Милићевић, Вук - Беспуће
О, како се он стресаше под ударцима пјесме жетелаца, која се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни, земљи на
и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза,
промјена; из кланаца удараше бура и натјериваше Уну о обалу, повијаше косимице кишне млазеве, погињаше пусто дрвеће и стресаше заостало, жуто и самотно лишће са голих грана и узбуркиваше кроз димњак ватру у пећи.