Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
а после те песме и једне мале паузе, зачу се из поп-Спирине баште — као кад певница певници одговора — и друга строфа оне песме коју је Шаца почео: Мамина је тараба, Мамина су врата, А моје је оно луче, Што кроз пенџер гуче!
Глас јој је мало дрхтао, али је доиста лепо певала. Док је певала, гледала је једнако преда се, између строфа се тихо извињавала и тужила за оним гласом у млађим годинама, и купила са чаршафа мрвице од пите с орасима и метала их
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
реда, који се дечјом поезијом нису бавили (Милета Јакшић, на пример), оставили су брда неупоредиво бољих дескриптивних строфа о природи, годишњим добима, људима, стварима, итд., и на те се строфе данас нико не обазире.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Ова друга књига има исти садржај као и прва, има исти број паралелних строфа, разлика је што је прва на српском народном, а друга на рускословенском језику.
критику: преводио је врло слободно, изостављајући и додајући по вољи, изокрећући често не само смисао појединих строфа но и дух целога комада. ОБИМ И ПРИРОДА ЊЕГОВЕ ПОЕЗИЈЕ.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Мрзне у сну детелина. Перуника круну свила у предворју ништавила. Лежи змија испод снопа. Отклопљена зјапи строфа. (Други преде, трећи мота танку жицу од живота.) Широм гробља зује кости оживеле од звучности.
Црњански, Милош - Лирика Итаке
Као што се данас може видети, то је било свесно одрицање од улоге неког нашег Фрајлиграта, у Београду. Али, последња строфа у том епилогу, пророчки, предвиђа да ће: „на Итаки да се удари у сасвим друге жице!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
лишћа, падате на умор Сломљена срца, пала уверења; Ви, снови моји дугих ноћних бдења, Ви сте судбине нечитаних строфа, Згажених ружа, прећутаних рâна, Мартовских болних и ћутљивих дана, И тужне душе немих катастрофа.
Ви сте судбине нечитаних строфа. И с тим се треба помирити једном, На жалост, авај! Јер се све свршава Постељом простом, вечитом и ледном, Где се
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Загонетке могу да буду у прозном и у стихованом казивању. Неретко оне су по читава строфа или и мања песмица, као: „Бисер се моми / Низ лишце рони; / Знаш ли ми казат / Што мому боли?
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
Осип Мандељштам опевао пчеле, и сетићете се да једна његова песма почиње првом и завршава се другом од ових двеју строфа: Узми на радост са мојих дланова Малчице сунца и малчице меда, Као што Персефонине наложише нам пчеле.
небу – послужио као извор сликовне граће из које су у разним песмама начињени поједини стихови и барем једна целовита строфа.
То су „Јади јунакови“ из романа о богу грома Перуна. Она има дванаест строфа. А по строфама стихови су овако распоређени према броју слогова: И 13, ИИ 10, ИИИ 8, ИВ 4, В 2, ВИ 1, ВИИ 2, ВИИИ4, ИX
Граница између строфа повучена је, дабоме, само тамо где се понавља синтаксичка јединица која почиње везником да. А где је понављање било
Навешћемо у целини једну мању песму, чији стихови из двеју строфа имају исте односе, укључујући и синтаксичку и семантичку раван; дакле, имају исти структурни образац: (1а) шта су
Да се само присетимо двеју строфа из „Маћухице“: 1. Црна као поноћ, златна као дан, Маћухица ћути испод росне вазе, У кадифи бајне боје јој
(перуника) са куполом неба и храма, и то словенскога храма у несловенскоме свету (песма се зове „Сентандреја“ и прва строфа евоцира бежање Срба са Косова у далеку Мађарску): јер је он бог, јер је он бог са небеским стаништем, и јер је он
У поезији такво место заузима Јован Дучић. Српски уметнички стих, строфа и композиција лирске песме добили су свој пуни, уравнотежени облик тек код њега и код Милана Ракића.
