Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Људи се прибијаху један уз другог, чувајући барут и оружје да не закисне. Небом се гањаху сиви облаци, а доста студен ветар нагна их те почеше ватре ложити... — Какве смо среће, још ће и оснежити!... — рече један Ваљевац.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН Небеса беху мутна и раздрта, Студен у немој собној полутами; И допираше из самотног врта Музика кише. Ми смо били сами.
Матавуљ, Симо - УСКОК
— Биће! Владика се обрну архимандриту: — Како је твоја нога, Јанаћије? — Кад је овако хладна студен, не мучи ме као кад је влага! — Кад је влага споља, треба да речеш! — дода ђакон, прихвативши од ђака чашу...
— Велика је студен — започе владика — па се бојим да неће моћи доћи ни десет главара, а ако икад, оно данас требало би да их буде овдје
X Старац Ловћен, зими неприступачан ни најближој својој дјеци, љети их дочекује у своја њедра; зими пуст и студен, љети је пун живота и мириса.
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
Жбун захваћен ветром јечи брујем небеских сфера: Брише безгласан, студен потпланински вјетар пољем, и само кад човјек наиђе поред неког осамљеног глога, чује се безнадно ситно цвиљење.
Милићевић, Вук - Беспуће
Он осјећаше сву студен овог неразумљивог, сањивог растанка; он разумједе зашто му она не рече ништа при одласку и бијаше му тешко при души,
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
“ Кроз срце је удри стрела, Затрепета мома бела, На колена о тле паде, Па ми студен кам постаде, Студен камен, красан, бео, Нико бељег не видео.
“ Кроз срце је удри стрела, Затрепета мома бела, На колена о тле паде, Па ми студен кам постаде, Студен камен, красан, бео, Нико бељег не видео.
Горе, песмо лакокрила! Ал' не вод' ме на небеса, Ниже пусти своја крила, Нису за ме та чудеса, Пут је тамо студен, ладан, Могâ би се смрзнут јадан. 2.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
славом сјајних победа, топљена жаром жељних погледа огњеног ока Делилинога, тако се срце од плама жива у смртну студен тамнице скрива, слепилом жарки поглед окива, те — песник бива. Самсон је певô.
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У тихом склопу између брда, испод јавора, у шуму лаком, клобуча извор, студен и бистар, и поток брза сребрном траком. Гргољи вода кроз дивљу папрат . . . Ту ти се рађа весела Јапра.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
А последња рујна ружа, У пустоме врту мом, Повила се тако тужно На промрзлом стаблу свом. Кад је студен ветар такне, Стресајући снежни прâ, Она тужно зашумори, Повија се тихо сва.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
Просто не може да се мрдне, не може једне речи проговорити. Обузела је нека студен, скаменила се, нешто је загушило у грудима, па ни мрднути се, ни проговорити. Али шта је ово ?...
Али је ипак хладно, веома хладно... Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу. »Ваљда ме неће дуго држати ?... Смрзнућу се. А ако ме оставе да преноћим, а овакова ведрина !«...
Твој је посао у школи и у кући, а мој међу људима. Она се трже и опет поцрвене. Обузе је некаква студен око срца, и она би се радо дигла од стола, али зна да би то изазвало читаву буру...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Сад ме просе на далеко, перин дивој, На далеко, у Кандију, ах јади мој’, Да бих знала да ћу наћи, перин дивој, Студен мрамор мога храбра, ах јади мој’, Субрзо бих се удомила, перин дивој, За наћ мрамор мога драга, ах јади мој’, Ко ће
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Устани! Озепшћеш... Сироче: Није ми зима... Радник: (одлазећи) Није јој зима... не осећа! Парче леда не осећа студен, јер је и само студено... (прође). Господин: (у пролазу) А шта ти ту радиш? Сироче: Обувам се...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
али ти уживање прекида оштра студен, од које ти се најпре кожа најежи, па затим и само срце задршће и онда се лаћаш трудног рада и хиташ, да се у раду што
На души му беше тешко, а на срце легла некаква студен која му изазиваше мучно осећање. Беше му зима, као да није лето.
