Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ах, страсна је недеља, изгибе цвет народа нашега!... На те је речи клонуо народ, сузе му се ледише по глатком мермеру, а од груди се мермер стварао. Жене су дрктале од страха.
Више пута сам га сравњивао са првим хришћанским мученицима: пун доброте и стрпљења! Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука?
И на те прекоре гомилица голих синова ћуташе, баш као да је она крива; ил’ можда је мислила да су то сузе сиротињске, та бујна киша, и ти бесни таласи да је њихова клетва која ће потрести тврдо озидане дворове немилостивих
Ох, кад би то примио! Ала бих срећна била ја! Ја никога нисам имала, никоме не могох исказати моје јаде, сузе су моје на срце падале, зато је тешко као олово; о, господине, о, пријатељу, лакше би било души мојој, само кад би
И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек!
И данас се питам: зашто ли га привезују? Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати.
Да ли да се њиме сузе убришу? Ил’, можда, зато да њиме бол привијемо? Моје су сузе текле на гроб, а бол срца мога гроб ће утишати. „Хајде кући, Грлице!“ рече ми тужним гласом добра тетка...
Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе... Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио.
И ја сам немо ћутала, и моје мале груди стегоше големи јади, и ја не умедох проговорити... сузе су говориле... Већ се смркавало, кад се тетка од прозора диже да промени место.
Он је умро...“ И она ме је, јецајући, загрлила и љуљаше ме сетно на своме крилу. Осећала сам како нам се сузе уједно слевају. Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола.
Осећала сам како нам се сузе уједно слевају. Баш као малени потоци што праве голему реку, тако су и наше ситне сузе створиле море заједничког бола. Од то доба не прође дан а да нисам тетку видела где плаче.
свој гладан стомак залаже, да овај жалосни живот за неко време продужи; седне за совру, сети се давне прошлости, а сузе јој теку низ збрчкано лице. „Ненад је“, вели, „и у овој колиби било срећних дана!...
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” чуше, — верујте, децо, да ту није војник остао, који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао, кад је тако дочекао.
Оду они на своје квартире, а ми одемо г. Ћорђи. Он, једно љутит, а друго му је жао, скоро да сузе не пусти. Кажемо, да се момци кају што нам нису пређе јавили, и да они моле да им се што ајлука определи — „а,
— Њему се завртоше сузе и рече: „̓Ајте, ̓ајте свак на своје место; а што је било, било; да је просто, ни спомена нема.
и саме сузе залише — не мога̓ се ракије напити. Спусти̓ чутурицу покрај његова колена, уста̓ — а он само погледа — и одо̓ под
” А и други сви: „У гору, у воду, за нашим војводом”. Ори се стотину и више гласова, да човеку и сузе потеку. — „Ето, којекуда, да је просто, а одсад да вас видим! Чувајте се да вам у таке гости не долазим”.
је било, кад су ови Турци Ужичани пипали руком српске топове, и кад су видили да нису дрвени, као што су они држали, сузе им удариле. Хајдемо сад Карађорђу и Миленку, да видимо шта раде.
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
А пушио је некакав дуван тако љут да су газда-Раку више пута облиле сузе од кијања, па му је једном чак и запретио да ће му омлатити о уши и чибук и симсију, само ако још који пут задимани
Дуван га загрцне; застане да се искашље, па се, онако дугачак, превије као пругло чак до земље. Ударише му и сузе од муке, а он их растрља песницама, промрмља нешто, па опет најлак гига навише... Не кида се он толико.
Повуче Ђуру за рукав, изиђоше оба на страну и почеше нешто шаптати. На то се Ђура поче смејати. — обојицу сузе облише од смеха. — Одиде амо, Марице! — зовну Ђура своју сестру.
Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио! И сузе јој грунуше. — Шта ти је, нано? — рече Огњан седнувши. — Ти плачеш? — Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!...
Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим — шали се, враг један! И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице.
Указ се отегао с краја до на крај свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали — и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац.
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
У газдалуку — није, лепши — није, стаситији — није!... Што баш он да је узме?... Лазару се свртеше сузе у очима. Стари лисац смотри то, па као пас кад траг нањуши... и он, по првим знацима, потера одмах даље.
Јурио је као махнит, бесан, отрован. Докопао зубима своју десну руку па је гризе, а не осећа бола... Оне „зле” сузе ударише му па очи... и тада је био кадар свашта учинити... Неко га, са страга, удари по плећима... Он це окрете.
Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина... Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!... И ударише му сузе, он рашири руке и пође да падне у наручја томе благу овога света...
Срце му залупа нагло, чисто хтеде да га yгyши... Полише га сузе, он зајеца... — Опрости!... Опрости!... Па клече преда њ. — Ја нисам хтео!... То је било наједанпут!...
О, Господе!... Што ми јуче животне узе да овога покора не доживим!... Па поче дрхтати од жестина... И сузе му ударише... У тај пар уђе попа. — Добро јутро! — Зло, мој попо! — рече Јова. — Што, Јово? — Крађа! — Крађа?!
И што гнев бешњи, тим и кораци већи... Најпре се ражали, и би заплакао да не беше оног народа... Али у срџби изумреше сузе... — Зар ја лопов? — викао је гласно. — Зар ја лопов, што туђе сламчице нисам такнуо?...
— Збогом, сане мој... Снаго, поуздање моје!... Девојко моја!... Па се окрете и јурну као вихор... Хтео је сакрити сузе које га гушише... Она и да је хтела сузе зауставити, није могла. Оне су лиле потоком.
Девојко моја!... Па се окрете и јурну као вихор... Хтео је сакрити сузе које га гушише... Она и да је хтела сузе зауставити, није могла. Оне су лиле потоком. Од њих једва је назирала његову белу кошуљу како замиче у луг...
Она само махну руком и уздахну: — Девојка сам... не ваља се!... Па поче брисати сузе... — Не ваља се сузом испраћати! Нека му бог да живота и здравља... Господе!... Ти му буди пријатељ!...
Ту стаје памет, ту усишу сузе... Ту се и сама срж у костима леди!... Јадни Алекса!... Јадна Петра!... Ови робови незароблени, ови кривци без
Смилуј се, Господе, овом робљу што ће остати после мене, ако сам ти ја што незнано згрешио!... Сузе су га полевале, а он је шапутао... Седоше за синију. Али су сви седали више обичаја ради.
Тешко ми је... Стегло ме нешто у гуши, па ни мрети ни живети!... И опет обоје сагоше главу... Сузе су капале, па и престале. Суво, укочено око гледало је у хладан пухор на огњишту... А напољу је свитао дан..
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
ПАДАЊЕ ЛИШЋА Корачаше нема, хладна, поред мене, Без сребрне сузе у мутноме оку; Крај нас беху мртве руже и врбене, Падало је вече на воду широку Старе једне реке.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола Игра баханткиња. Ту лије Ниоба Мраморне и хладне сузе вечног бола. Ту силно и болно под уједом гује Рве се Лаокон. На камену крутом Седи скрушен Едип...
Ту се влажне сенке пружају и пузе; Све воња на дуге молитве и сузе. Мир је нем и леден. Сама бди мадона. Тако неутешна твоја љубав.
Свуда где дође бол човека, Испуни понор који зјапи: Од једне сузе тисућ река! И свуд по један пророк вапи. НОЋ Падају сутони први плави, И звезда већ зрачи с речног дна.
Не знам; но на међи тога сна и јаве, Видим моје срце да чезне и пати. И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати.
ЕКСТАЗА Остаће далеко за мном ови пути, Нестаће и ове сузе куд и друге, Ја ћу нове жеље у свом срцу чути, Као нове ласте.
Ја не имах никад ни минуте неме, Да питам куд оде уздах што одлеће: Толико је увек било кратко време Између две сузе и измеђ две среће.
А наше две стране Душе осећаху, ипак, кô у тами: Кипе две-три сузе још неисплакане. И негдашњег срца, никад неречена, Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
Па ћеш да запиташ једном, и ненадно — Нашто само сузе, нашто боли само? И шта да икад жали срце јадно, Када је све наше, све што осећамо!
да накрај песме не осетим тада Боле које ништа не може да спречи: У души остане још толико јада, За које немамо ни сузе, ни речи. ГАМА Не!
Ове бесанице нове, растрзане, Чини ми се исте као стари боли; И све нове сузе што малочас проли, Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.
Ове бесанице нове, растрзане, Чини ми се исте као стари боли; И све нове сузе што малочас проли, Кô сузе од јуче, кô сузе од лане.
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
” Па онда је почео, каже мама, ситно, ситно да се смеје, док му нису удариле сузе и док није почео сасвим грцати. Онда је испод пазуха извадио један читав сомун и дао га мени.
Одмах се дигнем. Кака је била мама! Како блага, лепа, тиха, озбиљна, свечана! Причала ми је много. Пола кроз сузе, пола, опет, намргодивши се и севајући њеним благим и озбиљним очима.
— рекох и ја, тек да се нешто рекне. А девојка исто онако сеђаше, исто онако руке држаше, исти поглед, сузе — све! И опет беше на њој све друкчије, све као обамрло, обешено, без израза!
Моја стрина, мати, својте, ми деца — удри кукај, плачи, запевај, стоји нас вриска, а мој бабо ништа, ама баш ни сузе да пусти, ни „ух!” да рече.
Кад се он што обрецне, а она да свисне од плача, па још мора да крије сузе и од нас и од њега. Никад и никуда није с њоме иштао, нити је она смела поменути да је куда поведе.
И кад му жена у оној тишми и гурању паде на прси и предаде му сина, прво сузе, па онда пољупци почеше падати на пуначко детенце које се нимало не срђаше на свог досад невиђеног оца И жена је
И најзад просуше се тихе, крупне сузе, као мајска киша. — Гле, гле ти њега! — рече Благоје. — Због таке ситнице плаче! Па шта мије то? Једна нога! Е, хеј!
— То је оно што ја кажем: ако нису мухе, а оно је иње! Ноге се мрзну, а очи сузе. Већ ни ракија не може да загреје срца, и ти се нестрпљиво осврћеш, нећеш ли где угледати кућу и домаћина који воли
Опрости ми, ако знаш за име божје! Ништа лакше него старца расплакати. Нему грунуше сузе. Оберучке је дохвати за главу и пољуби: — Ходи овамо! Она уђе за њим у собу. — Седи ту!
Обриши ме! Анока расплете косу и стаде га сушити. Ласно је воду обрисати, али су слабе очи у старца, и сузе капљу без престанка. Ђеда угледа неколико њих у двору: — Хајд овамо, ви! Што се не умивате?
Он паде лицем на кревет, гдје је јуче још покојница лежала, и горко зарида. Сузе спирају црне мисли, налију препукло срце. Сломљен брод потоне, и ништа се више не види.
више не кају сељаци што су је дали у школу, а поп, кад је погледа, уздиже очи к небу, и кад год је ко хвали а њему иду сузе као малом дјетету. Сасвим већ остарио, обневидио и постао забораван. Знам, кад год му приђем руци, да ме пита чији сам.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Ја, иако ми спада сукња, ал’ ја опет никад немам обичај да лажем! — рече гђа Габриела, и стаде лити грозне сузе. — А то може свакој пасирати кад хита за послом! — заврши сва уплакана. — О, боже, боже, с чим да се потуку!
— Забога, зар између таких људи па да дође до тога?! — Та знате, фала богу, господин-Спиру, — рече бришући сузе мало умирена гђа Габриела; — салашар, па још немеш, грубијан! — Но, то ће лепо да се сврши!
Јула је у ћошку плакала, потоком лила сузе и брисала их кецељицом, а гђа Сида се шетала по соби, застајкивала код прозора, и гледала без икаквог интересовања и
дана тако седи и Јула и мáма и раде неки женски рад и једна и друга, а Јула покрај тога и чита и почешће брише сузе. Гледа је гђа Сида испод ока и није јој право. — Ти си опет дочепала какву жалостиву ствар.
ал’ гроба му нико не може наћи; но баш да се и знаде за њега, ко би му дошао у походе, ко би над њим наричући сузе пролио, кад никога нема од свога?
— Е, кад би то било истина! Него тек тако, ма ко... А ко је спис’о то? — рече гђа Сида, бришући сузе. — Написао је Коста Руварац... — Коста! Та... та то је поп-Васин Коста... поп Васа из Сâсâ. Ех, ето шта велим ја!
младожењиној кући. Енђебуле запеваше, заплака се гђа Перса, а и млада мало, бришући сузе шпицом од »шнуфтикле«. А стари сват даде знак, и кола полетеше сокаком, и зачас се нађоше изван села.
шушкале и опремале око Јуле код кола и тражиле још неке хорнодле и пчиоде, енђебуле и паорске девојке запеваше кроз сузе ону тужну песму: Не јадај јаде, Јуло девојко, Не једај јаде, не рони сýза!
« И одједаред засузише очи и старом и младом, а највише другарицама Јулиним. Оне се смеју, а сузе им теку низ њихова бела лица. Заплака се и Јула, и гђа Сида, и баба Макра; сви бришу и нос и очи.
Ништа не говоре, него само лију и бришу сузе; таман једне обришу, а друге стигну. — Та немојте плакати, пријо, — теши је прија Макра, — ето и мене сте расплакали,
Куда ћеш? Врат’ се, ој! Из света зар је момче Од мајке слађе старе, Што сузе вриском таре И живот куне свој? Ту прекиде Јула опет, јер кад је певајући ову строфу погледала на своју мáму, видела
гледајући лепу расплакану дечицу, која су се поређала крај кола и стајала у реду као какви мали кривци и крупне им сузе капале по оделу и рукама и доле по прашини. — Је л’ те да ћете доћи? — Доћи ћемо — уверава путник расплакану децу.
Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ
— цвили већ изнемогла мајка. Али јој поп не даје даље. Брзо препоје, очита, да би се она дигла и, утирући сузе, брецајући још од плача, почела да раздаје просјацима, слепцима, кљастима.
Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ
А тек кад га понеше он је баље загледа и осети још нешто: како га она и још кроз сузе посматра чудно пажљиво, некако животињски.
Африка
Већ сам од после подне толико жедан да ми скоро сузе иду на очи. Због срдобоље и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од
Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да ми сузе обилно теку низ лице. Зашто?
је хтео да пријатељство буде исто тако светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом
И, оно што је најчудније, ја сам у исто време био бескрајно горд на те своје сузе. Ја сам свршио у Абиџану све своје послове и спремио своје даље путовање.
Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој брат има грдан
Црњански, Милош - Сеобе 2
„Што си луда, Шокице? Та неће га мушкетати овде, пред тобом. Седи овде. Утри сузе. Ви сте жене праве, задушне, бабе. Не ваља у овакве прилике да се плаче!
Он је са тастом, после тога, дуго пијуцкао, а кад се растадоше, имали су, обојица, сузе у оку. Јурат и Петар Исакович, са женама, почеше затим да се спремају, да иду из Темишвара, а седели су, увече, у
Има да понесу нешто дуката, за господу у Бечу. Злато отвара и она врата, која ни лепе речи, ни сузе, не отварају. Сирота госпожа Кумрија, која се осећала још врло млада, сматрала је да је та помисао Трифунова, и
Ни наш национ, који Павле толико велича, не заслужује сузе човека. Он је више добра видео од туђина, него од својих сународника.
Све се најзад добро свршило. Сенатор је платио, а злато је отворило и она врата, која ни сузе људске не отварају. И једна, и друга девојка, добила је, да се венча, дозволу.
Ишао је и трчкао, упоредо, са мајком, док дођоше до реке, бистре као сузе, и до скеле. Уђоше да се превезу. А вода је била мала. Време топло као да је лето.
Реке је видео бистре као сузе људске. Цер му се јави у далеком плаветнилу. Виде булке! А пошто је био оставио ноћу отворена вратанца, која су
Тако се из једне стварности, и јаве, која је луда и бесмислена, кроз људске беде и сузе, прелази, сваке ноћи, у свет сна, који није бесмисленији, и који, каткад, бива, човеку, једина утеха.
