Матавуљ, Симо - УСКОК
— објасни Перо Пуров. — Није! — одсјече Крцун. — Одмах иза дубровачког је далмација, ђе је ходио и стрико драго, кад’но наши пођоше с Русима на Корчулу! Далмацију од Лике дијели планина Велебит.
“ — Доста, стрико, молим те — викну домаћин узрујан... дакле, желите да огласим Божић? Сви заграјаше: — Ела, молим те! А-ну почни!
— У нашим крајевима дуго живе људи, који имају вијека, којима не би суђено да погину. Овај наш стрико Мргуд, стари барјактар, занаго најстарији у Црној Гори, имао је гдје заглавити и педесет пута!
И он, у напону испитљивости, рече Стеву: — Даље, молим те, стрико, што би? — Јад велики — настави Стево. — Бокељи отправише у Петроград архимандрита Вучетића и још тројицу, не би ли
— Лијепо, ваистину! — прихвати старац. — А мни ли он остати онамо, што ли? — Како га је год воља, стрико! Ја сам му отворио своју кућу, не за ову ноћ, ни за овијех осам дана, но ако ће довијека! — Е, то ти личи, синовче!
— Реци, стрико! — повлади кнез. — Нека опрости ови ђетић, али ако је од веље куће, он је у Црној Гори прогнаник, празнов, нејачица,
— пита кувар. — Мните, спава? — Знамо, чоче, и без тебе то — рече најстарији. Али младићак запита: — А шта ради, стрико? — Метанише, синко, и богу се моли по сву ноћ! Данас је једноничио!
Данас је једноничио! Ништа у своја уста узео није, нâко у мрак здјелицу чаја. — А што је то чај, стрико? — Трава једва, руска, осушена, личи на пелен кад се сух смежура! — Па то је лијек њеки? — А и јест лијек!
А то, веле, дође му у походе свети Василије Острошки, у помоћи нам био! Је ли то истина, стрико? Кувар, који простираше своју пустину, леже, покри се и одговори: — Ја не кажем да није, а није ми обичај да
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
“ рече Марко и погледа значајно своје другове. „А што већ да мудрујемо и у кучине завијамо!“ рече Петар, „ми смо, стрико, договорили се да те молимо е да зачнеш! Ела, овако те молим, потврди оно што пријед рече!
На путу сретоше неког старог сељака, кога све село зваше „стрико печени“, ваљда што је збиља наликовао печену јарцу. Тај је старац познат био због своје велике глупости; он носаше
Света Богородице! а они сједили ш њим и причали мишљаху дјеца и говораху сви једнак. „Стрико печени“ уживао је у њихову страху и још им га придаде додавши много којешта о страшноме грофу.
Из тавнице избави га гроф Павле, чудним невјероватним мајсторлуком, наиме преко попова... да, „стрико“ је то постигао потајно, њиховом помоћу, у оно доба свемогућом.
Синовац му Марко, видећи то, саже се, дохвати угљен и метну на дуван, па му рече: „Пуши стрико!“ Затијем, исти Марко, протегну се, па рече: „О, људи, што ме рамена боле!“ „Богами, и мене!“ дода бркоња Радоје.
Сви остали, без Пеја, зинуше такођер, каоно чељад што нестрпљиво очекује. „Стрико“, поче он, „ово канда се зима поврну!“ То рекавши опет тури камиш у уста, па мирно настави пушење. Сви се погледнуше.
Остала три друга му, нагоше се на сједалима, баш кад онај то изусти; видјело се да и они то исто шћаху. „А чему, стрико! Могу и ја!“ рече цура весело, па као да докаже како може, загна сјекиру до ушице у кладу.
„Не бој се, јадна, није ништа зло!“ рече видећи како се цура зарумење. „Стрико“, рече цура, „онај би човјек рад, каже, да га лежемо на под.“ „Еламо, ваистину“, рече медик и устаде.