Све га више притискује то ново расположење и све већа студен пада му на груди... Сâм!... сâм!... Одједном му заигра усница, а десни брк оде у страну; у грлу му нешто застаде, па
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
После су дошле остале збирке, да јој праве друштво. Да сузбијем студен у оном собичку набавим, код једног лимара у Сарајевској улици, плехану фуруницу, „не већу од добоша”.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Из оних долапа, из којих су изнете спаваће хаљине, а они остали случајно незатворени, бије нека студен; из кујне влага од поливене воде и развејан пепео услед затрпавања и гашења огњишта.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
И исплак’о сам све жеље и наде На хладни, суров, студен камен тај. Походим, каткад, њене душе младе И лепог тела сиви, трошни прах; Животом живим на гробљу, што знáде
Присојима пустим сурог камењара Палацају, гмижу, сикћу љуте шарке; Зидинама студен ветар доба стара Дува у дане прашњаве и жарке.
С љубављу својом она сама ходи; Ветар кроз поља оголела дере; Дебео снег се свуда широм стере, Ал’ њој нит’ студен нит’ самоћа шкоди. Мени се чини да је вечна она, К’о љубав њена, божја васиона, К’о звезде мирне на своду широком.
Ја видим како издишу све тежње, Још живе наде, малаксале чежње, Кад скоре зиме дуну студен дах. ЈЕСЕЊА СВЕЧАНОСТ Неосетно, тихо моја младост чили; И у сваку јесен отмену и бледу, У дугачком, тужном и
Шта таквих мириса снесе вихор луд, Ил’ јесењи студен ветар, или тек Пролећа уздах раздражљив и мек, И свих дана чудна и немирна ћуд!
Круже кобни, црни гласови. А душе захвата слутња, страх, и паника. СОНЕТ Шта је то? Урлик побеснелих руља? — Не. Студен ветар беспоштедно дува; Очи пуне суза; земља нам је сува; Наш се свет снова из темеља љуља.
На прошлост, наде и радости биле, — Вео доброте, заборава, свиле — Покрити њиме свет сањања цео, К’о драга тела студен покров бео.
суши; Над срцем мојим један облак блáзи Зиме и ветра, — наговештај души Да срећна доба нестали су трази, А мрачна студен спомене да гуши. У мојој души суморни пејзáжи На мутном сунцу тамне и трепере, У души мојој — ти, мој боже, кáжи!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А и вреле мора да су, кад глави што их запрема, не смета планинска студен од које камен пуца! Велики зоре освитак, заблијешти старчеве очи.
„’Бра ви срећа!“ рече он дебелијем гласом, као из бадња да одговори. „Оно, ушњех да сам у сред Цеклина. Студен, цича, пометох се, те ја сврни у вас. Кад тамо, шћућурили се вас десетина око пламичка.
— Припеци ја зле табане, а ја, не чују огња боље но да сам упр’о у пласу леда. Обрнух плећи. Студен те студен!... Одједном, пригрија ми па и догорје, богме.
— Припеци ја зле табане, а ја, не чују огња боље но да сам упр’о у пласу леда. Обрнух плећи. Студен те студен!... Одједном, пригрија ми па и догорје, богме. Скочих, и гле, збиља Цеклињанин наложио големи огањ, ама на Његушима...
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Без труда нема ни задовољства. — Где нема рада, ту невоља влада. — Кому је врућа постеља, студен му је ручак. — Више ваља подранак, него вазданак. — Ко доцне устаје, и обојака му нестаје. — Лако стани, брзо ступи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
не би могло без њега бити; млого би пута чредни поп без никаква празника само њему за [х]атар морао у цркву доћи. Студен, врућина, блато, киша, ништа то није могло њега зауставити да се он не нађе у време правила; и више пута, пре правила
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, И глухи часи неосјетно теку. На пољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Па се нагло отворе врата павиљона, појури студен споља као бес и сестра Ѕтепхенѕон улети задихана, са покислим руменим образима и црним мачетом на грудима испод шала.