Затим убриса сузе и окрену леђа Исаковичу. Облачила се и спремала, очигледно, да напусти кућу. Исакович је био, међутим, зарио нокте у
То је био за све сербске официре у Бечу, гром из ведрог неба. Горке сузе, и огорчене псовке, гутале су се, међу Србима, за Бестушевим.
Све му се прашта! О себи рече да, ето, њега, нигде не прате сузе женске, уз клетву, него га благосиљају жене, кад за њега питају: где ли је сад поп Микаило?
Нема пакла, нити ће он горети у паклу, или ико други. Све што беше у животу,, смерт брише, као мати сузе детета. Него је тешко у животу, међу људима. Курјаци су то!
Теодосије - ЖИТИЈА
не занимаху се куповином за живот, нису обрађивали винограде и њиве, него је сва њихова брига — молитве, и сузе, и да умом вазда приањају к Богу.
и клањајући се љубави сина као светима, И примивши ОВО целова га, и развивши писмо прочитати га не могаде, јер огњене сузе љубави зраке очију његових покриваху. Тек после, укротивши сузе, могаде га прочитати.
Тек после, укротивши сузе, могаде га прочитати. Дивио се саставу и сили речи, и разумевши укор о младићу који се због богатства ожалостио и за
Не могући делити, лежећи је дохватао плод, то јест — скрушеношћу срца и смерношћу душе изливаше многе сузе, а уз то је додавао уздахе и имао многа умиљења.
Удвостручаваше младић трудове и постове за себе и за старца, а и старац удвостручаваше сузе и уздахе за себе и за младића.
А преподобни старац, изливше многе.. сузе, рече: — Ја о себи ништа не знам док не видим Бога, и ако добијем слободу нећу вас оставити.
дошли, уђе у цркву и ову за собом затворивши паде на земљу и припаде к Богу прса бијући нештедно, изливајући вреле сузе и благодарећи и похваљујући к њему, рече: „Ко сам ја, Господе, и шта је дом оца мојега, да тако прослављаш Твоју
Слава теби, Боже, слава теби!“ Пришавши светоме гробу свога преподобног оца, и грлећи га целиваше, и многе своје сузе са миром његовим раствараше, приносећи срце и усне и очи, а уједно и мажући сва своја чула освештаваше.
Јер његова многа писма и сузе родитеља не могадоше га раније присилити да дође и да их види, а да с њима пребива — о томе се није могло ни говорити.
А и он многе сузе проли за њега, јер га љубљаше као брата по јеванђељу, ко га је за својом трпезом толико хранио. Богомудри пак Сава ка
је уз држањем цмишљено спасење своје крао, тако да се и Стефан, који је ово разумео, дивио његову мучењу и много пута сузе ронио.
Због тога молим и умиљавам се, излечи ми болест, сажали се на сузе моје, иако због многих грехова мојих не смем да се удостојим да будем твој брат, смилуј се на себе и на нас заједно
Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
низ образе грозне сузе лије“. Ово су примери из ратова за ослобођење Србије 1804—1815. год. Али се ова осећајност у толико прилика показује у
Кад виде неправду „у њима се распале пламови“ и тада „саме би им сузе прокапале“. Динарски су људи пораз на Косову објашњавали у народним песмама и тиме што су се „приволели небескоме
“, „верујте децо (каже прота Матеја) да ту није војник остао који запевао није, а многи је старац радосне сузе проливао што је то дочекао.
Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше
са све четири шапе и само кроз нос гунђао: — Драги мој Мишу пророче, чим се наједем, загрлићу те, пољубити и пролити сузе радоснице због нашег поновног састанка.
Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ
ко зна чему ДВА БЕЛУТКА Гледају се тупо Гледају се два белутка Две бонбоне јуче На језику вечности Две камене сузе данас На трепавици незнани Две муве песка сутра У ушима глухоте Две веселе јамице сутра На образима дана Две жртве
Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК
Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и... заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи. АЉОША: Њет, господине.
Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ
- Нека буде мало код тебе. Биће ти лакше! - нагнула се над мене. Низ лице су јој клизиле сузе: Отац је ћутао, а оне две су ме нудиле чајем. Уопште, сви су се понашали блесаво као да сам једном ногом у гробу.
Онда је он почео да плаче, а људи с оним великим главама скупљали су се око њега чудећи се. Они нису познавали ни сузе, ни смех. Рекао им је да помишља на смрт. Одговорили су му да је то немогуће. Смрт не постоји.
Друштво ватрогасаца свирало је корачницу, а мамице су брисале сузе, док су цурице обучене у бело предавале професорима цвеће. За љубав и пажњу преко године. За узајамно разумевање. Боже!
Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА
Још последњи пут господар Софра дигне увис Шамику и пољуби га. Госпођи Соки и Сари очи сузе. Одоше. Гледају дуго за колима, док не ишчезнуше. ВИ Госпођа Сока сама води кућу.
Цвеће је после увело. Шамика сврши права и дође кући. Оцу сузе очи од радости. Где год се с каквим пријатељем састане, на путу, на пијаци, сваком каже: „Мој Шамика свршио је школе,
— То је друга ствар. Шамика неће никада. Изрече, а држи у руци чашу вина. Скупи лице, очи сузе. — Није још данас. — Мани се, нема ништа од тога, Шамика се неће нигда оженити. — Суза му кану. — Сад је свет такав.
— Један другом смо потпомагали. — Тако је. — Нисмо се никад увредили. — Тако је. Господар Софра брише сузе. — Па опет, мој Софро, било је како је било, али и ми смо већ остарели.
Софра, Сока, Пелагија, Катица. Сви су жалили Софру, али највећма Кречар. Кречар иде Чамчи да се истужи, а сузе му низ образ роне. — Мој Чамчо, тешко мени, оде ми најбољи друг! — Па једаред морамо умрети.
Сад ћеш ти скоро за Софром, а ја за тобом. — Ал’ тек је опет човеку тешко, — брише Кречар сузе. — Тешко, кад мора бити. Па кад човек једаред остари, треба да путује. Какав му је то живот?
Шамика, кад је тај венац на сандук положио, тако плакао, тако јецао, и тако свет узбудио, да није било једног ока без сузе. После укопа почастио је младиће на даћи. Он је сам за себе даћу дао. Но, то још није све.
Најпре ручају. После ручка Шамика јуристи све исприча, опише кућу Соколовића, врлину Јуцину, свој одношај. Брише сузе. — Сад, амице, на том основу начините стихове, и то на српском језику, па онда неколико реди немачки; само да је лепо.
Црњански, Милош - Сеобе 1
у ком се још тресао бес и очај, био је миран и непомичан још само његов пљоснати, велики нос и на њему две крупне сузе. Узалуд му притрчаше и покушаше да га умире, узалуд га положише на шезлонг дуж зида, као кладу.
Бацивши се на плећа, пусти да јој сузе роне низ образе и ражалости се све више. Није чула безбројне животињске гласове, у блату, око куће, што су је иначе
Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ
небо сиње, сви пљускови који се за суше окореле земље сете, сви поводњи у дане југа, наручја свих јаруга, све сузе сиротињске, сав зној са чела себра да сручи се у царске делте.
Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ
поносна си ти, издржаћеш, никада нећеш признати да си поражена, па настављаш да се бориш сама против свих, и гуташ сузе. Хеј, шта је то с тобом, мала?
Али, када се врате у гледалиште да виде други чин, сузе се сливају низ њено лепо лице: —Па ти познајеш само ове злочесте! Принц те није ни погледао!
Педерчина матора, мисли са бесом — у тим годинама изиграва принца! Али рингишпил и стрелиште брзо бришу Љиљанине сузе. Возили су се у малом електричном аутомобилу, вешто избегавајући сударе.
— дозволи јој он. На успавану, па поново пробуђену љубав, падоше два беланца, попут две крупне, лење сузе. — Најзад, улупати чврст снег...— настави шеф сале. — Куд гледаш тамо? Биће ти ђаво крив кад будем после пропитивао!
Затворила јој је уста новим навиљком салате. »Могла бих да вам испричам шта је био пре«, мислила је, а сузе јој се закотрљаше по столу заједно са младим грашком. »Могла бих ја...« —Није вам добро? — упита је жена иследнички.
»Могла бих ја...« —Није вам добро? — упита је жена иследнички. —Ма, не! — осмехну се кроз сузе. — То је од лука. Показала је на салату у којој је, срећом, било крупно насеченог лука.
Матавуљ, Симо - УСКОК
И стара катунска орлушина, којој бјеху оба крила сломљена, сакри сузе. Све три женске нарицаху једногрлице, па двије ућуташе, а чу се Миличина запијевка: Куку, браћо, Добро моје!
Е фала ти у име цијелог браства што тако дочека овога кућића и страдаоца! Јанку се завртјеше сузе. Старац настави: — А сад ја, као најстарији по годинама, као отац што бих вам свијема могао бити, ја бих рекао да
“ Јанку тецијаху сузе до ујакова рукописа, па се осмијехну, и преузе читање спочетка. — Јесте ли задовољни? — запита га најпослије Петровић.
Ти мени!... Ти мени!... Драго осјети колико је тежак и заслужен тај њежни пријекор, те му намах навријеше сузе и прислони њену главу на своје груди и започе: — Опрости, дијете моје, умири се; не питах те твога зла рâди, ни
Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА
(Маријана) Плаче се од туге и од тајне, од чежње и пуна срца, плачу човек и ноћ, и сузе се мешају, јер су са истог извора.
Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ
СВИ: Живили! ЛЕПРШИЋ: Но, шта ја видим? Маџарске кокарде у војводини српској! Ах, душан мора у гробу сузе проливати!
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Јевта Поповић, 1826, издао је Сузе Радмилове од Влаха Минчетића, а 1827, рђаво и скроз некритично, Гундулићева Османа, и то као прву свеску својих
»слатки пољубац«, »чаробни снови«, »гусле јаворове«, »кости прађедовске«, »ране косовске«, »тија нојца«, »горке сузе«. Ту су диминутиви као: »сићан«, »млађан«, »блеђан«, »тијан«, »росица«, »горица«, »песмица«, »звездица«, и тако даље.
Карактеристично је да се писац обраћа жени, Српкињи, »српској деви« и »родољубици« онога времена, са њом уздише и сузе пролива, хоће да јој негује у исти мах и нежно осећање и српску националну свест.
на читаоца, а угушени уздисаји и испрекидана болна јецања Ђулића увелака не могу се читати а да се срце не стегне, и сузе не навру на очи. То су најнепосреднији, најискренији и најузбудљивији стихови у српској лирици. САТИРИЧАР.
У првом периоду свога приповедачког рада он је сасвим омладинац, идеалист, сентименталац, лак на одушевљење и сузе, наивно патетичан и сав у декламацијама.
Милићевић, Вук - Беспуће
И та залеђена материна бол касније се кравила, дошле су сузе које не пресушују; свака ствар сјећала је матер на сина; његове књиге, школске успомене, слике, писма, по свима
А све прелијевале и претапале сузе, јецаји пуни горчине, јауци пуни крви. Читава кућа била је пуна њезиних суза; јецај се осјећао и титрао у ваздуху,
— Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе, не могући више ништа да каже, сва уздрхтала и узбуђена, гушећи се у горким и несрећним сузама.
јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне
Њој грунуше сузе, она мишљаше да јој је њезина мама умрла без ње, и то јој би двоструко жао и криво. — Зар је моја мама умрла?
— Горе него умрла. Да, она је умрла. Ње нема више ни за мене ни за тебе, она нас је оставила. И он крадом убриса сузе, не рече више ништа, нагло се диже и оде, као да се плаши даљих питања, заборавивши да се с њом пољуби при одласку.
И често пута она није знала да ли га воли, презире или мрзи, и пушташе да јој сузе замијене мисли. Без икакве радости, она је примила вијест да је добила мјесто учитељице у једном селу у Посавини.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
плану, Па закликта од милина: „Ој сунашце што разгониш Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо штоно рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо штоно гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо што се сјајиш Пуна росе и травице — Доло,
Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!
“ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети — Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони. Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом, тицо, збогом!
“ Тако момак овде жали, Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне.
“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута?
Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди,
Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама
Али можда здрав он ода, Можда другу сада вода, Сузе моје, тешке сузе, Драги другу можда узе! Сузе моје, вељи јаде, Другу грли драги саде, Другу стиска он на груди, А ја сама, сама туди!
се небо украј мене деси, Било небо, ал' за доба мало, Постајало па г' одма нестало, Бог га даде — де сте грозне сузе? Бог га даде, ал' зашто га узе?
Тужна Цвета у двор похитала, У потаји сузе лити стала — Бог би дао те са већих јада Нигде никад не сузила млада. Зора зори, ни сам не знам која, Ал' је
јаде снимим: Ја имадох брата рођенога, Рођенога брата јединога, Црна земља менека га узе, Ја за њиме пролих горке сузе, Ал' све заман — ништа не помогох, Из гроба га подићи не могох.
љубе, сеје одступају, Али многа тајом засузила, Ма не сузи Стојанова Мила, Тешки јад јој срце покосио, И у оку сузе засушио, Око стало па се укочило, Она гледа своје сунце мило, Сунце мило, али на западу — Помоз', Боже, ње големом
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
корака, поносито ишао надалеко чувени Чавлин Далматинац, прави хајдук, с прсима у сребру, и гласно попијевао, нагонећи сузе на очи сваком женском чељадету: Веселте се, село и сељани, ево мене гоне сережани . . .
Чак и његове заостале сузе просинуше радосним искрама, а ја се опчињено заблејах у два преображена старца који, ево, и плачу и смију се, а нит су
— прозукло истисну Микан и пажљиво стаде да изува брата док су му у угловима очију свјетлуцале двије страшне ледене сузе.
у редове“, увијек су из његове јединице стизала у село некаква „жалобитна“ пјесничка писма, која су сваком живом сузе на очи мамила: и ономе ком су упућена, и „штиоцу“ који их чита и онима који га слушају.
“ Ниже Милорад писмо, пјесму Жалобитног Ђуре, ђедо ћутке плаче, а Цар Душан закренуо главу у ћошак, па му сузе капљу у лонац с охладњелим, стинутим грахом.
и туге, а ратник, свечан и крут, мјери постројене биљеге партизанског гробља и у очима му искре двије ситне шкрте сузе.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
Огњиште се наше не угаси, већ се још више распали и рашири...“ И сузе, кашаљ — почињу да је гуше. Деде сад кажи ми тога, који би тад на тебе мислио? Ко би смео да јој каже: — Нано!
— Зар си ти таква? — питам те смејући се и уживајући у твојој муци. И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио.
Ах! И место радости, среће, страсти, мене луда и бедна, обузе бескрајна велика, тешка, туга... Сузе ми навреше. — Да ли ће икада бити душе која ће ме овако волети?!
И ти — не дани, већ ноћи! Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?! ...
Ја не могу више. Плачем. Узалуд су сузе, узалуд је све! Прошло је, и оде! Не поврати се! Шта могу сад ја, до само сузе?! ...
— Одмах да си ишô! — И окрену се љутито од њега. — Љутиш ли се? Немој! — Не љутим се. — Поче она да гута, као сузе. — Не љутим се, али шта ће да каже свет, људи! Иди, ако мислиш добра. Шта хоћеш ти? Та ја сам жена!
! — И пригну се да га дигне, усправи; али кад спази чак и крупне, вруће сузе како из старчева ока капљу и падају му на руке, он устукну, препаде се и побеже из собе.
к њој, а очију не скида, трепће, и око уста игра му неки болан, учмао осмех — њој се срце стеже, снага устрепти и сузе полете... Себе је одавна прежалила, већ кад га види таквога, дође јој да њега жали, оплакује.
Загњурио космато лице у ручерде, па јеца. Сузе му иду низ руку. Стриц га погледа мрко. — Што плачеш? Ћут’! — осече се на њега, а нама махну руком да идемо спавати.