Снага којом нас плене стих и строфа „Стражилова“ долази, између осталог, од подразумеване метричке подлоге која је динамизована у одступањима и варирањима
Навешћу само један пример. За Симу Пандуровића ова је строфа била бесмислена: Шарени просјаци под твојом ногом рикали би узалуд за Богом, Осмех би ти разочаран и благ падао
А не би била бесмислена да је у њој препознао трансформисану сцену распећа божијег Сина на Голготи. Открива нам то и строфа која одмах следи и која садржи прикривени цитат из Матејевог јеванђеља: А да небо загрми и распе камење са путева
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
који је типичан за поезију: као што постоји обичај да се први стих строфе понови на њеноме крају, или да се прва строфа у песми понови на њеноме крају, ето тако се и у Сеобама прва глава знатним делом текстуално понавља и као последња,
У том је погледу мање занимљива чињеница да се поема рашчлањује на шест једнаких делова од по седам строфа, а више да се у свакоме делу његова прва строфа понавља и као завршна.
чињеница да се поема рашчлањује на шест једнаких делова од по седам строфа, а више да се у свакоме делу његова прва строфа понавља и као завршна.
При томе цела строфа у вишеструком понављању варира, тако рећи, на свим плановима, па варирају и поменуте дужине. Последњи, „крњи” стих
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Остојић. Остојић је заправо, а очевидно са београдског примерка, преписао првих 18 строфа и прва четири стиха 19-те строфе, дакле првих 130 стихова Горестног плача (последњи стих: Мње она не јави), па је онда
97-ој казује како „обе песме имају 25 строфа”, када их имају 26). Остојићев суд о тој песми збијен је у следећем: ,,Плач је без сумње... (Орфелинова) најбоља песма.
Тако на пример ст. 6. строфе ИX, који код Орфелина гласи: на луфт себе тихој дајут — Владисављевић је (ст. 6. строфа XИ његова издања) преиначио у: в воздух себе тихи дајут.
У тој књижици, у којој је штампана ова једина песма уза сваку од седам строфа има са леве стране у некако барокно каприциозном и компликованом, особито наглашеном поретку од горе надоле постранце
савремених прилика којима је био дубоко незадовољан, као основ поставио Доситејеву, и поновио је читаву у онолико строфа колико Доситејева има стихова.
год. последња, у тексту из 1827. год. је четврта строфа (ситније разлике не бележим); у тексту из 1827. год. има једна строфа више, пета, која гласи: Ах, ја мати
последња, у тексту из 1827. год. је четврта строфа (ситније разлике не бележим); у тексту из 1827. год. има једна строфа више, пета, која гласи: Ах, ја мати жалостна, у темни луг прибегла! Помоћи се лишавам, Грозне сузе проливам овде.
Помоћи се лишавам, Грозне сузе проливам овде. Строфа четврта из 1841. год. постала је последња, шеста, у редакцији из год.
У једној рукописној песмарици из 1847. год., где је без већих измена забележена и ова Видаковићева песма, ова нова строфа уметнута је између треће н четврте строфе редакције из год. 1841.
2, скоро без икакве измене (у ст. 2. м. у тамни луг, стоји: у пустињу), а без сумње и још другде. Строфа је вероватно познијег перекла, а немам никаква доказа да је Видаковићева.
честа навика писара нарочито старијих песмарица, строфе нису биле означаване, него сам их начинио ја: што је овде сада строфа, то је у рукопису написано као један стих, заправо ред, па је само због дужине, и пошто није могао стати у један,
преношен и у други ред; то међутим не значи да се песма не би могла написати и у друкчијем облику: што је овде сада строфа, могла би лепо бити и само два стиха који би имали облик 5+5/4+5 слогова, дакле трохеј+дактил+дактил-+
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Налазила се у песми свега једна донекле меланхолична строфа, где је био истакнут проблем чудног додира: с једне стране понос спиритуалног човека, којем ништа не може близу: а с