после тога, сасвим утишао павиљон и официри згрчили под ћебад да дремају, а врата се отварају и опет лудо куљне унутра студен, заједно с пешачким капетаном званим Фикусом, чувеним забушантом што сваки дан бежи у варош, а отуда се враћа
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
Са планине пирка студен, оштар поветарац. Варош се буди... Отворише се врата на среској кући и на њима се појави Радисав.
Прекорачи високи кућни праг и стаде босим ногама на хладну плочу степенице... Задухну је планинска ноћна студен, и она се стресе од зиме... »Нека је, вратиће се она сутра мирнија од овце!
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Дошле боје суре И срце хладно, и лагано прате Падање лишћа, умрле божуре И црне гране што на ветру пате. Осећам студен са поспалог цвећа, Велики корак од те споре пратње, Облаке дима невидљивих свећа, Скупљене сузе за невине патње.
Ћипико, Иво - Приповетке
Ноћ је ведра и хладна; ако тако остане сванућем, биће и мраза. Сигурно је и оној двојици дозлогрдила студен док се дигоше и мучке, згурени, полако круже уоколо... Одједном застану.
Изван града гледају своје висове: мећава их обавија и бијеле се сметови снијега. Тамо сигурно вијавица и студен бије, али њих за то није брига.
а најпослије буљи у војника на стражи; заборавља своју невољу и слуша једнаки му ход амо—тамо по намештеној дасци. Студен и глад облада њеном вољом.
Кошарицу носи у руци, а студен вјетар забуши је у лице; преко ноћи духнуо је сјеверац, отјерао облаке, осушио калдрму и путове и донио зимње сунце.
А сада, кад је дошао, нађе утрнуту ватру на огњишту. Стара, болешљива мајка, док га угледа, тужи се на студен. Најстарија кћи пошла је у шуму да што усече, али слаба је од ње корист: нејака је и боји се лугара као живе ватре.
јецање старе, Илија се често буди и пази на децу, пипа око себе да ли се које у сну открило и покрива га да га студен не бије. Настајних дана студен не попушташе, и требало је наставити започето орање, али како?
Настајних дана студен не попушташе, и требало је наставити започето орање, али како? Ко ће радницима уљудити јело и донети ручак у поље?
Ко ће водити бригу о његовим воловима? Мора да дангуби, а чисто из куће студен га и потреба гоне. Прве недеље није кошуље пресвукао, а дуго је што, је носи и навлаке су му пуне земље.
Тада није већ на Цвету мислио, јер за оно мало зимњих дана полажаше прела, долажаху божићни свеци, беше студен, па није имао прилике састајати се с туђим женама.
Осле, сваки дан у слободно време журио је пред олтар друге своје мајке. У посетама није га пречила ни студен, ни чељад која клечећи на голим коленима и љубећи хладни камен, обилажаше око олтара.
разлику између фратарских речи и њихових дела; они су пресити, а он је гладан; њихове собе су загрејане, а њега студен бије; они се возе колима у шетњу, а он пешачи; он не сме да пуши, а њихове собе су задимљене од херцеговачког дувана.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Сиротиња ј’ ту крајна, невоља тешка, грка, — На одру болна мајка, а уз њу мала кћи... Заборавила студен, невољу, глад и јаде, Топло се Богу моли да мајка оздрави. „О, хоће, драга, хоће!