— одговарам набурено. Гледала ме. Како се била сагла да дигне тестију, тако и остала. На трепавицама сузе, уста болно, плачљиво развучена. Али ја бејах доста снажан, те издржах тај поглед. — Ах! ...
Не љути се, жива ти мајка! — поче ме молити, а једва говори, плаче, само да се помиримо. Крупне сузе котрљају се низ образе. Дише утајано. Хоће да чује мој дах, а камо ли глас, опроштај што очекује.
! — почех ја. — Нећу више да плачем, жи’ ми ти! — И да би ме уверила, поче прстима да скупља растурене сузе по образу. — Нећу! ... Дај ми да те пољубим! — рекох одједном, и сам не знајући зашто. И почех да се тресем.
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
Прилетели су зраци да гроб целивају, а сиђоше облаци да сузе ливају. Зефири и лепири целиваше је сви, и зраци и облаци ал' она мирно спи.
Коме је мисô у чистој души, с отим се душа Јовина дружи, весела с њиме, с њиме и тужи, крилима маше, сузе му суши. Ал' склопи крила, суза нам не носи, спомен је цветак што га суза роси!
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
У том је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена,
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти притрчи
али не могавши срцу одолети, врати се натраг па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се поново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.
— Поклањам ти, старче, живот — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети, него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобије, а злим и пријатељ одбија; нека
Он хтједе одмах да пошље оклопника, али не знаде којим је путем отишао маћехин син. Би му криво да му се све сузе завртјеше у очима.
Мајци се ражали, све јој сузе сврну на очи. А како и неће, има ли бољег пријатеља од мајке; само кад се спомене име мајка, пуна су уста.
сједне па стане куцати лулом о тле, а ни с ким ништа не говори, и некако мучећи се отудодовуд и назор пусти неколике сузе низ образе.
— Сиромах Мујо шта ће, најпослије скочи на ноге па отпочне плакати и сузе трти рекавши: — Ама прођ'те ме се, добри људи, ако бога знате, у мене је јутрос велико зло освануло, јадан сам и
Кад се тако после неког времена сити исплакаше, утре човек сузе, па оде к медведу и овако му рекне: — Ето, у сваког човека има понешто грожђа, а у мене ни једне бобице; ако ја
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
Али кад ме одунуд звизну, куме, пођоше ми сузе на очи, а ја натраг! Пита ме гост, шта ми је. Јако се дими кујна, одговорим.
СОФИЈА: Какве су то речи! А кад си ти противно од мене видио? МАКСИМ: Софија, Софија, ја сам увек насамо сузе умиљења проливао, да ми је Бог такву жену дао. СОФИЈА: Престани, молим те, јер ћу најпосле почети и сама плакати.
Није ли то права пашквила? Гледајте подло извртање речи. Је ли то лепо и поштено? Чесним старцима, који су сузе проливали видевши моју књигу на сред издату, радост кварити и показати да њино дете не зна ништа.
Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ
И тако, потпуно без везе, на часну реч, почех да цмиздрим. Сама у старом „Чамцу“, лепо се видело како сузе падају (клик-клак) на палубу, а затим кроз расушене даске одлазе да се улију у Саву, а онда у Дунав, па у Црно море,
пелене, а кад успут одвојите око на чукарац, а њега нема па нема; колико пута ћете само да цмиздрите у кујни док вам сузе буду падале у пасирану шаргарепу!
која гледа право на стари Париз, доле испод мене су Јелисејска поља, и уопште, све осветљено, све као фол француски, а сузе ми лију низ образе тако да се цело биоскопско платно малчице замагљује.
Та сцена изазива у мени сузе од смеха, морам то одмах да вам признам. Мислим, читава та ствар, у којој нико не сме први да прекине чекање и да
какав је већ десет година, испреграђиван и искрпљен, зашивен на сто места, а ипак тако некако наш, то јест мој, да ми сузе пођоше на очи, на часну реч! Сопствено фолирање учини ми се потпуно лажно. Шта имам да кријем од ове блазиране банде?
Гостујући официри, који су читав спектакл посматрали из џипа, поваљаше се од смеха: све су им сузе шибале на очи! Кеве ми! А месечари, који су до тада сматрали да су нерањиви, почеше да вичу: „Па, ми смо партизани!
Било их је у огромним количинама. Када су се сити исмејали, официри из посматрачког штаба, бришући још увек сузе, прекинуше операцију „Освајање Београда“, убацише се у џип и отфураше у правцу града, оставивши нашег маршала Неја да
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
(Изгрејао Христос с фреске.) А кад звона, кад ударе, тад дудиње опадају као сузе калуђерске. Молитвено Дуд шумори (шумор чују жалне врбе): да купачи са Бистрице не наврате, не наврате; дрвосеци,
По пуклом слуху још ми цвиле чавли „И свуда сузе капају без мере“ у мук ми зелен, који би да смеље камењар греха, да га смрви, свали у нетрај трајни: звекара да
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
У зору Мачак нађе на коси просуто перје, киша га роси. Застаде ловац, делија мрка, сузе му теку низ оба брка, а тужне очи по перју круже. „Зашто ме ниси слушао, друже?
И често Мачак, са тугом благом, разговор води са сликом драгом, гледа је дуго и сузе брише: „Најбољи друже, нема те више.“ . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Пише ти Шаров, познаник Жућин, са Јапре, хладне воде. Док ово нижем, веруј ми, друже, проливам сузе вруће, хоћу да причам потанко, редом, како нам неста Жуће.
Покрај тебе, у сутоне ране, мислио сам на моје Хашане. Можда памтиш моје сузе давне у свиленом предвечерју млаком, када су ме у дворишту школе са подсмијехом назвали сељаком.
Тихим гласом једва прогргућеш: „Дај ми шапу. Довиђења, друже!“ Окренеш се, док сузе умину, старији се чиниш за годину. А са ким се поздравити нећу? Зашто ми се очи росом пуне.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
— Не можете да останете још који тренутак? — Морам свакако да идем. Били смо усправни. Осећао сам скоро чврсте сузе у очима, толико сам се морао силити да не пружим руке и загрлим је уз грдно много пољубаца и речи.
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди? „Моја деца сузе лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин
лију, Јер их душман мучи стари, Душмански им крвцу пију: Турци, Немци и Маџари, Што слободан свуда није, Зато Србин сузе лије”.
у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над.
Срећан празник свима вама, Тиранија које гони: Ал' што сузе разумете Које лију милиони — Вама који против ропства Подижете стег слободе; Што славите рад и љубав, Који општој
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо”. Векови су прохујали од чудесне оне ноћи, — Векови су прохујали и многи ће јоште
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
да им не скврне вештице Друзи да буду слободни од беса Страва Убијен је господар наш иде глас и јед плачу сенке сузе виногради убијен је између обале и замка пао је преко свог чардака носе га мртвог на точку литица се чуди села
Нема више нашег, ни туђег; теку сузе покајања. Али ми морамо вратити сваком своје, као што смо и добили, и додати нерукотворене поклоне.
Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Он вади мараму и брише сузе): Драго, драго дете моје! СИМКА: Слатка моја, рођена моја! АГАТОН: Боже мој!...(Плаче.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Е, збогом, и срећан ти пут!... Дотада нисам нарочито помишљао да ми се шта може десити. Али сузе мајчине су ми навлачиле тугу, не толико што сам се плашио за себе, колико због бола који би њој био нанесен...
Са измученог лица су капале сузе и рањеник је склапао руке, молећи за милост. Иако је до малопре пуцао, људи су га сажаљиво посматрали и подвезивали
Ово је „позив парламентара“ за предају — и из очију старога наредника скотрљаше се светле и блиставе сузе. ШТО НИ У КРВАВОМ РАТУ НИЈЕ ТАКО ОБИЧНА СТВАР До зоре смо копали. Около топова биле су читаве хумке свеже земље.
Или опомена живима. Свештеник се врати и отпева последње: — Вјечнаја памјат... Многи су од наших рукавом брисали сузе. Онда мештани с друге стране приђоше и однеше мртве на кола. Трпали су их једне изнад других.
— Господине... капетане... опростите ми... што одлазим! — и Ђорђу се скотрљаше две крупне сузе из очију. Командир се загрцну, обухвати његову главу и пољуби. — Ти си се одужио отаџбини...
Локомотива писну. Гвоздени колос се занија, крете и ускоро последњи вагон пролете и као да ми извуче сузе из очију. Милутин ме благо дирну по рамену и поведе у бивак. Причао ми је нешто, вероватно ме тешио.
А метални звук челичних мамуза опомињао ме да сам војник, ратник, коме не приличе сузе. И са доста поуздања тешио сам их. Око подне отишао сам на очев гроб.
Тетка, то су неизмерна гробља. Шта су све ти људи морали пропатити! — из њених очију потекоше две сузе и бојажљиво се зауставише на јагодицама. Говорило се о брату, који је први погинуо, шестога августа, пред Шапцом.
Изиђе ми слика негова док је био жив, и споји се са представом леша. Он је... Софији грунуше сузе. Плакале су и моја мајка и сестра. Паде ми изненада на памет да би оне исто овако плакале да се и мени нешто десило.
Чисто се тргох од те помисли И нагло се дигох, те приђох прозору. — Страшан је рат — говорила је моја мајка бришући сузе. — Докле ће људи да буду тако безумни!... — Војници су га пренели у метални сандук и понели у цркву.
Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА
држаше да још нема ничега озбиљнога ; али чујући ово очајно јецање, меко женско срце не могаше одолети и њој грунуше сузе, притеже још јаче на груди своју љубимицу, као да је тим покретом заклања од свију страдања и недаћа, што су је
— Јаднице!... јадно моје дете! Мученице!... шапуташе она, лијући сузе на ту густу црну као гак косу што се немарно разбацала по њеним усахнулим грудима.
Горке су и тешке ове сузе јадованке, али је утицај њихов благотворан: залеђено, окамењено срце почиње се кравити, јер га греје блага топлина
Кад се увери да га онај више не гони, он разгледа по соби несвесно, стаде као да се нешто мисли и одједном пљуснуше сузе из очију као киша, он се загрцну од јецања... — Зашто?!... Зашто?!... Све ово, зашто?!... узвикиваше јадник гласно.
Опростите, заборавите све што је било... и њој потекоше из очију крупне сузе. — Ама шта ви !... Не допуштам... мисао такву не допуштам !... Знате ли ви... знате ли...
Она га гледаше кроза сузе са отвореним устима, очекујући да слети с његових усана кобна реч, али он, осим нејасних узвика, не умеде ништа рећи.
Стојан утрча у собу, и она оде за њим. Чичи задрхташе вилице и пођоше му сузе на очи... Он се убриса широким рукавом од кошуље, па брзо дохвати воштаницу, прекрсти се побожно, упали је и стави на
Он се осврте и намах га обузе дивља срџба. Није могао трпети женске сузе, оне су га веома дражиле. Пре венчања је по неки пут и отрпео, али сад... кад треба озбиљно живети и радити.
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ Сузе рони дјевојчица: “Како ћу т’ га убјелити? Раки-сапун поскупио, Бистра вода пресанула, Јарко сунце помрчало.
А јаглуком сузе утирући Са мојом се драгом растајући.“ Ал’ говори Јово капетане: “И моја је драга на далеку, Ал’ кад мени на ум
“ “Лице кварим те сокола раним, Сузе роним те сокола појим, Ја га раним да ми абер носи, Да ми носи и да ми доноси, Досад ми је три абера дон’о: На
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
на виолинама без жица, храмљемо на здраве ноге, уместо трудног трбуха носимо јастук, над мртвим мајкама проливамо сузе помоћу лука! ЈЕЛИСАВЕТА: Нама су тантузи наполеондори! ВАСИЛИЈЕ: Живимо у нацртаним кућама! ФИЛИП: Па шта?
Црњански, Милош - Лирика Итаке
У црном дугом свиленом плашту по свету блудим. И свуд где стигнем шапатом будим болан осмех, сузе и машту. Свирам смрт, ал ми гудало расипа нехотичне звуке. А зидови мртве и облаке што плове благо ми милују руке.
РАСТАНАК КОД КАЛЕМЕГДАНА Растали смо се и сишли из града. Као две сузе, кад напоредо кану, са набораног лица. На води су нас чекале лађе. Твоја оде прва. Моја је обилазила острва.
Са њених прозора, у плаветнилу мора, и каткад и у белини снега, видела се лепо планина Учка. Као кроз сузе, у сећању мом, види се и сада.
У светлости фењера ја видим те људе како једу хлеб. У очима ми се купе сузе. УЗ ПЕСМУ „СРП НА НЕБУ“ Пре рата, пре Првог светског рата, на нашег радника, мало је ко, сем социјалиста и марксиста,
Окилавило се. Затим се опет грлимо и љубимо и певамо Тамо, далеко. А чим то запевамо, потеку сузе. Ноћ коју смо, затим, приредили била је бурна.
Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше. Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратит ће је мржња, грех, и камен. НИКОЛИ И Сети се, престо је румен, ко крв.
У Теби нема црва, ни са гроба. Ти блисташ, као кроз сузе људски смех. У Теби један орач пева, и у зимско доба, преливши крв, као вино, у нови мех.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
— Не, царе! — одговори старац кратко и одлучно. — Па зашто? Кажи ми, не мучи ме више! — молио га је цар скоро кроз сузе.
Цар задрхта. — Крв?! — промуца он. — Крв и сузе сиротињске, царе! И старац се саже. узе један златан новац па га преломи.
Код мене је топло... Мени је тешко на данашњи дан... Сироче: Тешко ти је? Госпођа у црнини. Тешко Врло тешко! (Брише сузе.) Лане нисам била сама... Сироче. Имала си кћер?... Умрла је? Госпођа у црнини: Умрла... Била је велика већ, као ти...
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
„ Код тих речи отац ме загрли и пољуби, и његове сузе покапаше по моме челу. — Пођи, синко, нек ти Бог... С том недовршеном реченицом издахну мој добри отац.
Подигох очи небу, клекох на колена, и кроз сузе узвикнем: „Боже велики! умудри ме, послушај молитву сирочета које се потуца по широком свету тражећи домовину своју,
говорника бурни и силни узвици; а кад се стиша родољубива маса, говорник продужи: — Народ мога краја лије топле сузе радости и клечећи на коленима захваљује премилостивом Творцу, који милошћу својом отклони велику беду од нашег народа
Кроз сузе радости кличемо: Живели! У име пет стотина потписа (потпис једног трговца).” Или изјаве, обично овакве: „До данас
Некипут да се испреврћемо од смеја. И данас му остало име Тома Устав! рече ми онај, и засмеја се тако да му сузе ударише на очи. — Па шта је било с њим? — Пропао је, сиромах. Нема нигде ништа, а и службу му државну не даду...
Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се светле сузе. — Клеард. Учинише му почасно место.
Ноге му клецају од старости, леђа повијена, а руке дрхте. Глас му је треперео, а у очима се светле сузе. — Децо, — отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу браду мени је тешко и скоро ћу
Глас му је треперео, а у очима се светле сузе. — Децо, — отпоче он, а сузе се скотрљаше низ бледе, смежуране образе и падоше на белу браду мени је тешко и скоро ћу умрети, али ми се чини да је
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Она је седела крај њега и причала му, а из очију јој капаху бистре сузе и падаху једна за другом на груди, на крило, утапајући се у шареној кашмирској хаљини...
Како то... да не буду сви заједно једнако?... Како ће то бити?... И потекоше му низ обрашчиће вреле сузе, — весници прве горке туге, која полако обавијаше његово безазлено невино срде... Јадниче мали!
— Живи!... Глас му задрхта, а из очију потекоше вреле сузе... — Хајде, хајде у кола! — О госпођо, добро дошли! — викну Милан прилазећи им. — Шта?... А, гле...
Капци му очни затрепташе и низ увеле жуте образе скотрљаше се две сузе. Марко баци конопац, оде на окно, подупре лице шакама и затресе се сав јако, грчевито...
