бане, но ја јесам цареви делија: једеци се царски покидаше, у ордију турску побјегоше, све делије хитро потрчаше да
Грохотом се дервиш осмјенуо: „Ти, делијо, Страхинићу бане! Знаш ли, бане, не знали те јади, да сам саде на Голеч-планини, да те видим у царевој војсци, познао бих тебе и
Знаш ли, бане, знаш ли, Страхинићу, кад запита и мене улита: „Ропче моје, змијо од Турака, ће пропаде у тамници мојој! Мож' ли с', робе, јунак откупити?