Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Откуд си и ко си, нико знати неће: Љубав или мржња, судба или жена. КЊИГА ДРУГА: ПЕСМЕ ЉУБАВИ И СМРТИ Пријатељу Слободану Јовановићу ХИМЕРА Невидљивом сунцу пружам жудне
Стоји људско срце, та очајна мера Ствари у космосу. Крај је свих дилема, Конац свих питања и судба свих вера: Јеси ли ти само или тебе нема.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
« А ја је питам: »Шта ти је, ’рано? Ти си опет назебла«, а она опет у сну говори: »Мене је немилосрдна судба, каже, другом опредјелила!« Ал’ све то говори на немецки, па дође много лепше!
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Као да га овде нека особита судба чека. Уђу у кућу. Никога нема. Куцну на собна врата, нико се не одзива. Чика-Гавра отвори врата да види има ли кога у
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Добро, нека буде фишкал. Ту је већ судба Шамикина решена. Њега ће отсада звати „мали фишкал“. Тако се лако дао господар Софра преломити на вољу госпође.
Сирота Катица усамљено живи, уређује своју башту, полива своје цвеће, учи сиромашну женску децу. Горка је њена судба. Кад је још била млада, као мајски цвет, заволе је један младић, доктор свршен. Фини, изображен младић.
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
За људе који прижељкују да судба нанесе на чардаке веће од њихових земљотресе, да језик пожара стогове нечије славе лазне, а они да га мотре негде
Матавуљ, Симо - УСКОК
Друга му роди двије кћери, те и њу отпусти. Најпослије и трећа му роди двије кћери! Тада разумједе да је то судба и да не може ништа против ње!
— Ви сте слушали за мога пређашњег тајника, несрећног абата Долћија? — Углавном знам шта је с њим било, а његова ме судба не плаши. — На то не мислим.
— Све је тако! — И ти сања оно баш за Крцуна? — Сањах! — Е, биће лакше црној Стани Сердаревој! Види се да је судба била! А сад помози, боже! Дај, боже, да изнесемо нашега мртваца! Ти си млађи и јачи, теби глава! Хајд, у име божје!
сваки покрет борâ на очеву намрштену челу, сваки миг мишића на његову лицу и она у тијем јероглифима читаше да се њена судба рјешава до њеколико тренутака.
Сремац, Стеван - ПРОЗА
А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита: — Е, мој
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
70. За мајчицом, још кâ дете, И за оцем проли сузе. Тад ме друга срећа срете, Али судба и њу узе. Вас ми сада Вишњи даде, Да л' ће бити кô до саде?“ 71.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И да не беше матере Стојанове, жене милостива срца, можда би и Цвету постигла судба њених другарица, слушкињâ у тако богатим кућама, које бивају или упропашћене од слугу, а некад и од самих газдâ, или
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Али кога мајка роди, те му судба тако годи да је вредан тој дивоти? Избери по милој вољи, ал' остане л' који боли, боле ножем тог закољи, кад му ЖИВО
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
данас Србин слави Васкрсење свога рода — И ако му нису овде У Крушевцу код олтара, Искупљене браћа дивна, Које гони судба кивна; Врла браћа са Миљацке, Са Неретве и Вардара. Весели се царски граде, Престоницо Лазарева!
Црњански, Милош - Лирика Итаке
ИЗ ПАРИЗА 241 КОМЕНТАР УЗ „ПОСЛАНИЦУ“ 275 УЗ ПОЕМУ „СТРАЖИЛОВО“ 278 КРФ ПОСЛЕ РАТА 283 НАША НЕБЕСА 286 ПЕСМЕ 289 СУДБА 290 У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЈАЈ 291 ПОБЕДИ 293 КУГА 294 ПЕСМА 296 РОБОВИМА 297 НИКОЛИ И 299 НОВО
Тебе о роде јер весео мреш, а смрт је само част, гусле не дају да за живот зреш, за служинску почаст. Наша је судба урликом мрети охоло страшно по горју.
И кад тада останете насамо имаће твој мужић грдних мука. ДОСАДА О, како ти је име гадно, ал дивна судба, драго моје јадно. Плачи само од туге и миља и остани увек драга неродиља.
Ко цветићи бели са Месеца рађају се по улици деца. Од смеха мог умире дан, а свакога ког погледам, стиже моја судба, срећа и сан. Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице.
И да ли си се већ једном утешила да је то младост: та болна мутна судба? Карловци, 1918. ПОЗДРАВ Теби, што си ме срела на мору и збрисала ми са чела жиг мајке блуднице и роба оца, скинула
И, тако, без веза, стиже ме, ипак, родна, болна, језа. И, тако, без дома, ипак ће ми судба постати питома. Не, нисам, пре рођења, знао ни за једну тугу, туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Кад сам имао петнаест година штампао сам у дечјем листу Голуб, који је излазио у Сомбору, једну песму, под насловом Судба. У тој песми, у првој строфи, полази на пучину једна лађа. У другој строфи диже се бура.