Заигра ми јабучица, затрепћу капци на очима и сузе саме потеку... Чудна ствар! Како сам пао у постељу, осећам да могу плакати кад год хоћу.
?« Ах, тешко је! ... Вуче се као сенка, оборене главе, помућених влажних очију, бледа лица. Неки пут одједном јурну сузе, па лију, лију... Освану злокобни дан. Ала се тета променила.
И она је горко и горко плакала, а сузе су се потоцима лиле. Та оне су оно једино, што је добро у тузи... Ч’а Глиша већ је почео да се улагује око калфица,
Нушић, Бранислав - НАРОДНИ ПОСЛАНИК
СРЕТА: Па тако лепо, устанеш па говориш. ЈЕВРЕМ: Јест, устанеш! А вилице ти се стегле и језик одебљао, а сузе ти наишле на очи... СРЕТА: Море, ослободиш се, полако! ЈЕВРЕМ: Па то сам, знаш, и хтео да пробам, да се ослободим.
ПАВКА: Јевреме, опрости! ЈЕВРЕМ: Погледај ми у Очи, хоћу да видим јесу л' ти наишле сузе на очи? ПАВКА: Јесу! XX ДАНИЦА, СПИРА, СПИРИНИЦА, ПРЕЂАШЊИ ДАНИЦА: Је л' истина што ми каже теча?
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
Па кад погледаш наковњу (ѕіц!) како се преврће н изврће, и како јак трес учини, човеку од милине сузе у оку засјаје«.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
(Камиони у Ренесанси! И у Верони, обашка! Ово вам је права шекспировска омашка!) А Јулија би потајно сузе ронила: „Боже, ово није човек, него гомила Месишта — ах, у шта сам се некада Загледала, неискусна и премлада!
СУСРЕТ СА ЗЕЦОМ У сам сумрак, код Крњаче, Видех зеца како плаче, Сузе рони, рида јаче Од сељачке нарикаче. — Аој зече, ој баксузе Зашто рониш толке сузе?
— Аој зече, ој баксузе Зашто рониш толке сузе? А зец мени на то рече: — Плачем, јер се ближи вече Па ми ваља ноћ провести Сам самцат, на хладној цести.
ИНСЕКТИ Капљице зејтина: по ивици Шуме мичу се клизави свици — Звездани инсекти, пуноглави, Петролејске сузе у трави; Попац, на стази, ту негде, слева, Наизменце са собом пева; Док рој комараца изнад мог дома Лебди као
Увек ме спопадне нека туга: Где ли је, шта ради она друга: На чивилуку сузе лије, Јер сама, без ове, ни за шта није. Ништа жалосније од рукавице Кад остане без животне другарице!
Хладнија од Северног пола. Цвокотале су од прехладе ствари, И слике, на зиду, лиле горке сузе, Дрхтао је астал, док орман стари Раширивши крила, говорити узе: „Ово се више издржати не може!
ОСВИТ Сунце испружа жалце, Сјајне краке медузе: Црвено огледалце С којег се сливају сузе. На хладној шумској стази Подрхтава циклама. Обронком, сунце гази На високим штиклама. Свиће дан, без порупца.
Јеца олук, Плаче стреха, И гргољи Стабла шљива Смолу слузе, Поноћ рони Тамне сузе. Јужни ветар Зиму таче, Помрчина Горко плаче.
Празну касу до врха су испуниле моје сузе... Три парице, све три бушне, једна бела, две калајне — Све што оста од државе, од буџета и благајне.
” ЗАШТО СЕ ДЕДА НЕ ПОБУНИ Деда је пренеражен. Сасвим невешто Скрива сузе које му крећу на очи. Могао би побећи, али га нешто Изнутра, у самој утроби кочи. На каквом то се нашао дну?
У глави му се луде мисли замећу... Све је невероватно, као у сну У којем не владамо својом памећу! А сузе, које из дупља очних Повирују, на срамоту јуначини, Толико су тешке, да већ и од њих Не може корак да начини!
” „Праведни Лазо, мани све те Уздахе и сузе! Час је, мислим, Да се извади делић штете Па да с рачунима кренемо чистим, Од почетка, од првог ретка, Од тачке,
Ракић, Милан - ПЕСМЕ
л̓ разумеш, драга, страшну беду, И осећаш ли невидљиве узе, Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу Крваве очи и стиснуте сузе?...
Но још у мени ишчезнуо није Следбеник младог Вертера, што сања При месечини, и што сузе лије Уз сваки спомен старог осећања! О знам то добро, стари огањ да је Нестао, да га неће бити више.
Знам те тако добро: у растанка часе Ти преда ме ступаш сва сјајна и жива, Знам када ће сузе око да ти квасе, Знам кад ти се душа милоштом прелива, А кад у њој носиш сву топлину Југа...
О, како те жалим! — гле, сузе ме гуше, — Оличена судбо свих живота редом, Тебе, браћу људе и све живе душе, Једнаке пред општом неминовном бедом.
као нежни, вити влат Мој болни дршће дух, Да то у тами неки Бог Над светом који мре, Из болећива срца свог Пролива сузе те...
Зар ви, драге душе, без сузе у оку, Без бола, гледате судбу нашу круту, Очајања наше и беду дубоку, И лутања дуга на краткоме путу, Ил̓ вас тамо
Смрт је тако лака. Ал̓ пратиља њена — Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци, и чоја, Све то тако грубо и сурово дира И
Ти би дошла к мени без сузе у оку, Иако те боли раздиру и гуше, Скривајући јаде и тугу дубоку, У кутима тајним нежне твоје душе.
Јест, још у мени прошли живот сјаји, Чист ко на води лабудово крило, Јер све је добро и честито било, Смех, сузе, жеље, наде, уздисаји. Све је у мени ко на гробној плочи: Ја прошлост браним од смрти што прети.
Прошли су ме снови, не буди их више. Одвраћам од тебе мирне моје зене Што под месечином некад сузе лише: Увек имаш млада срца и све младе Парове што живот тек снивају сада, И безбројне куле од карата граде И вечито
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
И наше су утирали сузе вјешти звуци дивнијех гусалах. Просте наше жертве свеколике кад је наша тврда постојбина силе турске несита гробница.
Тешко земљи куда прође војска!“ КНЕЗ ЈАНКО Трговац ти лаже са смијехом, жена лаже сузе просипљући; нико крупно кâ Турчин не лаже!
Не збори се тако с везирима, но ђе дођу доносе грозницу, сузе скачу саме на очима и захучи земља од кукања! ВУК МИЋУНОВИЋ Да нијеси у кућу дошао, знао бих ти одговорит
Да умијем плакат од радости, бих плакао слађе него игда, ал' код мене, када поје душа, сузе ми се смрзну од радости. БИЈЕ НЕКО У ВРАТА ОД КУИНЕ, ДА ИХ СЛОМИ; МИСЛЕ ДА ЈЕ ЛУД.
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се покрећу и влаже се. Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима
— Па зашта, нано? Зашта?... — поче, а већ јој од беса сузе ударише. — Не знам, чедо! Не знам, не питај ме. Само то: свршено је. Ено, он тамо, горе: бесни!
њему пење, или што Магда, спремајући код њега у соби, заиста, каква је луда, са сузама и јецајући радила, и он те њене сузе видео, тек Софку пресече његов страшан глас и псовка према Магди: | — Ти, немој ту да ми слузиш и слиниш!
Стана их, једва се држећи на ногама, бришући сузе, а једнако осврћући се и кријући се, да је толики свет, који одједном испупи двориште, не види и спази како плаче —
Ниједна није била срећна. Ниједна да је полазила за драго. Готово све су овако као Софка плакале, јадале се, рониле сузе... Али која вајда!
— И од радости поче рукавом од кошуље, сељачки, сасвим заборављајући се, да брише сузе. И по томе „ви“ а не „ти кћери, чедо“ Софка виде колико се она ње плашила.
је било, мора ипак још нешто црње и горе догодити се, претрну од страха, јер овај сељак још с врата поче да муца кроз сузе, не гледајући ни у Софку, ни у свекрву: — Газдарице, ете, послали ме да кажем да је газда убијен.
Где? — Не знам, газдарице — исто онако укочено стојећи, бришући зној и сузе, настављао је овај. — Тек пре два дана, у саму вечер, готово у ноћ, отуда, из Арнаутлука, донесоше га у хан рањеног.
све то навикава и како ће, ако овако и даље потраје, напослетку — а при том како би се загрцавала, како би јој почеле сузе да навиру од радости! — сасвим све њих, кућу, свекрву заволети, а особито њега, мужа, Томчу.
Ако оно тамо искупи? Она, посрамљена, бришући се, а највише сузе | од радости, почне да се извињава и одлази натраг у кујну. — Сад ћу, сад, Софке!
Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ
Крваве сузе ја сам тада лио, Сâм, ради тебе, у то доба позно. Како сам тада задовољан био! НЕМИР Устао сам, када Поноћ глува,
И ја се с вама хладном гробу спремам. Овде је тужно, опако и црно, Овде је тешко...“ Ал’ откуда сузе, Опроштај неми животу за беде? — Сени ми хладно и презриво гледе; У њима живот истине утрн’о. Вај!
лагано руши, дроби, Никада можда нећу са добрим снима више У друштву бити, нит ће под сенком мрачне коби Пресахнут’ сузе ноћне у дане сплина, кише, И чудна срећа доћи под сунцем, у слободи.
Вршиће пос’о распадања црв... А наша срца, сузе, мозак, о! Храниће, кажу, к’о и наша крв, Нов живот нечег другог, знам ја то!
и остатак зáла, А достојан крај им заборав и влага, У којој ће бити сами, сасвим сами, Без злурада смеха, или сузе наше, У широкој, вечној и свемоћној тами, Која је добра, а које се плаше.
Ове ноћи, кобне, лепе, Многе душе Ћутом стрепе, А топле их сузе гуше. Ове кобне, лепе ноћи Трепте звезде У самоћи, А гласници смрти језде.
Није било погреба ни пратње За несталу љубав тога дана, Нити сузе за њезине патње, Нити песме, сем грактања врâна. Горка јесен узела је рâна.
Данас, кад тихе кише мију Пред прозорима лишће ново, А нéме сузе саме лију У дивно мајско вече ово, Осећаш сенку судбе грубе И коб да наше сносиш беде, И људске мржње хладне
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
У исти мах, двије му се крупне сузе скотрљаше низ образе. Толико је било доста; то као да је био знак, који женске очекиваху, јер оне сад једанак и у
“ понови опет видар. Вечера је мало трајала, нити ико ријечи проговори. Ивани се јад око срца савио и једва сузбијаше сузе, јер јој све то напомињаше Милуна. Тако су исто вечеравали крај њега; њега је исти тај човјек залуду видао.
Као прољетни ћух вјетра, тако силни уздах оте му се из груди, а у исти мах двије крупне сузе скотрљаше му се низ образе. Дисао је као што дише човјек кад је у највећем трку. „Куку мени, јадној!“ кукаше му кћи.
“ прекиде га ђакон, обративши ријеч њему и њој. Жена не одговори ништа, но се једнако клањаше, а сузе јој тецијаху низ лице. Човјек одговори: „Бих.“ „Е, па добро... лијепо!“ рече ђакон, као на жерави.
“ „Бог, синко, Бог те благословио... Оди, жено, оди!“ рече јој, видећи е се снебила и уставила. Жена бришући сузе прстима, прегнута, примаче се, па дохвативши скут од аљине владичине, учеста љубити је, а не мога да проговори, да
“ „Бре умукни и ајд лези!“ сердар ће осорно. Јока се објема рукама ухвати за косе, а сузе јој бризнуше потоком. Њему се ражали. „Ама жено, богом те кумим, што ти је ноћас? Није ли те стид да људи чују?
“ Сузе је загушише. И заиста црногорској дјевојци говорити о томе, и још то отац да јој говори, е то је мало необично!
Сердару се заросише очи, јер тога гвозденога јунака, ништа на свијету није тако дирало као Станине сузе, као што га је она, мимо икога, могла разведрити и развеселити.
јој видје лице, на коме лицу не бијаше већ трага срџби, но тиха туга просула се по њему, а у исто вријеме двије крупне сузе, наврле јој на очи.
Сердар одби неколико димова, гледајући је, а кад се оне двије сузе скотрљаше низ њене сухе образе, он је узе за руку, пак ће: „А сад обрнимо на веселију страну!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
“ (Сузе), „Решето је решетало, / Из решета нешто пало; / Што решето решетало, / То све водом постојало?“ (Лед, град и циганчићи
појас) Б) ПРАВЕ ЗАГОНЕТКЕ 1 (ЧОВЕК) 25 — Бисер се моми / низ лишце рони; / знаш ли ми казат’ / — што мому боли? (Сузе) 26 — Град од три спрата: на првом су врата са тридесет и два бијела војника а међ њима црвен капетан; на другом су
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
11. Војвод воду пије, над њиме се барјак вије. 12. Гвозден сједи у лугу у гвоздену клобуку, сузе му капљу уз јелову кацу. 13. Губицом рије, а г...цом жиле вади. 14. Гујиња глава, господско руо, Арапске ноге. 15.
али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи
По том они пољубише калуђера у руку и пошто се између себе изгрлише и ижљубише сузе ронећи отидоше сваки у свој гроб, а калуђер својим путем казујући народу да се каје и да не би који без исповијести
од те мисли да се не би и он јагњетом провргао, а оне главе што бјеху осјечене и на кочиће побјене у реду поче свака сузе пролијевати.
Ова царица разболи се и кад види да не ће остати, него да ће умријети, зазове мужа цара, и сузе ронећи, на четири ока рече му: „Ево се приближила пошљедња ура моје чаше, и ја ћу умријети приђе но трећи кокоти
” Онда је жена погледи, па јој рече: „Тамо њој крваве сузе из очију летеле кад плакала, а кад говорила, тамо она прскала и балила те те не могли људи слушати.
Девојка онда окрене плакати: „Ти си ми крива,” а сузе крваве полете јој низ образе. — За ону се сироту девојку после прочује до цара, те цар пошље по њу и узме је за свога
У томе је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао, што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена,
Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ
Ал код мене крушка не значи јабука! ЦМИЉА: Значи тако? АНЂЕЛКО: Тако! ЦМИЉА: Стићи ће тебе моје сузе! (Одјури у кујну) АНЂЕЛКО: Ајде, за свашта нос у кецељу! (Споља улазе Иконија и Ставра) ИКОНИЈА: Овога ми крста!
ПРОСЈАК: Да све људске болове примим на себе! Да скупим све ваше чиреве, чворуге, красте, ваше несанице, сузе и ноћне море... Да вашу патњу понесем у себи... МАНОЈЛО: Немаш ти појма шта си направио!
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
Проливају очи моје слаткосрдечне сузе припознанства и благодарности кад год размишљавам велику милост небесног промисла, у коликим невољам ми је помогла!
“ „Но, шта ја то видим? Неке од госпођа као да сузе отиру! Тако ми Христа владике, то није право да ви мене частите, а да ја вас чиним плакати! Дајте, децо, пити!
испричава се и правда, одговарајући да је он почео био пре смејања пити, које није могао предвидити; а добром епископу сузе су текле од тешког смејања. У овом смеју, инату и правдању прошло је позадуго.
Но, ко ће читати после таког разговора? Дало ми се било нешто на жалост; уздисао сам, сузе су ми текле из очију жалећи што нисам један од најпоследњи[х] његових локаја и служитеља, да га гледам и слушам сваки
њом, колико да је данас умрла, крв њезина која у мени тече, почне с већим устремљењем тећи, срце ми се смуштава, саме сузе теку. Мислим, слатка мати, пресвето души мојеј име, гди си да целујем стопе ногу твоји[х]!
Дође ми на памет мати моја и мила сестрица моја Јулијанка. Сузе проливајући, начнем говорити: „Остај ми збогом, о предраго село, место рожденија родитељнице моје!
