Ћипико, Иво - Пауци
— Куга! — прогунђа газда Јово, кад је видје како гегајући се одилази ка подруму. Усред пољских радња Ради стиже судбени позов са стране опћине за признање права власништва ограде „Брљача” у планини.
Једнога од тих дана у чаршији предаде му судбени послужник службени спис. Предајући га, вели му: — Изгубио си парницу за „Брљачу” у планини, мораш да платиш око сто
— Ча ћемо дангубит?... Други се згледаше. — Нека слободно тргају! — истанчалим гласом одазове се судбени секвестратор. — А хоћете ми ча оставит'? — пријегорно још једанпут упита жена. — Нима теби ништа!
— Јесте ли вид јели' како их је онај враг, политички управитељ, мотао данас? — јави се судбени пристав Балић и погледа на Иву, који је с њиме у истој соби радио... — Сигурно ће их уловити...
— О чему је говор? — упита доктор. — Један обичан случај, — одговори безбрижно судбени пристав. — Занима само нас... — Да чујемо и ми! — замоли доктор. — Неки сељак ударио другога.
Сигурно да су се договорили да се ствар забашури... А биће да су свједоци криво казали... — Међутим, — прослиједи судбени пристав наоко равнодушно, — ја ако немам доказа, мало ми се мари, и таман хтједох да окривљеника ријешим, кад се јави
Он не мисли него на зло. — Тако је! — потврди Иво, озловољивши се. — Опростите, господо! — важно узе ријеч судбени пристав, — али у овоме случају замјеник јавнога ту житеља има право... Иде по закону...
— Наравно, човјеку је негда тешко, — говори судбени пристав мирно... — И мени није мила строгост... Па и друкчије наш положај је мучан!
— Не разумијем вас, увијек о томе говорите, к'о да на свијету нема ништа паметнијега. — За нас и нема, — одговори судбени пристав. — Боље пијмо! — јави се к'о иза сна Иво. — Дакле, ко плаћа? — Ко извуче узао!
— Треба ићи, близу је једанаеста, — одлучи се и судбени пристав који бјеше задријемао. — Сутра имам странака! — Дуго је до девете, — спази Иво.
и с улице , чују се гласови морнара и запослене чељади; с поља долази у собу и осјећа се снага и живот раднога дана. Судбени пристав Балић сједи за столом и сматра их, а замјеник државнога одвјетника стоји прислоњен уз прозор; он их гледа кроз
ствар је очита! — Рекао сам ти одмах да ћу их уловити. — Ја мислим да нису имали злу намјеру, — упаде у ријеч судбени вјежбеник Иво. — Молим — прекиде га замјеник државнога одвјетништва — кривња је очита, јасна к'о сунце!