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
“ „Вуци!...“ „Приони боље!...“ А једнако додаје „Сад, Раде, сад!...“ Радак ложи ватру. РАДАК: Смркло се већ, И студен ветар тамо с планине Подмукло хуји, кô харамија Што се прикрада двору нечијем, Застајкујући дахом дивијим, Призива
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
ВИИИ Пола срце, пола камен — То сам био ја; Пола студен, пола пламен Крвца моја сва. Ти си камен научила Љубит’, горети, А срцу ми даде крила, Срце одлети.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Као сјајно, велико зданије негда, Што сруши времена злост; Тако живота твога судба Подиже нему жалост. Но ти ни студен осећао ниси, Препеку сунца, ни зној, Од сваке светске опроштен буре Живот је био твој, Две грозне, пуне године
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
Зар... да осво...је?... (Катуновић издахне.) РАДОШ ОРЛОВИЋ: Збогом, војводо! Видећемо се! По крви мојој студен самртна Показује ми руком леденом Одмора жељног кућу вечиту, И душа жуди строгом судији Неучињене правдат грехове
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Сува зима стегла. Одасвуд бије, пржи и као уједа, гризе оштра и немила студен. Руштри се окорјели снијег, и жалобитно цвилећи угиба се под ногама. — Баш нико ништа, Вујо!
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
збивања у чијем се оквиру осећања објективизују ("Волим с драгим по гори одити,/ глог зобати, с листа воду пити/ студен камен под главу метати,/ нег' с недрагим по двору шетати,/ шећер јести, у свили спавати").
Ћипико, Иво - Пауци
Већ 'ајдемо, жено моја! И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући. Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу.
Али нигдје никога уоколо: свугдје снијег и гола дрвета што се на леду грче, као да љуту студен осјећају. Угледа у снијегу коњске трагове.
и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа, да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш пред очима друго до бијела...
У посматрању, њему је кроз ту маглу над морем сјало топло сунце. И ни студен, ни магла, у коју је као кроз окаљано стакло гледао, не сметаше му да се занесе и загрије за својим мјестом и да тврдо
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
најбоље било да се вратим у нашу јазбину, где је довољно топло и довољно смрдљиво да ми из костију растера новембарску студен а из носа кисел воњ смрти која је била свуда око мене, наиђох на онај чудесни спруд чистог светлуцавог песка, који је
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
1880. ЕЛЕГИЈА Хладна је јесен; и суморно вече Над пустим пољем разастире мрак; А студен ветар са увелим лишћем Таласа, сече магловити зрак.
Он виде да није вајат но чардак на коме лежи, Осети некакву студен, а кожа чисто се јежи; И глава тешка му здраво. Онда му на памет паде Сва брука што јуче беше, и онда хукати стаде.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Сâм сам. Из кута бије сахат стари, и глухи часи неосјетно теку. Напољу студен. Пећ пуцка и грије. Ја лежим. Руке под главом, па ћутим, И слушам како грањем замрзнутим У моја окна голи орах бије.
Само што орах грањем замрзнутим У окна бије и јавља се мени... Но док ми мутни боли срце косе, Кô студен травку уврх крша гола, — Из мојих књига, са прашљива стола, Ја чујем шушањ кô вилине косе. Гле!
Кроз видњачу малу, гдје у сухој трави Само студен гуштер полагано шушне, Не јавља се млинар са шалом на глави, Нити видим оне очи простодушне.
Храстови шуме и зборе уз ветар студен и худ: ''Шта ћеш с том лудом клапњом, Ти коњаниче луд?'' 59 Једна се одрони звезда Са своје висине јасне!
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Врло на хубаву месту, под планином Соморском гором, бијаше тај студен справљен, близу градића Сихема. Доста и других градова бијаше онуда, али по имену оне горе сви онуда насеоници
Мучка много зла пролази. Гонити капом ветар. Где нејма науке, ту ни Бога мећу тим људма нејма. Камен је студен, а доста пут камен о камен лупајући, искачу ватрене искре из њега. А животарењу загонетка никоја одгонетка не ваља.
море и сва твар мени ради и служи ми у покорности, а ти исто један дивљаш и бацакаш се од мене, о човече, те си студен, обесан и немилостив своме роду и подретлу! Зато си се и отуђио од мога ти драговољства.