И сад пишући, по двадесет и пет година, возмуштава ми се утроба, сузе ми теку и весма тужим. По сата, или више, било ми је у усти «нано моја, нано слатка! Јуло, срце, Јуло, душо!
Ево, браћо, с хиљаду хиљада оваких бас[а]на пуна су житија светих. Ово сам веровао и над овим сам горке сузе проливао. Глупи и најсујевернији египетски дервиши би ли могли смешнију и луђу басну измислити?
На дванаест година по смерти супруге своје, кад би год по случају изрекао реч ,,жена моја”, би му потекле сузе, као да се тај дан с њоме растао.
Мати, мати и рођена сестрица! Какова су то чудна имена! И сад ми, ово пишући, из самога срца извиру сузе и, наводњавајући очи моје, једва ми дају писати. Паднем на ону пречесну земљу, изљубим ју и сузами оросим.
толико већег сожаљенија достојнијим земљама, Сербијом, Босном и [Х]ерцеговином, уздисао сам и често горке проливао сузе, сам с собом говорећи: „Кад ће у оним прекрасним земљама овака училишта бити?
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако му се још не бјеху осушиле сузе на образима. Грго га остави тако пуна два часа, па га онда одведе у цркву.
Па обукоше мртваца и пренијеше у цркву, гдје му на поређе, почеше чатити бдјења. Бакоња је лио четвороструке сузе и није се мицао од мртваца. Он једини у манастиру бјеше веома растужен.
Залуду су га другови тјешили, залуду га и Балеган мазио, он једнако лијаше сузе. Доцније у скули умири се њешто, али кад почеше говорити да ће исте вечери на сијело, он плану: — Дабогда ја ногу
Па кад су једном прстењкали, Јела га је немилице тукла увијеним рупцем по длану, тако немило да су се њему сузе завртјеле, а сви се остали смијаху.
упрте ка манастиру, да уздаси лете к „милом Бакоњици“, да се руке савијају грлећи његову прилику, те би се и Бакоњи сузе завртјеле и, прожет онијем милијем осјећањем, све што рађаше, рађаше као у бунилу.
Бујас потврди главом, слегну раменима и изађе. Тада Бакоња бризну у плач, у силни плач. Учини му се да му сузе извиру из дубине срца, а не осјећаше да му бива лакше. Тако му никад није било.
Кнез дозва братственике који се наврсташе око огњишта, Осињача пружи врећу на коју клече Бакоња, па онда започе кроз сузе: — Да си прост и благословен, липи мој синко, да срићан будеш у светоме реду, да својој мајчици и мртвој души олакшаш.
Кнез тада преузе: — Иве, дите моје, бог ти дâ... — али и њега загушише сузе. Тада сви Јерковићи зачаврљаше љубећи се с њим. Кнез их почасти пићем.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Своје тело, и ноге и груди, жарачем ћу да наружим, спржим... Опет су јој се очи овлажиле. Радовала се: сад ће сузе линути. Сузе не потекоше хладним образима. Треба све, и највеће грехе исповедити.
Опет су јој се очи овлажиле. Радовала се: сад ће сузе линути. Сузе не потекоше хладним образима. Треба све, и највеће грехе исповедити. Споља се чуо један једини манастирски петао.
Храни разбојника, а ко зна какву му несрећу и он спрема. Стубе опет закрцкаше, и кад виде да Симка марамом брише сузе, Ђорђе ускипе од љутње: — Не цмиздри! Вече не сме да те затекне у мојој авлији. Да се изгубиш занавек... куд знаш!
Реци како крв да људску смирим? Да ли буну опет да распирим?“ Одговара Аћим крај ханџара: „Бриши сузе, пламен испод стреје, Букни, земљо, и Бог нек се згреје. Гневом мртвих, живе мршти веђе, Па насрни на то мртвојеђе.
Стреха је лила отопљен снег, око њих су хладно брбориле барице марта. Хтела је да заплаче, али је све сузе већ била потрошила. Смем ли да се радујем?
Убрзо је затражио и други литрењак. Био је пијан. Пред њом није крио сузе. „Од муке“, рекао је. „Их, чича, кад бих ја имала пара као ти. Јао, шта бих ја купила...“ „Ако, ако.
Кад год седнете за софру, хоћу да се прекрстите за покој његове душе.“ Рукавом је отирала сузе једа и љутње. Увек је тако прекоревала децу и снахе, до смрти.
апсанџија му без речи отвори капију и он први пут пође пешице у Прерово, да га не виде луди и више никад ова чаршија. Сузе теку у браду. Сада је и она црна. Ни псето му се не оказа кад уђе у двориште. И овде је пусто.
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Али, уз златни прах свила је сада била посута бисерима. Чим је чуо за бисере, младић је схватио да су то њене сузе, и одлучио да побегне, да јој се врати, али то је било лакше помислити него учинити.
— Како хоћеш! Од тога часа они су заједно градили кућу, заједно садили воћњак, све док једнога дана принц не угледа сузе у жениним очима. — Жалиш ли за дворцем? — упита је. — За хаљинама у дворцу? Жена одречно одмахну главом.
Затварала су је огромна Златна врата, а пред њима је лежало чудовиште у крастама, али милих очију из којих су клизиле сузе. »Зар је то Мајка ветрова?« помисли дечак. »Како је грозна!
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
И плочник којим је трчао, гладак, био му је стран. Али та је страност била благотворна. Кроз сузе је угледао небо над Бечом: светлуцаво, и оно је било све од просејане, меке туђине, већ неприсутне, јер је и туђина
Само му је једна овца, тврдоглаво, лизала сузе док је дечак, смлаћен тим чудом које се збивало у њему, заривао шаке у њено руно.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Ј. Јовановић Змај XИX И молио сам очи, Да сузе не лију, И молио сам прси, Да тако не бију, И преклињ'о сам љубав, Та да ме не куша; Ал' љубав, очи, срце, Нико ме не
Скотија се бесомучно стрви, А мој Србин неће жалит' крви; Крв ће тећи потоком и реком Где се сузе ронише лелеком; Крв ће тећи преко српских страна, Ал' ће суза бити убрисана; Полетеће велико и мало, Да одбрани што се
огњиште њено, Хипонику би било светлије и лакше тада; Ал' он је пружао руке на сиње далеко море, Лијући на врели песак сузе љубавних јада. Тамо, куда је некад са Хелом блудио срећан, Сада је с безумним болом клицао њезино име!
Смрт је тако лака. Ал' пратила њена, Сва таштина што се пред смрт снова буди, И занатске сузе забрађених жена, И бол извештачен равнодушних људи, И мантије црне, чираци и чоја Све то тако грубо и сурово дира, И
Ти би дошла к мени без сузе у оку, Иако те боли раздиру и гуше, Скривајући јаде и тугу дубоку У кутима тајним нежне твоје душе.
Све се свијетле!... Све у бл'јеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, к'о да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје; Неке бијеле, као љиљан први, Само им златно меко перје груди; Неке све
Са покиданих жица, Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица, И она сузе рони. Анђео то је Туге.
О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше, Оличена судбо свих живота редом! Тебе, браћу луде, и све живе душе, Једнаке пред општом, неминовном бедом...
По њима пада свилена магла, Док цвеће квасе сузе јој нујне. Изгледа као да осећа цвеће, К'о да и магла са њоме јеца, И као да капљу сребрне сузе, Сребрне сузе с
Изгледа као да осећа цвеће, К'о да и магла са њоме јеца, И као да капљу сребрне сузе, Сребрне сузе с бледог месеца... К'о она, све је пуно сете, Љубави душâ и туге свете. Ил' тако само Мандушић сања...
Изгледа као да осећа цвеће, К'о да и магла са њоме јеца, И као да капљу сребрне сузе, Сребрне сузе с бледог месеца... К'о она, све је пуно сете, Љубави душâ и туге свете. Ил' тако само Мандушић сања...
снује, У танкој магли очаран хрли; Да власи ове то њега крију Док смрт се кроз њих с животом грли; Ох, шта би дао, те сузе сјајне Да за њим мртвим 'вако се лију!
Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА
Обрати се, душо изгубљена! Пролиј топле сузе покајања пред општијем творцем милоснијем; познај име свемогуће што је и значење твоје прама њега; ижен' таму из
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
Он се смејаше тако слатко да му сузе ударише на очи. „Запамти, драги Хипократе! На тај начин настали су сви споменици што си их виђао по разним варошима
“ Сузе му ударише на очи. „Кремоно, драго место моје! Заузет својим радом спасавања, морам још овде остати, да бих се вратио
Мајка младог учењака обриса сузе које јој навреше на очи, а његов ујак настави: „На путу науке, за коју има, како ми његови професори саопштавају, све
У боловима, јаду и невољи“. Она обриса сузе, а њен брат се растужи. „Да“, настави она, „неколико месеци пре његовог рођења пресели се у вечност мој драги супруг
Малишан обриса сузе, па рече: „Мајчице причај даље!“ Она не знаде где да настави, али јој деца дођоше у помоћ питањем: „Како је Исак
Обојица почесмо да се смејемо, Кивије толико, да му се све сало његовог гојазног тела тресло, а мени ударише сузе на очи. „Е, морам“, рекох му, „ову целу историју напудерисаних носева испричати кнезу Метерниху.
Када опази како сам био дирнут тим изванредним примером поштења, Дарвину навреше сузе на очи. „Добри, племенити Волес!
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Тако ја уђох унутра, закључах се и очекивах полазак воза. Падала је брза киша и капи као сузе сливаху се низ замагљено окно.
А кад му је допуштено он је бацио поглед унаоколо па га онда, кажу, управио доле, овамо к нама. Сузе није пустио. Па после кратког ћутања: — Али све то ја бих могао да преболим. — Несретни Никола, зар још има?
Пошто кроз сузе и журно изменисмо неколико речи ми се, обојица, упутисмо пешке кроз варош све док не стигосмо у касарну.
Сарајево, као ништа дотле, болно му потресе душу, да завапи: „Аој, Босно, сиротице клета“, и баш му ту сентименталне сузе силно потекоше, као кад после страшнога пљуска вода на олуке појури.
од овога уздржао, из разлога да је не уплаши, те се само на њу благо осмехнуо, а сав остали труд употребио да задржи сузе, које су му намах и ненадано очи испуниле.
одакле су гледали у мокре зидове суседних кућа, и како се са осушених грана над крововима од ћерамиде слевају капи као сузе. У оној густој кишној магли варошице би сасвим нестајало.
како лепше учинило него што је у ствари, те му се сад од овога као неко клупче згрудва и застаде, и скоро да му опет сузе не изазва. Велике су и превелике ове муке за Митра биле, те га толико умориле да скоро као заспа.
и дубоко тронут судбином овог оца четворо деце, јер их је и сам имао, натукао шајкачу на очи да би сакрио своје сузе и удаљио се.
Мајор Илија Петровић оста с нама. Ја се одвојих нешто устрану. Сузе ми саме ударише. Зар је то рат, зар је то поље части, мислио сам у себи? Али нисам могао дуго да мислим.
вратим у оно давно време, да покушам изазвати оно дрхтање од страсти, иако више не могу да осетим оне слане од плача сузе у грлу. Све је прошло, мили мој, друже мој.
“ Да спречим сузе, ја сам се стао љутити на претерано старање мојих око мене, и што су ме до неиздржљивости увијали у некакве дебеле
ни да ме погледа, иако сам ја добро осећао њену нарочиту радозналост да се увери како ја сад изгледам, а моје сузе стајале су још на мојим образима, јер, забундан као и она, нисам ни знао како да ослободим руку и дођем до џепне
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
Гледао сам плавокосу девојчицу у жалости због смрти добре баке. Плакала је уз мајку растрљавајући стиснутом шачицом сузе по лицу. Од напора јој се оросило чело и улијепило меко паперје на ивици косе.
— Та што сад плачеш? Ово је весело, живо — чујеш ли! Ово није баш нимало тужно! Залуду! Настојао сам да суспрегнем сузе и да се тобоже разведрим, како не бих позлиједио њену добру намјеру. Али нисам успијевао.
Око ње су се плеле интриге злотвора, због ње су се лијевале сузе старе вјерне дадиље, због ње укрштавали мачем, због ње дизали кликтаји младог кнежевића.
Собом су повели и Калпурнију. Узалудно је било Аничино противљење, и њене сузе и клетве: Едигио се показао неочекивано тврд и несавитљив.
И најзад некако потрефи, па настави свој пут бришући и даље сузе, или, тачније, размазујући их мусавом марамицом по бубуљичавом лицу.
Судбина уплаканог човјека продужавала се тако у бескрај, а његове сузе бивале непресушне. Нагађали смо. То нам је постала забавица за доконог шврљања градским улицама.
а он је луњао и луњао, колао свијетом као манљив грош, проносио по периферијама своје бубуљичаво лице и разносио своје сузе, као што се разносе бочице млијека за новорођенчад. А можда уопће и није плакао?
— Како било, бубуљичаво је лице и даље кружило и кружило, а сузе су текле и текле. А Иван и ја и даље смо копкали и копкали, и настојали да ишчепркамо могуће разлоге његових суза, и
Али онда, у „црвеној кући” међу виноградима, ронио сам вруће сузе скривен иза жалузија. Киша је била престала и опет се у разливеном сивилу и руменилу запада помолило сунце.
Киша је била престала и опет се у разливеном сивилу и руменилу запада помолило сунце. Посљедње сузе сушиле су се са сланкастим пецкањем на мојим вјеђама.
Јер нема на свијету тужније ствари од тужне среће. Чисто ме на сузе гони призор такве среће. А, вјерујте ми, то нису сузе зависти.
Јер нема на свијету тужније ствари од тужне среће. Чисто ме на сузе гони призор такве среће. А, вјерујте ми, то нису сузе зависти.
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
последње објашњење као да није ни било потребно, јер чим уђе у апсу, Ђурица осети страшан смрад, од кога му пођоше сузе из очију.
Топи се радосно срце мајчино, капљу вреле сузе низ образе... То је било онда о повратку, пре недељу дана, а сад?... Шта ли би сад рекла, јадна старице, да је видиш
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли.
Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: — Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем кад буде време, ти притрчи
У том је граду живљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена;
— Поклањам ти, старче, живот, — вели Марко — јер нијесам рад да ико на мене зажали, а још мање да ме прате чије сузе и клетве; волим неправду трпљети него ли је чинити; добрим се и непријатељ придобија, а злим и пријатељ одбија; нека
То ће бити онда неправда. Јеси видио? — дида ће још на њег. — Знаш ли ти ко сам ја? Ја крадем сузе од свита, да нико не плаче, и ове капи по мени то су те сузе.
— дида ће још на њег. — Знаш ли ти ко сам ја? Ја крадем сузе од свита, да нико не плаче, и ове капи по мени то су те сузе. Кад је дигод велика суша, ја мало стресем тамо, и то је роса.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Видети нећу зору када свиће, Молитву, сузе оних који цвиле, Ни влагу, црве што по мени миле, У облик иду час дубље, час плиће.
Мене бије киша, Облаци, видик. Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у
Мене бије киша, Облаци, видик. Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у линије,
Авај, и ја у том Осетим часу, да сваким минутом Силази влага сандуком и тобом. И купим сузе, али киша лије На тужну хумку што те страшно крије.
Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух...
Постеља твоја, гле, како је мека, К'о твоја коса. Ох, зашто ме гуше Још вреле сузе? Зар их овде има? Зар земља сузе, зар све не узима? И мокро свуда! Ух, како је 'ладно Биле и ваздух... То ја нисам умро!
УТЕХА Мисао се губи, нестаје и тоне У долини плача, где се нада купа, Где страдања живе, где се сузе роне И где точак патњи клопара и лупа.
Ни кад је дош'о облик заборава. И не осећам страсти, ни олује, Ни како дише мир, даљина плава. И ја не чујем сузе, ни славује, Ни кад је дош'о облик заборава.
страст која теби није била знана, Твоје лепо тело — башту белих крина, И све: твоје небо плавих јоргована, Твоје сузе што су плач мојих година И наш први сусрет једног тополог дана.