сетим, зуји она песма коју је наша сиротиња певала кад је Аустрија била напала Србију: Аустријо, нека, нека, тебе гора судба чека.
Небеса Црне Горе. Небеса Македоније. Небеса. Небеса. ПЕСМЕ СУДБА На сињем мору Лађа једна броди; Да могу само знати: Куда је судба води? Ветар таласа море, Валови личе гори.
Небеса Македоније. Небеса. Небеса. ПЕСМЕ СУДБА На сињем мору Лађа једна броди; Да могу само знати: Куда је судба води? Ветар таласа море, Валови личе гори. Немоћно, тешком муком се Са њима лађа бори.
БЛАГОВЕСТИ Љубав што беше није више. Судба ми блуди по небу ових дана, блага и мирна, кишом опрана, као рука некад по телу драгана.
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
прошлост нашег народа, а на самрти остави ми аманет: „Синко, мени смрт не даде да умрем у мојој милој отаџбини, судба ми не даде да ми кости прими она света земља коју сам крвљу својом натапао да би слободна могла бити.
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
ОБИЧНО ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један — тек годину дана, И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи је прошло пола дана, У помирењу мучном, пола ноћи.
Таква је судба! Нико неће знати Да некад бесмо први, премда мали, Колену нашем да смо, као мати, Нов језик с новим осећајем дали.
МИСАО Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала, — Моје знање видиш на лицу ми бледом.
Проживесмо, драга, испод мрачног неба Низ мемљивих ноћи и плеснивих дана; Мучила нас судба дуго, ко што треба, Задала нам често непреболних рана.
И у чудном страху ја се питах тада, Какво судба опрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада Да окајем овај час ненадне среће! И не видех ништа.
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
— Сени ми хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрн’о. Вај! што им судба све спрам мене узе? Упорно, тужно жаљење се јавља И јасно доба пролећнога неба, Снови и наде...
И гледају ме на старинској плочи Велике ноћи дубоке, црне очи, К’о вечна, тврда, неизбежна коб; И у тој ноћи Судба нити преде, — Нити весеља, и сумње, и беде, — Живот што иде с колевком у гроб...
волела Живот без мржње и без немира — Све је то беда, моја премила; Друштво је тешка, мучна досада, Коју је хладна судба спремила За наша срца, робље свемира.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
А. Шантић ЛXИВ ОБИЧНА ПЕСМА Наша је љубав била кратког века, Тренутак један - тек годину дана. И растави нас нагло судба прека, Без уздисаја, без суза, без рана. У свађи нам је прошло пола дана; У помирењу мучном пола ноћи.
И у чудном страху ја се питах тада: Какво судба спрема испаштање веће, И колико треба невоље и јада, Да исплатим овај час ненадне среће! И не видех ништа.
В. Илић ЦXXВ МИСАО Ја поимам добро неминовност зала, Склоп целог живота, са тугом и бедом, Ја знам шта је судба свију идеала: Моје знање видиш на лицу ми бледом.
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
маја 1845) Да, свагда ми драги наставниче, српски пјевче небом осијани, задатак је см'јешни људска судба, људски живот сновидјење страшно!
Дивни пјевче српске народности, бич си судбе веће испитао, - свијет жељи не зна угодити. Судба ти је и моја позната; мислим, нејма подобне на земљи: до вратах сам изника тартара, ад на мене са проклетством
„О блажени сине превјечнога, - ја му рекох умилнијем гласом - што те моја судба занимава те ти знаке божествено лице живом бригом за ме изражава?
“ „Ах, божество творцем назначено! зар толико могућега творца наша мрачна занимава судба да атому једном мислећему да божество таквога качества, да г' у поља води миродржна?
пожељет метежа, ђе зло гнусно свагда торжествује, ђе свак знаме од раздора носи, ђе гњилоћа душе каменује? Судба наша отрова је чаша; вјечне судбе свети су закони, ц'јела бића њима су покорна.
са свјетлошћу прва свему бићу насмијала зора; овде се је бесмртијем правда на вјечито царство сачетала; одавде ти судба, воља с умом у једноме избијају кључу.
Страшна судба првијех небесах, о којој је помислит ужасно, она даде смјелом грабитељу случај згодан те простор завлада, и присвој
Божествену моју душу њежну забољеће судба човјеческа: ја ћу слово моје возљубљено у плот људску посље облачити, послати га да избави људе и законом свете
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Ал’ ја не крњећ’ Хришћанства тога И свецем рибу једем У славу Бога. ИИИ Рибља се судба По течности врти. Риба мора пливати Пре и после смрти.
