Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Чујемо како војници шљапкају по води. Стрепимо да се неко не саплете о колац, за који је причвршћен шатор, па би нам се онда онако мокар сручио на главу.
Са зебњом помишљамо шта ће бити ако сада крену на јуриш, и стрепимо за наше пешаке, који још не виде покрет непријатеља. И наједном се аустријски ровови заплавише. Искочише изван рова.
Само нас пуки случај брани што неко зрно није још ударило у кару или топ. Свакога секунда стрепимо. Нерви су пренапрегнути, а мускули на вилицама грчевито стиснути. — Ено га!
Дувао је хладан ветар. Војници наложили ватру око које се сакуписмо. Толико времена кријемо се по рупама и стрепимо од свакога фијука, па нам је сада необична ова ширина и тишина.
Гледамо како читави чокоти одлећу у ваздух. Стабљике трепере кроз онај дим као мртвачке кости. Стрепимо при помисли, ако онај случајно само мало повећа даљину. Присетих се тада да нас официри посматрају са брега позади.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Ми стрепимо, препадамо се, немимо, умиремо, као да смо се родили, дошли на свет само да дрхтимо. Он је говорио: „Болестан сам, зар
Па се враћамо кући лети о распусту и срца би нам цветала од среће да није оне страве. Журно силазимо с кола, стрепимо, не видимо га на великој капији где нас остали чекају. Премиремо, без даха смо, улазимо.
На стрелишту предузимамо читав систем опрезе и стрепимо да се неко не нађе онде, где падају меци, а овде нас баш постављају на та места и траже да на њима останемо.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Али ми пред очи изиђе слика онога младића који је умирући плакао. Ето... Сви ми имамо мајке, сви стрепимо од смрти... Волимо живот. Зар на овоме земљиноме шару нема места за све људе?... Ноћ се спуштала лагано.
Сада смо у заклону камењара, те нас Бугари не виде. Ту су, на педесет метара од нас. Стрепимо само да не изврше јуриш. Сва је наша срећа у томе што њихов командант није у првом стрељачком строју, те нема ко да им
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Пустили смо коњима дизгине нека сами бирају. Пазимо само да се не оклизну и непрестано стрепимо да нас не згазе. А коњ застане, одмерава, затим скочи и онда унезверено гледа куда ће даље.