К'о хаљину чију, Меку и у свили, Носили смо прошлост као срећу свију. Прошли су априли. И сузе се лију Што ми нисмо оно што смо некад били.
МИ ЧЕКАМО ЦАРА ВЕЛИКИ ДАНИ МИ ЧЕКАМО ЦАРА Понели смо у рат своја срца мушка, Сузе седе косе, загрљај девојке, Осмех деце своје и сан што их љушка, И веру у Бога, пушке и тробојке.
историју даје Крај незнаног села, долине и крша: Пободе заставу, нека се лепрша У име његово и за васкрс раје, За сузе Косова и за све вапаје.
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
На моје велико изненађење, међутим, приметио сам и две велике сузе које су се котрљале низ образе мога оца. Знао сам га као снажну личност, неемотивну, као сјајног представника јуначког
И када сам први пут у свом животу приметио сузе у његовим светлим очима, клонуо сам и почех ридати, осећајући се постиђен када сам приметио топло саучешће путника на
Тек тада сам разумео оне сузе које сам први пут у животу видео на његовом лицу. Одмах, сам обавестио мајку да желим да се вратим у Идвор и да јој
Господин и госпођа Луканић такође су били ту Стара госпођа ме је пољубила и кроз сузе приметила да би и моја мајка исто тако плакала од радости да је овде и да ме види како ми лепо пристаје академска тога.
није могао отети утиску да је та жедна земља, на којој је никао корен српског национализма добродошлицом дочекивала те сузе. А земља која је сложна у песми и сузама, никад неће изгубити своје јединство.
Прими молитву његову. Он лије сузе на твом гробу и побожно се клања светој успомени твојој, која ће у њему вечно живети.
у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом животу. Изгледао си ми тако учен и тако изнад нас обичних људи у Идвору.
није могао отети утиску да је та жедна земља, на којој је никао корен српског национализма добродошлицом дочекивала те сузе. А земља која је сложна у песми и сузама, никад неће изгубити своје јединство.
Прими молитву његову. Он лије сузе на твом гробу и побожно се клања светој успомени твојој, која ће у њему вечно живети.
у колима твоје сестре, али онда си се насмејао на исти начин као некада када си био дете и онда сам пролила најслађе сузе у свом животу. Изгледао си ми тако учен и тако изнад нас обичних људи у Идвору.
Ћипико, Иво - Приповетке
И сузе јој навру, и осјећа да би јој лакше било кад би се кому у крило сита наплакала.... Око подне са Спасојем обједује.
Дјевојка се нагло диже. Навреше јој сузе на очи, па, да их сакрије, инстинктивно пожури уза стубе. Чуо си... Није за ме, а није ни онаква какву сам је замишљао.
— Лазо, брате, вратимо се натраг!... Умријећу од туге! — јеца му у сузама. . . Он осјећа да га њене вреле сузе квасе, и самилост га свега прожима. Помогао би јој, али како?
но није могуће, силан је вјетар.... . — Марко, Марко! — кроза сузе виче Антица, угледавши свога човјека у чамцу гологлава, раскострушене косе, како одмиче од шкоља и жури у отворену
Али оно, пошто други пут загрми и сијевну, заплаче; за њим заведоше се остала дјеце. Мајка их мири, али и њој сузе навиру на очи, и, погледавши у свога ћудљвога чвјека, рече: — Миримо се, миримо!
се гријеха одречемо, да једно другоме опростимо и да се као брат и сестра растанемо, рече он тужно, и осјети како му сузе на очи навиру. — Чујеш ли звоно, Морача? Пријети, опомиње...Дај ми руку! — Што ће ти моја рука?
Њена мека коса, њене плаве очи, преливене бојом мора, из којих као да ће сузе да помоле, гледаху у њ. Задивљен, посматраше је, па осети како млаз топлоте и самилости према њој навире му из душе.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Причају људи да су му се тад низ бледе образе скотрљале две крупне сузе, да је болно поновио Рујову узречицу „виђи, да ти кажем!“ па позвао сејмене и одмах отишао уз планину.
Колика штета што није човек да би се могао убити: гле, како се крваво претвара као какав љути Арнаутин чије сузе за породом још нико не виде!.. Вујана снажно прозбори: – О, Каримане побратиме, не омрзни се!.. Ти да си здра– во!
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
ТРЕСКА... 34 И АКО ЈЕ НОЋ ВЕЧИТА... 36 ТИХЕ СУЗЕ 37 ЈЕСИ Л’ ГЛЕДÔ... 38 МОЈОЈ ДЕЦИ 39 СУЗА И УЗДАХ 40 У АТЕЉЕУ 41 АНЂЕО И ЂАВО 43 У СВАТОВИ ЈЕДНЕ
ТИХЕ СУЗЕ (Јуст Кернер) Тек што је данак сванô, Пробудио те мај, Ти видиш јутром рано Ведрога неба сјај. А док си ти проспа
А он: „С Богом!“ — то му све; О мору је увек сневô... Да л’ је жив још или не? Године су пролазиле — Поток, сузе, уздисај: Путник-патник, сит даљине, Врати с’ у свој завичај. Остала му душа чиста, Срце здраво, живи плам.
Видите ли тице како друкче лете Кô да с’ мирис цвећа сам у венац плете. Лахор канда веје душу сузе чисте — Осећате л’ данас што још никад нисте?
Речима се не казују Јади, које носиш собом... Да л’ бар кажу сузе наше Над прераним твојим гробом? С Богом, тиче милопојно! С Богом, гòнџе узорито!
бледа И што си се уздрхтала: Смрт је стигла недостига, Оковала неоковца, Оборила необорје, Покосила покосовца. Сузе моје, бледа вило, На гусле ми рониш старе; Што залеваш незалеве, Што ли будиш понеаре?
Јесте вајда од уздаха, Ако није ветар само, Ако српским уздасима Твој аманет усисамо; Ако сузе рода твога Буду роса сложне свести, Први цветак из твог гроба Биће цветак благовести; Ако тугу, јадницу нам,
како им год драго. »Стармали« 1883. НА ГРОБУ ЧОВЕКА АЛЕКСАНДРА Кад сви већ сузе исплакаше своје, И оне збиљке кâ и крокодилске, И кад се тужне заставе увлаче, И оквире црне скидоше слагачи Са
Лечит’ боле, јаде — забава ти жила, Утирати сузе сладост ти је била, Пријатељске везе, ма на штету своју, — Веровати многим’ трло срећу твоју.
Видим клету неједнакост Како правду гуши. Тешке сузе сиротињске Боле ме у души. Човечанство да би стресло Иге срама свога — Ето то је старо гесло Старовољства мога.
Нема л’ каква друга лека? »Стармали« 1884. ДА СЕ НЕШТО... Да се нешто зберу сузе, Све што их је негда лило Сиромаштво и патништво: То би вел’ко море било.
Да си умро пре десетак лета, Само б’ својта твоја сузе лила; Да с’ живео још десетак лета, Црна би ти земља лакша била.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
(Отресе се од њега и побегне.) РУЖИЧИЋ (сам после кратког ћутња): Шта је друго љупки брак, Него рен и црни лук? Сузе лијеш кад га једеш, Ал’ га зато опет једеш.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
је рекла: нека ме тражи и види да ме нема та жена са рукама детета коју волим то дете заспало не обрисавши сузе које будим узалуд узалуд узалуд узалуд је будим јер ће се пробудити друкчија и нова узалуд је будим јер њена уста неће
подземној далеку ја дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином, непомирљиви спавач уочен од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку. Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?
Краков, Станислав - КРИЛА
Ко би још сазнао истину у рату? Испребијани кмет се дигао са овчје коже, и уз сузе је поднео хлеб ослободиоцу. Мија је потражио од њега ракије. Рекао је да буде што љућа.
— Збогом... поздрави... — чуле се испрекидане, последњим напором казане речи. Сузе су грунуле низ прљаво лице малог ађутанта. Јецао је: — Не бојте се, нећете умрети.
Није волео да носи шлем јер му је жуљио главу. После је опет грмело, секире су опет ударале, а лишће као сузе падало по земљи. На небу су злокобно певала два аероплана.
Петровић, Растко - АФРИКА
Већ сам од после подне толико жедан да ми скоро сузе иду на очи. Због срдобоље и грознице белцу је немогуће пити воду која није филтрована; остала су пића обично љута а од
Не обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да ми сузе обилно теку низ лице. Зашто?
је хтео да пријатељство буде исто тако светло као и љубав, и сада, када нисам плакао за оном која је далеко, моје су сузе, изгледало је бесмислено, капале на руке једино што сам се растао са једним старим господином који је, покривен белом
И, оно што је најчудније, ја сам у исто време био бескрајно горд на те своје сузе. Ја сам свршио у Абиџану све своје послове и спремио своје даље путовање.
Обрнуо је лик, и најпре гледао као да не чује; затим рече ми не кријући сузе: — Луи или ди не па мулил, луи мон флел авал боку флус (фрус), мусје (Он каже да неће да умре; мој брат има грдан
Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ
Тим више смјеха и шале! Пази, Усо!... (Гласно.) Па, бако, бјеше ли млад?... СТАНА: Младић је још. (Брише сузе.) Узорит младић, дичан, угледан!
Сад јој баш Ћерим нешто шапће... Трза се... Добро!... Ево, застаде! Сад кô да брише сузе с образа, Упознала је грдну превару...
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
јем — тако се једнако одговарао, а пошто је попио З—4 чашице ракије, те тиме ублажио онај сувишан бол који је испијао сузе у оку и није им дао тећи, он се обли у сузама и плакао је дуго, дуго, јецајући као мало дете. Кукавни деда Стојане мој!
— Љуто ли пострадасмо — рече један Црногорац. Један Рус брисаше сузе: — Само да није Кирилов убијен! Око нас свуда унаоколо трештала је пушчана и топовска борба.
Да ли су сузе слабости и грех? Ах, кад би место суза крв из уцвељенога срца могла прокапати на мутне очи, чини ми се оточио би се с
— Зуб ме боли, високо превасходство, рекоше ми да је добро држати у устима иструган рен, па ми од рена удариле сузе. — Вотѣ, глупости; что за лѣкарство хрѣнъ; вырватъ надо; вотъ И все... — А видесте ли ви Т.......
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Да о мени снива; Што би осећало Да га љубим јако, А љубит’ ме знало Бар уполак тако; Што би у радости Са мном сузе лило, — Хеј, које би моје Само моје било. Тако ја мом срцу Зборим више пути. А оно задршће, Снужди се — па ћути.
XВИИИ И молио сам очи Да сузе не лију, И молио сам прси Да тако не бију. И преклињô сам љубав Та да ме не куша, Ал’ љубав, очи, срце, Нико не
Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си...
Виш, ја нисам никад плакô, Ја сам гутô сузе своје, — Горке сузе, бујна река, Потопиће нас обоје. Не дај мени своје руке, — Малена си, невина си...
Кликнем: Оче, мајко, љубо, Друзи, децо, сејо моја! И сузе се моје суше На светлости тога споја. Кроз смрт само ваља проћи, Па ћу с’ и ја с њима слити, Ако л’ тамо нема
Стајасмо неми код мртваца близу, — Болови наши онесвеснули су; Обамрло срце, претрнули ваји, Следиле се сузе, смрзли уздисаји.
Кад ти срце ледом следи, Задахне те, да се згреваш, Кад ти сузе све исцеди, Нагони те да јој певаш. Учини се кâ да спава, Кô да није више туга, Па ти кане заборава, А после се
Лева страна наших груди, То је њено игралиште; Има нокте кâ у тигра, — Срцима се нашим игра. Кад полете сузе оку, Она стисне, па им крати; На вечну те муку меће, — Да јој платиш тренут среће.
XXXИ Од муке се песме вију; Рад лека се сузе лију, Ал’ ко пита за те ноћи, За авети њене црне, Кад под клетвом њине моћи Очи, срце, све претрне.
И ако ти с’ кашто чини Да се сузе твоје суше, Ти се сети откуда је — То ј’ топлота њине душе. Осетиш ли часак, који Радној тежњи поља тражи, Ти се
Лахор ветар крили махну, Замириса љубичица. Спојила се душа ноћи, Спојила се с душом дања, Па шапнуше: Сузе точи, Ал’ се сећај радовања! Коме зборе ови гласи?
ЛXИИИ Окер, кармин, ултрамарин, То су само бледе шаре, Да су сузе разне боје, Ја бих от’шô у сликаре. Моловô бих слике ведре, Све што оку вашем прија; Месечина како ј’ мека, —
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Било ми га је ипак жао, те му приђем и загрлим га. Он ме пољуби... Обојици нам потекоше сузе... Мрак је пао увелико. Командант ми беше послао смену, те се вратим у бивак.
Војници су је дизали. Рука ме је све више болела. Од радости и болова сузе су ми текле. Око моје мишице нарастали су завоји. Огрнули су ме најзад шињелом. — А где су се Бугари разбегли?
Моја чета више не постоји. Које од болова, или нашег неуспеха, можда због изгубљених војника, мени грунуше сузе. Чинило ми се тада, све што смо имали снажно и здраво изгинуло је. Спуштало се хладно, мрачно вече.
Ваљда тек што је издахнуо, јер су се у унутрашњим очним угловима, налазиле још сузе. Сигурно је до последњег даха био свестан, и мислио на своју младост и породицу.
Ево, лежим већ толико времена. Из болнице ћу изићи као богаљ. — Влајко климну главом, и у очима јавише му се сузе. — Замишљам себе кроз двадесет година, ако доживим.
Мисли се буде и навиру слатке успомене наше младости. Потпуковник Петар се прекрсти, а у очима му се појавише сузе. — Нека нам Бог помогне! — рече тихо. А то исто веле и непријатељски војници.
— Лакше! — проговори болним гласом. Ја сам му придржавао главу и миловао га по коси. Са напором сам задржавао сузе. Груја снажно уздахну и проговори: — Где је она торба?... Подај господину потпоручнику.
Али, хвала Богу. — Он повуче моју руку својим уснама. Тргао сам руку и пољубио га у чело. Груји навреше сузе у очи: — Хвала вам... господине потпоручниче...
Застао сам престрављен и погледао у небо. Чујем звуке песме: Ој Мораво, ој Мораво, моје село равно... Навреше ми сузе. Пожурио сам.
— Лице му је било непомично, али његове очи се овлажише и две крупне сузе скотрљаше се низ преплануло лице. Он махну главом и уздахну: — Шта ћете, ваљда му је суђено... Одвраћао сам га, молио..
Онда готово нечујно проговори: — Не свиђам вам се... Не допадам вам се — а из оног здравог ока потекоше сузе... — Госпођице, није реч о томе... — Како да није?... — викну и лупи ногом. А онда, као да се трже, обори поглед.
— Њено лице се згрчило, она је стиснула зубе, као да је хтела да заустави унутрашњи крик, али сузе су јој потекле. То је онај плач без јецаја, када се преко суза одлива душевни напон, иначе би тело пресвисло.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Ах, на жалост горку ми остах ја без слави! Морала сам већ поћи ја к различним царем, горке сузе лијући мећем се у јарем. Сви се мени ругају и хулу сви кажу: „Ето наша робиња!“ — а бреме налажу.
Как' древо исдше, утроба више писати дуже не дају сузе молитву. Услиши једну, Венус, последњу чашу и муку: на њени руку скончати!
Крошто, драги тамо често одходиш, Ах, и мене овде често остаљаш? Лићу сузе, ах, жалосна, док ја не видим Да се с тобом и ја овде кадгод примирим, Уздисаћу донде докле не видим...
мећу коњу, клипове децама, звере стежу, бију горко палицама — — — А мој безопасан јошт цео језик стоји, — драга рони сузе, он кармине броји. Уздај, убиј, сеци, на пепео сожежи, освети се, молим, клештама истежи!