„Стрико, ручак је готов“, рече му цура. „До мало ћу се врнути“, рече он и изађе. „Е, фала Богу, свакоме бонику чини се да му
Па одмах настави обрнувши се момку: „Да-ну, момче, причај даље кад си већ почео!“ „Богме хоћу, стрико! Стана је вјерена још у колијевци. Знавао си, ја мним, покојног бјеличког барјактара Радоја?“ „Знао, те добро!...
“ дода онај стари. „Чујеш, Стане! Овај наш видар све о теби нешто збори!“ „А шта, стрико?“ „Богме, удовац је, па... већ знаш. Загледао се у те. А згодан је видиш иако је постар.
тако!“ повладише остали. Клапчић се помоли на врата, ценећи се од смијеха; једва се савладао, да изговори: „Стрико! оно је печено!“ „Богме, дијете, и ми готови!... Ха, момци, Спасоје, Марко, помозите!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
46. КО УМИЈЕ, ЊЕМУ ДВИЈЕ. Био стриц и синовац, па рече једноћ синовац стрицу: „Хајде, стрико, да идемо у чету.” Стриц пристане и пођу. Идући путем сустигну једнога чоека ђе води два брава на узлици.
А пошто га испеку, онда стриц рече синовцу: „Хајде да једемо.” А синовац му одговори: „Сад ћемо, | стрико, док се мало охлади. Него дотле ми хајде да се плашимо, па који кога поплаши, онај први да почне јести.
бау! бау!” А синовац му одговори из пећине: „Не бојим ти се ја баукања; ти си, стрико.” Тада уђе стриц унутра, а синовац изиђе на поље па узме мјешину од закланога брава, те је напуше па удри по њој
нијесам ја, него стрико.” Стриц у пећини кад то зачује, препадне се мислећи да је дошао онај што су му браве украли, па на другу страну бјежи
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Вечера прође истијем редом као и ручак. Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!
Дај, Барице, коноп. — О Исусе слатки! Дивице причиста! Јозефе праведни! — кличе Барица уставши. — Немој стрико, казаћу све, ако ће ме ћаћа и убити — једва изговори Кењо, а зној му проби кроз чело. — Ди је кон!? — брекну Бакоња.
Бакоња склопи руке и начини жалосно лице. То привуче пажњу Балеганову, те оћута. — Стрико мој! — поче Бакоња плачнијем гласом, на што се Бујас, разумјевши мајсторију Бакоњину, окрете к зиду да сакрије смијех.
— поче Бакоња плачнијем гласом, на што се Бујас, разумјевши мајсторију Бакоњину, окрете к зиду да сакрије смијех. — Стрико мој! Јеси ли и ти зар мој крвник? Оћеш ли и ти да ме туриш у проваљају? Оћеш ли да ме закољеш без ножа? — Ја?
Оћеш ли да ме закољеш без ножа? — Ја? — вели запрепашћени Балеган. — Ја тебе, дите моје? — Па ти, стрико! Шта спомињеш шкале и прилажења прико зида, кад знаш да сам и ја бија у томе гришном послу?
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Сад долази радо к мени и пита ме с осмијехом који се умиљава: — Стрико, хоћеш ли ми показати ону кутију што пјева? А ја му је не пружим одмах.
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
То је понекад чинио само дјед, а добри стрико, ако би се кадгод и наљутио, тукао је прутом стари гуњ у коме није било дјечака, и карао га: — Ево ти, неваљалче, сад
Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ. — Неће тебе твој стрико, шалим се ја само.
Луња брзо сједе у траву, спретно намјести његову главу у своје крило, помилова га по лицу и болећиво упита: — Стрико, Стричићу, шта те боли? Јеси ли рањен? — Охо-хо-јоој!
Мравко Мравковићу из мјеста Мравињака. Кад би спазила Стрица како наилази друмом, цурица би сва заблистала. — Стрико, сврати да причамо. — Та ком је данас до приче, рат је — правио се Стриц јако запослен.