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
Мислио сам на далеке знанце и пријатеље, на све, што ми је мило и драго; на тебе, драга Србијо, чија се судба сада решава, и док ми овде толико зебемо за тобом, у турском стану сигурно, баш сад смишљају како би ти пре дошли
То је врло слична судба са судбом српскога народа. Русија је помагала то исељавање. Она је врбовала Бугаре, твоју браћу и комшије, и
У Србији судба монархијскога облика потпуно је y рукама саме монархије. Ако тај облик владавине свеже нераздвојно свој опстанак са
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме: Какова је судба опет ниспослана по ме? Идем — што ћу? (совјест трпи) —, и више сам пута Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута, Ићи
Но силам' људским предел је положен. Јунаци серпски до тога текоше За пример свету. Судба чрна Шатор пред Муратов тешком руком На смрт нам води кнеза и Милоша. Сам Гениј плаче, гладећи погрешке Две.
Златан перстен јесте дарак малени, Ал’ га держи као залог закони Крепке к теби љубве моје, Док нас судба обадвоје Раставља.
14. Питаш гди су градови, Гди су царства многа, Куд толике престоле Судба врже строга? Питај боље гди је мир, Гди је срећа стална, Гди не стиже несрећа, Бледа и печална.
„О, уклони, свемогућа, Ово од твог народа; Није народ, није земља Гди не цвета слобода.“ Ал’ безгласна стоји судба, Око ње је ужас, страх; Дечанскога крв облива При подножју њеном прах.
Залуд лекова цед против отрова болести разних, Судба је човека та: земља да земља буде. Није ли древност свог Ескулапа називала богом? Па гди је тај Ескулап?
Као сјајно, велико зданије негда, Што сруши времена злост; Тако живота твога судба Подиже нему жалост. Но ти ни студен осећао ниси, Препеку сунца, ни зној, Од сваке светске опроштен буре Живот је
Тражиш једнакост? Та под земљом влада. Ту свако чина преимућство пада; Краља ил’ роба, ништетна ил’ славна Судба је равна. Тражиш ли братство? У гробу га тражи Корист ил’ глупост гди на бој не дражи.
Па кад већ света дужност, крепка воља И витешка нас рука вечно дружи, Да и потомства нашег судба боља Под тешким бичем варварства не тужи, Претворимо у гробник хулна поља Гди горди Осман човечество ружи,
Зашто си боље оставио дане, Да пут нов овај ти свршиш у ноћи? Знала је судба да зора да сване Нећеш ти, нећеш дочекати моћи, Па зашто даде да се кренеш к цели, За коју нужно дан ти треба бели?
Но зла судба не да ми се маћи, не да ми се возвратити мајки, да јој кажем что је чеду мајка, и како је више всего љубим, више всего
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
(1917) НЕРАНЏИН ЦВЕТ О, неранџин цвете мирисни и бели, И ми смо женици стигли из далека. Царске твоје ките судба нам додели, Јер невеста жудно на жалу нас чека. О, неранџин цвете, окити нам чела!
О, неранџин цвете, окити нам чела! Нисмо за плач дошли ни за покајање, Нити нас је судба за робље довела. Младенци смо, што су дошли на венчање!
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
златни путују облаци; Торбицу сам свезô, опанак притегô, И ја бих са сунцем некуд даље бегô; Али једно срце, друго судба жели: Ја по судби морам, што она придели. Видиш оно стење што се небу пење? То је воља судбе... горко придељење!...
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Главиња псина за њима, њушка тајну поруку, а у мирису те поруке грех, прељуба, злосрећна судба његовог оматорелог господара, у стопама копита вранчевих воњ зноја мушког и женског, миомирис парења, слаткасти шмек
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Таласи мили! Равнодушно тако Остављах и ја све што љубљах јако, И гоним - јурим - а где ли ћу стати, - Судба ћу, можда, знати! 1882.
Давно сам ваше напустио вале За друго цвеће и друге обале. 4. Судба је хтела да се страшно шали, И оборила је громове на мене; И моји дани, као бурни вали, Разбијаху се о гранитске стене.
Сватовима неким разносач ме даде, Те по ручку девер читати ме стаде: „Сажаљевам случај који судба узе, С тобом и ја тужим и проливам сузе. Јер уместо среће, да кô сунце сијаш, Ти се данас, друже, у црно завијаш.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду! Судба је моја кô судба ратара: Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара.
1908. МОЈ ЖИВОТ Мој живот није протекô залуду! Судба је моја кô судба ратара: Плодове своје текô сам у труду, И моје чело много трње пара.
Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ
кући Коју грле као вреже Поцепане старе мреже Једног дана преко жала Дуну дашак маестрала Алас узе своју лађу А судба хтеде да се нађу Тужни алас и бела шкољка Које мучи иста бољка Сад весело бију вали Седи алас на обали Слуша