У месту пријатном, тихој пустињи, Гди славуји поју, шума зелени, У жалост погружен и света удаљен Сузе проливам. Уједињеније пита моју жалост, Нити серце моје зна за другу радост, Око мене сад сви предмети весели Са мном
Дањом тужим у тајности Кријућ серца мога страст, Тежим к ноћи, гди ћу сузе Слободније ронити. Да сујетне моје жеље! Без ње нема живота, Без ње цео је свет пустиња И сва земља тамница.
Је л’ Косово? Марица? Прилип? Ах, сва бедна земља општи плачевни је гроб. Српски роде, прекидај Грозне сузе проливати: Мртва лежи твоја мати, Твоја слава, твоја дика.
и блудом чистота оскверњена девице, брака; Образ и закон, и црква и свеци погажени јавно: Све је пропиштало ливајућ сузе у невољи горке.
Морава предаје се горке судбе слутњи; Већ и Петки јављају се силна грома гласи, Београду ударају грозна рока часи. Сузе, ах, лије И прси бије Сербија.
човек невино не страда Нит’ паклена му завист вредност коси, Ал’ добродетељ кад се мзди нада, Па уцвиљена горке сузе роси, — Ах’ онда! — то ју теши, то је знато Да ковано јошт лепше сјаје злато.
хоћеш с тобом поћи, А нека бих и не хтела, Сад за онда власт ти дајем Не слушати изговоре И на жељу не пазити, На сузе се не освртат, Више силе не плашит се.
Освануо страсни петак, Умрло је Сабља-момче: Субота га огласила А недеља сахранила. Цвет-девојче сузе рони И у петак и суботу И у свету недељицу.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
БОШКО: Па? ВУЈО: Па се и господар смилостивио, а баш му њене сузе срце умекшаше, — те јој бо’зна и помоћ обећа... БОШКО: Какве помоћи? БОГДАН: Зар јој и помоћ обећа?
Шта би? Мој сине рањени! Ал’ што ја питам шта је, како је, Када ми ране твоје казују, А сведоче ми сузе обадве Што се у твојим тамним очима С животом младим тужно праштају ...Да смо пропали!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Немој, моја слатка душо, да се затре моје племе... моја крв, Бог ти сваку срећу дао! — преклиње покојни Мијо, а сузе му теку низ образе кô киша. — Ми, стари, не можемо ништа. Закон те гони; ми те не гонимо. — Какав је то закон?!
— Браћо моја и дјецо моја, немојте с мене страдати — рече Мијо и сузе му ударише. — Имам кравицу, узећу је преда се, па у чаршију.
Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне кô љешници: — Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!
Једва Партенија изиђе из кошаре. Кад се угледаше, обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отреше сузе и шједоше пити. МЕЈДАН СИМЕУНА БАКА Тишина.
— јекну покојни Партенија кô убоден, а глас му жалобитно задрхта, и сузе га облише. — То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули-де му Мићане, једну чашу.
Бог нек те благослови, ова света црква и отац Сопронија! — једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.
Писарчић (заједљиво): А како ти се зове њивица? То треба славни суд да зна. Давид (таре сузе): Чудновато се, дијете, зове њивица. Зове се: Ни Давидова, ни царска, ни спа'иска.
Оде Босна; оде вала, кô да је нијесте никад ни имали! Тако ће бити, кунем вам се Богом живим, и моје вам сузе неће помоћи!
Давид: Шути, вузле једно вузласто! (Испрси се, затрепта очима, у којима се засвијетлише сузе неизмјерне мржње и пакости.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Цар стаде. До ножа прсти су му склизли. ''Грех је отац Среће, Бол син Величине!'' И, док покајници у сузе су бризли, С ножем у ноћ јурну, крикнув пун силине: ''Уријина крв ће очај да ми спере!
Као урма што се вечито зелени, Дај ми моћ да сишем језера дубока Испод врела песка. Моја душа плаче И пламене сузе теку ми из ока. Садашњост ми дајте, све бешње, све јаче Да собом сагорим. Даље прошли дани! Снаге!
истине само пепелиштем лута, Где мисао људска смрвљена се згара; Он је увек ту, кад гробље се отвара И просипа сузе од кута до кута. Он, гробар џиновских угаслих ватара.
Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезн
Те сузе беху смоласте и вруће, Сузе џинова које Господ укле, Пред којима су звезде среће стукле, А сумњом прано ишчезло чезнуће.
Већ данима тако без промене све је: Ни цика, ни сузе у тој полутами; Чак ни небо да се руменом засмеје. И подне и поноћ једнолики, мукли.
Две скамењене сузе то су биле. ВИИ Снови су моји теби вредност дали, Но не кајем се што се тако збило: Знам да се свесно лажи гнездо
своју у те бих да скријем И да, друкчији но што сви ме знају, На твоме недру, кô у родном крају, Кришом од људи сузе своје лијем.
Разбијте бисер, седеф и корале И лијте сузе, јер су црне сене Пале на извор ружичасте пене И дробе ахат и црне корале.
Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ
Никад добро вече! Мени ноћца лако никад не протече... У мислима, тако, уздахнô сам јако, А сузе су текле низ образ полако; Од груди се мојих вечан огањ створи, Да у њима душа пре рока изгори!
Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН
И са стране, испод пазуха, видело се како јој се прса тресу и одозго са лица иду, лете низ прса сузе јој. Младен је осећао да она плачући, у том јаду, плачу, чека да јој он приступи, утеши је, бар да му се обисне,
Ко сме да му каже? И зато, клецајући, обамирући, ишла је, вукла се, а свакад са упртим, преклињућим погледом у њега. Сузе само што јој не груну и не закука углас. Па бар да сме да га изљуби! Ни то. Ено га какав је: строг, нем, каменит.
Сам ју је морао да унесе у кола, ни толико она није могла, и да брзо, ужурбано, као да прекине, уништи све то: сузе, бол, стежући грло, још једном сухо, строго понови брату све оно што му је већ толико пута казао, наредио: шта има да
силног топа, он као да је распознавао, уверен је био да је то српски топ и, пошто је био сам, загрцнуо би се бришући сузе: — Слатки мој топ! Муцао је и тепао му као своме чеду рођеноме...
Он је види како падне и одскочи од кристалне површине вина у котлу. Застиди се. Набије чак до очију шубару, да му се сузе не виде, и враћа се да још доноси.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Ветрена трава, трава од грознице, кесица, кесица мајке божје, мачкине сузе (Шулек; ЛМС, 139, 86; у Шулека 39 назива). Има јаку апотропајску снагу.
У народној медицини г., нарочито са бадњиданске вечере, важи као лек од рана (СЕЗ, 40, 80; 83). Бело г. у сну значи сузе, а црно значи веселе (ЗНЖОЈС, 7, 1902, 385). Г.
У пределу Јањ: ко сања како падају с грана зреле крушке, ускоро ће проливати сузе (ГЗМ, н. с., 26, 1971, 47). Кукурек. У Гружи, после Ђурђевдана, ставља се к.
— О веровању да употреба ујамака и урезника изазива несрећу в. ропе, ѕ. в. конопља. Леска. У сну л. предсказује сузе (СЕЗ, 61, 1949, 190, Височка нахија) и сиромаштво (ГЕМ, 20, 1957, 184, Левач, Темнић, Белица и Ресава).
Бављење под о. дрветом може да изазове полну немоћ (ГЕН, 24, 1975, 121). И у сну о. не предсказује ништа добро (сузе, СЕЗ, 61, 1949, 191; превару, СЕЗ, 65, 1952, 265; сиромаштво, ГЕМ, 20, 1957, 184). У гатању на Св.
Ћипико, Иво - Пауци
Раде се загледа у весео пламен, и као да се, тек тога часа, свега сјетио, очи му засузише, и учесташе сузе, и котрљају се низ образе... Људи код ватре напунише луле, пале и разговарају.
— Да, да, треба! — потврђују остали. Раду, слушајући разговор, сузе облише. Поглед му бесвјесно замиче на згрбљена оца.
Опрости ми! — Бог да нам прости! — рече у плачу Маша к крене низ цркву. Попа—Врана, гледајући за њом, сузе облише прекрсти се и још дуго, клечећи и молећи се богу, остаде у исповједници. ...
А имаш и право... Убиј ме, Раде! Безмало што ти се изневјерих! — И навријеше јој сузе на очи, и јецање закрчи ријеч у грлу. —Што плачеш? — упита Раде, обзирући се око себе. —Убиј ме! —Кажи што је?
* Он је више пута у животу у очима осјетио топле сузе. Бијаше меке,осјетљиве природе. Смутио се је кад га је први пут отац од села отргнуо у његовој четрнаестој години и
Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице... ...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон.
За све пак што му се у сјеменишту, гдје је проживио осам година, бијаше дојадило, ипак је и тада осјетио сузе у очима, кад је изишао из његова дворишта да се више не поврати.
Јагодице се зажарише; поче да губи свијест. Бол попусти; музика свеђ свира и побуђује у њем гануће. Навријеше му сузе на очи. Дрхтавом руком, марамом обриса их. Хоће силом да се освијести, но залуду. Магли му се...
Завлада њиме некакова несломива чежња... за родним крајем. Кроз сузе сину му мисао: „Дома ћу!” Чињаше му се да је у томе још једини спас. У трен ока обуче се.
— Бриге вас! Кад вам на врата дођем, не дајте ми ... — А зашто не? — Би!? Ха! А ко вам је отац? Питајте сузе сиротињске! — рече нагло и извуче туњу из мора. Иво се на те ријечи смути и више не проговори.
Нигдје никога, а подзимњи дан — пуст и суморан. Девојка се диже, убрише сузе и попође по испраним плочама све до на крај гробља, изнад којега се надвио го рат до у само море.
Они већ од силнога узбуђења и ганућа и не говоре, једнако им сузе росе упаљене образе. Напокон сви се поредаше. Исељеници и пратња зајахаше мазге, те поворка крену пут вароши.
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да ми сузе теку низ лице. Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала.
Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала. Знала сам да сузе иду по истом трагу, али ми се чинило да ми је цело лице влажно.
Знала сам да сузе иду по истом трагу, али ми се чинило да ми је цело лице влажно. Сузе су ме голицале у угловима усана, осећала сам њихов слани и горки укус. Рекао је: гамад.
Како ће клонути њена прекрасна главица. Као покошена травка. Како ће је сузе облити. Паника. Стид. Волела је издајника. Никанор Вест о Доротејевој издаји проширила се Кулом као куга.
А ја? Ја ћу, када останем сам, дуго и неутешно плакати као да сам жена, а не мушкарац, сузе ће ми износити горчину из душе а после ћу лежати у тами, гледати у мрачну таваницу, олакшан и блажен што сам макар
понижавају оним дивљачким обредима које је измислио Никанор против свих црквених закона и обичаја, па после да роним сузе у неком скривеном манастирском ћошку.
Клицали су раздрагано и распрђено тобож својим спаситељима, капе су летеле увис, низ тавна лица су се котрљале сузе радоснице, мрмљали су Оченаш, узносили бога Свевишњега, смандрљали се потом у двориште, пипали отврдлим длановима
Па онда оно бледо детиње лице са испуцалим побелелим уснама од грознице, па оне крупне сузе које се котрљају једна за другом низ укочено лепо лице материно, па онда она јабучица очева што се диже и спушта низ
Нешто врло, врло смешно да се она зацени од смеха, да јој читаво тело задрхти, затрепери, заталаса, да јој сузе пођу на очи. По мом рачуну сузе су најбољи подводачи, свеједно је да ли су од смеха или од туге.
По мом рачуну сузе су најбољи подводачи, свеједно је да ли су од смеха или од туге. Од суза женска душа постаје мекана, гипка као глина,
што се и сам закликтао (шта је ког врага било толико смешно), него је и легао на леђа држећи се за трбух и отирући сузе надланицом леве руке (шта је ког врага било толико смешно).
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо.
“ Моју душу туга узе С такве новости, Али моје беху сузе, Сузе радости. А када је, пун милине, Санак минуо, Блед, магловит, са висине Дан је синуо.
В Само кад прошлост пробуди се древна, И старе среће загреје ме жар, Очајне сузе помуте ми поглед, у души сине заборављен чар.
Срце се ствара у кам, душа леди, А на уснама изумире глас И само сузе теку... Тавна прошлост Понова сине, као лепи сан, Небо се, можда, грози, земља стреса, Ал' робље своје не испушта ван.
у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по лицу ми бледом, Ни смрћу твојом оборен ми над. 1885.
Са сурих гора магла стиже, Мрачан, јесењи дан је то, Јато се врана с криком диже У опустели, тихи дô А суро небо сузе лије, Досадно, мирно тече дан... Остајте збогом, тешко ми је: Младост и живот сан је, сан! 1886.
Са покиданих жица Последњи акорд звони. Божанска нека туга светли се са њеног лица И она сузе рони. Анђео то је туге.
(О ГОРДИ, РАЗВРАТНИ РИМЕ) О горди, развратни Риме! Ти сузе видô му ниси, Но зато он вечно живи, а вечна мумија ти си. Царице векова тавних, где му је гробница света?
Младости златни сан, И страсне јулијске ноћи, и светле вечери мајске, Замени жарки дан. Па где су љубавне сузе? Где светле надежде моје? Ил' све се сравнити може са давно умрлим звуком? Јест!
3а руку га старац узе, пољуби му чело бледо, А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо.“ (ВЕКОВИ СУ ПРОХУЈАЛИ...
Психеја, блудећи плачна, кад љубав небо јој узе, У цветне чашице ове лила је најдраже сузе. И помињући прошлост, венац је од њега плела, И он је мирисô благо са светлог њезиног чела.
У мраку и у самоћи, Кад срце бурно куца и слатки бежи сан, И сузе и наде своје тамној повери ноћи, А сутра буди ведар, кô мајски ведар дан.
Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ
и упрех очи у њега, промени се израз мога лица, ноге ми клецнуше, ја седох на један од претурених тесаних каменова, а сузе ми ударише на очи. Дуго сам седео онде.
привезаше наша срца, а догађаји последњих дана и тешке слутње о судбини оних које остависмо у Цариграду, натераше нам сузе на очи када смо се са њима опраштали.
Али кад седох поред мајке у кола, ја бризнух у плач, а они заридаше сви од реда; куварица Роза брисала је силне сузе својом кецељом.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
ПОЗДРАВ БРАНКО РАДИЧЕВИЋ Ој сунашце, што разгониш, Пусте ноћи силне таме, Ој ти небо, што но рониш Росне своје сузе на ме, Ој ти горо, што но гајиш Миле песме, миле тице, Ој ливадо, што се сјајиш, Пуна росе и травице- Доло, стадо,
Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека. И сузе је лило Драго у самоћи: „О ти вишња сило, Кад ћеш ми помоћи!
““ Тако путник туди Тици малој збори, По млади му груди Силан пламен гори, Пламен, пламен свети – Путник сузе рони, Тици да полети Пламен њега гони. Скочи лаком ногом, А тичица прну, „Збогом тицо збогом!“ Он се стази врну.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
(Сећајући се на сав бол, јад, муке, сузе јој пођоше. Седа од беса, готово се изваљује на миндерлук, наслања главу о длан, те јој се рукав заврће и види гола
Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља
Комшилук је прочитао „деди” писмо. Старац узе да спрема на гомилу ствари. Сузе су му текле и кад је знао и кад није. Још те ноћи је спавао у својој кући, а сутрадан пређе у старачко благодејање.
Нешто заједничко породично, од оца наслеђено, имале су ипак обе сестре: сузе, боље рећи сузу, ону севдалинску једну сузу која стоји у оку непомично, светли, нити отиче нити усахњује.
увек помињале и страшне појединости догађаја на салашу; а одвратне су јој биле увек исте гримасе и фразе, и лажне сузе и оне глупе црнине за кондоленције.
— Кад је стала пред Јулицу, видела је да су и њене очи уплакане. Сузе збуњују и јаке. Госпа Нола рече недотупавност: — Можеш радити шта хоћеш, али у Трст нећеш путовати, и нећеш се удати
Сви полегаше; а у мене ушла и нека радост и нека туга, па само сузе гутам. Ходам по соби, и чини ми се на салашу сам, и Тодор још жив, и ја се спремам у мој крај...
— Питате, како смо и шта радимо Јулица и ја. Не плачемо. Сузе су за мале јаде, моја госпођо. Обадве радимо оно што нам је сад пос'о.
Дед, да ти ја лепо обришем очи, твоје лепе очи... Исцури човеку на сузе сва снага, и остане као крпа. Јеси приметила: жене се исплачу, а после слатко заспе... Не дај се! И не дам те ни ја...
— Миланове очи се залише сузама, па и прелише. Отац прискочи да му избрише сузе, паде по сину и узе безумне речи говорити. На срећу, у Миланову мозгу почео је радити прашак.
— Е, мој Бранко. Овде је сад једна кућа ископана, а ја не путујем него селим. — Облише га сузе. — Додај ми ту лулу, да запалим, па да изађемо мало до Тисе. — А што си пропушио? И то на лулу? — Има и горе. Бранко.
Понекад, Јосиф је тражио да свира. Та свирка је мамила сузе на очи сваком живом, а Лекса се, негде скривена, гушила од плача, ударала у груди од немоћи, јер су и код ње живци већ
— кад у зиму над глухом паланком одјекне меланхолична арија војничног повечерја — Мама, теби су очи к'о две велике сузе, је л' ти плачеш?
— доживео сам коначна и свечана опраштања увреде, кад су плакали исте сузе увређени и увредилац — доживео сам резигнације до краја, до краја, тоталне и озбиљне резигнације можда за цео живот.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Сед ділігентер інтуере хаѕ наеніаѕ; — — — — — — — — — — нон семпер еа ѕунт, qуае відентур. Пхаедруѕ Сузе, љубезне моје читатељке, деле се на сузе које од срца иду, и сузе које од срца не иду.
Пхаедруѕ Сузе, љубезне моје читатељке, деле се на сузе које од срца иду, и сузе које од срца не иду. Прве су општег, а последње само женског рода.
Пхаедруѕ Сузе, љубезне моје читатељке, деле се на сузе које од срца иду, и сузе које од срца не иду. Прве су општег, а последње само женског рода.
Прве су општег, а последње само женског рода. Сузе које од срца иду опет се деле на сузе које из лукавог срца извиру, и сузе које из чистог срца иду.
Прве су општег, а последње само женског рода. Сузе које од срца иду опет се деле на сузе које из лукавог срца извиру, и сузе које из чистог срца иду.
Сузе које од срца иду опет се деле на сузе које из лукавог срца извиру, и сузе које из чистог срца иду. Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој
Сузе које од срца иду опет се деле на сузе које из лукавог срца извиру, и сузе које из чистог срца иду. Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе.
Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе. Говори се да човек од суза нема ништа благороднијег; но и то је
жена не може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и проче; ове се сузе зову: сузе крокодилске.
може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и проче; ове се сузе зову: сузе крокодилске.
Млого пута овакове које за кером сузе проливају при најужаснијем прикљученију показују се тврде и нечувствителне. Но и овде, љубезне моје читатељке, нека
Ка којој су класи принадлежале сузе агине кћери, нека моје читатељке определе. Доста да би свака њојзи подобно, а може бити јошт већма плакала кад би
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
— А јеси ли бар познао и видео живот тај? — Не, јер нисам кроз сузе могао ништа познати и ништа видети. Узе реч и онај трећи, што се смејао: — Разглавио сам вилице смејући се, јер
Мајци и оцу скотрљаше се низ образе сузе радоснице, те отац спусти руку у џеп, извади онај нов новцати дукат и предаде ми га љубећи ме у чело.
— Не верујем! — одговори ми полугласно. — А зашто? — запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи. — Зато што си код њега рђав ђак!
Ја откидох главић са палидрвца и дадох јој дрвце. Она узе и поче одважно да га једе. Појела је три, па јој ударише сузе на очи. — Ја не могу више! Никад у животу нисам јела дрва, не могу више. — Онда ти мора да си већ отрована.
Заустављао сам се нарочито на странама које су овлажиле теткине сузе и, на таквој једној страни, нађох одиста пуно љубавних речи и, што је још много згодније, говорили су их једно другом
палате, градови, шуме од намолованога платна; круне од хартије, одело од лажнога злата, мачеви од дрвета; и лажне сузе, лажни уздаси, лажна узбуђења и лажне радости, а све то да би се рекла она велика, она вечита реч.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
Са извесном стрепњом, запитао сам га: — А батерија? — Не постоји више — једва изговори и у очима му се појавише сузе. Војска је промицала поред нас.
Нешто ми притиска груди. Гледам као кроз маглу и сузе ми ударише на очи... Више ми није стало до живота. Стајао сам, као да сам без свести... Неко ме дохвати за руку.
Са њим је замро и Александар. Кажу, остао је пресамићен преко топа. Командиру навреше сузе на очи. Зубима обухвати усну. Као да би хтео да загуши уздах бола. А потом сасвим тихо проговори: — Пао је као јунак.
Понекад застану наслоњени уза стену или дрво, са којих цуре танки млазеви воде, као сузе, и тек подигну главу. Преко оштрих серпентина Трешњевика, под собом, и горе изнад, виде бескрајну колону сапатника.
видео, на станици, наше машине, и вагоне, где пише: „Српска државна железница“ — и из очију му потекоше сузе. И Луки се очи овлажише. Он шмркну и брзо запали цигарету. — А-ха... Овај...
Грозније стање не може бити. Глава ми је клонула на груди, и у немоћноме јаду, потекоше ми сузе. Али поглед ми случајно паде на војнике. Њихове вилице су стиснуте, између очију дубока бора, поглед оштар и хладан.
Нема га више... Умро је без јаука, без иједне поруке, тихо... Сузе су ми навирале на очи. Услед узбуђења осетио сам лаку дрхтавицу, као језу.
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
У муклој тад дивљини, мржњи, провођах грозне дане, Кроз тело гризе отров, псовка и љубав облапорна; И рањаве сузе јецах у час кад зора пољу сване, А душу да л глође бес или нежност неуморна?
би ми се њен лик, А затим бих скакао ноћу чувши материн крик Изишао бих тад из собе, смешећи се колико сам сâм, Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.
гледа кроз бол, Спусти ми руке на лице и утопи ме у сан; Нада мном шири се осмех њен и тмура плачна дол; Лијући тешке сузе тражим је кроз њен стан.
Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ
— Смешно Лице! Смешно Лице! — викало је за њим и велико и мало. На лицима деде сушиле су се сузе, чим би га угледали, лица одраслих развлачила су се у осмех. Дрвосеча поче да се на смешно лице привикава.
Чак је почела да машта како ће он једнога дана стварати чуда. Зар није, мимо све деце, из сузе рођен? Али, малишан се плашио деце. Међу њима, у школи или на игралишту, осећао се као међу некаквим суровим џиновима.
— Хоћеш! И можеш! Ти све можеш: ти си из сузе рођен! — жена привуче дечака к себи, загледа му се у очи и осмехну: — Немој то никада заборавити!
Је ли чудо што у дом дечака из сузе рођеног поче долазити народ да тражи помоћ за своју болест или тугу? Постаде славан дечак из сузе рођен, дорасте до
Постаде славан дечак из сузе рођен, дорасте до младића, али је свеједно био прозираи и мален, као да једино себи није могао да помогне.
Једно је сигурно: нигде на свету макови нису били тако црвени, тако крупни, нити је ико боље од дечака из сузе рођеног познавао тајне трава. ОГЛЕДАЛО Корачала млада жена улицом, а за њом се и велико и мало освртало.
— рече вештица леђима окренута Варалици, а њему се заледи крв кад угледа хрпу камења из чијих су се очију круниле сузе. — Однекуд иза мојих леђа мирише. Погледај! — Нисам ћорава! — љутну се друга вештица. — Тамо и гледам!
Станковић, Борисав - КОШТАНА
Што си таква? СТАНА (одлучно): Нећу, не! Из баште се чује песма и игра. СТАНА (слушајући им песму, брише сузе). ВАСКА А што плачеш? СТАНА Па како да не, Васка?...
АРСА (узбуђено): Мито! МИТКА (бришући сузе): Ето тој! Расплака ме! Слатка моја мајка! (Полази.) Још од кад ву свећу несам запалија.
Не плачи! Слузу не пуштај! Стегни срце и трпи! Бидни човек; а човек је само за жал и за муку здаден! (Диже а сузе му теку, капљу по рукама.) Ајде! Иди! КОШТАНА (подиже се уплакана): Куда? МИТКА Зар мене питујеш куде ће идеш?
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!... Једна около кандила се вије, А нека болно, кô да сузе лије, Пред сликом дршће мртве мајке моје.
Вај, ја бих топла загрљаја хтио... ...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си? Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди — Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди... Жедан сам...
Је ли биједом мој друг схрван био, С њиме сам и ја своје сузе лио — Чисте, свијетле кô свјетлост олтара. Мој живот није протекô залуду!
6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити. И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити.
Свадбено коло се вије. Флауте и виолине Уз трубе и бубањ звоне; Док уз то анђелци добри С уздахом сузе роне. 21 Тако је сваки спомен заборав скрио Да сам ја дуго твог срца владар био, Срца што тако лажно и слатко
И кад би славуј у лугу Знао за моју тугу, Песме би запевô лепе, Што теше и срце крепе. И кад би сузе ми тајне Звездице знале сјајне, С неба би слетиле доле Да моје ублаже боле.
Ми нисмо плакали, драга, Нит' рекли ''ах!'' ни ''вај!'' Касније сузе су дошле И горки уздисај. 50 Они сеђаху уз чај и о љубави Речи је пало сила.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
косовских ликова снажно завршавају стара Југовићка и Косовка девојка: херојска мајка „тврдога срца“, која умире без сузе у оку, и јуначка вереница, која преврће по крви јунаке и залаже их хлебом и запаја вином.
каже да му је жалост за несрећном снахом улила потребну храброст: Ја погледах на ђевојку, мајко, кад ђевојка грозне сузе пушта, све мараме сузам' поквасила, стакају се ђогу низ копита.
Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“, „Све мислио, на једно смислио“, „Проли сузе низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни
мајке Југовића понављају се стихови који изражавају материно одупирање болу: И ту мајка тврда срца била, да од срца сузе не пустила.
Када Милош ситну књигу прими, књигу гледа, а сузе прољева. Пита њега тридесет чобана: „О Милошу, наша поглавице, и досад су књиге долазиле, ал' се нису са сузам' училе!
Мало прође, и љуба му дође, али неће у меке душеке, већ му рони сузе више главе; а њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више
му рони сузе више главе; а њу пита војвода Момчило: „Видосава, моја вјерна љубо, кака ти је голема невоља те ми рониш сузе више главе?
Кад то зачу војвода Момчило, проли сузе низ јуначко лице, па одскочи од коња чилаша; трипут скочи, до града доскочи; али граду врата затворена, затворена и
се срце ражалило, жао му је љубе вијернице, жао му је чеда у кол'јевци, ђе остаде од мјесеца дана; па од лица сузе просипаше.
невјеста; кротко ходи, док до њега приђе, кротко ходи, тихо бесјеђаше: „Што је тебе, добри господару, те ти рониш сузе од образа?“ Ал' говори Мрљавчевић Гојко: „Зло је, моја вијернице љубо!
Књиге учи стари Југ Богдане, књиге учи, грозне сузе рони: „Нете, синци, ако бога знате! Милица је Лазу суђеница, на њему ће останути царство, са њоме ће царовати Лазо у
“ Сузе рони протопоп Недељко, сузе рони, па њима говори: „Одбијте се, силни од силнијех, док у цркви закон савршимо, знати ће
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
гробом само тихо шушкета крушка ситним изједеним лишћем, али се дјечаку чини да га његов давни предак и види и чује. Сузе му навиру на очи и читав предио пред њим почиње да трепери и растапа се. — Не дам да ме на правди бију.
Па чак би се и због тога ражалостио и бришући сузе, стао је да милује гуњ. — Неће тебе твој стрико, шалим се ја само.
Кад логор потпуно ишчезну из видика, Николица узе крадом да брише сузе. Јованче га пријатељски загрли. — Шта је, Ниџо?
Аха-ха-хааај! — Хи-хи-хи! — њиштао је разред. Учитељ се толико смијао и смијао да му најзад ударише четвероструке сузе.
— Пошао Николетина у војску и рекао нам да те припазимо и дрва ти донесемо. Старица се осмјехну кроз навреле сузе и показа им руком огромну камару дрва наслагану поред хамбара. — Не брините, дјецо.
— Па дабоме да је мртав! Јасно је видио себе мртвог на некој зеленој пољани, а Луња се нагнула над њим па само горке сузе рони, јер зна да се Стриц више никад неће дићи ни проговорити.
— Па дабоме да неће, него ће лежати мртав па макар ти сто година над њим сједила! — поче да шмркуће Стриц и тешке га сузе облише од пусте жалости над мртвим собом.
—А отуд смо некад бјежали — тихо изусти Вањка и сузе му почеше клизити низ лице. И Јованчету се очи зачас напунише сузама, па није могао ни да види Стрица како подрхтава
напунише сузама, па није могао ни да види Стрица како подрхтава вилицама, гледа га раширених очију и жмиркајући круни сузе с трепавица.
— Оде наша школа, наша драга школица! — промуца растужено пољар Лијан ронећи крупне сузе. — Гдје ли ће се сад окупљати дјечаци Липова? Гдје ли ћу их проналазити кад ми нешто скриве?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Ни више покајања; моба се не слуша, нити сузе помажу низашто. СРП КАЗНЕ Видим срп где лети преко света дваист лаката дужином и десет ширином! ...
Отрти ћеш и обрисати каше крваве сузе с твојим омофором! ПОХВАЛА РАТОБОРЦИМА Радуј се Источе и Западе и сва северња страно, роде и породе христјански и
Нису тако хубаво текле чесме градинске, како су бистре ишле из очију сузе њене, не тако красне бише разликих птица песме, како што су преподобне биле сладогласне до Бога с јаоком великим
Пише се да удовичке сузе преко божијих дланова теку и вика пада тужна на тога тко ју је расцвелио... О НЕСЛОЗИ Та и добар коњ ваља да је љут
Док смо, да смо. Посеј мало да ти много роди. Сваки пливач водом, близу је утонућа. Удовичке сузе преко божијих дланова теку. Бог и веђама гледа; његове обрве истезују људске снове.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
На гроб да ми туриш шебој и замбак и трандафил и дафину да ми посадиш! — А мајка плаче, ударе јој сузе на очи, па је јури папучом из собе у собу и преко басамака, а Зона се смеје кроз плач, па вели: — Ама, ја ћу ти умрем,
“, после постаје озбиљније, па тек силно затрепће очима, а сузе му силно грунуше. Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа девера
Тада се и Зона насмеја онако кроза сузе. Гледа је Мане, па му се учини тај њен осмех кроза сузе као зраке сунчане кад продру кроз кишне облаке и сунце се
Тада се и Зона насмеја онако кроза сузе. Гледа је Мане, па му се учини тај њен осмех кроза сузе као зраке сунчане кад продру кроз кишне облаке и сунце се осмехне на земљу...
Тада се све разиђоше задовољне, само Зона остаде тужна и не могаше задуго ока склопити. Оплакала је дан, лила сузе, клела свет, али и себе, јер је у души осећала да је сама дала повода оним својим држањем и увредљивим речима којима
Крсти се Ташана, брише сузе и пита је: „Што се напраји, дете, резил? Што искубе, мори, курјуци? Кој ће те такву, без курјуци узне?!
Било цвеће — било и Зоне!... — заврши дршћућим и загушеним гласом млада женица и обриса кришом сузе, па му пружи киту зимских бледих ружа. — Ех, — уздахну Мане болно и додаде јетко, примајући и миришући руже.